Književne novine
»Najveći francuski pesnik, to je Viktor Igo«. Alber Tibode je Iga nazivao jednostavno Mistral je pisao da se samo u »prošlosti drevne Indije može naći »širina „genijalnosti«- kakvu je pokazivao pesnik »Legende Vekova« WNaših dana, majveći savremeni specijalista u pisanju biografija slavnih ljudđi, Anđre Moroa, član Francuske Alkademije, nije mogao obići Viktora Iga, i
Sorbona je ipak ostala najvernija čuvarka oduhevljenja za Viktora Iga. Kao nekad wmiverzitet u Bolonji, koji je ospovao »kateđru Dantea Aligieria« i poverio je Karđučiu, Univerzitet u Parizu ustanovio je na Fakulteta književnosti posebnu »katedru Viktora Iga« Poetska, monđenska, „suvonaučna, prema tome đa li na njoi predaje pesnik PFernan Greg, ili zajedljivi Anđre Le Breton,i) ili eruđit Žorž Askoli,) ta kateđra neguje kult za Iga i na njoj se iznalaze sve nove i nove zašluge njegove i lepote njegovih đela. Ona bi za svoj naziv mogla uzeti naslov koji je Rejmon Eskolije, upravnik Muzeja Viktora Iga i Otvil-Hauza, pre nekoliko godina, dao svojoj stuđiji: »Viktor Igo, taj pisac koga ne poznajemo. I sa drugih kateđara ođaje se priznanje Igu. Pisac ovih ređova čuo je neđavno čak i izuzetno kritičkog profesora Antoana Ađama, — Koji inače smatra đa su pravu Književnu revoluciju u Fran-
cuskoj XIX. veka izvršili Merime i Stenđal, naročito
pisac »Rasina i Šekspira« a ne Viktor Igo, — kako u amfiteatru MRišelje veliča Igov stil, njegov zvonki, sočni, čnađesni stih. ; a
Mnogo više od Sorbone, Francuska Komedija, Državno narodno pozorište (T.N.P.) i druga pozorišta raznose Igovo ime, šire njegova dela i mjegovu misao, đajući im novu draž i nov život, U redovima pređ blagajnom tih pozorišta, još više nego o Igu, govori se o glumcima koji tumače njegove komađe,. Interesovamje za njihovu ligrm održava lIga. Usto, pokref, stav, maska, Rhostimi i maročito melodija glasa glumaca i glmmica, mjihova „stilizovana «reč, prirođna ali jasno dobačena i publici poslednje gale-" rije, njihova savršema rečenična intomacija i orkestriranje čitavih grmpa stihova +— sve to čini đa se pređe preko površne psihologije, istoriskih „netačnosti, neverovatnosti, iznenadnih „raspleta, detinjastih zavera, pronađenih i idenžifikovimih nahočađi, polutuceta jeziih mrivačkih sanduka, preobučenih lakeja, preko celog romazntičarskog arsemala, Inteligemini i daroviti tomači, zaista božanstvenom, savremenom, „mepztetičnom ali wuzbuđijivom đikcijom, umeju. đa, sakriju i Rkalambur, i galimatijas, i da nam jh pruže Kkao ·muzikm Roja obuhvata i zanosi eejo 3jmđsko biće. 0
wako glemci spasavajn Viktora TITga.
Dođajmo tome. film, sa prwacima glume, filmskim, wwezdama, slyajwim vređiteljima, tehmikolorom, hbodtbvadsicomu medrjarmom, vJadmicie i »Lukrecija Bordija= m fako obišH Kkontinemte. Svejedno što je scemarist Promenio dramu li prepravio roman, što je ređitelj đao sekvence sa pređelima, slikama i bojamc,- kojih nema kod ga. Svejedno i što su izbačemizmeki prizori i broj ličnosti smanjen ili povećan, sve po wolji prodmcenta, saobrazno vremenu, đana– šnjem semsabjHitetu, Cesto samo sirovina za preradisanje, delo igovo tako traje.
