Književne novine
Чудан сусрет
(Наставак са прве етране)
Па још две жене, опет, наравно, у разговору, али једна је, не испада“ јући на механизма, опазила слику, осврнула се и насмејала се. Најзад
спас, мушкарац, господин, == Молим.
вас, склоните овог мангупа — 38» молио је гардист једном формално дрекнутом молбом, Дечко се на то расвестио, и стао да бежи у правцу куће натраг ка Славији. _ Господин је мало одрмао главом. Гардист је љутито долазно к себи,
Стенбек је са своја два млада си“ на лошао ла летос и јесенас прд» веле неко време у Паризу. Пари“ ски лист ФИГАРО, стари лист који има ин своју палату и доста нова“ ца, ангажовао је Стенбека да за не= дељни часопис ЛИТЕРАРНИ ФИГА= РО пише серију чланака, врсту сво“ га париског дневника, Или, како је Стенбек сам крстио своју сарадњу, да пише дналог са Парижанима, На крају првога Стенбекова написа прочитали смо, дословно, ово што следи.
„Видео сам малога дечка, кога су његови послали били да купи хлеб; носио је (познату дугу, танку, до“ бро печену париску векну =— при“ мелба И. С. ту дугачку мотку На рамену, Олједаред сам опазио како са дечко исправио, и круто затегад, и урштмио каденцу својих корака, Хлеб је постао пушка, а он је по“ стао војник Француске, Мрмљао је та-ра, та-ра, та-ра, изводио прави егзерђцир: Тако је натџао пред па“ лату претседника Републике, и на» шао се пред стражарем. Гардист Републике, у парадном оделу, одао је дечку потпуну, — став и оружје – ВОЈНИЧКИ прописану почаст, а дечко је пратно гардисту поздрав и почаст с пуним достојанством.“
Ја не знам шта ћете ви, читаоче, казати, ако ово прочитате2 Ја сам спустила ФИГАРО пуна радости, милане, и меланхолије. Догађај је диван, умилан, савршен, чиста поезија. Нешто што је као увек поезија, н у животу и ван живота. Просто, спонтано, детињески _ невино, човечно, значајно, складно као Чиста уметност. Париз стално ствара умегност. И не ваља, нити је право ни човечно да наши писци, прнув у Париз и кроз Париз, једнако Пишу о клошарима, 0 томе како је Париз прљав, смрлљић, 'закоровљен,
Са меланхолијом, _ невероватно Живо сам се' сетила нашег малог дечка, који није умед, пије ни смео
да свој мали и ливни театар изведе са више слободе, више талента, и више неолољиве грације, А са исто таквом меланхолијом Сам се сећала нашег војника, који није бпо дорастаб, нисмо га дорасли, ако смем такб српски говорити, до спонтаног и - непогрешивог _ уметничког схватања живота, кал је живот уметност. Војник се љутно, мн у себи Исоваб, мислећи да је то оно право и за њега и за краља, А дечак је бежао Главом без обзира, уплашен, мбожла, да ће бити убијен. У моменту који је за сав његов живот требалл да му остане као момент радости, момснт поезије. Можда се дечак сећло ла тамо У двору има пуна соба малих дечака; можла је њима слад поздрав, — ко ће знати шта дечја машта може, зна, сме. Оно се десило у Београду, 4 ово се десило У Паризу. А која разлика, која страхотна и тужна _ разлика. Да, све, све, увек је све, све, све, питање културе! Два дечка, по нагону, по машти, по потреби, два рођена брата, а један је доживео трнумф и радост, а други срамоту и осећање кривице. Која страховита разлика! А гардисти, обојица младићи и људи, тачно су и докуменатнб били оно што им је земља дала, чему су их људи, ми сви учили, — Претседник републике, па шта! = рекао би нам француски гардист, == Да нас је видед, и гледаб, био би #оџ сопфепћ тапшао би Као луд, И послао дечку мали добош и пушку, а мене би похвалио, и дао ми можда и чашу шампањца... Него шта! Живела Француска! Француска револуција, коју су во“ јевали редом ови сталежи, дала је сем другог и слободу маште свим сталежима, Има још у Француској оних дугачких имена и титула, што би рекли Французи „имена на фи“ јоке“, али пред палатом државног старешине и поглавара одиграва се поезија, кратак чин маште и лепо: те: дете — човек, човек — дете. Сваки Француз је по нНагону, по васинтању, и дете, дете Које не зна за страх, за време, за хиврархију имена, положаја, титула. Слобода, то је отоуство страха Слобода, то
9.
