Književne novine

Nušićev smaume»lm dqlzammazıs

KSEJAIEFSTIKA

[

S. OON NUŠIĆEVA »KOMIČNA SILA U SPEVA I U DANAŠNJIM DRUŠTVENIM „POTREBAMA 1 SCENSKIM

SHVATANJIMA DA DONESE JEDNU DRAGOCENU HOMOGENOST NJE GOVOM CELOM DELU, HOMOGE~ ,

. NOST UVEK VAŽEĆEG ı OSLOBA ĐAJUĆEG SMEHA.

Trebc biti vrlo oprezan kad še donosi krajnji sud o ljudima koji su, za živola, stvarali smeh, o lju dima smeha, Može im se učiniti nepravda. Jednc je da su bili izdvojeni od nas, da nisu bili sa nomc, da su nas posmatrali odveć sa slreme, i odozgo, za ljubav _»zdravog razuma, za ljubav neke istine izvan | iznad ljudi, Druga, ncprotiv, da su strani celini živolnog zbivcmja, zato što su iz njego uzeli samo zadovoljstvo.

Nušić, zacelo, ni za koga nije među prvima. Nije ni među onim , drugima, iako je to moglo, u njegovoj dugoj korijeri, izgledati mno= gima, icko je io, najzad, ponekad i bilo. Donas je on kao čovek odvojen od nos, s kojima je toliko i tako potbuno i uvek bio kao nijedcm ncš pisac. Potrudimo se da mu se ne učini nijedna nepravda,

U čemu je stvarno Nušićeva ko= mika i kakvi su njeni odnosi na ncše društvo donos kad još toko živi u pozorištu? ;

. Prvo, što je izvesno, nikakve pa-

kosti i nikokve teške osude u njoj, To, zacelo, osećate svi vi, ı uvek ste osećali, Nušićevi tipovi, Nušićevi likovi govore: Do, mi smo šokvi. Do, smešni smo, mi imamo poseban slučaj, on je tlaj da mi Pokušavomo da se prilagodimo no wom, složenijem, određenom i po evropskoj mustri sklopljenom skupmom životu, da budemo građcni, I, ne uspevomo uvek... Ali, šta nas se to liče! Nama ostoje uvek ne= Što, nešlo u rezervi, snažno, neizmenljivo, i utešno, pored sve slučajne wroleske titog nošeg novog arođomstva, ostaje naše prirodno, urođeno, zdravo samouverenje, To je onaj osobiti, efekat Nušićeve komike, Pogledojte, da se uverile, cko ništa drugo, njegovu publiku, on=da kad već izlazi iz pozorišta, kad je prošla kroz njegov smeh, kroz smeh wnjegovih najomiljenijih komada. lako niste znali da je io veče bilo njegovo, pogodićete po ponoašoemju te moase Što se izliva ra šrotoar ulice. Na kroju krajeva, ona je gledalo komad u kome je ipak poslužio za smeh upravo njen svet. Ali ona nikcko nije dobila jednu strogu lekciju. Njoj nije preporučeno do izvrši reviziju vrednosti. Njoj ne zastaje osmeh na licu, u roazmišljonju, onako ·kao, recimo, posle duge kokve komedije nara vi, posle Šeridoema, Bernarde Šoa, posle »Toarlifa«, »Mizcmtropa««. Niko nije tako malo zomišljen kao Nušićeva publika. Njen osmeh se ne sledi čim izađe na ulicu i opet stome pred sivarnost, u kojoj bi imala da potraži posle nauka komedije „praznine i nedovršenosii., Ne! Ona je rozuzurena, pogledajie je, maše slobodno rukomc, kupi se u Gqomile, oseća se jedna, ne ra zilozi se icko brzo kao druga, me beži, ne odvaja se od pozorišitc. Preistava kao da nije svršena, koo da će se sve ponavljati i tomo, nopolju, kod kuće, m našem gradu. Ona je glasna, žagori, bučnc je, Vrvi ulicoma veselo, vraća se širokim korakom.

