Književne novine

Jbue. tri reči na temu:

nav (igkumeniarni·

JB NEOSPORNO je da su še u poslednje vreme u ra3a voju našeg dokumemtarnog {ilma ocrtale konture i perspektive nekih novih pojava i puteva, za nas i našu situaciju, razume se. ' Činjenica je da su se u dokumćn– tarnoj produkciji dogodila ia vesna pomeranja. Nama je ovde, pre svega, važno do ko je mere su se ta pomeranja odrvazila na ierenu estetske problematike dokumentarnih filmova. I jedan najvuvlašniji pogled na ovogodišnji pulski repertoar i ma filmove snimljene u prošloj godini nameće nam zaključak da su Se repertoarsko-sadižajni okviri razmakli i da su_ se u krilu našeg »dokumen{iamog« o{krili novi estelski iproblemi i rezultati. Već prošlogodišnji pobednik u pulskoj Areni, zagrebački reditelj Ante Babaja,

svojim filmom »Jedan dan u Rijeci« postavio je jedan nov putokaz razvoju našeg

dokumentarnog filma. Na ne koliko stotina metara filmske irake Babaja je uspeo da reflektuje ne samo spoljni izgled, već i atmosferu, unutrašnju fizionomiju, dušu jednog savremenog grada... Njegov Tilm nije originalan po tematici. Filmovi o gradovima snimali su se i pre i posle Babajine »Rijeke«. Ali ono što je Babajin film doneo kao jednu nešumnjivo novu pojavu, kao jedan esftetski kvalitet koji dosada kod sličnih filmova „nismo imali priliku da susretnemo, fo je način na koji je njegov film koncipiran i ostvaren, ugao iz koga je ceo taj sadržaj sagledan i kreiran. Babaja se nije zadovoljio da vidi grad, on je pokušao i uspeo da ga doživi. To nije bilo serviranje nečega kako ono izgleda da jeste, nego vizuelno konkretizovanje jednog vida unufirašnjeg, pra vog i slvamog bića tog našeg velikog lučkog grada. Taj novi, stvaralački odnos prema ovoi kod nas, inače, često sretanoj tematici (gradovi) sigurno je jedna od naj dragocenijih pojava u razvoju našeg dokumentarnog filma. Ona je utoliko dragocenija što se vezuje uz naš savremeni život, i što je kao fakva bliska potrebama i želiama široke publike. Babaja je opevao život malih ljudi jednog našeg grada. On je komponovao mozaik prizora koji su, međusobno infeligentno povezani, baš tom kompozicijom ocrtali na izrazit i poetičan način fizionomiju grada pesnika Žervea, koji je, uostalom, švojim tekstom filmu . pružio vrednu i značajnu podršku. Posle nostalsično poetičnos »Mrtvog „grada« „Velimira Stojanovića, zasnovanog na metaforičnom filmskom obli-

ku, koji je inaugurisao jednu naročitu, pomalo sentimenftalnu, ali duboko i iskreno lirična poeziju nestanka i sećanja, pojava »Rijeke«, i to novo | originalno što je ona sobom donela, drugi je najznačajniji momenat ražvoja domaćeg dokumentarnog filma. Zanimljivo je i vredno pomena da su oba filma posvećena gradovima. Samo dok je »Perast« grad prošlih vremena i sećanja, »Rijeka« je ogledalo jednog grada naših dana.

RUGA interesanina pojava u razvoju domaćeg dokumentarnog filma je postepeno ali stalno prodiranje socijalne tematike. Naš dokumenftarni film se ne ustru

nalaze budući najznačajniji rezultati domaćeg dokumentarnog filma;

U poslednje vreme se u našoj dokumentarnoj produb ciji pojavilo više filmova ia života prirode. Za čoveka iž grada filmovi ove vrste, koja je ranije kod nas bila zapostavljena, veoma su potrebna spona sa prirodom i njenim lepotama. Oni su. dakle, otvoreno okno kroz koje se svetom koga mu u svakodnevnom životu zaklanja urbanizam i uznemireni živof gradova. Većina ovih filmo=va je još uvek ostala u okvirima manje-ili više uspelih reportaža, ali reportaža koje imaju i svoju ulogu i svoj značaj. Dva filma iz OoVe Oblasti besumnje zaslužuju pa