Рене
1
ЛИРИКА У ПРЕВОДУ
песник РЕНЕ ШАР (у средини)
ЧЕТИРИ ОПСЕНАРА
Шар
виКк
Никад није ноћ кад ти умире, Откољењ мраком који урла, Супце с две сличне жаоке.
Звер љубави, истина у мачу, "Пар који се једини ножем“ убија међу свила.
п. ПАСТРМКА
Обале које се угибате под украсима Да би истуниле читаво огледало, Песак на ком мрмори барка
Што струја тера у вис “ гура, Траво, траво, увек истегнута, Траво, траво, никада на лиру, Шта, ће бити од ваше штићенљмце
У прозирним буража
Камо је њено срце стрмоглавиг
Ш
ЗМИЈА
4. Краљице тротивуречја, учини да моја љубав У изгнанству сличном твоме проклетству Измакне старом Господу ког мрзим тшто је могао Помутившт је, да је отворено обмане.
Освети своје боје, доброћудна змијо,
У окриљу шуме ш у свакој кући.
Везом која спаја светљост са стратом Претварош се да бежиш, о ти пругаста змијо!
ТУ
ШЕВА
Жарка Жеравица неба и рана јара дана, Остаје утиснута у зору ч пева о узрујаној земљи, Звонар свога дажа ч господар свог пута.
Опсенарка, а убију је — омађијам/у.
(1950.)
је неодољиви смисао за грацију! Слобода, то је нагон непогрешивости! „Ни за шта немам толико смисла колико за савршенство“ — казао је, наравно, француски песник (Мадарме). Дечко са векном, гардист на парадној дужности, Претседник републике — то је акорд; а акорд је савршенство.
Прошло је доста година од мога доживљаја. Тражим у мислима и онога дечка и онога гардиста, и хтела бих да они са весељем прочитају моју забелешку из прошлости. шаљем срдачан поздрав Џону Стенбеку, н безмало ми је жеља да га по војнички свечано поздравим, и
захвалим му што је тако дивно препевао мој меланхолични доживљај. ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
КЊИГА ЈАНКА ЛАВРИНА О ПЕТНАЕСТОРИЦИ РУСКИХ ПИСАЦА
пре извесног времена у Лондону је изишла из штампе, на енглеском језику, студија професора Јанка. Лаврина (који живи и ради у Енглеској) под називом „Од Пушкина до Мајаковског“; Књига садржи · поглавља · посвећена стварању Пушкина, Гогоља, Љермонто-
ва, Тјутчева, Тургењева, Њекрасова, Толстоја, Достојевског, Љескова, Чехова, Горког, Андрејева, Блока, Је-
сењина и Мајаковског. Лаврин је имао за циљ да енглеске читаоце упозна, пре свега, са неким особеностима руске литературе које су им биле мање достутне. Из тог разлога поглавља о До. стојевском и Толстоју и нису обрађена на очекиваном простору; 0 овим писцима Лаврин је још раније издао опширније посебне студије, као уосталом и о Гончарову, Готољу и пушкину. Он је исто тако и вутор књите „Увод у руски роман“,
„мисао: „не треба сликати оно
РЕНЕ ШАР (рођен У Воклису 1907 године) био Па ои ниста. После Елијара и Бретона, и он преузима истражив Па сти, упушта се „у велику пустоловину о О: МЕ дна та потсвести из сна, заноба са сном, опис о зе еј оаке за шара се може згодно применити она што се види, већ оно што се никад неће видети“. Његовој апстрактној поезији ен његов живот: он живи на селу, поред лним именом капетана Александра, в свој родни крај, и његово де-
У ч, Око 1930 постаје надреалиста, истакнутијих међу њима.
