Književne novine

| Junoslovanski S4J4AM

KNJIGA

(Nastavak sa prve

strane)

znaino zaoštaje iza proseka u inostranstvu, i te razlike ireba smanjivati. To ie i bi ianje tehnike, i stručnolo. et, i standarda, i materi_ _jala, ali — treba raditi da razlike: budu manje.. Inostranstvo, to nije sve: SSSR, | __ Čehoslovačka, Austrija. Poljska, Mađarska nisu isto što i Italija i Francuska, SAD, | __Holandija, Švajcarska. Ovi | drugi su daleko, prvi su ma našem nivou, neki i iza nas. K Sajam je pažljivom posma– ___traču mogao da kaže ponešto o haosu koji takođe treba smanjivati: ko šta izdaje?? | _Najčešćče:; svi — sve, Primeri šu upečalljivi. Preduzeće koje u svom imenu. u svojoj firmi (a firma je valjda ogledalo namene) imaju fermine »sportska« ili »seljačka«ć i sl. pored stvari nesumnjivo..korisnih za sporti| ste i za selo — izdaju sve što | im padne pod ruku.. Kako se igra golf i »Madam di Bayi«, kako se. sadi luk i — poeziju. | Propaganda sajma 1akođe _ mije bila na visini. Sajmove ovakve vrste Trebalo bi da | __prati čitav niz za io origod_ nih manifestacija: od dobro organizovanih književnih ve| čeri ili kakvih drugih susre| Ta ma liniji pisci — knjige | čitaoci, do oseuvijeg popusta Mac ceni RHjipč u sajaniske „dane. 20 ili 25% — naimanje. Dobri i Premlednt prospekti koi bi svim bWDosetiocima

bili pristupačni (a ne da se

čuvaju od... đaka! i da se daju. ponegde mo na »vezu«!) takođe bi mogli mnogo da | znače: I najzad: vreme u ko| __me se održava sajam nije, po | opštoj oceni, najpogodnije. | Početak jeseni, početak projea. leća više bi odgovarao, Ovoga pula hladni dani novembra još više su potlencirali hladnoću koju.je u velikoj e sajamskoj zgradi stvarala i jedna izložba koja nije bila _ dobro uređena....Ako postoji nešto što se može lepo pte__gentirati, ako ima neka izlo|, Žba koja se leposmože uredifi ako ima nešlo što treba Si loša nametljivo po-

ge: {ebi biH sli ko bata lopov!) p.vak om, svim poa _ setiocima, ond je ie Ka nji: ga, U Zagrebu, na sajmu, io nije ovoga puta bilo učinjemo baš najbolje. Ali, to je \ _ prvi korak. Na dugom treba | _ iskoristiti iskustva 1 sve ne-

|| iskorišćene i ispuštene,mo-

· gućnosti i i Knjiga pPdšluŽU e BR SC ta- . ko učini. ee | G%

Aleksandar

VUCO

Alesandar Vučo „je, pored Milana, Deđineca „najviše do prineo da nadreanlistićka po ezija, nađe svoj prisni izraz u našem „jeziku. Pesik retke „verbalne invoenciieć, bujne, živopisno | barokne slikovitosti i raspevane meladijć, Vučo „se nnročilo ističe svojim humorom, ne odyeć ornim, ali zaio ništa manje poetskim,

ZU _________________—

SOBE wwjyStrane :mržmia;

Opet

Dovršavajući svoju anketu povodom premijere »Jadnog Bitosa« od Ž. Anuja — koji .je uskomešao i podelio parisku pozorišnu publiku u dva ogorčena 'fabora — pariski »AT« donosi nove priloge za 1 protiv A; uja, dajući prednost njegovim, pristalicama.

