Književne novine

ЕлРИРртОвОе

Две збирке поезије

„7 (ИЗДАЊА „НОМОГ ПОКОЛЕЊА“, БЕОГРАД, 1954)

етен

Ирена Вррљан; КРИК ЈЕ САМО ТИШИНА

АЈДАЉЕ од стварности и 6 живота, сакривена у привидну рафинираност осећања природе и ствари, Ирена Вркљан је дала једну, књижицу. снобовских стихова У којима се тискају њене преокупације: скептични мисаони став, кокетерија са елегичним лирским расположењем, хипнотика „уснулих ства„Ри“ као „сна који окружује живот“, смрти и сл. Артифицијелност Ирене Вркљан до те је мере конструисана и блазирана, да је раздрала све нестварно ткиво њене поезије које је требало да се оваплоти надреалистички, психоаналитички и ирационалистички. Слично Салвадору Далију и њу не интересују предмети као такви већ у њима изналази скривена значења, али она од тога гради мистификовану симболику, која делује као бесмислено бесмисловање а не поетско грађење. Зато се њени стихови и не памте и цела књижица заборавља чим се заклопи. Оно што остане као један одређен утисак То је много речи најразноврснијих, често и без икакве међусобне везе речи, које се код Вркљанове састају и састављају у њеном херметизованом салону и извештачене и туђе једна другој хватају У лицемерни ковитлац метафорске игре, Утисак. бесомисла, кошмара, преоптерећености текста који треба да делује као суптилно поетско ткање а' уствари је један конгломерат У коме се не разазнају идеје и не препознају праве интенције. Изгледа да је цела збирка стварана насилу, не спонтано и не искрено, па су латентне песничке вредности упропашћене аберацијом извештачене церебралности. Интелигент Који зна своју "претходну школу вадреализма довољно добро да разликује њене врлине и мане, манире

и позерства, искрености и бласфемије, _ Ирена Вркљан је можда и схватила | смисао _ надреалистичког

метода, али је са оним што је дала у овој својој збирци показала јаловост и бесмисленост једне снобовске аналогије каква је њена. Остала је ван стварности и ван људ“ ског срца. •

Горлана Пе олебић ГИМНАЗИСКИ ТРЕНУТАК

АМ НАЗИВ збирке не одго-

вара садржају који је сав ван гимназије доживљен и годинама био пређа за особиту и чудну песничку

жицу Гордане Тодоровић, Нема тренутка у коме, се МОГУ стећи толике реминисценције једне прерано зреле и озбиљне девојке. Ниједна њена. песма не може да транспонује све њене доживљаје и трепераву лирску узнемиреност. Живот је толико преобилан да из њега бризгају поетска надахнућа које једва песник преобрази у стих и строфу сажме, а Кад се живот тако живи и доживљује онда никада да се су“ стигну његови токови, Тако Гордана Тодоровић не може у смиреном ритму да одахне, нити може да пева у одређеном ритму: њела је динамика неравномерна, _ час силнија и страснија, час слабија и хладнија. Гордана је „у росном собичку уцветала у песме“ искрене и циничне,

ватрене и скептичне, горке и сентименталне, старачке И девојачке или сладуњаво-заносне, опоро-иромичне, немарно-дрске. све су 1о

песме, мале али праве.

Прерано сазрело дете У годинама какве су биле оне наше у динамици борбе и окупације, са неком чудном свешћу о ономе што је било пре рата и са емоционалним доживљајем онога што је из Револуције пронстекло, израсла из сиротиње, са усплахиреном и бојажљивом душом превремено принуђеном

па ииттутиинин а ИСПРАВКА

У прошлом броју, у песми Едварда Естлина Камингса (рубрика „Лирика У преводу“, стр, 2) промакла се озбиљна грешка. У другом стиху одоздо стоји погрешно написано име француског скулптора Аристида Мајола, Исто тако, брици „Свет—вести, погрешно је отштампан наслов драме „Монсерат од Емануела Роблеса. — Молимо чита-

оце да ово уваже.

