Književne novine
Janu i moli
413 umetnošti, tu: s
Čceli da iz nje
(Nastavak 58; hh
\e strane) prave . klasične stajali su pred de stavnih i uzdržij stovremeno : oblika,
umetnosti; 'kom jedno ivih, ali. iveličansivenih Flementi Ornačke (Gotik
· M Fikasovim' delima, Mišel DĐalej
A BIOETaČa AiUL „sa da preciznije ubjašni SVOJu misao: —- Da i Šu slikari, koji su se:našli | | ištom i putu, kao, recimo | odao vadCi peruvijanske W tavu umetnost, Mrethodno olbkrili ili oi DOC Čcli da iz nje ponešto uzimaju, ne znajući da io .čihe? . Atlan: — Plamenk. D ;DA eren Pikaso i Brak wu Salji i - uočili su oko 1905 i 1908 godine.da se: ele-
menfi njihove umetnosti na~
laze u crnačkim delima, Su-·
Jaž ima pravo 'zsd Je: govoO-
Tip O Lotreku i Japancima. Tražimo isti predmet u prosloru i kažemo: »Sve to. vmešto da odete u Muzej Čoveka, možete naći u LuvTUS. 'Žufvoa: —— Ne primećuje.lji se u istoriji umetnosti 19 veka veće opadanje shvatanja »S3Vetoga«, koje. je bilo iako svemoćno do Renesanse? Ne verujete li da fascinacija, ko ju Je izaživala primitivna umefnost, odgovara u neku ıiuku nesvešnom ftraženju WnOvih, boljih sredstava od onih koje je pružila Renesansa, da bi se izrazilo »sveto«.
Sulaž: — To takođe doprinosi objašnjenju zašto se izvesni oblici savremene ume{mosti podudaraju s primiTivnom. Ne znam Kkoliso je 1o tačno, ali mislim da s% mi danas donekle nalazimo u
·istom položaju kao i primi-
livni stvaraoci, tojest da smatramo da nam jc Svet koji nas okružuje potpuno nepoznaf... .,
Atlan: — Može se veći da su Pbrimitivni umefnici koji su bripadali preisforiskoj civilizaciji verovali da služe miagiji, dok su uslvari Yađuali umetnička dela, velika umetnička dela. S nama je možda obrnuta stvar: mi Vevujemo «da stvaramo umuetnmosf, ali ko zna, možda je to magija... Jer, ne treba zaboraviti, nas osružuje svef, owjegove nepoznate, tajanstve ie 1 užasne snage
Što se mene tiče, govorili su da se u mojim elelima nalazi uticaj crnačke umetnosti, jer sam rođen u Africi, mada sam ja ustvari veoma osetljiv na meksikansku umefnost, mislim na dela drev nih Acteko, Ti oblici umetnosti izgledaju · mi mnogo važniji nego ave što se danas može videti u Luvtu. T
Žufroa: —· Da li se ašimllacija. egzotične umetnosti ispoljava nga više intelektuajiistički načim nego čuln!,
Nije li, zatim, tumačenje, koje se daje oblicima i simbolima stare umetnosti, baš ono što nas uzbuđuje više nego i sami oblici? a
Verujem, što se mene tiče da je uloga intelekta u po!manju avhaične umetnosti znatno porasla poslednjih 50 godina, Stoga mislim da duh, više neso ikada ranije, sačinjava veliki deo zadovoljstva gledaoca, koje on oseca pred jednom slikom.
Mašon: — Naše umetničko raspoloženje je često blisko onome koje. Je
ispunjavalo
naše drevne. preške. Otuda i
podudđarnošt u našim umet-
nosftima, Daleje: ~
Tzgleda mi da želite da kažete da ste Vi SVI
u vašem iraženju-u slikar-
stvu otkrili
izvesne forme i
da su vas one dovele do stva-
ranja dela
koja mogu, na pr-
vi pogled, potsećati na IiZVE~
snu primitivističku ili
ino-
stranu umetnost, ali da BU ofkrića ove umetnošti. = koie su izvršili arheolozi i istra
živači u odnosu na vas
De~
važna, vdrugoštepenog zna-
čaja.