Pjer Butan smatra da · je ·'Anujevo najnovije delo iznazvalo jednodušni gnev i olipor štampe i uticajnih ličnosti »Čitavog Pariza« iz istih razloga iz kojih ubice ili ku„kavički svedoci nekog zloči-

. na izbegavaju da se sa njim još jednom suoče. »'i ljudi nesmatbrajiu Foknera crnim, ni Sartra strašnim — kaže on. Oni vrlo učtivo pozdravljaju rodooskrvnjenje i pederastriJu u leatru Žilijen Grina... Jedan kritičar, ozbiljan kandidat za Francusku akademiju. predlaže čak da se o državnom frošku snime poslednja dramska šegačenja Marsela P. iola.. Ali, 'Anuj je odviše crn, a »Jadni Bifos« nepodnošljiv.« — »Ako ima žuči u »Jadnom Bitosu« — kaže dalje P. Butan — to nije žuč autorova, kao što je tvrdičluk u Harpagonu, a ne u Molijeru. Nije Anui taj koji puni zlokobne dvokolice: on samo puni sale. Nije on faj koji s mržniom · „ustaje protiv staroZ školskog druga, prisustvuje izvršeniu kazne, povraća svoju belu kafu i naređuje da se pošalje lepa lutka detetu žrtve: to je Bi1O58.« »Ružna rašspra začeta oko Anuja — zaključuie P. Butan — maići će, nadam se, na nı odgovor wublike. Bitka oko »Jadnog Bitosa« biće uprkos zlonamernosti dobijena.« Gabrijel Maršel se jasnio protiv Anujevog »Bitosa«: Ja ne volim ovo delo Ž. Anuja

kaže on. Većina. napada upučenih »Bitosu« poliče, sigurno, iz političkih pobuda, ali politička strana nije cno š*» mi smeta. Ono što bih za-

merio pre svega jeste strukfura „komada. Dok je prvi čin veoma uspeo, intereš

znatno opada u sledeća dva čina. Ako stvarno može da se razluči u koncepciji Anujevog »Bitosa~ 5 jedne stra-

ne izvesna nežnost prema nekadanjem ubogom poniženom detetu, a s druge

prema čoveku apstrakcije i preci 2 „Bošti u koju se Gno De V 8086 mišao hajoGeni ipak deJuje prividno konfuzno. ŽBa mene centralna. ličnost mne postoji: to ie ličnost automatska, koliko gnausna toliko 'gtoteskna Roja izlazi unižena iz ovog demagoškog komada lišenog svake plemeniftosti, Izvesno, rnapaža se u Ovom komadu Anujevo nasštojanie da sm obnovi — zanimljivije „nego poslednjim delima iz serije sličica (ja pretpostavljam »„Bitos« »Or7iiflud# Što'me znači da otstpam).. oporosti i dosade. Ne mislim ·da je »Jadni Bitos«

oko Anuja

„pr elaze, povezivania, j plana sa više lakoće, uspeha

BB komad velike vredno~

sti.« »Želite, moje mišljenje o »Bitosu«? — obraća se S. Eke

urednicima »Ara&e 1. dodaje: % šamar u lice:

»To je dobar gledaoćima.« Poe njegovom mišljenju da su sva tri čina

vredela. koliko prvi 'Republi-, .ka bi se srušila,

Imalo je da se bira između Anuja i državnog tužioca ili pretsednika Kasacionog suda. Možda bi se svršilo Ta ftome da uhapse autora, ali bi se istim potezom TPrancuska oslobodila i izvesnih obmana. Komad od koga'blede profiteri, založnici, varalice, slebe pristalice, koji preobraća redove prvih fotelja:u jedan niz pa-, jaca vezanih gsnevom i zaprepašćenjem, komad u kome se maske stave tek za toliko koliko da padnu u parter — odviše je redak prizor da bi ostao nepozdravljen.« — S. Ekeu poslednji čin liči na mačku koja trči.za Ssvojim repom i:on smatra da je baš blagodareći fom poslednjem slabom i dosadnom činu na premijeri izbegnut nered među „gleda”cima. »'Ti liudi koji se toliko ljute što šu javno razgolićeni bolje bi učinili da zahvale Anuju na njegovim „pogreškama«, dodaje on. »Pročitao sam ne-= gde da je u »Bitosu« nakuplieno dosta kleveta ~ gadosti. Je li to greška Anujeva ako su te gadosti već deset godina naša nacionalna hrana? — Pročitao sam na drugom mestu da je »Bitos« jedna provokacija. To doišta i jeste, provokacija u jednom svetu sagrađenom ma lažima izneti na daske istinu.« »Uvek me je iznenađivao po bibliotekama mali broj svezaka koje pruža velika dramska litezatura u odnosu na broj romana, — kaže u svom odgovoru ma anketu »Ara« Andre Mišel. Anujevo pozrište zauzima u njoj mesto koje se ne može osporiti. Anuj je autentičan pisac. On sobom donosi svoj &til, svoje ličnos{i, svoi način gledania, jednom reči svoj svet. Postoji osim tosa kod Anuja smelost u wostupku., luda smelost u konstruisanju (o čemu nam on pruža Više primera od »Antigone« preko »Ševe« do »Pivosšsa«). On bez filmske laboraforiske tehmike upotrebljava na % sceni iznienoe

