Književne novine

aan:

TRIBINA MLADIH

ORO rubriku »TTribina mladih« u kojoj ćemo objavljivati stihove pesni - najmlađe Beneracije, kako bismo na taj način omogućili da se neprestano prati i sagledava nastajanje i razvitak onih koji dolaze. Redak-

ia. očekuj Bt Sx e ; i JJ kuje da će joj u organizovanju ove rubrike pomoći u prvom. redu

UO RJ a ona i namenjena. Ovoga puta pretstavljamo vam dve pesnikinje, MirJanu Stefanović i Bertu Penzo čije stihove sa. francuskog

je preveo književnik Nikola Trajković.

Mirjana Stefanović

STIMEFANOVIĆ MI NA, POHVALJENA E eziju kao prva na spisku, rođena 19989 u Nišu. učenica je sedmog razreda še•te beogradske gimnazije u Be

ograđu, piše i 1953 godine,

FILM

'Upasti kroz mrak

u punw vreću tuđeg sveta odabranog i osvetljenog gde treba dijalozi, gradovi, lepotice i doputovali na celuloidu,

stranci nam poslali pakete svoje tuge, izliferovali svoje dane,

dva sata s Marlon Branđom,

dva sata ogovarati neviđene, zafrknuti granice i vekove, pobesnemo u razne tuđe kože, vrati nas cika sijalica.

KUPANJE

U mokar zagriz reke, istopiti se

prozeleniti i prohladneti kristalisan, hladan

srce lubenice.

štampa od objavljuje u istu mladih, Mladosti, Po letu,, Našem vesniku, Književnim novinama i u- Delu

ČOVEK ZA VOLJENJE

Nosi vindjaku

sa dignutom kragnom,

u očima male sijalice i trolejbusi, gleda samo svoja posla,

u džepovima koščate wuke

kojima igra. rukomet,

Sav protrčan i zelen od trka, bez oka. bez kože.

neuhvatljiv i procurljiv ni svoj ni vodih, bez misli i krvi.

ESTER VILIJAMS

U našim očima

pod našom kožom aerodinamična devojka pliva

i voda se seče

i kaplja Estere klizi joi kroz usne, iskajšiati staklenu oranicu, voda i devojka su foke u vidu, oko nje uvek duva vrući jugo skače

kao medena pčela,

topal spomenik,

zmijski ca,

zelena riba,

i bog Je u svome telu

i bog je u svojoj vodi

i bog je kad zna zašto Živi.

uvek baš ga briga,

kad mu dune čita Prusta, nikad neće biti slavan

ni morfinista

nego miran kao velika kuća koja ne lupa gluposti.

ENTERIJER

U ormanu mrak

iz radija i novina izlazi svet, pred prozorom veš,

a iza ne smem da mislim, ni ti ne smeš da misliš,

ne sme niko da misli

da idemo samo u kancelariju i na klopu.

1936 u jednom

dije. stvom i

RASTAPANJE

U svome »ja« ostala sam sama,

Bez sopstvenosti, bez budućnosti, sama, Ponekad vrebam jednu misao,

TI ako je nađem ona me ščepa. |

Ja otskočim i bacim: se' u komadanje, Sjedinim jednu masu »ne«

Postupno se sve raspadne.

Žatim izgradim jednu kulu od blata: Zaglibljujem se u nju, Oočajavam, . Zaboravljam oho što sam dosad činila,

Iz moje glave izlaze hiljade mrtvih grana.

Ja sam kao mrtvac prerušen u kostur

Dakle moje »ja« se ljuti | Zavija, moju misao.,' razara Je. Ja ostajem gomila nakaznog meša,

Moje vilice pucaju, moja 'lobanja, omekšava. Dakle, ja ostajem još sama sa mojim »ja«,

„najgorim,

Berta Penzo.

