Književne novine

K ] ABAVNI ŽIVOT wu većim građovima naše zemlje bi-će u ovom mesecu i u znuku gostovanja Kineskog rirkasa.,. Oko 50 pekinških. akhrobata i mađioničara, od 51 do 1» godina starosti, stigli sm u našu zemlju, gde su m Beogradu izve-

li oko 20 odabranih tačaka. To što se dogodilo mna #podijumu

beograđskog Tašmajdana, 'pono- ·

viće se m Kreki i Zagrebn, Pulskoj areni, na letnjim pozornicama, Opatije, Splita, Đubrovnika, Cetinja, Tivta, Titograda; Skoplja, Sarajeva i Novog Ba da, — može se nazvati zaisfa, pravim i neđostižnim vrhuncem akrobatske umetnosti. Hiljade gledalaca „pozdravlja akrobatiku rođenm iz narodne umetnosti, programu bez jevfinih eTekata, zabavi na koju nije naviRklo oko evropskog posetioca cirKkusa. Preciznost, sigurnost, v:ština i gracioznost Kkineskih umetnika, gracio»nost čak i w najtežim i mnajsmelijim trenucima, zbunjuje publika, koja bez daha prati vrtoglave „akrobatshe tačke. : · U akrobatici i mađioničarstvu naših kineskih gostiju ima mešto specifično što je poznato širom sveta. Mada sve tačke delaju savremeno, one su sfare po nekoliko stotina godina. Poneke čak i 2000, Mnoge su nikle iz starinskih marodnih igrani poneke iz zabave seoske dečće,

dok su neke akrobatske tačke samo usavršeni i do detalja ruz-

rađeni vidovi nacionalnih sportova ili nekih drugih omiljenih razonoda kineskih ljudi. Tradicija je podloga te umetnosti, koju sn obogatili mašta naših MNinesldiih savremenika Iz starih ki-

meskih zapisa pesnika i pisaca ili iz likovnih uspomena starih

velikana kineskog slikarstva saz=najemo da su mkEg:oge tačke, ko- -

je danas gledamo, još n drev-

noj Kini bile raznovrsne 1 popularne. Njih su opisivali pisac Čan Hen, vebki pesnik Mine Du Fu i drugi. Bogat program, koji

jugoslovenskoj publici pružaju potomci kineskih majstora akrobatike, zaslužuje nebrojne aplauze i priznanja. Srećan je spoj tradicije i savremenih dostignuća Wineskih mmetnika, koji se se još od malema posvećuju cirKkusu. Potomci kineskih akrobafa naj manje su mu svojoj zemlji. Od 1950 godine, kada je osnovan

Iz Mntologije Srpske Dopzije

ZBLENILO POD SNEGOM

— Milan Ra

Nije mimalo slačajno što su dve ili tri jedine Hakićeve „optimističke“ pesme dobile mesto n ovoj Antolo giji. Uza sav svoj „otm mi

bol“, Rakić Je u suštini bio |

semzaunlist, zdrava i krepka duha, ispunjen verom u „famne magone“, u kojima nije viđeo izvor morbidnih poriva, već biološku meuništivost života. Njegova pe simistička lirika, toliko hva

Počuj, draga, reči iskrene i jasne Jedne: bolne duše, tvojoj duši prisne,

ljena sa svoje misaonosfi i parnasovske gordosti, retko se kada izdiže iznad konvencionalno rezonerskih izlaganja opštih mesfa o prolaznosti života i slave, mlađosti i ljubavi, niti je toliko daleka poimnnju dremljivih ćifti, kaplara i ćata* koliko se to pesniku činilo. Sličan je slučaj i sa njegovim ljubavnim pesmama, „obučenim wu rekvizite

KONDIR

Dok poslednje

Pre no oluj stigne i grom strašni prasne,

IL nemirno srce najedanput svisne,

Počuj ove pesme uzaludno

Pre otsudnog boja ja ti nisam dao Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao

strasne.

Starinski junaci, po čemu ćeš mene

Pomenuti kada stigne udes zao [ zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša. Plemići i sebri. Leži strašna smeša.