1 jasnoće no što se može po= stići na filmu uprkos. svim nieceovim fehničkim pbreimuć stvima. Posmatrajući reagovanje povodom »Biftosa« stiče se odista utisak da publika voli samo svoj komfor. Ona se radije uljuljkuie i uspavliuje., Ne podnosi prevratnička shvatanja sem pod uslovom da su garantovano bezopasna. \ko neko nešto ruši — neka poštedi njenu fotelju. Da ne bude ogrebo-

Kraj Antologije srpske popzije Zorana Mišića

(Nastavak iz,prošlog broja) 'Kada' je dobio i poslednji spor potrošio je

„E.sav novac. Otišao je onda u mračnu zgra-

du u Kenigštrase kod grbavog kepeca, direktora »GCrvemog pella«, i rekao: »Molim vas,

„gospodine Pranc, izbacite, me sada napolje. Nemam više ni prebijene pare.«

»Hoho«, smejao se gospodin Franc i prepeo se na prste da bi mogao đa lupne po ramenu. SVOg visokog gosta. Pogodio ga je negde oko: bubrega. Hoho! smejao se gospodin Franc i uzviknuo: »Zar vi bez prebijene pare!«

Pomiren sa: sudbinom Pransoa, je ostao u »Crvenom petlu«. Uoči prvog dana novog meseca sanjao je Fransoa pacove. Prvi je došao i prošao a račun se nije pojavljivao.

»Pako stanujem kod »Crvenog petla« već

'jedanaest, meseci,« pričao je mojim roditelji-

ma mladi gospodin. »Gospodin Franc me pozdravlja isto onako učtivo kao ranije. Stalno proučavam njegov osmeh, ni pomena o nekoj promeni!«

»Poznajem gospodina Franca«, moj olac, »Dobar čovek! n

»Varate sele povikao je Fransoa. »Lično sam video kada je jednog pikola oterao u policiju zato što mu je ukrao kobasicu, koja je vredela samo nekoliko pfeniga. Ne! Nije on dobar čovek.« |

«Kako objašnjavate onda, gospodine,« pi-

rekao .je

„fala je! moja majka očiju punih suza zbog Dpi-

kola, »kzdeo objašnjavate onda njegovu velikodušnost prema vama?«.

»TPo se ne može objasniti«, izjavi mladi gospodin Noel i pogleda nas bplašljivo i promrmlja: »To i jeste užasno!«

»Gospodin Noel vrlo dobro igra šah!« primeti moj otac. »Pre ručka smo odigrali nekoliko partija.« Zatim ustade i izjavi: »Moram na posao.«

Tada naša maika prošaputa tati na uvo: »Dobri, jadni čovek! Tako mlad! Zar nema pomoći?«

Noel koji je ovo čuo, pocrvene i reče ubedljivo: »Hvala vam, milostiva gospođo. Ali meni nije potrebna pomoć!«

Ove su reči izazvale tatin optimizam i izvanrednu veru u dobrotu ljudske prirode. »Svakome čoveku {ireba pomoć«, vikao je dobro raspoložen. »Dođite u moju kancelariju, dragi gospodine Noel!«

»I posetite nas ponovo«, molila je majka. »Dođite uskoro gospodine Noel!« Postao je naš svakodnevni gost. Svi smo ga zavoleli. Jednom u podne stavi tata cigaretu na pepeljaru i uzgred primeti da je danas prošao pored »Crvenog petla« i da je razgovarao sa gospodinom Francom, dobar je on čovek! I pošto je prekosutra prvi može gospodin Noel da stupi na jedno beznačajno mesto koje je slučajno slobodno u očevoj kancela-

T1ji,

Mama je porumenela od zadovoljstva. Sestre su pljeskale. Ja sam zagvlio čika Franca. Moj otac je gladio svoju bradicu i prijateljski se smešio.