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 4 ЈУН

да се уозбиљи и наоружа снагом за опстанак, Гордана Тодоровић је дошла до једне горке младалачке скепсе: људску лепоту „компензира једино „смелост“ не изгубити себе у љигавом опстанку“.

И чудан контраст наивности и идеализма, видела је крв кроз детиње сузе и још као дете, како сама пева, заувек издвојила шта ће да мрзи, а шта ће да воли; сва је опијена природом, цвећем, бојама. Тако се развијала кроз контрасте времена, људи, природе и себе. Та њена чудна и особита природа оригинална и стваралачка, тражи оду“ шка у стиховима, карактеристичном творачком грађењу нових речи и кованица Које се појављују скоро у свакој њеној строфи. Њена поезија развила се из наше традиционалне поезије романтичарских заноса, идиле пејзажа и рада. Иако тематски и формално није нова, она неоспорно означава један развој већ сама њена језичка трагања чине њене стихове вредним пажње и заслужују посебну анализу.

МИОДРАГ МАКСИМОВИЋ

миље

КАТАРИНИ ДОЛАК |

Један заборављени живот између њиве и дечјег змаја,

заборављене руке које се нису среле, Катарина, 'У нашем парку толико има птица и туге кад је вече,

да су нам туне груди цвркута.

и сањарија,

Да су наж пуне очи, нећемо никоме рећи, је ли, чега су пуне налце зелене очи, Катарина —

да ла грања или сјаја детињих безначајности,

ишла дрстања великог мора жога смо слутили горко. На шта мирише нали живот сада у ова предвечерја, разумна и, болна, на шта мирилце, Катарина7 кад кише дођу сетимо се широког меког дворишта,

ч траве ч бунара

ч теса ц багремова.

Како боли што тек мирилше кроз килиуџ сумрачје собе налце књиге, наша музика, нали разговор, Катарина.

Наша музика: руке мирне свака на своме крилу

ш налце очи: грање с мокрим птицама зеленим.

Један незадржани живот, један живот који увек пролази

између нас м налце моћи и налце туге,

Катарина,

нећемо се никада — и ти знали је ли: никада —

вратити себи п“ налљем парку "

налцем пољу и змају.

Само, тешко се подноси понекад кад је облачно

и тмурно вече — као иза твојих прозора,

Катарина, —

тешко се подноси сва та срећа која је закопана неповратно им тоттуно на дно горкога мора. Заталасало се море ч узвитлало нас им тонело

ч све то наравно им није тако лоше, Катарина,

шатаћма итак у сму тихо ма где

као што км ја шатућем твоје: налш

била моје име · зелени живот је прошао,

И засмеј се још једном ко дете; кад ја то више не могу учини ти то за мене, молим те, Катарина. .

И седи на диван пред ноћ, учини да око тебе

ствари донекле постану као некад спокојне и“ дубоке.

ЛАЗА ЛАЗИЋ

Повитети у словеначкој прози

ЕЂУ књигама које су иза шле у Љубљани крајем маја и почетком јуна највише се истичу два новитета оригиналне прозе: Ивана Потрча роман „На кметих“ и Бена Зупанчича књига приповедака „Ветер ин цеста", Потрч је и као човек и као књижевник познат и у другим културним центрима Југославије. Као писац почео се јављати у тадашњој литерарној ревији „Љубљански звон“ већ г. 1933, а четири године доцније изашла му је прва самостална књига „Син", После ослобођења пздао је више књига са социјалном тематиком и актуелним мотивима, а најјаче његово дело у току последњих година — то је драматска три> логија о Крефлима, Крефли су некакви сељачки Глембајеви, имућни сељаци који за Време окупације и Народноослободилачког рата почињу да пропадају, да се руше у својим материјалним и моралним основама. У трећем делу који је изашао године 1952, Потрч је довео своје Крефле у доба кад се све јаче испољавају захтеви нове социјалистичке привреде и кад сељаке најболесније мучи проблем задруга, Крефли не могу да издрже пред походом новог све» та који се рађа и у мукама и у радости оних што верују у његове позитивне силе, и стари Крефл, једно од најјачих сељачких лица у словеначкој драматици последњих деценија, умире у очају и резигнацији, а млади се деломице спасавају на новим путевима, У свом роману „На кметих" Потрч је заронио дубоко у данашњи сељачки живот и изнео о њему слике које више убеђују својим свежим реализмом него ли било каквом социјалном и моралном проблематиком, У овом делу које је његов највећи досадашњи текст и уједно најуспелија афирмација његових наративних способности, Потрч је понешто затајно своју познату склоност к идејној тенденциозности, настојећи да стваралачки прикаже данашњу стварност на селу,