NROPROR RA ađeuš Kato; Kompozicija (Poljska)
Anonimni skulptor sačinio je ovu grupu figurina (Centralna. Afrika)
Daleje: — Mislite li da nije bilo istraživača i arheologa, da bismo danas sovorili o O– vim problemima?
Uprkos svemu ume{inost ima konfinujran bod
Mason: — Reći ću vam nešto što će možda ličiti na bezvezno pričanje, ali zar Nije istina da se veliki Gabrije) Roseti okrenuo Boltičeliu ı jlalijanskoj umetnosti pre Rafaela, zato šio je imagp. isti poesnički instinkt, koji ga je nagonio na {iraženje podudarnih izraza, a nc zato sto je on video Boti-
čelijeva dela. Dale — Drugim rečima,
i moderni slikari ošsećaju »podudarnosšt« 5 primitivnim Stvataocima.,
TDaleje: — Pokušajte, ]0ogično, da zaboravite sve što se zbilo između mjih i modermista. Ne biste li u tom slučaju rekli da se svet nalazi pred jednom novom “jvilizacijon? Mason: — Svi smo mi više
potčinjeni prošlosti nego što verujemo. Naprime?, vi znate da se jedino Zapad dugo glužio slikarstvom u ulju. To mas navođi ma zaključa« uprkos divljenju meksikatnskoj umetnosti koja je evoluirana umetnost, ali koja nije znala za profinjenost slikarstva u ulju — da će, recimo, Rembrant uvek pobuđivati interesovanje. . Daleje:.,— Izvori novih inspiracija ne prekidaju, dakle, stalan kontinuiran hod naše umetnosti.
Mason: — Nema presida, razume se, Bilo je trenutaka kad sam verovao da on zaista postoji, ali mi smo AWiše sinovi naših očeva nego što pretpostavljamo.
Daleje: — Primitivisti ili stara umetnost, koja, pobuđuje sve veće interesovanje u Evropi, veoma je Paznov?rsna, brojna u svojim izrazima. Mislite li da će se jednog dana moći da napravi kakva mešavina te hrpe drevnih dela i naše kulture, da bi iz toga proizišla jedna sinteza — originalna umetnost?
Mason: — Vi znate da #0– fovo uvek: biva, pošle izvcesmog vremena, da sva dela liče jedno na drugo. Zato danas mi i govorimo, kad ie reč o Engru i Delakroa, da su njihova dela slična, jer su živeli pod istim nebom i u isto vreme. To isto će. se dogoditi i s današnjom umetnošću. Biće znatno više jedinstva pošto vreme poodmakne..1 muzika za to pruža primere. Danas mi govorim da Šenberg nije mnogo daleko od Debisija, iako se nekada tvrdilo:
ET
ez 12 BB VNE NOVINB
»To su dva su-|
protna svela...« "Prebalo je, dakle, da. prođe 925 godina, da bismo se na njih navikli,
Sulaž: — Nedavno san) iIao prilike da vidim jedan Rembrantov crtež tušem. Tri četvrtine crteža rađeno je ne Lom · neobičnom vrstom rukopisa, kaligrafski, što me je navelo da se setim kineskog pisma. Na to sigurmo ne bih wi pomislio da savremena
umetnost nije progovorila jezikom istočnih umetnika. Mason upada u reč: — A
znate li da je Rembrani, kopirao 'penšigske minijatuze?
Atlan. vraćajući se ta bDitanje Mišela Dalejea da li se naše doba nalazi pred novom civilizacijom: — Da. ri
vesnika jedne nove civilizaGije, ?
U čemu moderno slikarsivo nalici primifivnom
Daleje: — Da li biste vi apstrakiisti i _igurafivisii raznih pravaca — bili U. Deku iuku primitivisti jedne nove umetnosti?
Mason: — Mi smo brimi{ivisti | braća koja se ne poznaju. Umetnici su bliži jedni drugima nego što oni sami u to veruju. .