X opera se mažila Xgovih deja, Tako je, naprimer, franemski kompozitor Šarl Silver, pristalica „veri. stičke muzike, načinio ođ Igove >Devedđesettreće« »lirskgu epopeju« u pet slika, i, možda prvi pul, jedna opera u kojoj nema ljubavne intrige uspela je da se ođrži na reperioaru niz gođina i u Parizu, i u Nici, i na drugim operskim pozornicama; solopartije republikanca Simurđena i majke Fhlešer koja traži svojn decm izazvale su burn aplauza,
Nije išta neobično što se opštem: ushićenju prlđružila i framcuska filatelija, koja je naročito 1933, 1935 i 1938 godine, kao i posle rata, izdala, niz »poštanskih vinjeta«, vwanređno uspelih gravura, i maraka sa ikom Viktora Iga i sa tajanstvenim Ernaniem w Klasičnoi teafralnoj pozi. Neobičnije' je što je, nekom ironijiom slučaja, i Francuska Narođna Banka, mađa mm je mogla zamerati što je ma života, prema Lafargovim đokumentima, plasirao novac ne u nju nego u Belgisku Bamku i m đruge strane novčane zavođe, wzela pre meke gođine, 1955, Igov HE za svoje novčanice ođ 500 franaka i time đoprimela još wećoj popularnosti pisca već popularnih sfadnika«. Cela Francuska, misleći pri tome i ma pađ franka, sad zove faj novac Do ifmemu slavnog romana, i Francuz đanas me Kaže: »Daj mi 50 f{franakas već: »Daj mi jeđnog gADNIKAG
Posle Marksove 1 KLafargove Rcriitike, međostgajaio je Iga političko rehabilitovanje, m OVODA ili enmom
o stopedćsetogodđiknjici IEBOMVOE rođenja, RF ji
jižici j Teadistički. pesnike mašao je u o 1 ka stihova đostojnih đvijenja, Bta više, Aragom je, izgleđa, hteo đa zanemari Igovo političko kolebanje, Klasne kompromise, merazurmevanje Komune, sve đo antikomimnističkog proglasa »Mojim sugrađanima iz 1848, m kome je Igo wzđdizao buršujskm republikm a grmeo protiv one »drugo repu blike« koja će »smrviti trobojku pođ crvenom zasta-
uništiti Pramcusku. Legiju časti, uzvišenom geslu gSlobođa, jednžkosu, bratstvo đođati jezivm parolu: ili Bmri, dovesti đo bankrotstva, upropastiti bogate a đa ne obogati siromašne, „..ukinouti privatnu svojinu, pronositi glave na Kkocima, napuniti tammicu pomoćmu sumnjičenja #4 isprazniti ih ponoć pokolja. - -« Aragonm to zanemaruje, i »sveti prezremog pesnika« i jzđaje antologiju Jeste Ji čitali Viktora Igas. v pređgovoru, Aragom proglašava Iga 78 pravog Po”
Ju {TT S:
a S e alate
j amćčenje svih onih I!Z- sti, Sta A: ' a oo apaca ove umetnosti stvaruje jedino pod dejstvom u- metničkih slika svake umetnosti
>Misliocem«a, a,
snika franemskog naroda« Ta Aragonova antologija začudila je mnoge, između ostalih i blistavog, spontanog i eklektičarskog Roberta Mempa, bpokionjeE akađemika. Aragonov postupak, međutim, objašnjiv je: Igo ima »eelu lirus i u njegovoj ogromnoj »hrpi« može da se nađe sve što se traži.
Upravo usled te »cele lire«, Kult Vikiora liga nema svoje korene samo u nekom nacionalnom o6ećanju Francuza. On je stoga đavno prešao i granice Igove domovine i postao ne samo evropski mego i međukontinentalan, \ . NL
Rod nas on traje preko stodvađeset pgođina. Pauiina LeblI je pre svetskih ratova, m »Brpskom književnom sglasniku«, napravila o tome bilans do 1912 gođine, U pripremi je jedna doktorska teza koja će obuhvatiti svih stodvadđeset godina. Neka su ovde, između tolikih drugih,. pomenute samo iri karakteristične stvari o velikom interesovanju za Viktora Iga iz poslerainog doba. Mi smo podigli spomenik Lamartinu; Viktoru Igu nismo. Ali, od bište u Rarađorđevom parku i od »stele«, stuba H Zemunu, trajniji će biti »Post-Scriptum« i drugi razbacani stavovi u »Jednom viđu francuske Književnosti« (1952), gde Dušan Matić, moderan, luciđan ali i topao igovac, crta lik Viktora Iga kome se diyio Svetozar Marković, prevođi »blistavu, sjajnu, zvonku i zvučnu« poeziju »silovitog i buznog genija« (»Grčko dete) i smatra đa Igo, sa svojim ogromnim delom, »natkriljuje« đevetnaesti vek. I veći je spomenik monografija koju je pre tri godine Viktoru Igu posvetio dr Dušan Milačić (Viktor Igo, Život i rad« Srpska književna zadruga, 325, Beograd; 195), I više od bista i spomenika učiniće za kult Viktora Iga prevod »Jadnika« koji je izdavačko preduzeće »Radđ« poverilo jednom od naših najpozvanijih prevodilaca profesoru dr. Nikoli Banaševiću i n zaviđno umetničkoj. opremi izđalo taj roman Koji će trajati dok god buđe »očajnika« (kako ih je zyao prvi prevođilac kod Srba), dok kod buđe »beda« (kako je Igo prvobitno nazvao svoje delo),
Naša igofilija je razložna, normalna, Drukčija Je ·
na drugim mestima, Ima njenih zaista neobičnih pojava.