Seena iz filma »Opsada«

čava: da ukaže i na negativne pojave unutar savremenos društva. Šteta je što on to jos uvek ne čini na jedan dovolj no snažan, uverljiv i uzbudljiv način. Ali je ohrabrujući i vredan svake pažnje već i sam podatak da se domaći dokumenfarni film okreće ka akutnim problemima porodice i društva. Sigurno je da ovoj tendemciji treba pružiti pu nu i što jemoguće širu podrš ku. Pionirski pokušaji u ovoj oblasti ostali su, međutim, još uvek u fazi pokušaja. (Napominjem da film Krste Škanate »U senci magije« nisam :ideo.) Obuhvaćeni problemi obrađeni su uglavnom na površan i simplificiran mnačin, iako se delimično mogu sagledati i želje za dubljim i snažnijim zahvatom. Njihova opšta mana je otsustvo psi hološkog aspekta obrađenog sadržaja. Kad kažem psihološki razumljivo je da imam u vidu da se ovde rad! o dokumentarnom, a ne igra nom filmu: ali bez obzira na to psihološki vid ovih u osno vi veoma ozbiljnih problema niukom slučaju ne sme da bude mimoiđen, pa ni u krai komeftražnim dokwmentarnim filmovima. Navodeći ove ma ne mislim da uprkos njima ovakve tendencije treba pnim srcem pozdraviti jer se. možda, u njihovom smislu

žnju. Vodopivčeva kamera nam je u filmu “pyreditelja Sremec »Crne vode« dopusti la da naslutimo vizuelnu čar tihog i snegom sveta ritova i močvara. U celini uzevši ovaj film pretstavlja dobrodošao susret sa jednim svetom čije jie motivsko bogatsivo neiscrpno. Drugi je film Petra Stojanovića »Na pešča nim dinama«. Bez avoumljenja se može reći da je to jedan od dosada najozbiljnijih i najvrednijih domaćih kratkometražnih filmova kulturno-prosvetnog žanra. Pa i vi že od toga: smislom za uoča–

vanje interesantnih i neobičnih pojava među imsektima, autor ovog” fil-

ma je usbeo da fu naučnu građu odabere i organizujoe na način koji nas pored upoznavanja sa neobičnim bioIoškim podaćima, upućuje na razmišljanja koja izlaze iz domena naučno-popularnih, Gakle, prevashodno na registatorsko-informaftivan mnačin koncipiranih filmova. Čini mi se, međutim, da se i u ovim letimičnim razmišljanji ma na femu: naš »dokumenfarmi« ne može mimoići činjenica da se u ovoj oblasti dokumenfarnog filma veoma

rei{ko susrećemo sa jednim potpuno određenim stavom

autora prema moftivu SVoga filma, sa jednom „Jasnom

koncepoljom koja bi u moftivu, „podatku iz prirode otkrila ili u njega u do voljno snažnoj meri projektovala jednu misao i stav prema živolu i prirodi, toi sredini u kojoj se i taj živoli rađa i nastaje. Ali ako ti filmovi još uvek nisu SObom doneli neka estetska rešenja, ili, bar, njihov manjeviše markantan nagoveštaj, oni su nam do kraja otvorili vrata ka tim sadržajnim prostorima i širmama i ka tom mneiscrpnom mofivskom bogatstvu,

OŠTO NEMAM nameru

da svrstavam filmove po njihovom kvalitetu, već samo da ukažem na izvesne, po mom mišljenju, vredne pojave u novijem razvoju na šeg »dokumemtarnog#«, pojmljivo je što nisam pomenuo i neke od najvrednijih filmo va o kojima je uostalom i ranije bilo dosta pisano.