Atlan: — Želeo bih, Daleje, da nam kažete u čemu savremena umetnost naliči pri mitivnoj?
Daleje: -— Za publiku koja posećuje izložbe primitivne ilj athaične izložbe i izložbe modernih sligara sličnost je očevidna, .
Nekad je u pitanju savišena kopija. Ja sam lično zapa= zio sličnost između fresaka urođenika Centralne Afrike i većine slika Elen Lambprije; između izvesnih grčkih vaza i slikarstva Pikasa između preištoriskih gravuvra na kostima i &lika Zao-Vuila... Može se citirali još niz primera. |
Mason: — U redu, ali po sloji &ličnosi, i. podudarnost, što nije isto. Kad umebnilz nešto otkrije, on s tim živi, spava, razmislja. On tu ncobičnu sivar pretvara u SVCiu krv. Kad bi diuukčije bilo. on ne bi bio ono što este, već samo mali običan slika,
Vyratiću se na EKngrov primer. Jedan MKritičar iz njegovog doba rekao je za njega: »To je Kinez koji je za"H"ulao među ruševine Afinec. 'Pako se, eto, mislilo u doba TL,uja-Filipa. Danas, međutim, ia vas uveravam da u » Turskom kupatilu« niko ne bi video nikakve primese ni »grčkog« ni »kineskog«.
Nešto kasnije, Mason dopgunjuje svoju mišao:
— Gledalac se nalazi u spe cijalmom, položaju. On treba
| smatramo našu umetnost kao da čita slikarstvo.
ISA ULICU 7 U CU
Cutanje Bernara Bifea
MA trenutaka koji ni-
su ni Život ni smrt,
kađa se preblićeme u agoniji čekanja. Bernar Bife ie osetio taj čas rastajanja sa radostima prošlosti i nadanjima budućnosti, gde snovi gube meku toplotu nejasnosti i dobijaju oštre i ne= Dporecivo jasne konture beznađa. Slikareva kompozicija je agketski jednostavna i mir ma u Žfiksiranmnom osećanju bezvremenog užasa,
Pored strahotnih mašina mašeg vremena stoje izdužene ljudske figure, isto tako neumoljivo mirne kao strojcvi atomskog doba. Bifeov kolor je škrt, skoro siroma-– šan, Takav mora biti, je umetnik odbacuje i poslednje ostalbke sentimentalnosti i toplijih emocija. Poput Đakomretija, Ernesta, Hartungsm, velikih majstora modđernog likovnog izraza, i Bernar Bife pokušava da sSsavlada prostor statičnošću svojih linija. Zato je on, nekiput, tam
UMET
„~ (Nastavak Sa prve Strane) ima sasvim movo o prostoru'i vremenu.
Jedan modđeran arhitemi ili: konsruktor mašina pre će potražiti oblik od jednog belutka, koji je našao na obali nekog žala, ili u aetodinaminoj liniji nekog insekta, ili pre i u jednom zvuku, nego u nekoj građevini starinškog oblisa. i
Ali i pored ·toga što je to tako ima glasova koji podižu optužbu da moderno, u potrazi za novim oblicima i novim sadržinama, raskida sa Svim. onim što je jedino ljudsko, da raskida sa prirodom i prirodnim i najzad da se odvaja od stvarnošti, od realnosti, da. bi isčezio u apstrakinom, umrlo u vakuumu hermetskog, izvetrelo u nefigurativnom, ogolelo u nu dističkom, izgubilo se u brzimi linija, postalo besmisleno u slučajnom, i rašpalo se i odletelo do vraga u atomističkom, „Čini mi se da se uvek u otporu na savremeno, na m0odemo, . kod . konzervativnih i prevaziđenih društvenih krugova javljalo tvrđenje da je celokupna ljudska kultura, civilizacija, umetnosšt, u *9pasnosti. Oni, koji su odlazili sa istorijske pozornice, želeli 'Bu da prikažu da s njima odlaze i sve vrednosti sveta.