Fransoa je stupio u tatin biro. Privikao se na pos3o,

„Onda.je došlo leto.čeltrnaeste. Onoga dana „kada je Nemačka objavila rat Rusiji tata je poslao mladog Fransoa u Švajcarsku. Sa suzama u očima ispratio ga je na stanicu. »Spasite svoj život!« rekao je.

Posle sedam godina došlo je tati, koji je vec davno bio mrtav pismo iz Pariza.

Ziv je znači naš čika Franc. Prošao je kroz haos 1914 i 15. kao životinja u uniformi. Ali pomisao na vas (pisao je on tati) bila jc jača od celokupne antinem'/xe propagande. Da bi zaboravio rat počeo je naporno da radi. Ali mu se često dešavalo da se probudi usred noći i da vrišti od užasa, jer je sanjao stra-l šan haos, to heroisko vreme kada su utrobe visile rasporene. Sećanje na izvesne zločine

naša

e umire zajedno sa žrtvom,. A ipak... Šta će biti s nama? (pišao je on), S mnogo topli ne sećao se nas dece. Mora da smo već izTašlži, možđa smo se poženili i poudavale? Ko sad peva duete sa Madame? Samo jedna vaša reč, drnagi prijatelju (pišao je) i ja ću doći!

Nismo mu odgovorili na pismo. Šta da odgovorimo? I ko da odgovori?

'Kada sam u martu 1933 napustio Nemačku i tužno išao kroz drage ulice Pariza i kroz njegove zelene bašte, radostan zbog toga što je Evropa tako uglađena, setio sam se čika Franca. U telefonskoj knjizi sam našao njegovo ime. Nisam mu felefon/ao. Nisam bio. čak ni siguran da je laj Fransoa Noel moj čika Franc.

Zaboravio sam ga. Otišao sam na jug u Nicu, pa na sever u Amsterdam. Tek posle pet godina kada sam se opet našao u Parizu, u proleće 1938, primio sam pismo upućeno na adregšu jednog nemačkog časopisa u Parizu,

na kome sam sarađivao.

HERMAN KESTEN

Pismo je od Noela. Zovem ga telefonom. Odlazim kod njega. Čika Franc me grli. On je stariji gospodin. Ja nisam više dečak. On me pretstavlja svojoj mladoj, lepoj ženi. Vidim i jednog dečaka od oko petnaest godina. »Vaš sin?« pitao sam,

Mlada žena je pocrvenela. Noel priznaje da se tek pre tri godine oženio. Dečak je begunac iz Španije... — Vaš sin Karlos, gospođo Espinoza! Vaš sinovac, gospodine Espinoza!«

»Vi ste moralista, »reče stric Pablo prekorno. »Sad očekujem moralnu “ouku ih ove priče.«

»Priča je završena, Posle rata stupio je moj prijatelj Noel u preduzeće nekog Lionskog fabrikanta svile. Živeo je samo za posao. Njegov šef, stari bećar, zavole ga, postavi pa za SVOg pomoćnika, ortaka i na kraju ga odredi za svog naslednika..U pedesetoj godini zamislio se Fransoa Noel. Video je da je već skoro pri kraju života. U čemu mu. je prošao život? Uzdisao je, pomalo se smejao, sećao se sa stidom i bolom svoga oca, ipak ga uzeo za primer i oženio se mladom ženom. I on je prodao svoju imovinu, fabrike, robu, uložio novac u kuće i hartije od vrednosti i preselio se sa svojom mladom ženom u Pariz. Ona je ranije bila njegova lična sekretarica, Tek u braku mu je postala ljubavnica. Tek u braku priznala mu je da ni po koju cenu ne želi decu! Bojala se života; bojala se da ne umre na porođaju: bojala se svoje smrti, njegove smuiti: nije htela da ostane sama s malim detetom. A u koliko i ostanu oboje živi kako će da osiguraju budućnost svom detetu kada mu bude dvadeset. dvadesetpet godina? On ima pedeset, ona dvadeset i osam, nemamo više' vremena da pravimo decu. Ona nema

„snage da rada buduće sirotane. On se branio.