BERTA PENZO rođena „je radničkom kvartu Pariza. Osnovnu ško lu završila je u gradu a gimnaziju u Londonu gde je započela i SstuTu se bavila slikardobila »Rorary-club«, 156 stuđira' vizantologiju kod Ostrogorskog u Beogradu. Jmače slikarsku-grafičku izložbu u

beogradskom Grafičkom ko lektivu početkom iduće BOdine. rodnom

nagradu

NIŠTA ME VIŠE NEĆE MUČITI

Izgubila sam se u dimu, uništeni prostor pobegao. je od samoga sebe,

Zarila sam ruke u lobanju,

lobanju bez godina i bez zanimanja

koja drema oko mojih očiju,

moje oči su ispale, ja sam postala filozof.

I evo, nalazim sebe ponovo na ulici,

sa glavom ispod ruke.

Ja se prevrćem po santama leda,

one me iz sažaljenja pokrivaju

i zatvaraju u svoju utrobu.

Tamo će me očuvati i ništa me više neće mučiti.

IZJEDNAČITI | | i ništa ne ostaviti da strči.

ia Treba sve izjednačiti ) „Izjednačila sam sve

što je bilo najbolje u. meni s onim

.. Mesila: sam, nedeljama. 25 O. je postalo · ž ? ORO Bahnavo su se pojavile male čvoruge. Tada sam ponovo počinjala. Izjednačujem: dobro, zlo, .u

lavi. u srcu. : i S O Zatim se pojavljuje ogromna čvoruga Koja še OS

pire svim mojim napori be usled neprekidnog

„Vanju“. | ; fba

Uskoro sam preplavljena

ma. Uostalom, moji napori sla. trošenja snage na ujednača-

mnogobrojnim ČVoru-

pamjavt 4 | 7 i Međutim, treba da izjednačujen.

Sakrila sam se U larvu koja' se nadula

· koja se sažela koja je, upila i koja me je zatim prožela “ostavljajući me ogoljenu. srušenu pred derikožama,

z mene sve što beše dobro

kovrljala, sekla, Izjednačavala sam

) tko "kad sasvim istinito i bez. . kompromisa

(Nastavak iz prošlog broja)

To je bila 'rijegova 'predaja. Fransoa je” ubrzo preuzeo dizgine u švoje ruke, Sa zaka- ~

šnjenjem je započeo vaspilavanje slarca. Objašnjavao mu je da je uvek mislio samo na

sebe, a nikada na opšte dobro. Fransoa se

odao politici, najlakšem pozivu 'svela, Parsa

u kojoj su dbojica igrali glavnu ulogu odu= .

zela je sinu samo celokupnu imovinu a ocu samo ostatak života. U AN aa

U Minhenu je u to vreme među poluseljačkim stanovništvom i među budalastim mekušcima kuće Vitelsbah bilo raspusnih ırevolucionara, kao na primer, pruskih socijaldemokrata, anarhista iz Barcelone, slobodoljubivih Makedonaca, vegetarijanaca i nudista, ničeovaca i vagnerijanaca, antisemita: i drugih izbavitelja čovečanstva u gomili. ispičutura piva, slikara i pobožnih katolika.

U ovu zbrku izbavitelja ,reformatora i crnoberzijanaca dospeše otac i sin Noel. Mladi, oduševljeni Fransoa delio je novac na SsVe strane. i postao jedan od najomiljenijih ljudi tog društva. Otac i sin su postali počasni pretsednici mnogih udruženja, članovi mnogih sekti i partija, i zvali' se kolega, drug, brat; ukazivane su im mnogobrojne počasti, upisivali njihova imena.u tajne liste, kod sudskih sporova imenovali ih kao svedoke, oni su sticali izvesnu blještavu slavu. na tajnim skupštinama i svakim danom sve deblji dosije u minhenskoj policiji. I prilikom jednog pokušaja atentata na cara, otac i sin Noel su uhapšeni, posle čega je dokazano njihovo poznanstvo sa. atentatorima (a koga nisu poznavali Noelovi?). Obojica su osuđeni na progohstvo. Ovo naređenje došlo je i suviše kasno za oca Noela, njega je· u istražnom zatvoru ugrizao pacov za.ruku i posle pet dana starac je umro od trovanja krvi. Fransoa je u svojoj ćeliji istovremeno dobio i nalaz sekciranja očevog leša i presudu o progonstvu. Zahtevao je da ga izvedu pred upravnika zatvora, i kada su mu tu veliku milost učinili, on nazva iznenadđenog činovnika, pravnika osedelog u poštenju — Uubicom. |