Noć se hvata. Samo munja

upravo po svojoj pjesmi »Cvrčak« I Quien ima svoga cvrčka koji pjeva

Od zemlje đo sunca, quien: »Cvrčak i noć«

o Ovrčci ko napetih

žica trepet zlatan

u bilu, u sluhu, u krvi

čekićaju, ·

Quien: Katja se kupa

Sunčane žice idu od neba pš do zemlje

Napete kao strune — ogromna harfa sja,

V. Nažor: »Cvrčak«

Tntonacija treće pjesme »Zid svjetlostie na 64 strani «Ka menog građa« uvelike podsjeća na ritam uvođne pjesme Kaštelanovih »Tifusara«. Isto tako u Quienovom »Zidu svjetlosti« postoje i ova četiri stiha,

Četiri mvaka

i još četrđeset

mrakova s oficirom.

četrđesetiprvim.

Siamo trenta d'una sorte,

e trentuno con la morte.

D'Annuzio: »La canzone del Quarnaro«

U poznatoj LorcInoi »Romanci Bomnambuli« kao lajtmotiv sVUSe 56 provlači: J

Zeleno kako volim #eleno.

Zelen vjetar. Zelene grane,

8 Quien svoju pjesmu »Draga nm šaguae ovako intonira i to poslijo ponavlja: :

Volim šarenilo

šarena svijčta

1 svoju đragu.

U isto, esmi laze i.ovi atihovic4 pjebiii: še nalazi

Smrti, ne čekaj

na kraju puta

bez pređaha

samo načas

ne čekaj, Daj mi.

da zastanemi,

da zagrlim -

svoju dragu,

Korđoba

daleka i sama. i

Crna mazga, velik mjesec

i masline u bisagama.,

Iako znam puteve,

nikad neću stići u Kordobu. OOME #0 vevisaydacy, „va · Smrt me gleđa

sa tomjeva Korđobe.

PP. G Lorca:

U prijevodu Lionella Fimmia Rimbaudov »Quatrain« preveden je na jednom mjestu:

bianche essenze di cielo nel tuo clivo dorsale

a u Quienovoj »Terasi rađosti« POM se pročitati slijedeći sti-

ovi: š

ljeto tvoje dojke s odbljescima bijele biti neba

Talijanski pjesnik Benzo Laurano izdao je 1934. zbirku pjesama pod naslovom »Chiarra ride«, (a Chiara dolazi od clarus, claro — jasan, jasna) međutim jedna Quienova pjesma nosi naslov »Klara u klasju«. U »Književnom Jadranu« bila je jednom oglaše na zbirka pjesama talijanske pjesnikinje Perle Cacciaguerra pod naslovom »Con la bocca pieija di'fiprić, Ubaldđini eđitore Tioma, au Quiena postoji stih:

usnama punim zrikavaca

Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hoće li me naći među njima tvoje Bistre oči, draga? Hoće l iz kondira, Ko preteča skromna večitoga mira, Pasti kap na rane što zjape i gnoje? Hoće ! pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne. Noć prosipa tamu i časove kasne,

Ni zvezde na nebu da za trenut blisne. — Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne katkad blisne.Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

rtističko čudo

cirkus u Pekingu, oni sm obišli . put po dužini triput ravan prečniku zemljine kugle, Videlo ih je pet miliona ljudi iz 17 zemalja Kwrope i Azije. Najveće priznanje, koje kineski umetnici

· dobijaju, jeste ono u kome se

kaže da oni gzabavljajući svoju okohimu prikazujući joj blago drevne Kine, svugde opominju na ljudsko dostojanstvo, ponos cirkuskih mmetnika zbog Kojih publika ne mora da crveni, već da im se u svakom pogledu divi.

iz ne mnogo slavnih {rancuskih garderoba. U esnovi pozitivistički dub, ne mnogo spiritualan, ali i nimalo razboljen, Rakić je najubedljiviji kada podiže glas protesta protiv okrutnih uslova čovekovog postojanja („U Kkvrgama* i u svojoj vizionarskoj lirici („Ron= dir“). Njegov udeo u {ormiranju našeg poetskog je» zika ne ustupa Dučićevom,

Zoran MIŠić

žrtve stari krvnik veša,

čini se, đa i ove dvije pjesme imaju sličnosti u svom ugođajnom tonu:

Tko mi kaže, đa te grlim,

kaže,

u granju su zvijezđe.

Kad ti velim, đa te volim,

velim, | zvijezde su u tijelu, . K. Quien

Wer jetzt weint irgendwo in der Welt, ohne Grunđ Weint ' in der Welt, weint liber mich.