1956 gođine, u salonima „Sorbone priređena „je izložba Kkmjiga štampanih u Sovjetskom Baveznu i tom prilikom je data statistika prevođa sa francuskog na ruski. Pre Balzaka, pre Mopasana, pre Prwsta i Žila Romena, na čelu je Wiktor Igo, sa tiražom — raču-
najući ođ 1918 gođine — od 98.300,D00 primeraka, Sunt
fata libelli. a
Iste godine kad je Aragon izđao antologiju Igove poezije, u prisustvu Mao-Ce-Tunga, u Kini, odvijale su se u čast Viktora Iga velike svečanosti, koje Je bio organizovao Kineski Komitet Mira. Iv „Farž, pretsednik francuskog Pokreta za mir, 22 aprila
1952, odleteo je iz Pariza u Peking da prisustvmje ·
tom slavlju. Nekađ su se učesnici takvih „manifestacija brojali na hiljade, a ovom prilikom, u velikoj Kini, na stotine hiljađa.
Još 1935 godine, Anri de MRenjie stavio je Iga među »nadljuđe«, Leon Bloa ga je uvrstio u MDalajLame (istina glupe), Leon-Pol Farg ga je popeo na Olimp, ali je »džinu« XXX veka neđostajao još samo božanski oreol, i — verovali ili ne — on mu je đat. O tome je neđavno pružio dosta opširne „podatke dopisnik „Junajteđ-Presa iz Sajgona wm pariskom izdanju lista »New York Tribune« (6 maja 1954, str. 3, stubac 3—4). U Vijetnamu je pre iridesetak gođina osnovana Mraodaistička religija, Mjen pprvosveštenik je Pham MWonk Tak, On je u isto vreme i politički rukovođilac nekih milion i po Vijetnamaca, a pod njegovom vrhovmom jkomanđem stoje i dvađeset hiljađa „oružanika. MKaodisti su podigli velelepne hramove i oltare žirom «cele ·Indokine. Njihovo vrhovmo božamnmsko biće je bog Aaa, Uz njega, među božanstvima, nalazi se i — niko drugi nego Viktor Igo. Miegova slika, sa oreolom oko pesnikoye glave,
· služi Rmo ikoma koju verni obožavaju, Naročito pri. · · likom smrti meke' slavne ličnosti, Igo je prizivan i
njega pitaju đa li pokojnik treba da se Wwzdigne na rang »duhovnog vođa«. Kao Grci delfiskm proročicu, kaodisti pitaju za savet svoje božanstvo Iga.
Tako, birajući ljude, vreme i prostor, igošatrija i Igofobija traju, a popnlarnost Viktora Iga koristi 1 jodđea i drugu.
% Ti Zolini članci sm skupljeni i izdati m dve knjige: »Le nmnaturalisme au fhćitre« i »Nos auteurs đramatiques«, Zolma studija o Viktoru Igu izišla je w ovoj drugoj zbirci, |
#2 »Une campagne strana 51.