Posle dvadeset i četiri časa probudio se Pransoa u potpunom mraku. Osećao je vlagu, hladnoću i.bolove u svim udovima. Učini mu se da u toj grobnoj tišini u kojoj je jedino čuo krv kako struji, srce kako lupa i nokte čije je grebanje odjekivalo kao grmljavina, čuje i kretanje nekih drugih živih bića. Učini mu se da ga je nešto dodirnulo. Odjednom kao.da je. osetio oštar bol u nozi, kao da ga je nešto ugrizlo. Bio je ubeđen da su to pacovi. Vrisnuo je i izgubio svest.

Kada se u zatvoreničkoj bolnici osvesftio pod šarenim 'kockastim pokrivačima, zatražio jie francuskog konzula. Konzul dođe posle dva dana i reče da se Ke D'Orsej zainteresovao za njegov slučaj.

»A zločin izvršen nad nuo je Fransoa.

»Bili ste lakomisleni«, izjavio je prekorno konzul. »Kao stranac trebalo je da se klonite svake politike.«

»Pa zar je moj Tranpsoa gncvno. o . _ *sSamo bi nam Još to trebalo!« odvrati konzul. »Naš poslanik u' Minhenu, gospodin von E. govorio je o vama na višem mestu: Naredba za progonstvo je već povučena. I za vas i za vašeg gospodina oca.«

»On je mrtav,« kazao je Fransoa, i zaplakao pred konzulom. Konzul mu je pozajmio maramicu. 54 : i

Došlo je do sudskog procesa. Fransoa Je priveden sudu iz zatvorske bolnice. Osuđen jie na dva meseca zatvora, ali je na zahiev lekarske komisije oslobođen.

· Lečio se u jednom sanatorijumu kod Tuzinga, i kada je zdrav izašao, ode na groblje gde su mu pokazali mesto obraslo travom gde mu je otac sahranjen. Dao je onda nalog da se izradi nadgrobni mermerni spomenik sa zlatnim natpisom: »Umro od ujeda bavarskih pacova pravde!« Uprava groblja nije mu dozvolila da postavi spomenik.

Transoa onda tuži sudu upravu groblja. Tužio.je i upravnika zatvora. Tužio je i bavarsku vladu. Procesi su se odugovlačili., Nije mogao da podnese da i dalje ostane u Minhenu. Na ulici, po trgovinama, u tramvajima, upirali su građani mirno prstom u njega i :glasno govorili, kao da je slep i gluv: »To je

mojim ocem?« vik-

otac ubio cara?« vikao je

onaj budalasti P'rancuz. koji.se tužaka zato što su pocovi ugrizli njegovog starog.«

|) Fransoa se onda otselio u Nimberg u hotel kod »Crvenog petla«, mračnu zgradu u Kenigštrase čiji je direktor bio jedan grbavi kepec, i u kome su se služila neukusna, otužna jela, U ovom građu civilizovariom u srednjem

:· „veku, proveo je on, ne radeći ništa, nekoliko godina. Zato vreme je vodio svoje:bavarske:

sporove i dobijao ih jedan za drugim,

Moji prijatelji su bogati. Pazili su da to

dečak ne oseti. | ale 1 4 IE "U početku se Karlos bojao da spava sam

u šebi. Spavao je najviše dva, tri sata a onda se budio usred noći.i vrištao! Moji prijatelji

prebacili su mjegov krevet'u svoju spavaćču. · "sobu. Stalno je gorela plava noćna lampa:

· Kada bi se Karlos probudio usred. noći, od-

mah bi Sizet;-ili Pransoa ili oboje: seli na ea njegov krevet, dali mu da nešto popije, br-

bljali s njim, navijali. gramofon i držali mu

ruku sve dok ponovo ne zaspi,

Gospodin Noel, koji od oca nije nasledio nepoverenje prema školama, bojao se da po-

"šalje Karlosa u školu, gde sva deca imaju

voditelje ili braću i sestre ili porodicu. Zato

je gospodin Noel uzeo privatne nmastavnike.