Wer jetzt lacht irgendwo in der Nacht,

Ohne Grund lacht in đer Nacht,

lacht mich aus. R. M. Rilke

Mislim na kraju đa i ova letimična šetnja Quienovim »Kamenim gradđomć, a koja bi trebala biti barem djelomična nađopuna Pavlovićeva članka o Quienovoj poeziji, pokazuje da ovdje nešto nije u ređu i đa neko u svakom slučaju griješi; da li Cettineo što prevođi iz romanskih književno» sti, da li Cettineo što piše odavna izvornu poeziju, da li Pođodbor Matice hrvatske u Splitu što štampa ovakove stihove. da li Bora Pavlović što ih smatra najvećim đometom naše savremene lirike ili pak pjesnici koji su izdali svoje zbirke pjesama prije nastanka »Kamenog građa« Kru-

ne Quicna, Ćiro Čulić ,

KOMAMV»KANVUIŽEVNIH NOV/NGa”

DECA GERNIKE

Sledečeg đana došao je otac iz Bilbaoa 8 novim kupcem. Adresu ovog gospodina do bio je od jedne agencije za kupo-prođaju nekretnina. Stranac pregleda sve podrobno, od izloga do Inocencije, odmeri našu majku, zalihe aspirina i pantalone strica Pabla, pusti da mu sve tri puta objasne i smešeći se reče: bueno, bueno! a na kraju održa mali govor: »Ja sam ustvari samo posrednik. Zovem se Arnaldo Nin. Trideset godina se već bavim ovim poslom. Radim samo onda kada mi se objekat dopada. Budite mimi, senjor Espinoza, objekat mi se dopada, Moći ću da ga prodam. To je sitnića. Vaša je cena suviše visoka. Ne nudim polovinu. Ne nudim trećinu. „Vaša je cena mimuodopska cena. Znate li gde živite? Živite u ratu. Neki ljudi tvrde da je ovo samo građanski raf. Oni se tačno izražavaju. Ali šta vredi tačnost kad padaju bombe i granate? Da li ste ikada čuli o preprodaji nepokretne imovine? Vidim da imate nevine ćerke. Bog neka sačuva nevinost! Ali kada pljušte bombe i granate i kada, bože sačuvaj, pogađaju, ko pita mrtve za nevinost? Ne pita se ni prodaja nepokretne imovine. A zašto? Zato što je nekoliko stotina mladih ništavila doletelo iz dalekih zemalja u našu otadžbinu da bi se vežbali u pucanju. Da li se ikada pričalo da preprodaja nepokretne imovine propada po= sle stranih vazdušnih manevara? Eto napret ka! Sasvim tačno. Ja sam Napolitanac. Ko= liko dece imate? Sedmoro? Srećni ste seđam puta! Neka deca beže od kuće iz straha od roditeljske šibe. Ja sam, ete, pobegao od čitavog svežnja šiba. Šta kažete da sam? Antifašista? Senjor! Ja sam Italijan. Ali zato je kriv samo Kavur. Vaš objekat mi se dopada. I gospodin vaš brat je osvojio moje simpatije: Koliko traje već ovaj rat među braćom? Viđeo sam objekat. Poznajem ga sada. Osam dana posle zaključenja mira dolazim s kupcem. Možete mirno da smatrate da je posao već zaključen. Kako? Vi hoćete da vam se sve isplati pre završetka građanskog rata? Senjor, dozvolite mi da se povučem. U Bilbaou ste mi izgledali kao sasvim razuman čovek!«

Posle ovoga nas Napolitanac napusti. Pablo zamalo nije umro od smeha a otac je ćutao. Samo što..se naš stric povratio počeo je da ponavlja Napolitančev govor, ne Zzaboravljajući nijedan jedini slog, ponavljao je govor tako često da smo ga uskoro svi znali napamet. »Objekat mi se dopadal« vikao je stric Pablo smejući se, »znate li gde živite?« TI naš otac se ljubazno osmehivao i došao s novim kupcem. Ovoga puta je kupac bio Portugalac Imao je zeleni prsluk i crvenu kravatu. Njihao. se u kukovima kao da sedi na šarkama. Bio je privatnik, tako je izjavio, i imao je suviše pezosa, voleo je da kupuje, čak i apoteke, zatražio je da pregleda knjige, utvrdio da su troškovi suviše visoki i zarada suviše mala. Zatim je izvukao iz torbe od plavog safijana svežanj isečaka iz novina i stavio ga ljupko na sto. Pošto je seo bez poziva, izvadio je navlaku iz svog džepa a iz nje naočare sa zlatnim okvirom,

„stavio ih na nos, udario lako levom rukom po

igečcima iz novina i rekao s ironičnim osmehom: »Zakoni!« Y

Otac ga nije odmah razumeo. Ispostavilo se da su se isečci iz novina odnosili na ratne propise novih baskijskih ministara u okviru kojih su se njihovi dekreti ticali izbliza ili izdaleka prodaje i kupovine.

