Književne novine

· - i – --

OT OKO. N

[5 Mo:

mehanšzma

fruža povod za utehu, ali i za zbunjenosi, Upotreba „mmašine uslovljava da iziđemo iz sara dosađešnjih navika, uslovljava da se braina u savlađivanju vremena i prostora smatra za primat, ali mašina koju smo verzirano potči= nili za svoju upotrebu, otkazuje ponekad poslušnost i pravi nam na svakom. koraku memile poruge. Danas se svaka radnja obavlja hitro i umešno, naša se sporost odledi brzim, pokrecom mašine, pa određepa razdaljma koja se hodom mogla preći za jedan sat, sad sc prebrojava za koji minut vožnje. Sveđoci smo cinjenice da smo jsuviše poverljivi prema ćudi mašine, a ona nam čas tu a ćas tamo pri-= bavlja podmuklo iznenađenje i očaj, Eto, jedan mlađić — kako kazuje novinska, beleška — nađen je sa devojkom „mrtav kraj druma, na drugom mestu čitamo da se desila nesreća ma „Autoputu usled prskanja kočnica, na trećem — autobus pun putnika survao se u provaliju. I tako redom. Nesreće se nižu, nosroće se ulančavaju kao ustaljena i česta pojava, Ljudski životi postali su prosto ugroženi, neizvesnost je uvek na domaku, i kad nas „prokletnica“ mašina. ponese naneko izletište, mi smo, bogami, u strahu da nam spokojstvone izneveri, mi smo uvek pri bojazni da nam se smrt ne naruga, Primetimo tada da ništa nije drskije od smrti, da ništa nije sumanitije od njenih pipaka. Mašina nosi u sebi nešto od strašne kletve i ohrabrenja koja su utešno kod nas nastajala, postepeno izlaze iz kože našeg bića i preslikavaju se u rezigniranost, Mašina pravi neke čudne majstorije, ukreše u nama izdašnu nejasnost hirovite „poruge, bije nas po duši neveseloj, pa se pokatkad teško odlučimo da joj ma šta poverujemo. Mašina je na našim drumovima stalna varijanta smrti, jer grozni udes koji ona proizvede saseca nam u Rkoremu bezbrižne trenutke mira.

Na skoro svakom koraku poneka se nesreća desi. TI kadđ bi sepogledala statistika o nesrećama na našim putevima, uočili bismo da je broj traqičnih udesa samo u ovoj godini premašio cifru od 1.000. Neg de su to smrtni slučajevi, a Više puta teže telesne povrede. Uzrok — mašina otkazala poslušnost, brza i nesmotrena vožnja od preko 100 km na sat, nepropisno razmimoilaženje vozila, itd. Stanje ovih čestih nesrećnih „slučajeva umnoženo je i činjenicom što za volanom sede i lica u čijem se organizmu nalazi mnoto promila alkohola, a osim toga tu Krivci bivaju i one osobe koje nemaju vozačku dozvolu, a usudile su se „Štimunga" radi da malo lepog vremena proćerdaju sa nekom veselom „divom”. 1 šta se dešava? Na dnevnom redu — sumor i tuga! Nesreća, jednom rečju. Posle toga prođavac novina uzvikuje: Teška saobraćajna nesreća... Mi se skupljamo u grupe i želini iznenađenja dajemo banku da bi smo kupili tuđu nevolju. I osećamo se prevareni, ako u toj nesreći koju prodavac novina uzvikuje nema mrtvih. To osećanje, ta težnja da se smrt pojavi kao znatizeljna senzacija, ta radoznalost da se „nahranimo” tragikom, dolazi sasvim teško, ali mi uz ironičan osmeh jednako dobacujemo: Ako, vozio laf gerlu idolijao. Užasnog li rezona, u-

| · SRDŽBA KOJA SE i

žesma M replika u mastaje. Smrt je, vecimo, prekratila nečiji žar i

"ushićenje, a mi se sa varvarskom

zlobom saglašavamo sa odigranim prizorom smrti, Da bi se prizor smrti našao pri posebnom vidu počastovanja, da bismo „upadljivo naglašavali da nam «sve to nije žao, mi pred krčmom ili pod ramenima drveća „pohlepno tražimo sagovornikovu saglasnost, I kad je ne nađemo — onda nam me biva, zamislite, teško da izustimo: Dasa sentimentalac!