Karlos uči kao od šale. Gospodim Noel mu

- proriče veliku budućnost.

Ali Karlos hoće da postane novinar. Hoće da. piše u novinama. ; »Šta te zaboga privlači tome?« pitao ga je

· gospodin Noel. ,

»Hoću da. pišem,« rekao je. »O svemu. O životu. O ovom ratu. O ovim ubilačkim mašinama. Mora se o tome pisati.«

»Misliš li da će to imati neku svrhu?«

'Šfa? pitao je. Zar su svi ubice? Moj otac ie bio dobar čovek i mora da ima još ljudi koji zaslužuju bolji svet. Većina ljudi me zna šta se sa njima dešava. Mora im se obja= sniti. Hoću da to ja učiniml«

. Posle prvih nedelja nastupio je period kada je Karlos po nekoliko puta dnevno briznuo u plač zbog jedne reči, zbog jednog pogleda, ni zbog čega.

Polako je prestajao da govori o Španiji. Ali je drhtao čim bi čuo avion. Počeo je već itečno da govori francuski. Svakog meseca bio je sve veći i veći.

»Da«, reče gospođa Espinoza. »Karlos je porastao.«

»Veliko dete«, izjavi stric Pablo, šeći se.

»Još tada«, produžio sam, »primetili su moji prijatelji da je prestao da bude dete. Počeo je da govori stvari koje su moje pri jatelje plašile, tako pametne rečenice, tako prodorne, ljute, povezane rečenice kojih bi samo iskusan čovek mogao da se seti. Do ta-

sme-

HERMAN KESTEN

da slaložen, postajao bi naizmenično hladan i srdačan. Jednog dana izgledalo je kao da je postao potpuno poverljiv prema gospodinu Noelu, mazio se s njim, pričao mu i dugo slušao njegove priče. Sledećeg dana izbegavao ga je kao da ga mrzi. Ovo promenljivo raspoloženje „pokazivao je i prema gospođi Noel. Obasipao bi je nežnostima i uživao je kada bi ga ona kao hevaljalo dete korila. A onda bi opet bežao od nje, ne odgovarajući na njene pozive, skrivao bi se u bašti ili bi stajao gledajući tmurno kroz prozor. Kada bi u posetu došli prijatelji njegovih novih roditelja, nije odgovarao na pitanja koja su mu postavljali, bio je ukrućen, besneo je na svaku reč a uveče je stavljao zle, često uvredljive primedbe na račun svakog gosta. U početku su se Noelovi smejali; onda mu je Madame jednog dana prebacila: »Nema smisla, To su moji prijatelji. Bolje bi bilo kada bi fako oštroumno „primećivao dobre osobine kod ljudi. Bilo bi pametnije.«

Dečak ju je ćuteći posmatrao, izgledao je sasvim miran; a onda je odjednom zgrabio maramicu koju je držao u ruci i zubima je celu razderao, tako da je prštanje svile paralo uši. Projurio je kroz vrata.

Noel ga uhvati na stepenicama. ćeš?« upita ga.