није видело и никада се сасвим је супротно постављ реке. За време отпора под илега водио је за све време немачке окупације чита био је један од најбољих команданата француског Отпора. ло није обимно, Објавио је неколико збирки песама.
СВАДБЕНО ЛИЦЕ
А сад губи се моја свито, стој на даљини;
Благост броја разбила се.
Слободна, сте, савезници моји, љмоје пренагљености,
моје особености. Све вас одвлачи од мене, снисходљива туго. Ја волим.
Вода је тешка на дат хода од извора.
'Пуртурна. мрља развија своје лагане гране по твоме челу, устављена димензијо.
И ја сличан теби Е
Са расцветаном сламком на ивици неба дозивајући твоје шне
Бришем последње трагове,
Погођен, здрав од светлости,
Обручи од паре, гитко мноштво, делитељи зебње, такните мој препород.
Дувару мога трајања, одричем се помоћи своје
аимрокогрудости пуне тралштања; Пошумљујем пут ка требивалишту, спречава младице | - надживљења. Обујмљен пољском усамљеношћу Ја тризивам пливање по сенци њене Присутности,
Отустело тело, непријатељско трема, његовој млешавинт,
јуче се беше повратило говорећи мрачно. Узмаку, не предолллшљај се, обори свој маљ несвести,
опорц сну.
Обнаженост смањује костур твога изгнанства, твога упињања, Ти освежавалш робовање које само себи прождире леђа, Потсмеху ноћи, задржи тај туробни стровод Стакластиг гласова, каменованих толазажа,
Рано мистргнут од навале смишљених рана (Под орловињ трнокопом шикља високо крв) Ка садашњој коби водио сам своје смелости Ка многољускавом азуру, гранитном отпаднилитву.
О своду пролића то круни њенога трбуха, Шатату црнога мираза! Усатли залету њеног говора! Свето Рађање, поведите непокорне, нека открију своју основу, Језгро туно вере у нову сутрашњилу/. Вече је затворило своју гусарску рану то којој су тутовале нејасне ракжетље у страту што пси га подржавају. Прошлости нек припада лискун жалости са твога лица.
Неугасиво окно: мој даж је већ дотицао пријатељство · пе твоје ране, Наоружавао твоје неупадљиво краљевство. А са усана магле силазило је налце задовољство на траг душа с челичним кровом, Савест тојачаваше тустрептаљла строј твоје непрекидности Непрољменљива једноставност ширила се на све стране.
Нагласак јутарње изреке, затишје преране звезде,
Ја журим крају своје стазе, отлианченом колосеулму. Доста с љубљењем стасалог тпрамења житарица: Гребенасту, тТврдоглаву, налце гратшце је подвргавају. Доста с проклињањем прибежишта свадбених привиђења: Ја додирујем дно сажетог повратка.
Потоци, запевко цомбасте смрти, Ри који журите небом штурим, Стојте валце потуцање са бурама онога ком тође за рукољ
да се излечи отпадтиштва Насутрот вашим стасоносним проучавањима, У недрима скровишта жлеб се гушт што носц ч срце
ц светлост.
Узми, Мисли моја, цвет из моје докучљиве реке, Осети како се буди мрачна садница.
Нећу видети твоја бедра, те ројеве глади, како се суше ц туте трњем; Нећу видетц како те паразити наслеђују у твојим алејама; Нећу видети приближавање лакрдијалџа који ће ти онестокојавати треторађајући дан; Нећу видети потомство малце слободе како се ропски, задовољава,
Варке, попели смо се на висораван.
Белутакж трепери тод лозама простора;
Реч уморна од разривања, напаја се на анђелском пристаништу.
Обзорје тутева до извора росе,
Присни расплет ненакнадивог.
Ево мртвога песка, сво спасеног тела; Жена дилце, Човек устраван стоји, (1950.)
(песме у преводу Николе Трајковића)
ЖЕНРИ МУР: ЛЕЖЕЋА ФИГУРА.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 12 АВГУСТ 1954