Da bi:neko zaista potvrdio da je ostario On zalubljuje vrata budđućmosti i žali za pro šlošću gde su bile tako lepe
shvatanje.
no — siv u slrahu da će bogatstvo boje rasplinuti Ono elementarno ljudsko u 'dubinama prostora,
O tome strahu pred rOstorom govorio je Đakomehi. Želeo je da nađe mi i večito postojanje u BVakoj tački pređenog puta. To je jeda? od razloga što su njegove figure, kao i Bifeove, tanke i izdužene. Prostor im izgleda suviše nakinđuren, a vreme ie lažno, te je zato najbolje ostati tiho prikovan i začu“ đen nad nedđostižnom snagom) praiskonske prirode,
Dugi svetski rat fovminao je oblike umetničke koncepDcije Bernara Bitea. U njegovim vrtlozima ostala je Voečito pokopana jedna mladost, koja se ne može videti na Bifeovim platnima. Razroračene oči koje gledaju u ništa, u prazninu, lo. je ezultat ratnih svireposti, čija je btutalnost zauvek odnela osmeh sa usana.
Bife je vrlo mlad (rođen
\OMTI
ne ludosti (na njih se zZalbDoYavilo) već mudre trezvenošti mlađosti. Te mudrosti nikad nije bilo u stvarnosti ma koje mladosfi, u do: soje je njima tako stalo, za koju se oni tako zalažu. Dakle, konzervativci brane jednu lažnu stvarnost jer negiraju svaku koncepciju nove mladosti.
Odricanje stvarnosii modernom samo je izdavanje naše staračke slabosti da stva ri gledamo realno.
Po mome mišljenju moderno traži najveću okrenutosši stvarnosti, ono nastaje iz realnosti i o realnosti SOVOri Kao što »ne određuje svest ljudi njihovo biće, nego obratno, njihovo društveno biće određuje njihovu svešt«, tako isto ne određuje neko apstraktno biće čovena šta *3 biti modemo, već odreć” slovi savremenog -modernog života čoveka određuju njegovo moderno, savremeno delanje, ,
Rekli smo da” se nova Umetnost, kultura, i druže gra ne ljudske delatnosti nisu javljale na svim stranama sVeta odjednom, već da su premošene 5 jednog kraja sveta na drugj. Što znači, da svaka srediha to novo nije bila u stanju da proizvede. Pa ni danas, iako 8VC pretstavlja spojene 8udove, iako vlada u kulturi Rkosmobpolitizam, · sem malih izuzetaka. ne možemo da očekujemo «sa cc 36 sve novo potrebno čovečan-
„4408
·'kad nisu videli belce, zapla~
stvarnosti
Mayšel Zahar: + Slikarstvu.nije pot'eban liumač.
Mason: — Tzvinito,. Slikatu je potreban tumač. Verujem da bi Rkritika, ako bi lo samo htela, mogin da cigra krupnu ulogu. Ne treba gmetnuti sa uma da ie Sodler i , tom pogledi bis vaŽen. On je doprineo da .6e mnogi ljudi zainteresuju. za Manea. naročito za Delakroa. Najzad, ne ireba izdvajati umetnosti od '%ulture... 1 oslalom, šla je publika?
Zahsr: — Umetnik ne može a da ne radi za, publiku, da ı* država vezu.s njom, Inače, 6 će ostati usnrm-– ljen, iznlovan,
Zufio: — U Čebiantovom putopisu, koji je:'on izdao, posle puta po Južnoj Amehici, gabeležena je, jedna vr]o pofresna epizoda, Reč je o onom frenutku kad je Čorbrant stavio na gramofon jednu Dbloču s Mocartovom muzikom. Urođenici, koji pi~
kali su na prve zvuke mu zike.
Verujem da je fo baš primer oli potvrđuje da svaka umefnost, ako dostigne VIiunac, nalazi odraza u svim kulturama, i u svim Vvremenima. Sulaž: -— To je izvanredan zaključak. .
Daleje, prethodne rekavši da se s lim ne slaže, zaključuje: »Šta bi se, kao poenta, moglo izvući iz ove diskusije?« i
— Pre svega, — nastavlja kritičar — ja Rkonšstaftnjeni da se sada u Parizu, i {a VFlo verno, stvara actečka, kinesia ili khamenodopska umetnost, bez želje i htenja da se 1o čini.