Ah, ljudska mano -— nemoj svoj „luksuz” našoj želji da namećeš, nemoj svoje osti u naša pamćenja da zabadaš. Siti smo te, siti odveć, pa te sad dotičem prezirom i kletvom. Da, prezirom —o današnjim i sutrašnjim, jer čistih i zrelih plodova zasigurno nisi imala, Gnusoba ti u oku spava, a. u naručju ti bestiđan san boravi. I taj lažni „mundus intelligibilis”, tiaj oglas da ne zamre zloba, samo nas navikava da „budemo oprezni dđa nam reč, da.nam duša ne bude tobom zatrovana!

Zamislite — mladić i „devojka mrtvi, eto poraza za saznanje, a pred nama, a u nama buja zevzečenje i bašmebriga. Užasno! „Stručnjački” smo ustanovili „da je lafa ukebala smrt” i pri tom se naše psihološko stanje nije promenilo. Svirepost je to prava, svirepost je to smejati se tuđem jadu, Ne znam, ali meni se čini da ne treba dozvoliti da se ugtoliči ovakav stav kod maših ljudi, ne treba prati ruke pred ovakvim pojavama, jer smrt ne pruža razlog za duševna smirenja, već za nervne potrese, za potištenost.

Ako bismo želeli da sredimo materijal o nesrećama koje su se'kod nas odigrale, onda osetljivost razuma postaje takva da nam se od toga vid i svest zamračuje. Osta-– vićemo po strani mnogo slučajeva qde je trenutak posejao svirepu ćud smrti, ostavićemo ih zbog toga što je njihov broj velik, ali ćemo ipak dati sebi pravo da onaj tragični trenutak na Čakoru pomenemo, Kamenita esta, nagnuta nad provalijom mračnom i apstraktnom, gajtanasto se provlačila kroz masiv brda. Autobus pun putnika, a među njima i nejake dece, grabio je putanju i nosio ljude na odmor. Niko nije pomišljao da iz busije vreba zao uđes, niko nije pomišljao da Šofeh Nasuh Hađrović nije isprobani vozač, jer vozilo sa mnoštvom putnika ne pripada šoferu D kategorije već A kategorije i mali potez neiskusnog šofera dovoljan je da se odigra nesreća, Pomeranje autobusa u rikverc, gubljenje osećanja za dimenziju vozila i za precizno izračunatu širinu puta, uslovili da desni zadnji točak pređe ivicu bankine i da se autobus prevrne, Ljudi su pokošeni smrću i ranama, stropošlavali su se u ambis, a deca koja su znala samo za nežne reči i za toplu ljubav, najednom

su se našla u mrkoj čeljusti smrt- ·

nog udesa. Usta šestogodišnjeg dečaka Vlada Vučelića iz Skoplja sasvim su zanemela. Smrt je bila brza da ga ščepa, smrt je Ssuperiorno vladala nad „nevinošću deteta, smrt je bila darežljiva da stvori tugu i užas, I kako smrt da ne proklinjemo, tu smrt prepadnu, tu gospođaricu tame i svireposti. Rđav je njen dekor, nemila je njena pustolovina. Drsko se baciti na krhko telo dece — pa to je više nego sramotno. Ali kod te strašne he-

volje i postaje Jedna koja se mne da ničim razumeti, jedna koja proizvodi srdžbu. Zamislite -- mrtvi ji ranjeni bili su „podvrgnuti pljački (stradali su satovi, prstenje, kaiši, nalivpera i dr.). Dok nisu došli organi armije i milicije nopoznata lica već su počinila Ovaj akt i u tom strašnom metežu nije niko mogao dđa pomisli da se može tuđa nevolja i pogibija koristiti za sticanje nekog ćara. Pa to je upravo avetinjski, to je da se čoveku pomrači mozak.