Роман Ивана Потрча написан је у првом лицу, Као меповест младог кажњеника који испашта на робији свој злочин; убио је жену коју је некада волео и с којом је имао дете. Овај облик непосредне исповести дао је писцу могућност да, поводећи се за узорима савремених писаца, каткада прекине временску линију причања и обрати поглед у прошлост, да би на тај начин што више прибли“ жио читаоцу интимну личност главног лица свог романа, Његов Јужек Хадл је син малог сељака коме је за време немачке окупације изгорео дом јер су се Немци осветили због извесног нападања са стране партизана. Након ослобођења ова се кућа поново подиже, деломице заслугом бившег партизана Штрафеле који се ожени Јужековом сестром, Тај је Штрафела уосталом сумњиво лице и у развитку догађаја потврђује се колико је било у његовом партизанству неискрености и малограђанске тежње за удобним животом на Ррачун других. Јужек због овог Штрафеле и неугодних прилика у своме наново подигнутом дому оставља мајку и сестре и одлази на посед суседе Топлечке где обавља све сељачке послове, Топлечка је жена У зрелим годинама, али жустра и пуна

1984

живота, док јој је муж тешко болестан. Иако Јужек воли њену најмлађу кћерку, он још за Топлековог живота, неискусан и младалачки снажан, подлеже заводљивим чарима Топлечке и започиње с њоме сексуални одношај, који се после смрти Топлека још више разбукти. Топлечка постаје мајком једног детета. Ово није по ћефу ни њој ни младом оцу којег село исмејава због његових љубавних односа са много старијом женом. Након рођења детета почела је Јужекова љубав према Топлечкој све више слабити и једног дана после многих сцена које откривају њезину понешто горопадну нарав, Јужек започиње љубавне односе са најстаријом кћери Топлечке Ханом. И с њоме добија дете. Топлечка због тога очајава, предаје се алкохолу и пропада, а при томе повлачи у пропадању и своје дете. Јужек је у тренутку беса убије и због тога је још врло млад осуђен на робију,

Ово је, укратко, најбитнији, али само спољни садржај новог Потрчевог романа, Кроз читаво љубавно искуство младог Јужека повлачи се и тиха жеља да помоћу жена добије и посед — „Топлековину“, Али_кад види последице своје љубави са Топлечком, он не налази у себи снаге да се ожени с њоме и да преотме њезиним кћерама право на заједнички иметак, Као у одношај са мајком, улази и у одношај са њезином кћерком Ханом из младалачког јогунлука и тек са притајеном чежњом да се преко ње удоми на овом сељачком поседу. Јужек је управо тип наивног сељачког момка који уроњава у живот без искуства али и без јачих порока, као да се баца у воду која ће сама да га носи даље, И нови живот га заиста носи, али једног дана га баца у вртлог, из којег не може да нађе нормалан излаз и он се из насталих супротности спасава злочином. Потрч не пита ко је крив, али самим развитком догађаја доказује да постоји сила неке етичке неминовности која тражи да се подмире рачуни и нађе потребна равнотежа "моралних услова људског живота, У томе је извесна етика Потрчеве епике. 3 Већ случај са Штрафелом показује да има у овим нимало идиличним сликама из сељачког живота и акту“ слних момената. И заиста, на некојим“ страницама приказује писац поратно превирање на словеначком селу, спорове око социјализације земље, око задруга, око моралних питања у новом друштву, као и утицај старог света нарочито религиозна веровања и конзервативне односе сељака у односу на земљу и посед, Међутим, ова „актуелност“ добила је у Потрчевом роману споредно значење, она није ни оквир читавом збивању. овом је недостатак Потрчевог иначе снажног и успелог романа,