* * *.
Diskusije o uticaju bPIMiilvnme umetnosti ma modermo slikarstvo ovim se ne iserpljuju. One se vode svu-
gde — u ateljeima, školama, slikarskim | akademijama... A.
1998 8#,), pa ipak teško še mo že naći slikar koji ima Tto= liko iskustvene gorčine, kao on. Njegove slike su divna dopuna večima Albetta Ajnštajnpa, kojima je opominjao čovečanstvo ma opasnost od atomske bombe.
Oštar, skoro neurasteničali, crtež ovoga slikara otstranio ie svaku patetiku i trivijalnost. Bife. ustvari, ne protestuje. on je samo tanani sVG– dok iz svoje bezvremene i bezbrostorne tačke ćutanja.
Čutanje Bernara Bifea nije hamletovski kompleks, ono ne pretstavlja meditaciju O nečem, jiet je amefnik zaronio u biće izgoblienih. On je raskinuo sa +ttadicijama i jeđen ie od retkih slikara koji su potbuno prekinuli nmebpcsr 9u vezu sa devetnae stim vekom. Bife jie morao učiniti tako, pošto je njegova umetnost opomena za ono što su ljudi izgubili. ili bolje rečeno — za ono što bi mogli fzgubiti. Fredrag S Perović
stvu Droizvoditi svuda i u isto vreme na celom · svetu. Ne može se očekivati da ne» ga mala, ekonomski nerazvijena zemlja načini pronaiazak koji će postati značgajatb za Ceo svet, kad ona ne raspolaže tehničsim 1 matenijalnim uslovima za jednu takvu proizvodnju, kao što se re može, okrenemo li se u istoriju, načiniti ep u klasićmom vidu i onda kad je naslupila »umetnička proizvod nja kao takva«,
Naš savremeni život mij9 samo arsenal moderne umeoet= nosti, kao što ni »grčka mjtologija nije samo arsenal, nego i rodno tle grčke umvtnosti«. Savremeni život jc izraženiji u velizim sredinama i bogatijim zemljama zato će, ako ne u svemu, ono u priličnom broju grana ljud-
·ske delatnosti one. prednja-
čiti (ili imaju najbolje ušlove da prednjače).
Ništa nam ne smeta da po= novimo pitanje: »Je li Ahil mogućan uz postojanje baruta i olova, Ilijada uz štamparsku presu ili čak uz štam pasarsku mašinu«, Žar su mo gućčni sonefi simbolista Uz gtomsku energiju, slike simbolista bez građanskog ukusa u stanovima, ili Ana Karenjima uz mlazni aviom,
Pikaso, koji je do skora bio moderan, sve Više poštaje smešan kao uzor i odlazi u muzeje. Moderni su sada drugi. Kandinski čije bi sliiarstvo mnogi današnji 1o-
Nedavno su Ivi pul O= 'bjavljena pišma JIajnriha Mana upućena njezovom prijatelju i saboreu-jednomišlje miku Aleksandmi M. Freju koji je pre nekoliko nedelja umro u Cirihu. Uvod i iumačenje dao je Frej. s * :
„Upoznao. sam MHajnriha Mana tek pošle rata a zatim sam godinama dolazio u njegovu Ruću sve dok se oko 1930 godine nije preselio u Berlin. Stanovao Je u četvrti Švabinger, sa ženom, ćerkom i dvoje posluge, na mposlednjem spratu bogataške gradanske zgrade sa ogromnim stepeništem i prostranim, odajama. Oba donja sprata bila su začudo nenaslanjena, Mislim da su nekoj irgovini namštajem služili kao magačin, tako da je famo vladala avetinjska tišina.