Pri ovome udesu koji se odigrao na Čakoru moramo se zapitati kako se neiskusni vozač ivangradsko-transportnog preduzeća morao određivati na tako dug i riskantan put, a osim toga i sa toliko velikim brojem putnika (oko 50), a da bi čudo bilo veće dđoznaje se da je autobus skoro sasvim dotrajao. Optužba koja u ovom slučaju „pada na šofera Hadrovića, ujedno prerasta i u optužbu na račun njegovog preduzeća koje mu je poverilo autobus na vožnju. Nismo naviknuti da primimo nikakvo opravdanje (živote. naših građana ne nalazimo na ulici); nismo skloni da nesavesnost ivangradskou transportnog preduzeća usrdno tolerišemo. Jer kađ osuđujemo one koji rasipaju društveni novac, kad osuđujemo one koji kradu, onda molim lepo — osudimo i one koji rasipaju ljudske živote. Životi i novac? Tu srazmere nema. Prva se imovina me može #Rkategorisati sa drugom, ona se nikad ne sme stavljati u odnos sa novcem.

Ne možemo se pomiriti sa tim da je život igračka, ne možemo se pomiriti sa tim a da ne osudimo nesavesnost onih kojima su povereni naši životi.

Žarko ĐUROVIĆ

Bes Age. . Ibrage

Na dan 19 avgusta 1878 godine aga Ibraga počešao se iza svog bosanskog uha, jer su u Sarajevo ušle austriske 'trupe. Uho je bilo klempavo, bledo, bez buđućnosti, kao i uši ostalih sarajevskih aga. Ono je još od svoje rane mladosti primio i mozgu pređalo princip, po kom čovek jede drugog čoveka, kmeta, sa kostima, mesom i hbhakom, Ali, Ibraga je jeo Svog kmeta Simana polako, u ujednačenim razmacima i u zalogajima iste veličine i težine.

(Takva lujednačenost može da godi onom koji voli đa jede bez žurbe, ali nipošto i onom kom nije ugodno da postepeno bude pojeden). ı

Sve do početka septembra gledao je aga Ibraga svoju čoškastu glavu, mutnu i naviklu na pomisao da je polovina haka uvek bolja od trećine, naročito Kad, 'su šljive rodile kao da između njih postoji prećutni dogovor o prinosu kakav se ne pamti. A čim je doznao da kmet Siman samo leškari u Šljiviku, ne misleći na to da se agi jedu dobre šljive i kmetova duša, zaljuljao se Ibraga na kratkim i tankim nogama, škljocnuo utrnelim zubima i zdikolutao žučkastim „očima, nekako nelepo tužnim. zbog izmaklog haka.

Sutradan se našao ma čitluku, među nebranim šljivama i pred Simanom, vatreno željan haka, savijen pod teretom te želje kao grana puna rođa i spremna da se prelomi od težine. Ali Ibraga še nije prelomio ni na Simanovo NE, iako je ono, slično oštvtici brijača zaseklo u aginu šljivoljubivu svest. Aga se samo jače zaklatio na no

o u II

Gerije:

Sa Sene

O toj igri oškinula jedna šljiva, izazivački wćela, i lubila Ibragu po čelu, sa mekim tupim i podmuklim wukom. Bez ijed”e reči, sav mođar od mnmeva, aga JC

zanskom

progutao Šljivu po rama

zakonu od 1858 i seferskoj naredbi od 1859 gođine, čvrsto Trešen da po istim propisima i po. što kraćem postupku proguta kako ostale šljive, tako i mneposlušnog kmeta.

Ivo ANDRIĆ

KMrrr i frrr Dokle će Miško da gleda

SŠtikle ; Koje same jašu bicikle,

Jet su na to odmalena naviklet Doklo će Miško da gleda bonbone Sto na uzbunu ZVODE : TI u Miškova Usta rone? A kađ se, umire” 0 IN Gledaće Miško balone, Pa prekidač koji čini KRRR, Pa doktora koga zovu DRRR, Pa deku što mumla MRRR, Pa. mačka što veli FRRR Dok se ne probudi. Dušan RADOVIĆ

- ·. • Naimanie Ćrta na demasku oka zatravljenog tvepavićam Kazuje put reke kroz oktužavajuću prirodu,

Nezaustavljiv u silaženju toka Niz uzburkana leđa rečnog korita,

Put što možda nosi Ljubay modđro-bodru

(Najmanje modru čim požatom bulme).