»Poznajete li nove propise?« upita stranac. Bio je malog rasta, prodornih očiju, mirisao je na jasmin i trljao neprestano ruke kao da time proizvodi slatke mirise.

»Čitam novine«, odgovorio je otac učtivo.

»Blokada :deviza?« zapitao je posetilac i potražio hartije koje se tiču tog predmeta.

»Znam«, reče tata, zaustavljajući ga Dpokretom ruke.

»Zabrana izvoza nakita?« upitao je kupac cepidlaka, nastavljajući istu igru. »Zabrana prebacivanja zlata iz zemlje? I novca? Markiranje pezosa? Blokiranje računa u bankama?« pitao je Portugalac trepćući. »Onda sigurno znate da niko ne može da digne sa svog računa u banci više od dve stotine pezosa na glaviitoza nedelju dana?« On strogo udari rukom po stolu i lukavo se osmehnu,

»Znam fo,« uveri ga strpljivo otac. | »Još jedna budala,« šapnđi stric Pablo nama, deci, — koji smo pažljivo i učtivo pra tili obilazak kuće i prisustvovali pregovorima oslonjeni o zid, nepomični i nemi kao po-> rodđične slike. |

»Dobro,« izjavi Portugalac ljubazno, »onda možemo da se složimo. Hoćete li da se verno pridržavamo ovih propisa?«

»Naravno,„ „uveravao ga je olać, »do kraja!« .

»To mi odgovara«, odgovorio je pobednički kupac, trljajuči svoje namirisame ručice., »Ponoviću vam, dakle, svoj predlog. Sutra ćete dobiti dvadeset pet hiljada markiranih pezosa. Ja ću preuzeti apoteku i sve ono ·što ide uz nju. Tri meseca posle ukidanja svih ratnih propisa izvršiću javnu prodaju celog imanja i vi ćete dobiti polovinu, sa odbitkom od dvadeset pet hiljada pezosa.

»Dobro«, reče naš otac. Kupac obeća da će sutra ponovo doći sa dvađeset pet hilja-

da pezosa, pa će onda svi oftiči zajedno kod.

beležnika.

»Kakva ludost „uzviknuo je naš stric čim je naš stranac izašao. »Hoćeš da nas sve dovedeš do prosjačkog štapa?«

»Bolje do prosjačkog štapa nego u smrt,« uveri ga otac nežno i mirno sačeka sledeći dan i Portugalca.

'»Sutradan stiže pismo od Portugalca, Pretio je s anarhistima. Njih je bilo bot među Baskijcima i ljudi su ih se bojali, naročito u pozadini. U San Sebastijanu i Irunu palili su anarhisti kuće, streljali zatvorenike, vršili divlje pretrese po kućama i zapalili čak i jednu crkvu u Bilbaou. Nekoliko puta prošli su kroz Gerniku anarhistički ·bataljoni sa svojim polu. crvenim, polu crnim kapama, sa grozdovima bombi za pojasom a pred njima su marširale devojke anarhisti u plavim džemperima i sa jako namazanim usnama.

Stanovnici su drhtali pred njima, I mi smo drhtali. |

Portugalac je pisao: »Vi ste govorili, zahtevali, obećavali, i to sve protivno zakonima i uz kršenje propisa ministarstva unutrašnjih poslova od tog i tog datuma. Time ste otkrili svoje prave sklonosti i dozvolili da takve i takve naklonosti izađu na videlo ...«

Sve ovo bila je čista laž. i

»U slučaju da: u roku od tri dana — Dpisao je — i pod uslovom da o svemu ćutite, ne ižručite celokupnu sumu ...« — on će biti primoran, zbog svojih nepokolebljivih shva tanja i zbog činjenice da su svi članovi upra=ve P. A. I. i C. I. T. njegovi prijatelji i braća... TI u drugim varošima, pisao je on, uništene su čitave porodice. Bez obzira na godine i pol stavljaju članove porodice u red po veličini uza prvi zid. Propis je — tri puščana plotuna. Živimo u izuzetnim vremenima i samo se o velikim mislima može govoriti. TI on je tražio samo dvadeset pet hiljada mar kiranih pezosa. „Pretnja, koja se u mirno vreme mogla shvatiti kao šala, bila je pod izuzetnim okolnostima veoma ozbiljna. Jel u ovim vremenima je svaki 1upež moćan.

