Književne novine

НАШЕ КЊИЖЕВНЕ ВЕЗЕ СА СКАНДИНАВИЈОМ ·

Рунеберг

ЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ су добро урадиле што су стопедесету годишњицу рођења шведског песника Јохана Лудвига Рунеберга обележиле посебним чланком. Име Рунебергово једно је од најистакнутијих књижевних имена Скандинавије; оно је још за песникова живота стекло славе и признања далеко изван граница отаџбине џи сачувало их до данас. „Највећи песник мтведски“ назива Рунеберга последње послератно издање „Британске енциклопедије“ у чланку завидне дужине не само књижевника ма које мале нације, већ и за познатог али епизодног књижевника каквог великог народа. За нас Србохрвате“ постоји један разлог више да узмемо учешћа у овогодишњој јубиларној прослави Рунеберга: он је преводио наше народне песме и налазио у њима надахнућа за своја песничка дела.

Имао бих, међутим, да учиним једну озбиљну примедбу д-ру Ивану Есиху, аутору чланка о коме је реч, не због чињеничке грешке која му се поткрала, — сви грешимо! = већ стога што је његова грешка баш оне врсте каква се у нас, на жалост, одавна негује с толико ус“ пеха, а какву не бисмо смели очекивати од д-ра Есиха, савесног и иначе добро обавештеног хроничара. Пошто је поменуо један лредратни напис пок. д-ра Ивана Шајкови+ ћа, преводноца финске „Калевале“, о везама Вука Караџића са финским научником Каланом, др Есих осуђује немар наше науке у погледу нордијских студија овом реченицом: „Но нитко од наших учењака није ни споменуо, акамоли проучавао, рад заслужног пропагатора наше народне поезије у Финској и Швед» ској Ј. Л. Рунеберга.“ Мислим да ми се неће замерити ако ову примедбу мазовем у најмању руку нескромном. Она није тачна, па према томе ни праведна. Нити је др Есих први српскохрватски писац који је писао о Вунебергу (како би то: излазило из горње реченице), нити је стопедесетогодишњица рођења овога песника била први повод да се о њему пишеу нас, Пре пуне половине века, тачно 1904 године, када се прослављала стогодишњица Рунебергова рођења, нашли су се у нас, баш као ово данас, и један угледан часопис и јелан пристојан писац, побуђени да се сете великога песника једног малог народа, савременика Вукова, који се у своје време одушевљавао нашим народним песмама и препевао од њих читаву књигу,

Тај часопис се звао (а он сем данас тако зове) „Летопис Матице српске"; писац чланка био је др. Милан Шевић, познати преводилац Ибзенове „Норе“ (1891) и аутор корисних био - библиографских при

лога нашој · књижевној _ историји. У свесци 225, године 1904 (стр. 114—120), „Летопис“ је штампао

опширан Шевићев чланак „Рунебергова стогодишњица“, у коме су при-

казани живот и дело славнога песника и оцртане његове везе са нашим народом, Шевић је такође

написао мланчић о Рунебергу у Народној енциклопедији. у

Шевић није познавао шведски језик, али се кроз немачке преводе и немачке критичне студије (којих је много) поштено обавестио о свом предмету и дао један добро заокругљен и исцрпан приказ. По себи се разуме да је он обратио нарочиту пажњу _ Рупеберговој књизи „Српске народне песме“, као и утицају који је наше песништво имало на Рунебергов стваралачки рад. Занимљиво је да је и Шевић, у оно даба, као др Есих педесет година после њега, изразио своју наду да ће наши литерарни историчари подробније проучити природу и значај поменутог утицаја,

Далеко: је од мене помисао да располажем _ познавањем свих библиографских података који су о стали непознати д-ру Есиху, а у чијем је егземпларном недостатку он поверовао да они не постоје, Непознато ми је шта је све и колико о Рунебергу писано у нас пре Шевића и, после Шевића, али ми се ипак чини да је о његовим препевима наших песама писао још крајем прошлога века наш стари есејист Светомир Николајевић. Оно што позитивно знам, то је да је Рупебер:

ЊПГЕ ГОВОРЕ

= гово име већ више од пре тридесет година ушло у наше средњешколске уџбенике као име великог шведског песника који је преводио наше народне песме. То није могло доћи из ваздуха: неко је код нас морао писати о Рунебергу. Случајно. ми је познат један такав, релативно #0вији напис о њему који је донела београдска „Политика“ од 23 августа 1936. Мислим да ће бити корисно да баш приликом ове стопедесеттодишњице Рунебергове наведем из њега неколико одломака који до пуњују информације д-ра Есиха. Анонимни _ писац тога чланчића истиче пре свега „значајну улогу“ коју су наше народне песме одиграле у књижевном препороду шведског народа у првој половини Х1Х века. „Реформатор шведске поезије Ј. Л. Рунеберг отпочео је књижев» НИ рад превођењем наших народних песама, и на њиховом примеру заоновао своје песничко стварање.

„Као и већина европских књижевности тога доба (вели се даље) шведска књижевност ХУШ века би ла је „академска. Без икакве ближе везе са народом, она је била отме на забава виших сталежа, Она се развијала под страним утицајима, углавном под утицајем француским. Тако је било у време псевдокласичара, тако у време рационалиста, та» ко најзад у време плачевних идимичара. Тек почетком ХЛХ века, под утицајем немачке романтике, почело се губити звучно али празноречиво академско декламаторство. Национални дух постепено је улазио у шведску поезију. Човек који је највише допринео томе, следујући путеве српског народног песништва, био је Рунеберг.'

„Рунеберг стоји према својим претходницима онако као што у српској књижевности стоје Бранко Радичевић и Његош према Лукијану Мушицком и другим нашим пеоницима учене и „класичне“ врсте, Он је ослободио шведску поезију од подражавања туђини и прошло сти... Рунеберг није знао српски да би, могао читати у. оригиналу. српске песме, које су око,1825 го: дине почеле уживати светски глас. Он их је упознао у немачком пре воду који је 1827 године у Петро граду објавио Петер фон Геце, Са тога превода он је препевао на шведски 68 „женских“. гусларских песама, и штампао их 1830 године. То је била прва његова књига, младићко _ дело које означава нови правац у шведској поезији,

„Није важно (и ако није без ин тереса) што је Рунеберг пренео са Вукових песама српски трохејски стих и усвојио га у неколико својих најлепших дела, па ни то што је у свој спев „Бадње вече“ (1841) увео једног српског ратника. Он није био обичан имитатор ни не би био велики да је само формално подражавао песмама које је у младости преводно, Важније је то што је он на српским узорима научио да постане „огледало народа“, за» хвативши из вековних — традиција народних, са живих извора са ко" јих је у нас Караџић захватио, све