»Pustite me!« vikao je. »Mrzim vas oboje. Hoću da idem u Spaniju. Više volim da se borim i umrem!«

Naš prijatelj Noel stegao je čvrsto dečaka u naručje. »Sine moj«, rekao je (prvi put! pa i u takvom frenutku zvučao je ovaj naziv tako slatko kao izliv ljubavi). »Sine moj«, rekao je i podigao dečaka koji se više nije branio i poneo ga u zajedničku spavaču sobu, postavio ga na krevet, skinuo mu kaput, cjpele i čarape. »Sine moj«, rekao je Transoa Noel dok su mu suze blistale u očima, »zar ne vidiš da te u ovoj kući volimo možda više nego rođenog sina? Volimo te«, reče on pogledavši u svoju ženu Sizetu koja je baš u tom frenutku ušla u spavaću sobu.

Tada se dečak, već potpuno smiren, baci ma drugu stranu i povika: »Lažeš! Ona me mrzi!« i

I poče da jeca glasno i snažno kao dete.

»Ko?« upita Noel naslućujući odgovor. »Ko?« upita još jednom.

Onda sć dečak podiže, nasloni na lakat, drugu ruku stavi na gole grudi, košulja mu je bila raskopčana, i sa već poluosušenim suzama i neopisivim osmehom izgovori prkosno, postiđeno i rumeneći do samog vrata,

»Kuda

reč: »...Sizeta.«

Taj osmeh je stvarno bio neopisiv. U njemu se čitala pobeda što je to ime prvi put izgovorio u prisustvu voljene, i više nije bilo dvoumljenja. Karlos je bio zaljubljen u svoju pomajku. Bilo je u tom osmehu straha i užasa, ljubomore i bojazni da nije voljen.

Gospodin Noel je shvatio sve.

Njegova: žena sede na krevet pored dečaka, započinjući razgovor, Pomagala mu je da

'se svuče kao što je to činila i prvih dama

kada se plašio da ostane sam u krevetu. Ni-

· kada nije bio' stidljiv, čak ni u kupatilu. A sada, čim mu je svukla košulju preko gla-

OMG» KNJIŽEVNIH NOVINO” _

ve, on zadrhta obrazi mu se zažariše, oči za” “svetleše, Opirao se kao devojčica.

Noel izađe iz sobe. Kada se posle izvesnog vremena ponovo vratio, zatekao je oboje u najnežnijoj igri. Karlos je ljubio Sizetine ruke, obraze, vrat. Ona mu je ljubila čelo, kosu, usne. Oni su to često i ranije činili, nežno, kao majka i sin, i gospodin Noel je duboko dirnut, obično sedeo pored njih. I sada je verovao u nevinost ovog prizora.· Pa

ipak je sada po prvi put osetio malu ljubo-. moru. Nekoliko, dana je razmišljao. Najzad, je razgavarao o tome sa ženom, Ona se mir-

no osmehivala.

»Da«, rekla je konačno. »Karlos-me voli.« ;

»Šta da radimo?« upila oprezno gospodin Noel. ' Ž ·

»Ništa« odgovorila je ona. »Zar nikada nisi video ovakve dečake sa mladim, lepim majkama? "To ćućorenje, ta nežnost i guguTanje, sve je to tako nevina igra. To je škola prirode. Kada mu prva petnaestogodišnja devojka prepreči put — saznaće kako se muškarac ženama udvara. On me voli? Pusti ga. To je najkraći put da se zadobije sin.«

Gospodin Noel se s puno poverenja u svoOju ženu radovao slatkom, nejasnom, prijatnom otkriću.

»Da li je već naišao na petnaestogodišnju devojku?« upita stric Pablo nestrpljivo. »Sta ćete nam sada reći, dragi prijatelju?7«

»Ona ima sedamnaest godina«, odgovorio sam, »i oboje je poznajete.«

»Nemoguće«, reče stric Pablo.

»Zove se Karmen Elola«, rekao sam.

»Pia! povika stric Pablo. »ŠSta kažeš na ovo? Koja je Karmen? Starija ćerka? Starija?« |

»Mlađa!« rekao sam strogo. Zar mi Karlos nije pričao da je stric Pablo liubio stariju gospođicu Elola i njenu majku? A sada nije mogao đa joj-se seti ni imena. Mabel je zaboravio? TI Rakelu je zaboravio? Bednik! Šta vredi život bez uspomena!