Iznosio je razumne razloge: u celom svetu še deća rađaju, zdravo dete he propada lako, i sve što bi se još u ovakvim prilikama moglo da kaže. Govorio je o svojoj ljubavi prema njoj, o ljubavi prema još ne rođenom detetu.

»Bojim se«, odgovarala je ona. »Neću«, Vikala je noću. »Pre ću se,razvesii. Volim te, Fransoa. Ali pre ćemo se razvesti!«

Moj prijatelj je isuviše voleo svoju ženu da bi mogao da je pusti da ode. Želeo je dete više od svega na svetu.

Tada je počeo španski građanski rat } bekstvo španske dece pred smrću, pred glađu, pred užasom. ·

Moj prijatelj Noel i njegova žena nisu se

dugo Ooav Mas: Tzšbralitai lja, bez braće i sestara, BalLab izgubljeno dete, jednog dečaka od četrnaest godina.

»Deset godina ću još živeti, rekao Je moj prijatelj Noel svojoj ženi. »Moj otac je doživeo dublju starost.«

Savest im nije bila čista. Prihvatili su tuđe dete, da bi ga čuvali samo izvešno vreme. Želeli su da ga prisvoje. Pravdali su se jedno pred drugim: On je siroče, Ima samo nas na svetu. Zar nije naš?

Godinu dana živi Karlos kođ mojih prija-

telja,. Kakva pustolovina! Hteli su da steknu ·

sina. Karlos ih je međutim uveravao da će skoro proći rat i da će ga španska vlada onda vratiti u otadžbinu.

Madame Noel mi je stidljivo priznala da. je želela da'se rat što više prođuži jer bi im"

mir oduzeo najdraže biće. 'Po neki put i najbolji ljudi imaju ovakve strašne želje. Zavo-

' Jeli su ubrzo Šarla i bojali se da mu to pokažu.

Strahote Gernike i Bilbaoa stvorile su kod ovog deteta nepoverenje prema svim ljudima.

. Karlos je skoro mrzeo ljude. Pa zar nije imao

prava na to?

Dva puta razočarani fabrikant prodade onda svoje fabrike, svu robu i kancelarije za dobre pare i posveti ostatak života vaspitanju svoga jedinca, baš ovog nesrećnog Fran-

soa Noela. Otac je želeo da sina poštedi ra-” zočaranja koja je sam doživeo. Otac se oženio

suviše kasno, znači sin treba da se ženi rano. Otac je ceo svoj život posvelio samo jednom poslu, znači sin treba da se upozna bar sa slo dvadeset ljudskih delatnosti. Otac je radio naporno, sin treba da doživi sva zadovoljstva koja pruža život.

Fabrikanfu se činilo da osnovno zlo našeg vremena leži u vaspitavanju dece po školama. Umesto da stvaramo kosmopolite, govorio je on, stvaramo rodoljube; umesto da stvara-– mo površne ljude, tu radost društva, mi fabrikujemo stručnjake. Umesto da škole propovedaju slobodu one uče potčinjavanju. Jadna deca, u đacima, svojim drugovima, ne nalaze prijatelje, već one koji će ih povesti stranputicom. Ona uče da ne treba poštovati učitelia. I na kraju se ovakvi sinovi potsme-