· историјама

'оно. обиље лепоте коју је народ у простоти и природи створио“,

Писац завршава констатацијом (за коју је и у чланку д-ра Есиха наведено неколико примера) да се тај шведски дуг нашој народној поезији (бележи готово.у свима шведске књижевности; истичући _ ову. чињеницу, _ писац чланка у „Политици“ додаје да, „по нашој великодушности, ми ту позајмицу не водимо у својим књигама.“ Осим овога, треба забележити и изврстан чланак Луке Смодлаке „Јохан Рунеберг, први преводилац наших народних песама у Скандинавији“, у београдском часопису „Јавност“ од 16 јануара 1987, као и извештај београдске „Правде“ од 11 јануара 1941 о предавању шведског књижевног _ историчара професора Берга: „О утицају српских народних песама на песнички развој Рунеберга.“ Као што се из горњих примера види, др Есих је погрешио кад је тврдио да „нитко од наших учењака није ни споменуо“ Рунебергово име, Оно у чему би он имао права, то је да ми поменуте позајмице доиста „не водимо У својим књигама“, Желео бих, најзад, поводом Иинформације д-ра Есиха о Петерсену, преводиоцу једне наше народне песме на дански да додам неколико даљих података о нашим везама са књижевношћу тога народа. Моји подаци су непотпуни утолико пре што не располажем потребним знањем језика, али ипак показују да је у Данској владало знатно интересовање за Вука и његове збирке. Шта више, то интересовање почело је врло рано, свега неколико месеца по објављивању прве бечке „Пјеснарице“. Већ 21 марта 1815 Копитар је јавио Вуку да му је један Данац (чије име не наводи) тражно „дословни превод Ваших песама, да би их затим ставио у ме» трум.“ Поред Петерсена, кога помиње др. Есих, песме из Вукове збирке преводили су на дански језик још и професор Каспар В. Смит (бетрзк Еојкероезје), затим Тор Ланге, који је преводио и наше пословице, Карл. Андерсен – (Гусле, Бег зКе · КоЈкезапве, _ Копенхаген 1910), као и Јохан Грове (бегбаке ве _ Бшвагзке _ Којкезапве, — такође у Копенхагену 1910). У својој скромној библиотеци имам ову последњу књигу, која садржи 43 песме препеване у стиху оригинала; од њих је 31 из Вука, док су остале македонске и бугарске. Изгледа ми да се препеви ослањају на оригинале, и то врло блиско, и да наши десетерци врло добро звуче и на данском. Књига има и један дужи информативни увод, као и доста коментара; види се да је преводилац познавао наше језике. Преведено је и 140 српских пословица. Могло би се такође поменути да је познати проучавалац нашег народног песништва др Асмус Серен. сен био данског порекла; он је био родом из Шлезвиг-Холштајна,

ВОЈИСЛАВ М, ЈОВАНОВИЋ

скетизам |. _

Алберта Моравије.

(ПОВОДОМ РОМАНА „КОНФОР ЈЕДИНСТВО“,

ЕЗУТЕШНА ми пуста, ова

књига је једна од најчуд-

нијих књига које сам чи

тао, која ме је држала У

власти и поред тога што сам, интензивно, осећао У себи непрестани отпор против ње. И могао бих, сигурно, да супротставим визији коју она пружа једну другу ВИЗИЈУ овог истог света, и њеном безнађу једну поетску реч, или захтев за њом, која отвара могућност утехе и искупљења чак и онда када је фокнеријански тамна и бременита сазна њем зла, Али чудесни спој поражености и свести за потребом акције, још неостварена мешавина погружености, једне дубоке, апсолутне патње са револтом, са идејом да можда још има нешто што од те патње (макар од ње) може да се учини, да се искористи, у овом тренутку самоће и немоћи, фасцинирају невероватним сјајем и значењем. Нигде толико скривене погружености, Нигде толико енергије свесно организоване, толико промишљености као у овог писца. Ни једна ствар, ни једна веза у његовој психолошкој анализи материје, у тој густој, аве“ тињској мрежи општега каузалитета ствари, свакога чина и геста, није промашена. Још мање случајна. Овај роман је најмање само роман. То је час координатни систем у који се уписују, манијачки предано и упорно, основне вредности психичког процеса који се збивао негде са ове стране закључаних врата собе у којој је, пустој и хладној, Алберто Моравија писао, промеравао и прорачунавао свој текст о злу конформизма, а час је то, опет, једна проза мемента, општега пораза коме нема краја, бродолома који ни да се именује не може, Све је, пре свега, смишљено и прорачунато, и све је одјек унутрашње борбе свести о-

вога писца и његове субјективне поражености, Али је то проза изнета максимал-

но, пуко остварење свести и савести који се не прелају, Свест Алберта Моравије јесте трагична свест јед-“ ног од најизразитијих _ савремених моралиста овога века. Том моралисти и његовом захтеву подређено је све, у крајњој консеквенци и по» следњем ефекту који изазива ова књига, Подаци су, за мене, чудновати, Пре свега Моравијин анти-лите» рарни (рекао бих, рађе, анти-поетски) став, који су приметили многи критичари његовог дела. Дах ове књиге о конформизму не упућује на мисао о _ литерарној, апстрактној предодређености писца за тај стан. дардни, мирни, сигурни метод, који се често сасвим отворено и тако чу“ дно спокојно граничи и додирује са конвенционалношћу једног већ превазиђеног уметничког проседеа. Чини ми се да је тај метод, пре свега, знак апсолутно свесног захтева да се избегне било каква субјективна деформација одређене, круте, скоро догматички, апостолски утврђене етичке концепције и њенога дејства. Изнад свега — дејства. Поетским, имагинативним методом, интеграл-