9. U naše vreme, Emil Anrio, koji je igofi bez iIgolatrije (cako sam kaže), i za koga je Igovo pozorište bilo često apsurdno (Mrnaniev rog je neverovatan, fabula Muiža Blaza je neodrživa, Torkvemađa je vrhumac besmisla), ali je cemio njegovi poeziju (mađa i nju nikako kao jedan nerazdvojan »bloke, Emil Anrio objašnjavao je Lemetrov ironičan stav time što impresionistički kritičar nje imao »smisla
za veličinu, -
1860—1091«, Pariz, izdamje 1808,
e Na predavwanja Ađrea Le Bretona, prema Polu ·
Suđeu (Le 'emps« 14-11-1900), đolagila je mahoso
Žemska publika, koju su automobili čekali pređ Bor-
bonom. ·
5) Žorž Askoli Je objašnjavao političku evoluciju viktora Iga pesnikovom malo poznatom „formujom, objavljenom u »Post-skriptumu moga štvotas: »WMlenjajte svoje mišljenje, zadržite principe«. (»Annales đe I'Universitć de Paris«, 1936, ne 2,138).
i MATCKRTPA: AdrBATU POWNC
Sar: ya: ae) CZ ara ea /C "1? _0 NOV a Br Vau" Zkzua— a
čija je unekoliko semantički "određena „dramaturška” značenja ur očio i upoznao, slušajući muziku sa programom, rečima ı scenom (simfonijsku poemu, horsku (li solo-pesmu i operu). A estetička emocija kod sva tri navedena tipa vuče svest, ovde, u muZiCl, kao i u doživljajima svih drugih umetnosti, ka pretstavama, slikama sećanja, mašte, koje se mutno javljaju, ostaju „nedđorecene , nekonkretizovane, nerazrešene, no IZ koih upravo ) nastaje ona već poviše na budnost svesti o kojoj sam govorio, ona visoka 'tenzija saznajnih moći, onaj snažni naboj svesnosti koji je sličan sa apstraktnim mišljenjem ali nije sa njim identičan.
Tu i takvu saznajnu muzike može, razume 5 onaj koji neće pristati fenomen kvalitativnog 5 čulnih opažaja u jedan VIS ni vid svesti koji se zaista likuje od diskurzivnog, pojmovnod» logičkog mišljenja a koji, uprkos tome, ne možemo svesti na kakvu ekstazu, ni na koji kompleksni kvalitet „emotivnosti. Jedno stanje velikee“h;moćne unutarnje tise,
vrednost e, odricati da prizna skoka iZ i saznajraz- pa i muzike, i koje se može ostvariti jedino posle određene sume saznajnih iskustava, ne može, uverem sam, biti lišeno potencijalnog prisustva svih onih tekovina za koje imamo da zahvalimo misaonim naporima duha, saznajnim funkcijama svesti.
Ja lično zaista mislim da muzika, kada bi samo ona postojala, i kada ne bi bilo ni filozofije, ni nauke, ni politike, ni tehnike, ni istorije, ništa ne bi mogla čoveku otkriti, niti ga o čemu bilo obavestiti. Ali, muzika je baš tako i nastala i razvijala se, Što je čovek i mislio i nečemu težio i osećao, i što je sistematizovao tolika svoja znanja i razumevanja, u kojima ga sada muzika, na svojevrsan načih i svojim osobenim sredstvima, podržava, buđeći ga, u istoriskim časovima klonuća, da ih čuva, neguje, održava i dalje razvija. A u tome i jeste njena saznajna funkcija, misija, uloga i vred-
rD0Šui Povle Stelemović
Bcena iz komedije — balela »Jovadin« od nepoznaiog dubro ·
FESTIVAL 1 · DUBROVNI
U
Scena iz Geteove »ifigenije ma Tavriđi«
Sigumo je da postoji izvestan sklad između onog što u najširem smislu zovemo senzibilitetom jedne epohe i materijalnih uslova t kojima se on formira. Primenimo lh ovo na pozorište postaje nam jasno da svakom pozorišnom delu odgovara određena vrsta pozornice (drukčije formuiisano ima scena na kojima je nezamišljivo njihovo izvođenje). Tako srednjevekovne misterije dobijaju novu plastičnost izvođene na pločniku ispred neke gotske katedrale dok bi se snaga Sartrovih komada znaino izgubila zamenimo li malu zatvorenu scenu grčkim _amfiteatrom.