Crta ma rubu

treperav Povučena đuž još neiščezlog nokturna, U nejasnoj senci trema, , Kraj neuhvatljivog praga

| Najnevidiljivije kuće (Najmanje nevidljiv"

Crta u blizini zaštitne lepezaste ruke

vog i neutešnog čela,

kad je svetlo).

Sa začuđeno raširenim prstima, „« LORNAOB Dodirnuta MKrilima tužnolikog summjanja, . I mnoštvom drukćijih knrila i Teče kroz imenice i zamenice, _Rezij

Hroz moje ja | kroz tvoje ti ;

* Žena preko triju mora i komšinica

Bogdan Popović je rekao 1901 godine u svojoj oceni „Pesama“ Alekse Šantića da ovaj nešto kaŽe kad ima šta da kaže, dok, može se reći, ništa ne kaže kad ne peva istinski, ne idući pravce tome da bude svestan onoga Što pesnicima valja raditi, Čovek iz pomenute godine mogao bi reći, prema tome, pročitavši kKritiku Popovićevu: — „E, pa lepo, sve je u ređu, ne tiče me se ništa pusti fesić sa bisernom granom, ni durđić do Šeboja i karanfil mio!“ Ali ne zaboravimo da je Popović ipak rekao: „G. Šantić dobro piše. kad piše dikcijom koja mu je poznata, dikcijom koje obrazac imate u Branka i u narodnom pesniŠtvu... j“

Da, Popović je osporio Šantiću tanane prelive, ali nije porekao da kođ njega ima drugih, gustih preliva u stihovima. Time je uopšte ušao u pitanje pesničkih preliva kao takvih, a oni se jasno zap3ažaju još u pyroslavljenoj tvorevini prastare Inđije — „Mahybharati“, u pesmi o Rjašrngi čija je majka bila jedna gazela a otac jedan svetac. Nezawisno od toga da li ie ovaj mahabharatski motiv mogao uticati na Šantića, kao što je možđa uticao na Turgenjeya setimo se „Oceva i dece“!, vratićemo se našemi narodnom Pesništvu. I tu je motiv donekle

sličan: mlađa devoika kao kći svoje stare majke! Da navedemo baš jednu herćegovačku u kojoi majka besedi svatskom starešini:

Najmanje ti ako fpak vi), o ORO -a Tanasije MLADENOVIĆ

Oj boga ti, svatski star}?Sin&, Čuvajte mi moju milu ćerku, Da joj vjetar duvak ne M digne... ; · i Odmah se zapaža da je uzajamna ljubav majke i ćerke zastupljena i kod Šantića: :a A maijčino blago posluje i.radi, U široku solu žuti šeboj sadi,. Uporedite posle svega ovoba kitu Šantiććevih (i devojčinih) žutih šeboja sa Dućčićevim kitnjastim stilom, koji je oduševljavao Popovića,, pa će stvar postati sasvim iasna. Dučić je mislio ' na žemu preko triju mora, kao da će..ona

biti toliko luda — a „valida-je normalna! — da mu to Wzvrati, 'Međutim, „Šantičevim pesničkim prelivom prelivena je, mnasuptot tome, njegova komšinica iz već naveđene 1901 godine i iz pesme „Moja komšinica“, Uopšte, Šantić nije mario za neku

prekomonsku ženu, Vojislav ĐURIĆ

(Parodirao L. 7.)

„Reč i kamen“

U pesmr Veljka Petrovića „Reč i kamen", objavljenoj u „Knjievnim novinama" dvobroj 75-74 od 1 avgusta, promakla je greška (saginje, a treba: sagnijs) u prvoj strof: koja treba da glasi:

Da | reč il kamen, šta je trajnije?

Zav granit stamen, i

žigosan dletom, siovom kat plamen,

zar na dnu doba taj ne

saanije i

Molimo čitaoce da ovu ispravku

uvaže., :

AAA A A AAA AAA ZA AVA A AAA AAA AA AAA ZA AZ AAZA/7i AV A 0 A av VV //4

BELEŠKA SA AUTOPUTA

Niibov ije ceo svet

Otišao sam na autoput sa izVosnim strahom da ću ostati ravnodušan prema onome što brigadisti iz svih krajeva naše zemlje danas stvaraju. Mislio sam: ta njihova radna akcija, taj njihov autoput Tod Ljubljane do Zagreba, šta je to u poređenju sa onim našim ratnim naporima, onim teškim bitkama, onim besprimernim podvizima mladih generacija koje su se žrtvovale za slobođu i revoluciju? .