О ВЕТА ВЕСТИ

ТЕЛЕВИЗИЈА УГРОЖАВА . ШТ АМПУ

Према подацима изнесеним на годишњој конференцији Удружења аме» ричких новинских издавача, тираж дневних листова у САД достигао је 1953 године рекордну висину, Те године 1,785 дневних листова имала је укупан тираж од 54,472,286 примерака.

С друге стране, на истој конференцији приказане су бројке које сведоче о упадљивом процесу концентрације капитала на подручју штампе, Тако је, између осталог, речено да се у току последњих двадесет и пет година угасило 840 листова у САД, као им да је та тенденција и даље приметна. Ова по» јава је на поменутом састанку обја» шњена повећањем трошкова производње, које је нарочито тешко било довести у склад са смањеним дохотком у првој четвртини 1954 године.

Новинеки произвођачи САД су исто времено упозорили на опасност која домаћој штампи прети од телевизије. За последњих пет година, истакли су они, број власника телевизиских апаја повећао се за 596 отсто, то јест са ,950,000 у 1949 та 27,500,000 у овој години. У истом времену број телевизиских емисионих станица попео се з 251 отото, или са 98 на 8344, |

Конкуренција телевизије нарочите је упадљива у области оглашавања, с обзиром да је телевизија прво визуелно

средство оглашавања које продире непосредно у кућу, те се на тај начин надмеће са новинама. На конференцији Удружења америчких новинских произвођача разрађен је читав програм који треба да послужи јачању конкурентског положаја штампе. Одључено је да се телевизији у бојама супротстави штампом у бојама.

% ПЕСМЕ ПЕТ НАЦИЈА

Први пут од 1932 године У Мин» хену ће се од 28 до 30 јуна ове године одржати међународни састанак студентских хорова, Предвиђено је уче шће четири истакнуте групе из иностранства; хор од седамдесет певача Београдског _ универзитета, _ певачки клуб универзитета Јејл састављен од 57 чланова, хорска група универзитета у Стокхолму од 45 певача, и хор уни+ верзитета у Хелсинкију од 35 чланова, Поред њих учествоваће и минхенски студентски хор.

Године 1932 састанак је био одржан под патронатом Маршала Бартоломјуа, диригента певачког клуба Јејл универзитета. Америчка група се тренутно налази на турнеји по Европи. Швед» ски студенти ће такође певати ма концертима у Хамбургу, Ерлангену, Вис-

бадењу, Њоњу, Гетингену м Либеку...

ОПЕРА „ДАВИД“ НА ХЕ. БРЕЈСКОМ ЈЕЗИКУ

У Јерусалиму је, пред међународним аудиторијумом сакупљеним на двадесетосмом Светском музичком фестивалу Међународног друштва за савремену музику, изведена светска премијера опере „Давиду француског композитора Дариуса лоа. Ова опера, која се састоји од пет чинова и дванаест слика, приказана је на хебрејском језиКУ у облику ораторија. Прво позоришно извођење предвиђено је за почетак идуће сезоне у Миланској Скали.

За садржај опере, чији је либрето написао Арман Линел, узет је живот Давида, оснивача Јерусалима. Ово дело је испричано једноставним поетским језиком кроз слике у којима се ређају епизоде из живота Давида као пастира, песника и музичара, војника, краља и државника.

Сцене у „Давиду“ су повезане пратњом и коментарима хора који ће у позоришном извођењу седети, савремено одевен, међу публиком, и који ће указивати на честе паралеле између древне и модерне историје,

У тренутку кад Давид, например, 0бара џина Голијата, који је држао У страху његов народ и побио његове најбоље војнике, хор упоређује ову победу са подвизима данашњег младог нараштаја у Израелу У успешној борби против бројно надмоћнијег непријатеља. Е

мист“, ИЗДАЊЕ „БРАТСТВО.