U čemu je toj Nušićev čovek i kao predmet komedije i kao qle=> dalac, jer je lo kod njega isto? U čemu je ia njegova, ta ohra= brujuća, ulešna komika i kako je postala, kakav ima smisco i, najzad, da li je ostala uvek do kraja ista? ' \

U svojoj suštini, vi sie io osetili, komični Nušićev čovek je nedavni naš seljak koji postaje građanin. Svi komadi Nušićevi dešavaju se u gradu i io većinom u Beogradu, osim »#Sumnjivog lica koje je, uostalom, on izdvojio kao »GOogoljijodu«. Toj čovek ima da se prilogodi i menja i spolja i unuirc, i onda, ponevši sa sobom sa sela svoj vekovima stlicon, tako da kažemo, psiholizički sastav, uzima povremeno, nikad polpuno, često i groteskne oblike iog složeno društva i sistema odnosc u gradu, oblike »citadinstva«. Taj čovek je navukao na sebe gradsko ruho iz koga mu vire snažne ruke naviknute na zamahe poirebne da se krči šuma, izvali glavnja ili uzme puška i ide u hajduke. On je pun tog sirovog napona koji sad u grodu razdire ujednačenu društvenu strukturu pozajmljenu sa strane, na brzu ruku usvojenu. Iz šume dolozi u polis, jednim skokom.

Osećaj koji je rcomije vodio naŠšu skupinu bio je sočuvao mhno= go od zaleta nošeg ustomka seljaka, On je, posle, samo ircmsformiran. On je' sačuvao, gubiti iz vida, kad se ocnaclizira glavni pokreiač pre rata, naš pa triotizom, mnogo od onog seljaka koji se otimao i od prirode i od osvajača. Naš osećaj drušivene solidornosti je, možda i nesvesno, bio osećaj potrebe za nekom društvenom pravdom, osećaj zad po-

irebe svake pravde. Naše revandi-,

kacije su se bile omalgoamisale i vodile ncs, delovale, bez rozlike

io ne treba-

drušivene klase i vospitonja, Sve je to bilo svileno, sve dok se vremenom, „događajima, „neumitnim pridolaskom novih činjenica, u osvedočenju de je ostvarenje bilo semo delimično, počeo da se diferencirc, do se razlazi na delova. To je ono što je nojjasnije i najvožnije zbivonje u psihi naše skupine poslednjih decenija, To >»sećaju i oni koji su odveć dugo bili pod čoarima nekcdašnjeg komipektnog i jednosmislenog duševmog orijentisanja. Docnije je njegovo rozglcbomje, njegovo raslva= vranje postalo jasno, Kakvo će ono biti a budućnosti zavisi od do-. gađajea, zavisi naročito od onih koji su ti budućnost preuzeli, Iz o nog složenog, sklopljenog drušitvoe= nog osećaja pojavili su se delolji, skriveni nekad, utonuli u toj psihičkoi simbiozi,

I čudo, komediograf koji je u

i raspoloženje jednoga starca koji je tako strosno i dugo Verovao i noš život i ono što ga vodi, a koji je počeo sada da ispituje, U

'tome je, izgledc nom, otprilike io

čudo sa Nušićem, ta njegova pclingeneza., Reći ćete, možda, to je jedom lični, recimo, skoro fiziološki doživljoj:; da je Nušić mlođi, da guic pohlepno život kao nekcda, ceo život, on bi pisao somo »Narodnog poslanika«, »Protekciju«, »Puf oko sveld« »Gospoču minislarku«, Teško je lome protivureČiti: eksperimenti se ne može napraviti. „Ali ono što se dogodilo stoji kao činjenica. | Nekodošnji ·Nušić je osetio da je ostareo on= da kadc je i naše društvo niegove mladosli ostarelo.