U današnjoj našoj filmskoj situaciji nespretni i rogobatlni, primitivno izrečeni i neukusno koncipirani filmovi sa svim arhaično deluju i očigledno ne odražavaju pravo stanje našeg dokumentarnop filma, nego neumesnost i ne.doraslost njihovih autora. Mo dđutim i pri ovakvom stanju mogu se ofkriti neke, još uvek tipične negativne pojave. Jedna od najupadiljvijih 1e nedostatak stila i mere. otsustvo pravog odnosa prema temi i njenim i svoj mogućnostima. U ponekim filmovima su lepota i vred-

nost samih tema nagriženı tronutošću lažno poetičnog kazivanja. Taj »podignuti

ifon« u tim fIimovima se svo di na praznu frazu ı dosadnu retoriku, kojima se depoetiziPa poetićnost i istinitost sa držaja. Potrebno je pomenu– Ti još i manir sa frazom: »I&pričaćemo vam priču« ili: »Po je obična priča o običnim ljudima, ali«... (da bi se, zatim u potvrdu tosa »eli« tronutim glasom i silovano uznemirenom slikom pokušala da varira uvek jedna ista, pa prema tome već monof{ona iema: to obično je baš ono što je velik" prema tome i neobično). Iako Je taj manir postao već polpuno deplasiran, sa njim se, nažalost, još uvek susrećemo. Ali, daleko više nego u igranom filmu, u našem »dokumentarnom« se opaža želja i napor za prevazilaženjem starih šema i za osva-– janjem novih tematskih o blasti i estetskih rezultalia. U tom svom traganju, u Ovom svom stalnom kretanju unapred ka novim istinama i novim vrednostima naš dokumentarni film #žzaslužuje punu podršku i pažnju.

Aleksandar Petrovic

/Oismo ( {oatiza

HIPERPRODUKCIJA FILMOVA, -— PRETNJE PRODUCENATA. — SINEMASKOP U CRNO-BELOJ TEHNICI. — PRIVRŽENOST DOMAĆEM FILMU. — »ŽIVČANE

Pariz, novembra

U pariskim dnevnim listovima pojavili su se nedavno napisi i izjave članova Udru žemja producenata u kojima se najavljuje obustavljanje proizvodnje filmova čak na nekoliko meseci. „Međutim,

ovim izjavama.nije poklonje

My Moulan | Simon Sipdorc u lilmu

ı go vike ni zašto. Nije prvi put da se producenti

no velika pažnja, i-cela kam panja je prošla u znaku mnoOVO - | »Vovštlice iz Salcuia«,

KRIZE« U EKIPAMA

prete; zna se da oni neće obu staviti proizvodnju, jer se u toj odluci ne mogu svi složiti. Ne veruju jedan drugome i boje se da ih konkurent ne iznenadi i ne pretekne na tržištu. |

Pretnje su posledica preopterećenosti bioskopske mre že koja i do pola godine unapred ima zauzete sve raspoložive termine. U ovoj godini proizvedeno je u Francuskoj 110 filmova, što pretslavlja rekord. Pribrojimo li tome mnoštvo inostranih fil mova koji su u distribuciji, dobiva se impozantan broj koji teško može da podnosi mreža bioskopa u ovoj zemlji. Čest je slučaj da vlasnici bioskopa skidaju s ?ćpertoara filmove čije projek cije publika puni do poslednjeg mesta, jer se po ugoOVOru mora održati premijera nekog drugog filma, Sloga,

»repovi« pred blagajnama bioskopa nisu nikakva retkost, a opravdano su i strahovanje i žurba publike, ko-

ja se na taj način osigurava .

da vidi ono što je interesuje.

Cene bioskopskih ulaznica su dosta visoke, pa producenti s pravom očekuju Visoke profit», što takođe pooštra va borbu za distribuciju, a i za novitete u proizvodnji. Publika je već zasićčena i kolor-filmovima i »starom« tehnikom. Ona stalno traži nešto novo. Nađeno Je, izgleda, najnovjje rešenje: snimanje.u sinemaskopu, ali u crno-~beloj ichnici.