U razgovoru a tome kako mu galama. smeta u stvara– Jačkom, Fadu, Hajnrih Man je mislio na io nečujno susedstvo kad je rekao: »Samo galama u izući smeta; galama spolja može se podneti“. Dobro je što je mogao tako da se obuzda, jer ukoso prekoputa malazila se jedma piv=nica iz koje se subotom 1 nedeljom neprelkidno čula prava bavavska »plehmuzika«. · (U susretima g ljudima bio je uglavnom ćutljiv, tiho lju bazan, nemi prijatelj prema onima koje je zaista Voleo, inače vrlo korektan, Ymono=iona glasa, pomalo libečki krut, &li bi izmnenadno Živlim: tonom pokatkad rekao nešto sarkastično, vrlo ošf!o, što tačno i nemilosrdno bogađa, a to je upravo bpotsećalo na njemu svojstveni Dačin pisanja upečatljivo slikovit. Njegove veoma plave oči — kao u pomoraca sa nemačkih obala — zasijale bi lada ma imače romanfično uobličenom licu.
Kad smo se poslednji pul videli, odmah posle 198%0, u gradu koji je jOš ŽiVĆO SVOjim životom već se osećala r:acjonal-socijalistička | mora, Godine 1933 obojica smo napustili zemlju. On je oftišao u Francusku, a ja u Austriju, Posle mnogobrojnih napada ma nacionalsocijalizam, postao je jedan od njegovih nmajopasnijih protivnika koga su nacisti opasno na muzli. Više se nismo videli, Godine 1949 umro je u Kalifomiji. Ali za sve to vreme mi smo se dopisivali.
Evo izvoda iz nekih. njegovih pisama: ,
.19883, iz Bandola ma moru
»Ne, vaše ćutanje nisam pogrešno „protumačio, iako sam ove godine imao sorka issusiva sa izvesnim prija teljima, Vi ste, kao moj brat (misli ma Tomasa Mana), ili ja, izbegli nemjle događaje što obećava verno savezništvo, kao što naravno postoJi između mene i moga brata..,
Inače ne pišem nikome ko to ne želi. To bi onome ko mi je drag i baš njemu pri sadašnjem sštanju moglo da bude neprijatno. Zbog toga o
POLE
derni, kao i njegovu teoriju, pre da osete kao blisku ne go Pikasovu, bio je modoevan još 1910 godine, ali se to tel saca vidi.
Poznato je i videli smo da Be moderno odnosno novo he stvara na &vima' stranama sveta, ali kad se već jednom javilo, ta tekovina brzo poštaje opšta, |
'Nisu više moguće samo 1okalne boje, «oje vuku u napuštene mitove i folklor, Umesto tih lokalnih boja traži se originalnost jedne srceine i jedne indiviđue pre= ma opštem modernom. Nije data sreća svakome da pronađe nove pravce, nove ma– šine, nove umetničke proseđe. Može se biti moderan i
kad se usvoje moderne me= -
tode nastale na nekoj drugoj strani, pa tome dodati ·sVoju originalnost, izraze svojih potreba. Jedna avangardisgtička stvar nastala u jednim rukama, može docnije da poštane nanovo avangardđisli_ čka ako se u drugim rukama vazvila i promenila đa prctstavlja opet novo.
Toga za nag ako img na planu ekonomske politike koja je jedna avangardistička pojava, malo ima na dru gim· planovima, a vrlo malo u pogledu umetnosti.