vaju rođenim očevima. I zato je plašljivi otac

sakupio učitelje igranja i pevanja, filozofe i slikare, italijanskog učitelja mačevanja, holandskog nastavnika jezika, švajcarskog kuvara, francuskog humanistu, tehničare i matematičare i svi su oni bili gosti u dvorcu koji jie otac kubio u blizini Tulona da bi vaspitavao sina. Svi su oni mnogo razgovarali s ocem, iako da je on uspeo mnogo da nauči. S vremena na vreme bi se neki od ovih učitelja pozabavio i sa Fransoa-om. Pilozof bi s njim radio gimnastiku. Kuvar bi mu pričao o istoriji Švajcarske, Fransoa koji je imao odlično pamćenje i šeretsku prirodu umeo je da sve ispretura i da sve okrene na šalu. Dvorani su pljeskali, a otac je rastao od ponosa zbog svog pedagoškog genija.

I sve je bilo dobro i lepo đok je trajalo. Ali odiednom dečak koji je rastao počeo je da uviđa glupost svoga oca. I uskoro, kako se to već dešava kod dece; koja preranoea sazrevaju, Fransoa je sve svoje šale pretvarao u kritičke opaske. Izvrgavao je ruglu svoje učitelje i svoga oca. Učitelj mačev anja ga ošamari, nastavnik jezika se požali ocu, Otac se strašno razbesne, shvativši da se baš njemu sin najviše ruga.

Kako nije podnosio šalu na svoj račun, otpusti nastavnike i dade dečaka u jedan strogi engleski zavod.

Posle dve godine, pošto nije mogao više da izdrži bez svog deteta, otać ode za Englesku i iz internata povede nezadovoljnog sina sa sobom za Minhen, gde je na Izaru iznajmio zamak sa divnim vrtom.

(Nastaviće se) a

| Začeci avangarde

Tešku noć kljakava ruko kojoj 5

ZELENILO POD SNEGOM

KIHIHIMIIIIII III III III IIMIIIPKIIIIIIIIIIIMHIIJMMMIUMHH!1/h

Humor Zaspalo

Vv Zači se moj goli Zaspalo na poslednji pretsmnutni : Kači se moj 8 PB tramvaj : na jednoj jedinoj nozi dolazi kroz užaludnu noć jene butine stavi svoje slomljeno oko

lagano: želim ti tešku noć

Koji 'Na klupu do n. -I reci joj reci joj

Tešku noć želatini Koji te zavijaju

'Tešku noć zenico Glavo rasečena una Bubnjevi koji spavaju unak”

unakrst i pomamno kriju od menc meka nepodešena za brave života krst oveštalim asmom samoće

st pod gipsom tvoje mefalne kože

Mikrobi koji čekaju unakrst na zlainom tepihu lože

Tešku noć parafini I šuplje drangulije vena Čijom dužinom unakrst

ra antarktični vetar itroz tvoje krvavo aho do ludila prohodali vetar

Tešku noć matavulji Tešku noć karantini

lavi čunak . e gliste rastegnu i naprave na g O ti ša zakore usta tutkalom sparenih pasa Kad ti se na obrazu skupe semenke pokojne peći A od gore do dole kad polete guste kabaste suknje Glomazni ubradač: zapohci remici i uzde

na poslednji pretsmrtni čunak krilom dolazi kroz uzanu noć spusti tvoj slomljeni pupak želim li tešku noć

Kači se moj goli Zaspalo „Koji sa jednim jedinim Na kantar do njene 'slabine I reci joj reci joj UPS OO; Ž

Tešku noć kljakava ruko Tešku noć buhava kičmo |

u izvukli živce i usuli balavi kanfor popili vazduh i

i koj oj su Tešku' noć buhava kičmo koj pojeli korenje mesa

Tešku noć buhava željo

| e Tela Be EVO OP AV RSA NDAR VUCO

Neočekivano i nedosledno samome sebi žiri IV, festivala smaterskog filma Jugoslavije*) saopštio je u obrazloženju svojih odluka da pri nagrađivanju nije uzimao u obzir filmove koji su „pristupačni samo jeđnom užem krugu gledalaca“. Jeestivalske propozicije, međutim, predviđaju kategoriju tzv. Žanr filmova, podrazumevajući pod tim terminom „svaki film kojim se traže novi specifično filmski izrazi“, „eksperimentalni „avangardistički itd,“, štaviše, žiri je u okviru te kategorije đodeljivao i nagrade, ali je ipak požurio da sc ogradi: jeste, nagrađujemo „pristupačne“ i „razumljive“ filmove ,a one „nerazumljive“ možete videti na programu fesštivala., Velikođusno 110 puštamo na prikazivanje ,ali — za nagrade, brate. nisu... Jer šta ćemo ako nas neko iz cenjene publike zapita: šta je. ovo, ljudi?