U pariskom studiju u Bijankuriu, koji se nalazi na periferiji, režiser Anri Dekoan snima svoj novi film »Vatra u prašini«. Režiser še dao znak za snimanje. Začudo niko ne viče »tišina“, pa organičalor snimanja i

Na slici: Ljubivoje

Tadić ij Nikola Ivković u filmu »Veliki i mali«,

Uverljivost i istina u domaćem filmu

AVNO NEKADA, dok

je naš film bio u po-

vojima (bilo je to pre nekoliko godina) rado se raz govaralo preko štampe o i ER: Mi Ti It OSL naših filmova, Cinilo se to ovako: Autorima filma »Barba Žva-– ne« zamerali su meistinitost, jer se događaj opisan u filmu nije desio onako kako je prikazan: prebacivanje volova preko pruge izvršeno je drugom padinom Učke a me onom (fotogeničnom) koju su izabrali filmadžije. Onda se podigla prašina oko »Jezera« između ostalog i zato što su u tom filmu neverno priRkazani naši socijalistički inženjeri. Potrzae su sltalistike iz kojih se videlo da ma gradilištima hidrocentrala ni je zabeležen nijedan pokušaj sabotaže. Putem štampe diskutovali su o istini u našem filmu stručno udruženje inženjera pa i sam ministar elektroprivrede.

Svi mu želeli tada našem domaćem filmu, nejačkom i mucavom, „da poraste i da prohoda, pa su pomagali da bude istinit nekako famili-

jarno, laički, kritikama nespretnim i neumesnim, koje je ovaj usvajao ili nije. Sve dotle dok se, posle puno Oslobađanja od zabluda, i učenja zanata i tako stranog,

Pilmsko.g j.ezika, i takođe slane i Teške veštine koja se zove dramatur Zfji a, nije uspeo da plasira i na domaćem i stranom tržištu kao produkcija vredna pažnje i poštovanja. Dobili smo fada, na prošlom i ovogodišnjem Pulskom festivalu filmove koje možemo Mritikovauti a da im ne osporimo svaku vrednost i ubedljivost. Umesto pretencioznih procena koliko je i da li je izvestan film uspeo da izrazi i odrazi epohu, danas smo, mnogo skromniji i realniji, u stanju da razgovaramo o sitnim zanatskim problemima kao što su konstrukcija zapleta, opravdanost posilupaka pojedinih ličnosti, i razne druše dramaturškc zvrčke. Danas znamo da je nepoznavanje zanata, a ne vernost i podudarnost istoriskim detaljima, krivo što neki događaji ne deluju sa platna uverljivo i istinito.

i teškog,

* *

VEK NAS ljuti kađ u

inostranim filmovima čovek skoči ili padne u vodu u odelu, a kada iziđe osuši se u roku od Iri kadra, ponekad je čak i, ispeglan, a sve to na par minufa posle izla8ka iz vode.

da ž:

Iz filma »Pod sumnjom«,

asistenti nemaju klasičnu dužnost redara, koji po nejkoliko puta moraju da upozoravaju prisutne da se umire.:Na scerii je Rejmond. Pelegriu i malda glumica Fran soaz Pabijan. Snima se u sinemaskopu, u crno->-beloj teh nici. U ekipi su' ponosni na to i svi su spremni da daju objašnjenje. Teško je naći producenta za snimanje u crno-beloj tehnici, ali pošto se radi o novosti — stvar je prihvaćena. Ozbiljan režiser i glumci više vole snimati u ovoj tehnici jer film u boji ma kako bio dobar uvek je u opasnosti da dobije prizvuk. »kiča«.

Za francusku publiku karakteristična je privrženost svom domaćem filmu. Ma ka ko bila velika imena stranih glumaca i režisera francuska publika će uvek bolje primiti možda i lošiji domaći film. Koprodukcije sa inostranim partnerima, koje se u poslednje vreme sve više, ostvaru– ju, nisu popularne kod publi. ke. Strani filmovi imaju svoju publiku. ali prosečan Pran cuz se majbolie zabavlja na francuskom filmu. Iza ovih, najposećeniji su američki fil movi koji se u Prancusku uvoze u velikom broju.