Kod tog čoveka sa nošegi Juga, tog nošeg Juga koji je najduže bio tločen, zar se nije povralilo ono što je bilo duboko skriveno u sa-

Milan PREDIĆ

svojoj dugoj korijeri izgledao da hvali život i svet onakav kakav je kao »najbolje moguć•, povodom poslednjih nekih njegovih delova komade i. celom komedijom koju znctte, »Pokojnikom«, pozdravljen je kao pisac koji beleži jedno .razvi= će, kao pisac budućnosti, te budućnosii koja postavlja zahtev, dopune. Izmenjeni zahtev vremen“ postao je i povod izmeni komike komedije. A

Poznat vam je sadržaj njegovog »Mister Dolagra«. U ioku somog komada, koji je kritika interesa koji vladac drušivom i poslavljcnja vrednosti, imate odmah neke ncgoveštoje, oli kraj je rečit. Društvo imućnih besposličera dovršavc večernji brovod negde na bperileriji, u maloj kalcomici i na kraju poslednjeg čincr jedon među njima, islna neka vrsi rezonera i pokaziva– Ča puta, kako se to kaže, u komcdu, protivstavlju tom svetu radnike koje je spazio da se u svežem jutru kreću nc posco. U cilindru, u krutoj košulji, on održi tiradu o novom svelu na kome je budućnost i koji će doći do samopoilvrđivanja. Presek komoda je jocsan. laz je stvoren. Nove polrebe rasivorile su društveni dinomizem i sa njime rastvorile Nušićevu komiku

i iz nje izdvojile kritiku. Nije sve. 'lepo u ovom nošen životu i ne tro-

be se toliko uzdati u sebe. Kritika je jasna, otvorena. Nešto se pokazalo kao nesvršeno, nešto nedosiaje. To je Nušić osetio pri kraju, koo čovek } kao pisac.

U drugom komedu koji vom je svima poznat, u »Pokojniku«, de= Šava se slično, ali se svršava sa više gorčine, Mnogo ima u njemu od siarog Nušića, ali je mnogo, zapazili ste to, zamenjeno neposrednom qgorkom rečju, u određenom: značenju, umesio šale u ko> joj je lo značenje bilo sadržano potencijcno. Ono što je rezultat daleko je da bude ohrabrenje za život onctkav kakav je, daleko od somopouzdonmja i od vere da ćemo sami, onakvi kokvi smo dosad bili, svemu dohokati Na kroju, tehnički molo grubo ali time više istoknuio, pojavljuje se simbol dru-= štvenog poretka kao deus ex machina. Ali je ono »Nušićevo« stcro krenulo drugome, korakterističnom za Čoveka koga su godine već izlučile iz dodira sa društvom, To je bio počelak, prepprođaj pisca koji je pedeset godina pisao komedšje

Kobaja V, NME NOVIM

moj osnovi, ona pobuna poliskiva– nog balkonskog čoveka, ono što ie zauzelo prvenstvo onda kada je iaj slarac ostao som sa sobom, već izvan vihora života? On se povukao iz tišme prestonice, iz zagluŠne buke zgomilcne 'velike varoši u kojoj je tempo živoiac davao varku punoće i punog poslizavcnja, Na jednom brdašcu izvon gradc, on je mogao da ne bude zasenjen i zavaran šarenilom „novog Beograda, Teško je ući u molive koji druge ljude pokreću na izvestan postupcik sa samim sobom, Ali mi iu vidimo usomljenog Nušića kako svodi sve i pita se što sve znadči ono šlo je dotle bilo. Odgovor nije bio, svakako, odlučan. Nušić svršava jpak s pitanjem, Je li modao ovaj rođeni komediograf druk čije dočekati starost, tu svoju sta rost 5 ulmulim opojstvom čula? Snage za nov slav celog pisca nije bilo, ali je taj slav jasno na značen,