Upravo danas mi ne-možemo da se pohvalimo nekim poletom u stvaranju mođenOg, NYOVOg, .avansardnog, ior kod nas postoje nerazvijeni proizvodni odmosi na o=
HAJNRIHA
repis
tim stvarima uopšte neću da, se ipjašnjavam. Razumeno se i bez toža. Mislim da. ćete se možda vrafiti ako nasliubi izvesno smirenje, Da. biste mogli da radite moraćete da budete član Saveza (nedavno su ga nacisti preuzeli). a, to opet uslovljava dyuge obave” ze. Da li ćete moći da ih ispu nite zavisi polpuno od duševne procene, Razumem i se najzađ »zaboravi ono što se ne može iečmmeniti«. Meni io nije dozvoljeno. i Najzad hoću da vas upilam da li se viđafe sa: Rajnhartom (misli na pokojnog Maksa „MBRajnhatrta)? Pozorišni
glumci koji su u »Hofmaovim pričama« najvećem Rajn hartovom uspehu, igrali značajne uloge traže pozive za gostovanja snimaju filmove u inosftranstvu,pa valjiđa mi
Hainrih Man
taj majstor neće drukčije DOstupiti. Rajnhart treba 5Samo da pozove svoje dobre sa vadnike, svi Će doći, čaz | oni koji rađe u Berlinu, i pratiće ga na turneji po svetu. To svef čeka. Rajnhartovo ime nikad nije bilo veće nego danas. Takav rad bio bi zna=čajan i sam bo sebi. Onda će broteći godine, ali to će biti godine propasfi Berlina i samo Rajnhart i njegova trupa preistavljaće pred celim svetom berliuisku ĐOZO= rišnu umetnost, Recite mu io, dragi gospodine Frej. ,
(Razgovor sa MRajnhartom nije doveo do cilja koji je Hajnrih May želeo).
1934. iz Francuske
Izjave »Glasa«, kako vi to kažete (misli se na reči samoga Hajnriha Mama) upućivale su više puta u Austriju, ali' izgleda nikad mišu stizale. Zapadno od te zemlje je Divlji Zapad; u mraku valja roptafi; vojnici stanu ju na topovima... ·
Da li ste vi, koji 'ste ćesto izmišljali neverovatne. stva> ri, moli poverovati “da bi treća garnitura, pošto je oterala dve bolie mogla silom oružja da protera” SVOJO...
Neko koga poznajem napisao je nešto« — (usšftvari Bam THajnrih Man). Više se neće pojavljivati na ovom jeziku (misli na nemački), već ma drugom mestu na engleskom. Sad će najzad nešto saznati, i više neće na engleskoni postavljati glupa pitanja: »On
vom planu. Naša izdavačka preduzeća po neđad zadržavaju primljenu MWnjigu ot njihovih saveta bo godinu i više da bi je najzad štamWall. Cene po jednom štampanom tabaku su vrlo male za bisca, Časopisa i listova sa nekim smelijim poduhvatima i nema, Prepuni su dilentantizma iako Se '·' novo sprečava baš zaklamjanjemn iza toga da se traži autorifativnost koja će da · stoji iza onoga što se piše, čak se akademizam pretpostavlja svakom eksperimentu. |
Na planu likovne umetnosti. iazo se radi o malo druk čijim pojavama, ne stoji bolie. Postoje veštačke cene sli karskih produkata, koje su stvorile otkupne komisije i saveti, koje su podjednako visoke i za ono što je bolje i za ono što ne valja. Otkup je postao neka vrsta olakšice likovnom umetniku. Ali. da li '8u te visoke cene dobre, koje su toliko visoke da sa
„tako na strani ne plaćaju ni
dela onih imostranih naših savremenika za koje ceo svet već'zna.” | Kad bi se oborile cene likovnim produktima i Omogućila njihova šira prodaja verujem. da bi likovna umetnost kod nas postala poletnija | u smislu mođernog što prima „iz inostranstva: i u S od Sa ORO koje. aDOR Mislim da mi danas na pla nu umetnosti, stvarajući na šu umetnost, treba da idemo za onim tekovinamas ma tom blanu koje već postoje u'duu sm zemljama. Za tim mi Već ı idemo, I me Đreba 11820 brebacivati što idemo, · Što:
„nije Jevrejin? Pa zašto e onda izbegao«?.