Sličan je i njihov odnoš prema »zvezdama«#. Francuzi ne poriču glumačke kvalite-

Ernesta Borgnina, lepotu Đine Lolobrižide, ali najpopularniji su ipak — domaći glumci. Po-

te Ane Manjini,

red poznatih imena (Mišel Morgan, Martin Karol,. Žerar Filip, Fernandel, i drugi), pojavila su se i,nova, iz redova mnogobrojnog podmlatka. Od mladih glumica najviše tražena je Brižit Bar do, koja ove godine „snima već peti film, a zatim Marina Vladi i Ečika Šuro. Kod tih glumica mahom su lepota i ekstravagancija u nesrazmevu sa darovitošću, naravno na štetu ovog poslednjeg.

Za režisera je priličan pro blem sastavljanje ekipe za film koji će se snimati. Glum ci, naročito oni poznatiji koji obezbeđuju komercialni uspeh filma, vrlo su zauzeti, i to otežava usklađivanje ter mima. Traženi glumci idu iz filma u film, pa se kod njih oseća nervoza i premorenost, koja se osobito odražava u režiserovom radu s njima. Režiser zaista mora da uloži truda?i strpljivosti, da bi prebrodio sve »živčanc krize« u ekipi.

Ne mala briga režisera su i scenariji, jeg se film tipizirao u lakoj komediji ili pangsterskom žanru, a takvih filmova snimljeno je već vrlo mnogo, pa je teško dati nešto novo, Ratne teme su pol-

A u našem, đomaćem, filmu peku čoveka usijanim gvožđem — i odmah posle tih groznih mučenja, čim ga oslobode, on je hitar, vedar i snažan kao da ga nisu maločas izranjavili i iscrpli na najužasniji način.

Ovih poslednjih godina u našem domaćem filmu počeli su ljudi da beže, kao što je to već zapaženo u našoj štampi. Ko zna kakvom ćudljivošću producenata, scenariji sa beguncima počeli su da dobijaju kredite. Bilo bi poučno i zanimljivo razmotriti ponašanje tih begunaca ı okviru teme o kojoj razgovaramo: Prvi begunac: Jurica Dijaković u storiji filma »Opsada«, Covek Moji je pobegao dolazi, pun olova, u kuću svoga prijatelja koji ne zna da ovaj beži i da je ranjen. Izrešetani ilegalac mora da se ponaša prirodno ne bi li prikrio svoj položaj. Međutim, to »prikrivanje« izvedeno je tako da ga ni publika ne primećuje, „Begunac se ponaša kao da nije ozbilj-

no, čak smrtno ranjen šio će se malo docnije videti. Drugi begunac: „Milorad

Margetić u filmu »Pod sumnjom«. Iz Italije iogoraš beži čamcem „preko Jadrana. On nesumnjivo dugo i naporno vesla sve dc svoje kuće, do Korčule. Kada stigne krišom kući, boegunac sreće sestru i sa njom zapodeva razgovor. U razgovoru sestra mu kaže: sigurno si gladan, da ti donesem nešio za jelo? a ilegalac-begunac odgovara: ma osfavi, to sada nije važno. Zahlev za averljivcšću postupaka ličnosti na filmu ne obavezuje autora filma da prikaže kako junaci svaki dan jedu, spavaju i tako dalje. Moguće je, i dozVOljeno, i preporučljivo da se pomogne junaku »anderlepingom« da brže prođe neki veliki prostor, nevažna stvari treba preskakati i· zanemarivati u izlaganju dra-

puno odbačene, i najbolji fi] movi o ratu doživljavaju komercijalni neuspeh. Mnogi su prišli potrazi za novim žanvom, ali je pitanje ko će se usuditi da rizikuje kako bi ga lansirao publici. Tim pre šlo se za poslove kod kojih postoji komercijalni upitnik teško nalazi producent.