»Znači voli mlađu ćerku?« upita siric Pablo sa neuobičajenom težnjom da bude precizan. »Zašto mlađu«? :

Izgleda da je potcenjivao Karlosov izbor. Znači, ipak se sećao. Izgledao je veoma živahan. »Znači, porodica Elola je u Parizu? pitao me je kao da će odgovor izmeniti 'Zgled Francuske. »Karlos znači vene?« pitao je i počeo glasno da se smeje. »A kako je pronašao porodicu Elola?«

»Posle dva meseca otkrio je Karlos da porodica Elola stanuje samo dve kuće dalje od Noelovih.«

»Taj Karlos!« reče stric Pablo, kao da je zadivljen. »Ne bih se čudio đa je u pitanju Hoze. Morate da upoznate mog starijeg sinovca. Hoze je pravi đavo. Ali taj bledi dečko Karlos!«

Izgledalo je kao da stric Pablo sanja. Postoji jedan određen izraz lica koji odaje zavist. Baš takav je bio njegov izraz lica u tom trenutku. Kao da se budi iz dubokih misli rekao je: »A ta gospođa Noel je lepa kao slika. Zar ne, Pia?«

I gromko se smejao. Nismo mogli. da :odoTimo tom muladićskom blistavom, radosnom smehu. Smejao sam se i ja s njim, smejali smo se obojica koliko nas je grlo nosilo. i čar njegovog smeha počela je đa deluje. Sa susednih stolova počeli su da gledaju u naš, tu i tamo da se smeše, za blaga)]nom se smejala blagajnica koja je imala crvenu kosu i umorne prste. prliave od tuđeg novca. I kelneri su se smejali. Uskoro se smejalo pola kafane.

Kad smo se već približili izlasku, čuo sam kako je neko iza mojih leđa rekao: »Kakvi veseli ljudi!«

Majka mi je pisala iz Brisla: »Sine moj! Tvoje poslednje pismo bilo je tako rasejano, tako strasno, tako vragolasto! Da nisi zaljubljen? Najdraža mama, pisao sam joj. Ne znam. Svoje dane i noći provodim u društvu tih španskih izbeglica, porodica Espinoza, Elola i drugih. Najviše vremena provodim sa decom i mlađima, sa svojim prijateljem Karlosom i sa njegovim bratom i sestrom, tim neobičnim Hozeom i tom toliko pametnom Modđdestom i sa sestrama Elola; i zar nisi u osnovi i stric Pablo i Sizet Noel isto tako »mladi«.

Veselo živimo. Igramo istinitu komediju. Počelo je tako gorko... I ta gorčina raste,

Po ceo dan mislim. na pesme naših starih kraljeva koje su mi se uvek više dopadale od svih onih koje sam kasnije čuo, mislim na Whralja Saula (da li se sećaš mog prijatelja Karla, u gimnaziji je napisao pesmu o Saulu. i bilo je u njoj mnogo hrabrosti i tako mnogo plemenilosti. Često razmišljam: Šta je bilo s Karlom? I da li su naši prijatelji u Trećem Raihu još uvek živi. Da li nas još uvek vole? O, ta razbijena Nemačka!), mislim na Saula, Davida i Solomona. Na mudraca sa hiljadu Žena, koji je u trenucima očajanja pozivao svirača sa hayjom. jer ga je tešila muzika! Najmili David... »Moj 8ospodar je moja pesma. Radujem se i sećam se. TI vrbe oko mene su vesele.

Torovi su puni ovaca, a ambari prepuni žita, Radujte sc!« 58% :

___Glasovi zemlje — glasovi svela

| (Nastavak sa prye strane)

. progovaraju!