Skočivši ovako sam sebi u usta žiri je treću nagradu za žanr filmove dodelio nedorečenom, mucavom pokušaju da se ljubavna idila doča”"a preko senki mladića i devojke (OSUN ČANA LJUBAV) a nas ostavio da važbijamo glave pitanjeni je dela smatrao „nerazumljivim“, Da li vrlo uspelu varijaciju na motive Franca Kafke BRODOVI NM PRISTAJU od Mihovila Pansinija, ili slabije realizovan ali po osnovnoj ideji. ne mduije zanimljiv PEČAT Dušana Makavejeva? Ili je možda svoj konforizam proširio i na odbijene filmove, među kojima se nalaze takvi dometi našeg kinoama=terstva kakav je ITALIJA 52 Boštjana Hladnika, nosilac prve nagrade na II saveznom festivalu u Ljubljani?

Potegnuvši tako još jednom bljutavu temu o „Tazumljivosti" umetničkog: dela , žiri nam je pokazao da po,ma nema, o onome Što pretstavlja raison d'et'e amaterske kinematogprafije, TI ne pomišljamo na, to, da mu ovde držimo pridike o požnmatoj istini da bez avangarde umetnost jednog naroda. nije drugo do samrtnički odar njegovog stvaralačkog duba. Ubeđeni smo da žiri zna da se prava i trajna avanganda ne može roditi van amaterskog pokreta. (Dokaz: naša sopstvena Džofenlobalbh kinematografija). Ali ipak želimo da ga onima koji hoće da. se do nje uzdignu. A u sali kinokluba bilo je i takvih koji su i za „razumljive“ avangardističke filmove pitali: drugovi „šta ovo znači2

U svakom slučaju .možemo i moramo se radovati što već imamo jednog Hladnika i jednog Pansinija i beskompromisni duh MKinokluba „Beograd“. Na njihovim oštećenim i Često nedovoljno osvetljenim trakama zabeležena je pokoje zanimljiva „nepristupačna“ misao. Od srca im želimo da uprkos malograđansiom konformizmu svih žirija na svetu nastave da nam iskidano i konfuzno i naivno u detinjasto pričaju o svojim lulkanjima.i rastrzanjima, I da nam jednom OR OVO pravu, 7ADRGIJI VU i inspirišuću našu avan– gar

"'VARALAŠTVO BOŠTJANA HLADNIKA, slovenačkog, amatera čiji je jedini prikazani festivalski

film: PRIČA O. LJUBAVI od

štu, groblju svih

završi

igračaka na ovoj našoj planeti, Uvod ni kadrovi lagano luiaju po njemu da bi otkrili sablasme aspekte umtlih stvari:

neo zlatnu, slatuu kalemegdanskog . Pobednika u žanr kategoriji, ·-vuče” koren negde iz: nadrealizma, ali nadre alizam. nije. .U njegovom na gradenom filmu elememti jed nog , rastrzanog, .merealnog sveta mrtvih predmeta frans formišu &e u vacionalno ispričanu poetičnu 'personifikaciju. Reč je o dvoje nesrećnih ljubavnika, čigri 1 OJ a čija se nevina idila za višava na gradskom đubri~

rastrgnute udove i jezivo na smešena lica lutaka koje su nekada živele, korice dečjih

knjiga koje su umele da pti čaju bezbrojne melem-bajke.'