НОВИ САД, 1954) |

ним доживљајем света, можда би се. унеле неке корективе У тај етички систем Алберта Моравије, Можда би се, свеукупношћу доживљаја, инте». гралношћу која би јаче подвукла неке моменте објективног значаја, мо“ менте који имају карактер детерминације појединих видова конформизма, ти исти видови јавили у мањој језивости и можда би, тако, указивањем на свет као детерминацију

"сваког чина, лична одговорност по-

јединаца била знатно смањена. Алберто Моравија свесно одваја, често у сулбоносним — тренуцима, трагичну жртву своје анализе, пси» холошке и – морално-интелектуалне, од тих објективних – условљености. Реално, то је ло својој идеалистички метод, али истовремено метод који омогућује пуну језовитост процеса конформизма, онако како се он одвија у индивидуалној. психологији, и тако неминовно води интензивном захтеву за пуном ауто. одговорношћу савременика. Моравија не говори да живимо у паклу. Он говори заправо да смо ми, својом потребом, својим нагоном да се том паклу „саобразимо, да се изједначимо са општим, са просеком, и нормалном своје средине, управо сам тај пакао. Одговорност је на _ поједин: цу, и таква једна теза, објективно, без резерве може да се назове у бити идеалистичком. Али етички ефект који она производи, тај тамни, тешки звук, тај туробни одјек у духу онога који се искрено срео са Мо равијом, морално скоро да је пони“ штавају, Моравија окреће леђа ду“ бљем литерарном напору сасвим свесно и мирно, у чудној и сјајној организованости своје унутрашње стваралачке _ концепције: за њега, моралисту ХХ века, основни је етички ефект, последица тог тешког зву“ ка његове прозе у читаоцу. Он има своју мисију, Која је мисија борца, Он има своју природу, која је при рода аскете и апостола, Он је модер“ ни аскет и светац и: поред тога што не проповеда своје идеје и што не изговара своје вјерују. Пустињак. У духу данашње цивилизације, која свакако гравитира ка забораву, са: мо-оправдању и олакшању терета, који је несумњив, Алберто Мора“ вија приказује катаклизму духа ко+ ји није имао снаге да се супротста•

ви, да се брани, да се одупре. Он приказује, својом претећом, укоче“ ном руком, слике данашњег, посто:

јећег страшног суда, који се збива у нама и који је последица онога што он може, из перспективе своје. етике и филозофије, мирне душе да назове грехом.

Тај његов аскетизам, окренут про“ тив овога света дезинтеграције људ“ ског у човеку, трагична је ствар и сам по себи је податак о чудним путевима којима тај исти свет опчињава и хипнотише наш дух. Али значи, исто тако, и једно пожртво+ вање, једну борбу. Идеалистички метод п став, дакле, и тај објективно равнодушни однос према тражењу нових изражајних вредности ли тературе, добијају други вид у етич“ ком аспекту и осветљењу Моравијиног текста.

Због тога од њега не треба тражити објективну (са свим ознакама релативности наших оцена) слику ово“ га света, па ни самога конформизма. Не треба, мислим, тражити ни пројекцију пеихичког процеса, индивидуалног, _ који Моравија назива копформизмом. Не треба тражити драму, У литерарном смислу, од овога текста. Све анализе, и сви литерарни елементи, овде су само једна игра која се Не дешава наивно, Туробна једна, поражавајућа игра у власти људски живе воље која се отела поразу и личном искуству _ логружености, _ Алберто Моравија није дошао да, превише тежак за чисто артистичку егзиби+ цију и одвише уморан и жељан етичког ефекта да би могао да опи сује концентричне кругове савремене психе, није дошао да направи ствар објективне вредности и ствар“ не истине, (Чак и само питање кон“ формизма хипертрофирано је до нестварних размера.) Он је сачувао толико снаге у себи да свој субјективни пораз у свету конформизма врати том истом свету, да га порази, узнемири и гурне пред огледало његове савести. Од личног пораза остварио је могућност борбе и отпора. РАД. КОНСТ АНТИНОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК 24 ЈУН 1984

суштини