U njegovom Beogradu i u ieciru domos je sve drukčije, jer je sve strahovito vezano jedno 5 drugim. Lični, posebni doživljaj ne sme da bude odlučujući. Donas se više traži jedinsivo ideje u komadu i opšte jedinstvo njeno sa idejom i i idejome. S monje: ili više ubedljivostic i manje ili više ubeđenosti pazi se, budno, na ono što se dcnas zove »prilažemje mcogolerijia koju komod daje. I to »prilaženje« ispada izvom toctra, i Vezuje ceo skupinski život ujedno, Tecator ieži da bude nesrevnjeno većeg Obuhvata nego nekad. Sve oko nje= go ima svoju funkciju, počevši od

'sgrada nc ulici koje su »funkcio~

ncalne« arhitekture pa sve do smeha koji je tokođe funkcionalom, u jednoj postavljenoj komediji. Daleko više vezoni rediteljskom zamisli noeđo nekad i više pokorni njoj, qlum ci, pored sveg obilja priznofih ftolenota — nca četiri drumske scene koje nikad remije nije postojalo, ne mogu i ne smeju da do kraja negii ju , u nekadošnjoj meri, ni svoj lik. glumca–čoveka i da važe njime i no sceni, čemu su loko često pribegevali, u brzini repertoorskog pozorišta, u molom gradu, i nojbolji naši glumci, Ima svakako indjviduclnosti, i to snažnih, ali su one dobile okvire i stoje donekle pod inHibicijom. Dobrici Milutimoviću bilo je loko da se rozmahuje SVOjom romocniičnom pelerinom više O>mog Beograda polleuša, Zoirponi s

Hans Hartung: T' 518

šeslosprodnice, prolozeći pod njimoa zakopčcmni do grla, bez ikckvog posebnog vidnog habitusa, domas Glumci osećaju da bi bili nesavremeni ako bi stvarali od sebe, kao nekad, neke osobite odvojene primerke graođomina, kad bi nego= vali svoju posebnu figuru, — } Uu= polrebili je na sceni. Sve je funkcionalno, i njihov smeh i njihov patos. Je su li mogućni u nošem društvu danas. Čika lliju, Persa Povlović, Govrilović, Todosićka, Rusović itd.? Sve radi vezmo jedno s drugim, i oni ogromni zupčanici u Železniku, odmoah do Beograda, i glumci u jednom mehanizmu komada. Sve se uklapa jedno u drugo, Sve oseća da služi nečemu, sve je, na kraju, ideja, To je ono što utiče i na glumu i na režiju. To je. ono što je nekadašnjeg Nušića ipok prevazišlo, što je on osetio i za čim je pokušao da pođe,

Ostoajao je jeden doroviti, vrio dorovit i vrlo vešt komediograi i ostajao je njegov neukroliv smeh. Smeh, to oruđe koje uvek ima svoju moć, koje uvek voži, Sivarno, gledalac Nušićevih komada odne» kad i dancšnji ostaju rod po naslednoj sposobnosti za smeh, i oni osećoju nesklađ koji uvek vlada w samom. čoveku i među ljudimao. Njihov smeh, međutim, priznajmo to, danas je više zabrinut i poziva na tisuću dužnosti. Može se zoi> sta reći da je Nušić kao komedio= qarat izgledao čovek kome je krivo šlo njegovi sugrađani nemcgju repove da im se više smeje! Sad već Nušićeva lzionomija mije ickvc, madc on uvek može da nasmeje više nego mc koji drugi naš komediogral, više nego uvek moralno uznemireni Sterij., U iom ima rozlike kod „njega i njegove publike, koja ga sada drukčije pri~