·' Mora se veoma HihOgo ra= diti, Mislim ma vas i sma. 'iram da vam je to najbolja uteha koja nas toliko zaolupi da nam spoljni događaji iz. gledaju beznačajni,
1995, Nica ·
· »Moj roman (»Život Henriha IV«) već mnogi Dpozna'Ju iz olisaka, Prvi tabaci čak 6u i štampani, a ja ek gad počinjem da pišem po. slednji deo. Koliko.sad moram. da se mučim! Ali, ne bih imao ništa proliv: 68mo had bi slučej Nemačke imao reku snošljiviju perspektivu ·Tnače će od njenog smrada skvađati svali nastanjeni delić globusa a ne Bamo vaša jadna zemlja (hoće da kaže Austrija). Ipak se možete {e šiti: Treći Rajh je poslednji uda?...« 4
1938, Nica
Vaše pismo i članak (mi#li ma prikaz knjiže »Hen+ vih IV«) veoma su me obyiadovali, naročito bosle dugog ćutanja. sa obe strane, Dobro je da pbomislimo jedan na drugog, onda se pohnovo jave u sećanju dani našeg bplija-
·teljstva. Možda vas je po glavlje >Veličina kakva sa javlja« ma nešto jotsefilo?
Na sliku u vašoj 80bi u Salcburgu. Čak sam i reči o njoj preneo iz jednog Vašeg bisma. (Man misli na obis jednog portreta Henriha IV), Wako je dobro što ste 1a= mo ( u Švajcatskoj) našli ueku vrstu bezbednosti. Svako izbeglištvo, i moje, postaje vremenom nesigurno. 8 duu= pe strane žalim što je Beuhlesgadem meosvojiv..Dogaćaji poslednje godine obećava ju izvesne promene. Naizaid, sve je to tamo bilo lažno i bukački... Ali budimo opiez ni. Poželimo jedan drugom za Novu gođinu samo lične želje, da sačuvamo živof i [o bo mogućstvu podnošljiv. 1846, Los Anđelos
.. Potpuno je svejecno Rad jedan drugom. čestitamo tođendan. Ajnštajr uči, ako .Sam dobro čuo, da je vreme samo pretpostavka, a mimhenski komičar Karl Valenfin lupio je jednom božićmu jelku za uskrs. 'Felc kada je to primetio shvatio je za što ie drvo bilo tako jeffino.
Šta se događa u svefu Ostavljam po strani i čitam novine khao humoristički list, Zivot je postao kratak da bi se moglo čekati na dance katastrofe. Moja Knjiga „Posmatra se jedno razdoblje” nije dospela ovamo (štampana je u Švedskoj), ali je iz» gleda „zapažena u SŠvajcarskoj. Možda to i nije istina. Asošied pres Dbostavio mi je po nalogu evropskih čitalaca pitanje: kada ću tamo do ći. Odgovorio sam: knjige za koje nema 'Bransportnih sredstava visoke su svega neloliko santimetara, a ja Više od pet stopa...”
1,
nešto naše liči na nešto švelsko, već što ne idemo, šio dovoljno ne idemo.
Govorilo se doskora 0 umetničkim školama, pa 50 govorilo i o Metropolama, umetnosti. Ali sve više pada u oči, da se:velika dela stVa– raju i van Pariza. Predratne pariske izdavačke kuće, i galerije, manje su bile obazrive koga će i šta će „izdati. Glavna je bila dobit. Danas je sopstvenik galerije ili naJsmelije, avangardističke iždavačke kuće »svesnijis, POočinje da se vođi politika ego. ističko nacionalistička u najreakcionarnijem | smislu, i Stvara še nepoverenje prema onim umetnicima koji Sližu. iz zemalja čijoj slavi oni lč žele da doprinose, jer ih *C blaše, | |
Tako je u jednoj od naislavnijih Metropola sveta gdč šu toliki stranci bili ovenčani slavom, Razumljivo d# to nije stav ni naroda, ni Ur
metnika kojima taj grad pti-
pada, Naprotiv, mnogi bi želeli strance, jer su im omi, mnogj od njih i donosili 020 što će da posta, e niiho::0.
Ali negostoljublje we tie ba da nas spreči, dolazilo 58 ma čije strane, da mi iz fih. sredina ne uzmemo što Vredi, i istovremeno da požu” rimo da sfvorimo kod naš Jednu takvu klimu, koja nas neče načiniti mefropolom Već učiniti nezavisnijim ji SpO“ šobnijim dai mi po nekad i U nečem budemo avangardš, kao što amo to uspeli, kad nem je fo istorija tražila, da bokažemo gde je istina i put 1 50108 Sveta,
Ljubiša Jović