Нови роман Ивана Потрча писан је језиком и стилом који нарочито У дијалозима доноси боју штајерског дијалекта из околине Птуја те и са језичке стране значи извесну новост У словеначкој литератури, нако је већ Мишко Крањец унео у своја дела некоје изразе из свог дијалекта, али у много мањој мери него сада Потрч. Без обзира на извесне пропусте И мањкавости роман Ивана Потрча „На кметих“ претставља доста значајан

допринос у најновијој словеначкој прози.

И књига Бена Зулпанчича „Ветер ин цеста“ значи једну добит. Писац припада најмлађој генерацији приповедача и ово је друга књига његове прозе, Као и Потрчев роман, изашла је и она код Словенског _књижног завода у Љубљани који је прошле године основао нарочиту збирку за дела младих писаца и песника, збирци „Феникс“ изашле су прошле године познате песме четворице младих песника, и као прва књига прозе појавило се, ето, дело Бена Зупанчича. У књизи на приближно – 200 страница штампане су три. новеле, познате већ из ревија, а две најопширније прозе ове збирке („Сахрана" и „Народна забава") изашле су овде први пут, Зупанчич је провео извесно време, у војсци у Србији и Македонији и он је у низу новела и краћих проза изнео мотиве из ових крајева наше земље, описујући с топлотом и пејзаж и људе. Прве новеле у збирци „Ветар и цеста" припадају том „војничком“ циклусу; Најоригиналније су већ споменуте новеле „Сахрана" и „Народна забава". У њима је Зупанчич уметнички разрадио доста ситне али у својим. крајним консеквенцама значајне појаве данашњег живота, појаве. које приказују како нови свет долази у конфликте са стварима старог света, некадашњим схватањима и обичајима, и кад се настављају извесне драме из људског живота, започете већ за време Народноослободилачке борбе. У. новели „Сахрана" приказује се доста снажним потезима пера конфликт око једне сахране на селу: да ли има да се обави цивилно као што траже прописи организације, којој је припадао мртвац, или уз верске церемоније, као што тражи мајка, У овом конфликту разилазе се стари и нови свет, а у лицу мајке приказао је писац жену старијих времена која никако не схваћа промене у данашњем животу и која због љубави према сину заиста плати у овој за њу несхватљивој дилеми, Новела је написана у облику причања мртвачеве жене која се налази у самом средишту Кконфликта, јер је мајка за синовљевог живота није баш волела. У другој новели дао је писац у оквиру описа једне синдикалне забаве дирљиву слику неких личности које се посвема не сналазе у новој друштвеној стварности, Нарочито се истиче један инвалид из Народноослободилачког рата који сам прича своја искуства са животом и људима.

Бено Зупанчич је писац који с нарочитим осећањем за топлину, каткала и трагичну садржину људских ствари потанко описује настале ситуације и начин реакције различито осетљивих лица, Његово причање није тако елементарно као Потрчево, у њему има елемената који одликују прозу Цандара и некојих данашњих западних писаца. У прози Бена ЗУпанчича налазимо поред занимљивих психолошких запажања и нешто сажетог али упадљивог лиризма, који је например у новели „Идила с коњима" дао ванредну топлу боју његовом реализму, Зупанчич након збирке „Ветер ин цеста" још више утврђује наду да ће дати словеначкој прози дела велике вредности.