Sa vervom pravog nadreali ste, Hladnik nam uz njih pokazuje leš cilindra što je zalutao na teme mrivačke lobanje i isttuleli 'kišobran

čija platnena pluća”, itmički ·

izdišu posledni! dah. života. Ta jeziva pretnja uvek pri sutnom somuwću, crvena nit

i ćujući

Kadar iz amaterskog filma,

celog filma „stalno nas potseća da aulor suvereno ume da svoje filozofsko opredeljenje — pesimističko po pre vashodstvu -— pretvori u po tresnu umetničku reč. Šteta je što i završna scena đubri šta „kada je ljubavna istoTija čigre i lopte već proži vela “svoj bolni vek, nema pbrizvuka tog, vanzemaljskog ništavila, da film zaokruži i "u almoslferi kojom je počeo. . Umesto toga, .autor je izabrao jedva nešto manje upečailjivu varijaniu simboličkog karaktera: u. potraži · za nekom silnom radošću igre, brište stupa devojčica „u yitama — DrVO' Živo stvore nje koje u potpunosti vidimo u filmu. Zastrašena opušiošenim vidicima (Hladnik" sa da izbegava detalje!) i našlu neminovnost šVeOp-. šleg, prestanka, ona nežno i bojažljivo · "priguli, svoju loptu.,. Kada laganim 'korakom zamalkne:'za. visoki hotizont đubrišta, za njom o

slaje delinitivna, neopoziva

na du-

pustoš u kojoj se više nika kvi detalji ne-· raspoznaju. Srednji deo filma odvija se u svetlijoj atmosferi, ma da pretnja večito lebdi nad zbivanjima. Čigra i lopta igraju svoju sudbinsku igru sanjajući o raju u kome će biti sjedđinjeni, dok jednog dana lopta ne skoči tako vi soko da upadne u kućni Oluk. Tu je zasipaju kiše, opalo lišće, talog peska i bla ta, Kišne kapi su suze u lortinom nacttanom oku, nje ni ljubavni vapaji — samrt nički jecaj, Čigra polazi da je traži. Montažni kreščendo dostiže vrhunac i mpretvara se u impresionističku igru koja stilski donekle odudara od počethe sekvence, ali je duboko opravdana. Najbolji deo filma je sce na »sahranjivanja« lopte. Sve više i više vlažno oko nestaje pod slojevima. zemlje koju sipaju iz kofa. La-

gano i sa ravnomernim pre.

kidima šurvava se grumenje. Autor je izvanredno osetio polrebu da prizore ra

KNJIŽEVNE NOVINE

· svuda

zvuče, da kadrove ponavlja. Rezultat je neka vrsta vizuelnog posmrtnog „marša, svečanog u &vojoj patetično sti. Da je sa istim Oosećanjem za proporcije skratio nvke ranije scene sa loptom, dejstvo ove sekvence bilo bi icš snažnije, a film bi bio sažetiji i emotivniji. ALEKIH reminiscencija na nadrealizam imu i u filmu BRODOVI NE PRI STAJU Zagrepčanima. MIHOVILA PANSINIJA. posvećenom Francu Kafki, na čijoj špici piše da želi da »ilustruje jedno stanje nap.štenosti« i koji čudnim ćefom žirija. nije nagrađen.

No tu je, kao nešto manje”

iu nagrađenim Pansinijevim filmovima OSUĐENI i SMI RENA PREDVEĆERJA,mno go osetniji uticaj ekspresio nizma. Najuspeliji detalj te vrste je hromi starac što se n. štakama vuče korak po korak za glavnim junakom — beguncem od ljubavi, života, smrti — po pustom, avetinjskom pristaništu u koje brodovi, simboli bekstva „nikada ne svraćčaju. Fil... je pun štimunga praz ine i rđavih snova i neke

neopisivo teške zatvorenosii,

između nevidljivih zidova; dominiraju mračni simboli. Ta sklonost ka sim boličnom izražavanju čini Pansinija racionalnijim Hladnika — on nas više za divljuje no što nas potresa — ali nesumnjivo i misaoni jim i dubljim.

I Pansini voli vrtoglavu kameru i montažne egzibicije. Njegovi filmovi obično

ođ

počinju nervoznim švenko- ~

vima, da se tek posle nekog

vremena smire kao da su”

našli ono čime su hteli da

(Nnstavak na desetoj »franl)