»Imaš li novaca?« pitao je stric „Pabic kada nam je otac pročitao pismo.

»Ne«, rekao je otac, »i sada moramo da pobegnemo pre nego što prođu ova tri dana.« Proveli smo dva dana u najvećem strahu. Šta da se radi? Gde da nađemo novac? Kome da se. poverimo? Pretnje Portugalca nadnele su se nad nas kao crni oblaci. Već smo čuli grmljavinu. Već smo videli munje. Dovoljna su tri plotuna, šaputali smo među sobom. Takav je propis, odgovarao je Gil i dizao prst u znak opomene.

Strah je pravi pakao dece.

HERMAN KESTEN

Trećeg dana zatraži Pablo ime i adresu Portugalca i izjavi da putuje za Bilbao. Soses ponudi da ga prati. Stric Pablo odbi sa znacima najvećeg straha ublaženim učtivošću. Noćna pustolovina s našim pomoćnikoni nije mu verovatno ostala u lepoj uspomeni. »Samo bez Sosesove pomoći!« rekao je krišom nama, deci.

Uveče se vratio s nekim nepoznatim čovekom. »Gospodin Augusi Perkonig je moj prijatelj već dvadeset godina,« izjavi stric Pablo.

Naš otac ga pozva na večeru.

»Ja sam pretstavnik Krupa,« reče g. August Perkonig kao da time hoće sve da objasni. Bio je visok i širok kao orman, nekoliko sedih vlasi lepilo se za njegovu ćelu kao iščupani konci, imao je male, nebesno plave oči i prodoran glas. Njegov smeh je potsećao na klokotanje vođe u buradima koja se kotrljaju. U tom vlažnom smehu mogle su da se pođave čitave porodice. Kađa je ispijao čaše pune vina izgledalo je da su mu obrazi od crvenog laka, laka iza koga je plam tela sveća.

»Ja sam pretstavnik Krupa,« ponovio je za stolom i smejao se prijatno »i zastupam ga u Bilbaou još od 1910. Za vreme rata sam bio austro-ugarski konzul. Kada je posle rata Austrija postala suviše mala, postao je za mene konzularni posao suviše veliki. Na početku građanskog rata obavestila me je telegrafski prvo Austrija a zatim Nemački Rajh da u svojstvu njihovog specijalnog kon zula spasavam ugrožene, i tako dalje, i tako dalje. Kada je stvar najhitnija, August Perkonig je najbliži.

»To je aluzija za našu nevolju,« objasni stric Pablo smejući se.

»Hoho!« smejao se Herr Perkonig i udarao svom snagom našeg strica po ramenu. »Dvadeset godina je već ovaj Pablo uvel? isti! Dvadeset #odina,« kazao je, postao odjednom ozbiljan i tužno spustio glavu koja je bila teška najmanje deset kilograma. »Dva deset godina,« reče zamišljeno. »Dobar deo života.«

»Jawoll! Jawo1l1« odgovori Gil umesto stri ca, dostojanstveno i na nemačkom jeziku onim istim osornim tonom kojim je stric Pablo noću pred nama oponašao berlinske poručnike. Mi, deca, smo lupili pod stolom pete o pele.

»Zar vaša deca govore nemački?« upita Herr Perkonig sa svim spoljnim znacima zadovoljstva. A mi smo svi viknuli u glas: »Jawol11! JawWoll!: Jedino nas je Inocencija ostavila na cedilu. Izigravala je damu i gledala našem gosta kao da želi da dokaže da se od njenih pogleda zažaruju njegovi obrazi. Sada nam je Herr Perkonig postavljao pitanja na nemačkom jeziku i mi smo, ne razumevajući nh, odgbvarali na svoj način i započinjali vatren razgovor. Vodili smo ga naizmenično, sa živim pokretima ruku i izmišljenim rečima koje su nam padale napamet u tom trenutku i bar nama, ličile na nemačke. Plju vali smo puna kola „suglasnika i šuštavih glasova. Š

Herr August Perkonig se smejao .do s6uza. »Kakvu divnu decu imafte«, viknuo je dižuči ruku s namerom da je spusti na tatino rame. Ali iako se tata zavodljivo osmehivao, nešto je u njegovom pogledu ili u njegovom izrazu zaustavilo ruku u vazduhu,

ona je skrenula s puta i spustila se leprša-

vo ne dodirujući očevo rame.