БОЖИДАР. БОРКО

Узгред " забележено |

ка ЗАЈНОВИЈИ напад против „мрдернизма“ извршио је Милан

ВА таке у студентском књижевном листу „Видици“ (број од 17 јуна) у чланку под насловом „О уметности без смисла“. То је наставак познатих варијација о истој теми, овог пута поткрепљен и неким доказима да би, по речима писца „макар то изгледало и помало шаљиво“ — било ипак озбиљно и документовано! Колико је овај први Богденовићев аргумент против модернизма шаљив или озбиљан, нека просуде, читаоци: „Дакле, „модернизам“ је појам који долази од речи „мода“ и самим тим је дисквалификација",

Писац чланка не покушава да схва» ти дух и тежње уметности у савреме+ ном добу; он све своди под исти име= нитељ и развија, ево, овакву „логику“ (по писцу, тако говоре „модернистич= ки“ песници): „..: само треба бити луд, само треба говорити којешта, и онда правити велике ствари!“ Таквим аргументима против модернизма служе се иначе још само дилетанти, чи таоци којима су „Политикини“ романи у наставцима једина лектира и људи чија сазнања о поезији нису отишла даље од песништва ђулабија, снохватица, девесиља, „ох“ и „ех“ романтичарских егзалтација итд. Писац даље каже: „Ја тврдим — а мислим да се не варам — да нема модернистичког пе“ сника, или га врло ретко може да буде, који би био у стању да немо дернистички нешто напише“. ' Пикасо је, каже Богдановић, „несумњиво један велики таленат“, али је он за њега ипак „несумњиво... један таленат који се не може признати...“ онда кад није „реалист“!

Оно што је овде заиста несумњиво јесте чињеница да писац чланка, Милан Богдановић, неће да схвати потребу и нужност промене, развоја и, интензивирања уметничког израза У нашем времену. То је суштина про“ блема, а не натезање око појмова „бесмислено“, „неразумљиво“, „модернистичко“ итд. Богдановић је написао: „Ја сам, рецимо, конзервативан“, И то је несумњиво. Али, на срећу, поезија (и уметност уопште) од вајкада је су. шта супротност конзервативизму И свим могућим конзервацијама и жонзервама старих литерарних шема и шаблона, и оно признање само потврђује депласираност покушаја ликвидације нечега што је себи већ одавно освојило право на живот,

ж

Рекламирајући обнову друштва за спаљивање мртваца „Огањ“ Станислав Винавер је у својој сталној рубрици „Београдско огледало“ (у листу „република“ од 15 јуна) написао да ми исувише поштујемо пословицу „О мртвима само добро“. И онда је наставио; „Те смо тако углавном навалили били.на живе, а мртве оставили да воде и летературу и друге културне манифестације“. На кога смо то „углавном навалили“7 м који то мртви воде код нас литературу: Лаза Костић мо“ ждаг Не, ни он, ни разна друга мртва имена: и мртва схватања о' уметности не воде нашу литературу! И шта то онда пише Станислав Винавер, какви га јади морег!

Мала ревија комерцијалне глупости и неписмености приказана је унутар омотног листа и у предговору романа „Розеана Мак Кој“, у издању „Космо“ са“, Београд. На омотном листу дословно пише; „Кад жена захвати пером у драматику једне импулсивне љубави... није неочекивано да се као резултат добије роман пун лирских прелива и топлих места, акцентованих сженственом осећајношћу“. Ово лирско преливање и претакање сладуњавих и отрцаних фраза наставља се овим бомбастичним _ „топлим _ местом“: роман „писан несвакидашњим (1: стилом", уноси у свом склопу скалу специфичних дражи“, које делују »као освез жење своје врсте“.

У том тону „освежавања“ срочен је и цео предговор потписан иницијалима Г.М.М, Ево последње реченице из тог бисер-предговора; „А све је задахнуто животном стварношћу; сва збивања су реална, нама блиска, јасна И разумљива, јер се Радња дешава почетком последње четврти деветнаестог века“. Овако „јаслу“, „разумљиву“, наивну и примитивну реченицу вердватно не би ни гимназист написао!

КОМЕНТАТОР

ата и Итана

| ХАМИ-РУВИМ: РАСПЕЋЕ + (детаљ дубореза, 1799)