Sva tajna pozorišne igre leži u
funkcionalnosti: ono. što je tvo-
'račko nije samo ideja sadržana u
dijalogu već pre svega način njenog otkrivanja kroz hiljade proizvedenih. pokreta. Taj se zakijučak gotovo nameće jer kađ se umutrašnji ritam pejzaža a&lije u celmu sa imaginacijom koja počiva u reči ili izvire iz pokreta dovoljna je jedna iskra pa da čudesno vaskrsne svet pesnikov. Mrtve stvari tada oživljavaju i gledalac u svemu naslućuje misteriju života. Skoro je izvesno da je sva tajna artičkog pozorišta bila u razumevamjt ovih odnosa, -
Ove i slične misH saletele su me đok sam u Dubrovniku gledao sedGam dramskih pretstava na Letnjim igrams, Ovi redovi narayno ne pretenduju na neku sistematič-
nost: to su u prvom-redu slobodne |
impresije i čeznja da se doživi nešto nesvakidasmje. :9
Kornejey „Sid“ igra Be m ziđovima stare tvrđave Revelin. Kada gamčuo kako na njima herojski i plemenito zvuče Kornejevi stihovi namah su dobile dimenziju stvarnosti sve bure koje su pre tri veka
| povodom „Sida”” uzbuđivale Fran-
„njima između pristalica vladajytw= “ ćeg“klasicizaom i*orjeryowih spomnta-
nih protivnika. Diskusija je đođuše bila apstraktna: do tada se nije bilo pojavilo nijedno delo koje bi protivnicima zvanične estebike pomoglo da formulišu svoja shvatanja. T kada je te godme jedan ruanski advokat napisao komaed. samo "prividno prihvatajući principe klasičnog jedinstva diskusija je odjednom dobila „konkretan oblik. Ispod formalnog prihvatanja Kklasičnog principa pristalice Klasicizma naslutile su u „Siđu” romantičnu suština i videle u njemu živu opasnost za svoje shvatanje dmetnosti i bitka je planula novim
-žarom.
U „Siđu” je ređitelj V. Habunek isticao te romantičarske elemente, Kornejevo narušavanje principa jedinstva mesta, radnje i vremena postalo je očiglednije jer su s podjednakom «pažnjom wobrađivani i glavni tok radnje i sve digresije u akciji. Pozomnica nije bila ograničena samo na sužen plato ispod zidova već se radnja odvijala i ma zidinama „tvrđave (na taj način smo ustvari imali više mesta zbivanja i pored prividno apsolutnog poštovanja principa jedinstva: mesta radmje). U skladu sa ovakvim nastojanjima bio je i osnovni glumačka postupak oslobađemja. strasti kmoz patetičan gest i uznemiremo izgovoren stih. Ozbiljan mneđostatik pretstavljala je izvesna neujednačenost u tempu pretstave. Na Dubrovačkim letnjim igrama Zagrebačko dramsko kezalište izvelo je*komediju-balet „Jovedđin”, ustvari adaptaciju Molierovoq „Gospodina | Pursonjaka”, „„Jovadđin” potiče iz pera mepoznatog dubrovačkog autora osamnaestog veka aH to nije samo doslovan prevod francuskog komada. Dodđuše nepoznati.pisac je, sa puno poštovanja, zadržao zaplet, osnovnu situaciju i gotovo sav dijalog ali je, sa meromi wkusom, u be forme wtisnto
drukčijn socijalnu sadržinu. O dubeovačikož 'verziji je molierovska favsm ·pregreemema u drugo područje Čime je donekle izmenjen i njem karakter: u „Gospodinu Pursonjaku” uočljiviji su motivi koji imaju koren u komediji deParte i akcija nosi Marakter farsične improvizacije. U „Jovađinu”, međutim, manje je pod hHupom taj farsični moHerovski rascep između komičnog i ozbiljnog čoveka a veća je pažnja poklonjena „sudaru dveju sredina različitih senzibiliteta i obrazovamosti. Pariz je zato postao Dubrovnik a Moherov plemić sarajevski trgovac.
To pomeranje, u „Jovadinu”, ka satiri koja sadrži primesu socijalne kritike nije se uvek podudaralo sa koncepcijama reditelja Mladena Škiljana, Režija je težila da
„stvori divan, šarolik scenski vatro-
met dekora, boja, muzike, kostima, maski, pokreta i gestova. U
·mu situaciju.