»Neobično duhovita deca«, uzviknu Herr Perkonig udarajući našeg jadnog strica.

»Jawoll! Jawollle vikali smo mi, deca,

ovoga puta jednoglasno; i Inocencija nam se

bila pridružila.

Nikada neću zaboraviti tu večeru. Bili smo veseliji nego ikada ranije. Voleli smo goste i izvodili pred njima čitave komedije.

Her Perkonig nam ispriča da je srećno

udao svoje dve ćerke u našoj zemlji. Jedan”

zet — rudnici gvožđa, znate. — bio je pristalica Franka i živeo u Sen Sebastijanu.

Drugi, crveni, ako se tako može nazvati po--

božni katolik i baskijski rodoljub buržujskog porekla, bio je šet baskijske policije, Uostalom, i on, August Perkonig, bio je katolik. Zato je voleo Baskijce i želeo da kod njih živi i umre... što je moguće kasnije, izuzetno kasno, ako je to božja volja. Bio je već star i nije pripadao omladđincima koji su

se neđavno, pojavili u Nemačkoj i koji pune čovečanstvo bukom/ svojih novih ideja. Njihov PFirer je čak napisao i jednu knjigu u dve sveske. Imao je običaj da prelistava lu knjigu s vremena na vreme nedeljom uveče. Imao je šezdeset tri godine. U njegovo vreme pisali su se stihovi za spomeniče. Danas se pišu knjige. Bizmark je pokazivao svoju gvozdenu pesnicu. Firer pokazuje ideje »Imam šezdeset i tri godine«, ponavljao je Herr August Perkonig. »Ideje? Ja sam pretstavnik Krupa. Oni su gradili topove iecškog kalibra mnogo pre nego što se pojavila ova nova gospoda. Ali ja ipak volim Nemačku i spreman sam da dam svoj život za njenu veličinu. U svakom trenutku!« |

»Jawoll! Jawoll!« reče Gil veselo a Herr Perkonig ispi svečano svoju čašu, napuni drugu, 'isprazni i novu čašu i poče da priča o poslednjem bombardovanju Bilbaoa. »Interesantan slučaj«, izjavi on i pomenu usput da je bilo sedamnaest mrtvih, među kojima i desetoro dece.

»Gospode bože,« »već ubijaju i decu?«

»Bili su đaci, objasni Herr Perkonig kao da je to puno izvinjenje za sve. Ali šlučaj je stvarno interesantan, potvrdi on. Svi znaju da konzuli i stranci i bogataši iz Bilbaoa imaju svoje vile u međunarodnoj zoni l,s5 Arenasa. I gospodin Perkonig je imao tamo svoju kuću, otvorenu svim uglednim ljudima ' i svim prijateljima. General Franko je obećao da neće bombardovati međunarodnu zonu Bilbaoa. Ali prošlog ponedelika bombardovalo je trinaest teških Frankovih bombar-– dera tu međunarodnu zonu. A to je bilo kršenje date reči. Konzuli i drugi stranci bili su ogorčeni. »Ja lično sam užasno besan,« viknu Perkonig. »Mislite da je prijatno dobiti takvu jednu bombu po nosu? Zbog toga sam predložio da mi konzuli pošaljemo svoje izaslanike da protestuju u Sen Žan de Lizu, odakle gospoda ambasadori kao sa balkona posmatraju špansku arenu. Sastavili smo, dakle, delegaciju u koju su ušli britanski konzul Stivenson i konzuli Argeniine, Švajcarske i Belgije i ja, August Per-' konig, počasni konzul Nemačke i Austrije. Prekosutra ćemo otploviti u Francusku na engleskom razaraču »Eksmauta. Uspećemo sigurno,« zaključi Herr Perkonig.