me i koja produžuje icj preobra- ·

šaj koji se u njemu zoačeo jasno, icko ne do pune zrelosti pisca, Odjek domoašnjeg smeha čuje se i u prvim · komadima »nekocdošnjeg•«, »starog« Nušića, Njega menja vreme, jer i komedije »imcju svoju sudbinu«, kao i knjige, ne samo u režiji i glumi nego i u publici koju vreme donese pred rcompu. Ali je izvesno da samo veliki ialenti doživljuju te preobraža-> je i mogu da važe kroz najdublje skupinske duhovne promene. Njegova »vis comiccre uspeva da ı taj »slaris«, »nekadoašnji« Nušić svojim, komadima na donošnjoj sceni daje ono uopštavcnje, proširenje koje je mogućno somo kod onih koji umeju dc napišu komad i postave ličnosli., Oni koji su ga poznavoli izbliza osetili su, to je istina, kao neki sirah od onoga šio se u njemu jovlja u siarosti i čuli su ono »dr« kroz ceo tekst njeqovog incče slabog komada iz tog vremena kao zvečku kojom je slari čovek hteo da se Vraii u doba svog Opiimizma, doba mladosti, kao 'uplc= šen i bežeći od drukčije vizije stvoarnosli koju je hteo da razagnc. Poveden vremenom Nušić je oselio poirebu da se menja kao pisac, ali i siroh od novih vidika. Zoio se vraćao i bio u nekim komadima

ispod sebe samog. Ipak, ta njegovo »komična sila« uspeva uvek i u donošnjim društvenim polnebamc i scenskim shvatanjima da donese jednu dragocenu homogenost njegovom celom delu, homogenost uvošećeg i ošlobađajućeg

vek smeha,

II II II INJ II UI IJ III JIN JJ. yt i: ~ .UNUNU JJ. A, A. ZO . TI... II IJ IJ. IJ IJ JJ NJ J NJI JNA TONA OOUR O CON O VANA Va NO S O aa DJ JV OTO VANAANAVNVNVAAAPJTONATONNETAAAIA NATA Ć

-–

Zora Petrović: Žena

LIRIKA U PREVODU.

IZ NOVIJE

< 1 Š

ITALIJANSKE POBZIJE

UMBERTO MILJORIZI

SIVO JUTRO

Jutro sivo prekriva nemir, ulicu, . ćutanje devojaka

u proleće ovo maglovito,

Jutro sivo prekriva nesanicu lepotica

lutku ukutkanu

nimfu usama namazanih

sa nogama koje topću u taktu muzike na balkonu

Jutro sivo pok:

riva

—•kr'lima nežnim, raširenim zelene ruke jela,

bor umorni, razbarušeni

dah cveća, drveća

i neznanje naše.

Jutro sivo prekriva

kuće tesane

rukama starodrevnim, san

među zidinama kamenim --— među snimc:

kamenim...

Jutro sivo prekriva jedan čvor. Čvor se dreši u finoj potki

kiše...

ANTONIO BERTINI

OTIČĆI

Vrlina prosta vrlina svakiđašnja Duh učmao nebo učmalo na granju Đonovi na. ulici samilost pobuđuju

Prostodušni drug. nije ti dovoljan Kafa u baru bioskop posle večere

Godinama govoriš da ćeš otići u drugi grad

Stisci ruku presvlačenje Parada reči pri ispraćaju Programi, šišmiši pod platanima uveče

Brižljivo negovane ruke kosa .začešljana

Poneđeljkom si prinuđen da ođeš na pređavanije

Vrlina prosta vrlina svakidašnja

AGAVE

Meso zeleno i Razapetoc i suvo kao nebo avgustovske Pesti stegnuta

Godine i umor Polako e te otvoniti

ALDO SEVERINI

KONCERT

Zdravice uz pehar prijateljstva,

ćurlik soprana na bini senica veze na svili

jek lanca voda sa izvora rane pere

mrtvačko lice kao kreč bledo kuča nova u četvrti novoj,

krepki zagrljaj blagorodme snage mišića čeličnih

skladan koncert prvih svetlost! zore, harfi i violina: umiln:h nota

do nas dopire vapaj ljubavnice

ljubav je neverstvom uništena

sirast se rasplamsava

postaje džinovska,

a.smrt dana

(Prevela lugana Stojenović)

ZN. OI. , Z—. —ZV. Zr OI II II JI III IJ II II II JT... IJ IT... IT JI JJ J NI JJ S SI JI JNA NI SAV MAN NA JJ NNIJ NN NNV NNV NIN