Veljko Petrović, čija je, pa

· skog: bratstva “i

·triotska lirika navela Jovana · Skerlića da dglasi početak · »obnove, naše rodoljubive po.

ezije sa osećanjima čovečandruštvene: pravde«,. napisao je, tačno pre pola stoleća, 1906, jedinstvenu pesmu »Srpska zemlja« u kojoj se iskrena, pri sna i nadahnuta .rodoliubiva' vizija stapa sa smelim,, pr-i kosnim kritičkim žaokama i

· ubodima izazvanim pesniko· vim, nezadovoljstvom · zbog

postojećeg stanja stvari: »sOvo je zemlja burjana i drača,

ovo je semlja podlih, sunco-

i ·kreta«, i ti čudni,. tajansive-

ni »podli suncokretli« ostali

·dostaje 'patriotskoi poeziji. „Ona je

"ljuđska'

su simbol] neminrenja sa zlom

| —.u zemlji »gde se il kadi

il pakleno kune«, ali za koju pesnik.. i pored svih teških, gnevnih reči .i gorčine, nije mogao da ne kaže: »Ovo je zemlja prokleta, al' wmoja«, kao i Miroslav Krleža u svojoj čuvenoj rečenici o blitvan skom zavičaju što truje kao bolest. Ta žuč, taj tako otvoreni i plemeniti prekor koji nije mržnja i prezir već upomena i pouka, ta humanistič ka savest i vidovitost nenašoj savremenoj

isuviše samozadovoljna i glorifikatorska. „U Kkyizi je Ona, ako' hoće: da bude i dostojna. socija-

Ž +

lističkog .patrjotizma, novog

je i. razvija se, mora da se neizostavno vrati živom čoveku: da se oslobodi učaurene -prigodnosti, lažne: patetike i utilitarizma; da patriotski motiv kritički odabira, proživljava, iškazuje: da njom: ne· vlada samo slatkoglasna „aodoljubiva raspevanost,.već ı mišljenje koje će, prema sposobnostima i talentu pesnika, biti i TIilozofski životni, stav. Da li jć fo (sumnjičavi smo) mogućno „postići? Imamo u, prošlosti na šta da se, ugledamo, mada je i danas već novi duh u pa| triotskoj poeziji dao dokaze o svome „prisustvu i životnosti.,„Među najautentičnijim i najlepšim *rodoljubivim pe-

humaniama. „ i, novog. dtu-, smama napisanim kod nas

štva u kome (kod nas) nasta-

posle rata, upravo 1952, kad

se pojavio i onaj famozni

zbornik patriotske lirike, na-.

lazi se pesma Miodraga Pavlovića »Odbrana našeg grada«. Rekao sam: među najlepšim, a mogao sam slobodno reći — najlepša. To je pe sma smirene, nadmoćne pate tike, sinteza intelektualnog ı emotivnog retoričnog tona: ona je i lirska, kontemplacija, i oda, i himna, i ditiramb! U njoj se spajaju mno gostruki i široki životni toka vi. Prvi put se u našoj patriotskoj poeziji, posle tolikih oranica, ratara. iežaka i ki-

ćenih srednjovekovnih oklop · nika, pojavljuje gradski čo- · vek u urbanizovanom ambi-

jentu., sa svojim ljubavima nevoljama, teskobama, sitnim zađovoljstvima, sa sVOjom privrženošću građu, slo-

KNJIŽEVN

bodi, miru. »Odbrana našeg grada« ili (nazvao bih je) polifonična Kantata nade donosi zvuk i boju našeg grada i našeg podneblja, i, takođe, boju i zvuk grada da našnje modđerne civilizacije.

Naše-ljudsko postaje u toj

pesmi — opšteljudsko. Lokal no rodoljublje prerasta u uni · verzalni, kosmopolitski pa·triotizam· Nad oblakoderima i ruševinama, — poruka je te pesme, — u sšuterenima | na stadionima, u fabrikama i u dečjim parkovima, izme» đu dobra i zla, između urli“ka i kikota, nežnosti i zloči“ ma, suza: i smeha, sporo all,

LOL

"postojano rađa se ljubav.

Miloš 1. Bandić

E NOVINE 9