Ispriča nam da je novi ministar, socijalista Aldasoro, njegov najbolji prijatelj i njegov advokat već godinama. n

»Poznajete li Aldasora?« upitao je našeg oca. Ne? Pa morate da me posetite kad se vratim iz Sen Žan de Liza. Interesantan čovek! I može vam biti od koristi. U mojoj kući srešćete samo interesantne ljude. Želim da upoznam što više ljudi. Ja volim. ljude. I ništa nije zanimljivije od ljudi. Naši savremeni metafizičari bulazne o mnoštvu sve tova. Tamo gde mi obični pobožni ljudi vidimo samo božji ogrtač, oni žmireći kroz teleskop vide mlečni put i prepiru se oko toga da li postoji kraj sveta ili ne. I kažu da je vreme prostor i materija snaga: i svet iluzija. Mi hrišćani to bolje znamo. Ali misao gospodnja .nije tim mladim ljudima · dovoljno duboka. Pitam se samo kako se fi ateisti ne boje smrti! I da li ta bezbožnička larva veruje đa stvarno živi? Vidite, fakve mi misli dolaze dok sedim u svom salonu. U mojoj kući naći ćete neobično zanimljive ljude. Zanimljive i korisne ljude. Dođite, don Antonio! Obećajte mi, don Pablo, da ćete mi dovesti brata. .

Herr Perkonig se Portugalcu i njegovim pretnjama potsmevao tako glasno da smo se uplašili da naša kuća neće izdržati. »Nevaljalac!• vikao je. »Glupi nevaljalac! Dolazi ponekad u moju kuću. Kad čovek želi da proučava ljude ne sme da bude' probirač. Jednom zoologu ne bi smele da budu odvratne čak ni buve. Još sutra ću ga pozvati da dođe u moju kancelariju. Budite potpuno mirni. Naučiću ga ja pameti. On Je u mojim rukama. Ali to ću vam ispričati drugi put. Nemojte se ničega više bojati! Najbolie da zaboravite celu stvar. T druge sam ja stenice uništio. I on se poziva na zakone? Zar on da govori o zakonima? Čime on to preti? Smejte se jednostavno! Učiniću to za vas, Učiniću to za svog prijatelja Pabla i njegovu ljupku porodicu. Ushićen sam što mogu da vam učinim tu malu uslugu. A vi ćete mi zahvaliti kada se prilika ukaže. Ali recite mi, zašto hoćete da bežite? I zašto se brinete zbog tih smešnih novih propisa koji se svaki dan menjaju? U ratu ne važi nikakav zakon! Zakon smo mi, posednici! Mi ga stvaramo. I. ako se jedan zakon okrene protiv pošseda, onda ftakav zakon nije u pravu. Je li tako?« Nije sačekao odgovor i izjavio je da sve zna, pri= jatelj Pablo mu je sve objasnio. Naravno, bilo je tu i mnogo ružnih stvari, građanski rat, bombardovanja iz vazduha, anarhisti, Mavari, podivljala omladina — govoreći to on se osmohnu na nas, đecću — ali to će proći, ne treba: čovek da se zato odrekne svoje otadžbine i da ostavi tako unosnu irgovinu, apoteku na pijačnom trgu. I molim vas gde ćete sve to ponovo da nađete? I ja imam uložen novac u Bilbaou, naprimer u

industriji, i. ne pomišljam da ga se odre-

uzviknu moja mama,

knem. Jednog dana prestaće ratovi zbog ne="

dostatka municije, život teče dalje, prilike se

menjaju, jedino boslovi ostaju. A ako su u.

pitanju razlozi rodoljublja, ·otadžbina pre svega? Zar'ste se uplašili? Razgovarao sam sa svojim prijateljem: Pablom. Ja ga stvarno volim. On 'mi je jednom pre dvadeset i ne=. koliko godina učinio veliku uslugu. August Perkonig ne zaboravlja. August Perkonig je zahvalan. Nemačka vernost! Ukratko, nudim

' vam svoju zaštitu. Jer ja sam omiljen u Bii-

baou. Pobede li Baskijci, ministar je moj”

· prijatelj a šef policije moj zet. Pobedi li

Pranko, ja sam nemački konzul a moj drugi

' zet, sopstvenik rudnika gvožđa, novčano po-

maže Đobunjenike, kako ih ovde nazivaju. Čovek mora da sedi na dve stolice. Onda mu se ništa ne može desiti. Osim nekog neoče-

·kivanog baksuzluka, nemate čega da se pla-

šite. Vi ste pod mojom zaštitom. I. kao po-

· božni katolik ne treba da se uzbuđujete.e

(Nastaviće se)

KNJIŽEVNE NOVINE 9

i , ;