Sve je češća pojava — udruživanje domaćih „produ-

cenata po sistemu koproduk-,

cije, pošto se producenti upra vo natječu koji će snimiti skuplji film, Kako snimanje traje prosečno tri meseca, a kod filmova u kojima ima mnogo eksterijera i šestit-Sedam meseti,. to iziskuje velika finansiska sredstva, koja su blokirana za duži period, te je udruživanje veoma koTjisnmo. U krugovima francuskih filmskih radnika nameće se još jedan riroblem: veliki nesrazmer Između honorara »stftarova« i tehničkog osoblja koji se stalno povećava. No i pored ovih problema i te-

škoća, Prancuzi veruju u Svoj:

film i njegov uspeh, kako na domaćem {iržištu tako i na stranom tržištu i marljiva rade u svim ateljeima, pripremajući se za novu Ssezonu. Neda OSTOJIĆ

me. ali je neuverljivo i ne= istinito ponašanje begunca, koji mora da je iscrpljen, jer je ko zna koliko sati veslao bez hrane i vode, koga reditelj primorava na razgovor, ma io bilo i o najva= žnijem, ličnom problemu, a da ga ne pusti da se okrepi hranom pa čak ni da prilegne da se odmori. Takvom dramafurgijom koja zanemaruje do krajnosti logiku ljudskih motiva i potreba, postiže se potpuno n e V erovatno i prema to> me, „neuverljivo ponašanje junaka.

Treći begunac: Bert Sotlar u filmu »Ne okrečći se, sine«. Begunac beži iz voza i dolazi kod svoje ljubavnice međuvremenu spanđala sa nemačkim oficirom, a od rekviriranih stvari uhapšenog ljubavnika zadržala radio· „Pred ovim neversivom begunac ostaje neuverljivo nem i gotovo ravnodušan, fiek blago, bla-

koja se u

go ironičan u vezi sa radioaparafom, Situacije begunaca, snažne po svom dramskom intenziletu, pružaju mogućnosti za zanimljivo sviranje · na žici neizvesnosti, ugroženosti, iščekivanja, unutrašnjih borbi, strepnje, kolebanja. - Ćetvrtom beguncu, Ljubi Tadiću u filmu »Veliki i mali« zamerena je izvosna preteranost u tom, smislu, ipak još uvek bolja nego što je iznenađenje i nelagodna praznina koju glumac oseti Usled otsustva očekivane akcije, kontrasta ili sukoba.

Umesto dočarane i 1 uzije istine naglo piovire rebra nevešte scenariske konstrukcije i gledalac ponovo posiane gorko svestan da gleda domaći film koji još ne ume sasvim dobro da priča dramu filmskih slika,

Dušan Makavejev,

KNJIŽEVNE NOVINE

List za književnost, n umetnost 1 kulturu iy

Direktor: i TANASIJE MLADENOVIĆ

Odđgovomi uređnik: RISTO TOšOVIĆ

Ređakcioni odbor:

Oto Bihalji, — Merin, Ra-• domir Konstantinović. Dušan Matić Tanasije Mlade- nović, „Mlođrag Pavlović,

Vicko Raspor. Dragoslav || Ađamović i Risto 'Tšović.

Tehničko-umetnička oprema Dragomir Dimitrijević List Izđaje novinsko-Izdđavačko pređuzeće „Književ“ ne novine“. REDAKCIJA i ADMINISTRACIJA: „Mrancuska “7, tel, 21-000. Sve uplate vršiti na tek, rač.. 102-7T-208,

Cena pojedinom broiu Dim,

30. Gođišnja pretplsta Din.

600 polugođišnja Din 300,

za {nostranstvo dvostruko.

List izlazi svake đruge” neđelie.

Rukopis) se ne vraćaju.

štampa Novinsko-izđavnčko |

pređuzeće: „Porba“, Beograd, Dečanska 31