RAME U
'»Sid« — »Jovadin« — »Na taraci« (i)
' ravnih, obojenih površina, nalik na
obrise zgrada, postignuta je plastična iluzija „gwada. uokvirenog drvećem, nebom, morem i hiljadama senki, Onaj drugi, nestatični deo pretstave (mizansen, gest, pokret i izgovorena reč) znatno se manje uklapao u prostor. Izuzetak su bili trenuci kad se akcija kondenzuje uvođenjem baleta i igre. Na' tim „mestima je u harmoniji pokreta na sceni bilo nešto od halucinacija ili sna i prostor ograničem scenom širio se u nestvarno catstvo senki, mora i ponoćnog neba. Naprotiv, u onim mimnijim delovima pretstave, uzdržan i staložen mizansen, gest i replika sa svojim sociološkim i satiričnim implikacijama gubili! su se u prostoru i akcija je splašnjavala kao probušen dečji balon,
U autentičnom ambijentu Gunđulićevog letnjikovca u Gružu iz“ vedena je u režiji dr Branka Gavele Vojnovićeva drama „Na taraci“, treći deo „Dubrovačke trilogije“. Izvođački ansambl bio je sastavljen od glumaca dubrovačkog, mostarskog i zagrebačkog pozorišta. Vojnović je svojevremeno cenjen kao izuzetno dramski pisac (a i danas ga, doduše u programu namenjenom stranim gostima, pretstavljaju kao „izvanrednog i modernog dramskog autora“). Madđa se ovi kvaliteti ne mogu priznati bez rezerve sigumo je da u njegovom delu postoji nešto što ga i demas čini vrednim. Pre svega Vojnović je iskreno i duboko osećao tragičnu situaciju koja se pre pedesetak gođina odigravala na našem đ!iu. Zatim, on je odlučno poznavao i umeo umetnički da izrazi građski ambijent (što nije tako čest slučaj ma našoj literaturi). I sam pripadnik klase osuđene na propast Vošnović nije sagleđao njem sumrak wu procesu istoriski komtinuiranih tspona i padova. On dođuše pokuša. va u „Na taraci“ da analizira uzroke propadanja dubrovačke vlasteic ali je sociološki podatak u pozadimi i neđovoljno jasan, Tome švakako doprinosi i prirođa osnovmc situacije koja je melodramska i sentimentalno-simbolistička. Teško je wideti gde Vojnović nazire osnovne uzroke propadanja svoje klase i na koji je način ona mogla „da nađe svoj put do naroda da bi izvukla nove vitalne snage”. Nesposobnost se najpre može shva titi kao nešto sasvim bamalno: kao nesposobnost da se bračnim wezama s&a pukom rasa, ojača. Teško da se tako može objašnjavati socijalna pojava koja se i inače oko puta odigravala u novijoj istoriji Evrope. Uzroci su svakako dublji i složeniji i mogu se otkriti tek u spregu socijalnih, psiholoških i bio loških' elemenata.
_ Pri svem tom delo „Ma faraci” ima :kyalitet koji Vojnovića čini značajnim piscem. To je duboko i istinski ukorenjen osećaj prolaznosti prisutan i u replici i u potekstu i u konstrukciji zapleta. Taj osećaj boji i atmosferu i pretstavlja stalan memento. Ali to osećanje prolaznosti nije kod Vojnovića razumom savladano da bi se došlo do svesti o nekom komtinuitetu i vodi samo do akutne plačevnosti. Tako se najveći Kvalitet prebvara u veliki neđostatak, Taj utisak se pojačava i zato što je Vojnovićevo delo strogo ograničano na samo jednu sredinu, samo na jednu klasu, čak samo na jedVojnovićevoj viziji neđostaje snage umiverzalnosti.
| MB režiji đr Branka Gavele bili su neprijatno naglašeni, melođramski akcenti, Indikacije. za takav način postoje u samom Vojnovićevom dramaturškom postupku: životi njemu simpatičnih junaka posmatrani su u svetlosti tragičnih momenata, dok su sve ostale ličnosti oštro karikirane, Gavela se nije opredelio za stilski jedinstven postupak: sudbina prve grupe ličnosti realizovana je u obliku mučne psihološke drame dok je istovremeno onu drugu grupu karaktera i njihovu delatnost dao kroz neku vrstu groteske. Taj kontrast je pojačavao utisak neobrazložene bolećivosti i neprirodnog „razvoja akcije. Prirodni ambijent terase na letnjikovcu uspešno je korišćen umesto dekora ali i bez nekih pretenzija da presudno “oboji samu atmosferu, ·
Vladimir Stomenković
tome je i uspela ali su pri tom sve”
piščeve socijalne žaoke vezane za naše tle dobile prizvuk „nespretne komedije.
Druga osnovna rediteljeva namera bila je da celokupnu akciju uklopi u prostor proširene scene (koju su sačinjavali park Građac i nepregledne površine mora i neba oko njega). U ovom smislu scenografsko rešenje pretstavljalo je