Stigao sam u Otočac solunaški nadmen i pomalo pakostan i, sa izvesnom zlobom, pažljivo sam počeo da posmatram sve Što se zbiva. Oni ne gladuju, a mi smo uvek bili željni hleba. Oni te movaju da trpe studen i vaške., Kad god zažele da piju, oni zatraže čašu vode, koju im donese vodonoša, a mi smo danima pešačili žedni, Oni rađe samo šest Časova, a Ostalo vreme provođe u igri, kupanju, pesmi, učenju, zabavi i čitanju, dok je naše vreme bilo beskrajno svirepo protiv nas, tako da smo dan i noć izjednačilj, jer smo

uvek morali biti spremni za marš, za okršaj, za kuršum. Tamo gde su razapeli svoje šatore i podigli lepe barake, čak i u šumi, oni imaju i toplu vođu, i ambulantu, i teniski sto, i kuglanu, i kupatilo. Divni predeli Dolenjske, njive pod kukuruzima i vinogradima, bregovi pod šumom, zeleni pašnjaci pored reke, elektrificirana Slovenija, muzika sa ploča (Luj Armstrong, Olivera Marković, Iv Montan i Katarina Valente), susreti sa živim umetnicima, mužičarima, pevačima, slikarima, glumcima, piscima, pozorišne pretstave, horske recitacije i amaterska muziciranja, lopta, radio, štampa, televizija — šta sve ne mogu da viđe ti mladi ljudi, seljačići, đaci, stuđemti i radnici, koji na trasi provedu mesec dana?

— Ima li kakvih neprilika? pitao sam Miću Novkovića, komandanta Glavnog štaba omlađinških. radnih brigada, čoveka skromnog i dobročudnog, koji na sve gleđa

detinjski čednim očima.

— Ima, — rekao je smejući se..-—-· Jednima je jelo suviše masno. Drugi žele da bude paprenije. Treći traže više hleba, jer je beo. Inače, što se tiče izgradnje autoputa...

— Ima li ljubavi?

— Ima. Mladi ljudi moraju da se vole. Mi ljubav ne progonimo, samo pazimo da se poštuju izvesne ·:opštepoznate norme...

_— Šta se dešava sa mlađićem i devojkom kad se njihova. ljubav vidnije manifestuje?

— Ništa. Oni imaju pravo da se

vole, Nemaju pravo da čine glupo ·

sti. To energično sprečavamo.

— Na koji način? i

— Najpre savetima, a ako tone pomaže, rastavljamo ih, a ponekog i vratimo kući. Takve pojave su zaista retke, sasvim usamljene, i može se reći da graditelji autoputa, tih seđamnaest hiljada mladića i devojaka, koji su ovog leta došli iz svih krajeva naše zemlje, kao i oni pre njih, pokazuju sjajne primere drugarstva, saradnje, samoo-

dricanja, srdačnosti i hnesebičnog zalaganja. To je omladina bez predrasuda... — Pametni su, vedri, veseli, neki put neobuzdani, što je veoma simpatično, — pričao mi je o brigađistima jedan stari skojevac, pripadnik ratne mlade ·generacije, Zdravko Sandi, komandant „omladinskog naselja u Kronovu. Govorio je iskreno.

Viđeo sam to svuda: od Ivančne Gorice, pređ Ljubljanom, do Mo-

·krica, pred Zagrebom. U kamenu

su gruvale mine, Nad trasom je odjekivala pesma, Vijorile su brigadne zastave. Odzvanjali pijuci i lopate. Video sam mladiće i devojke hitre, nasmejane, zbratimljene i ozarene. Čuo sam njiho“; ve. glasove, njihove prozivke, njihove pokliče, njihove zavete. Video sam njihove juriše ma stene, kroz koje prokopavaju useke, na bregove, koje pomeraju, na reke,

nad kojima podižu mostove, da bi

_ gurenih leđa,

otvorili široki put automobilima, Viđeo sam ih u zanosu, pocrnele na suncu, prašnjave i znojne, porazmabhnutih ruku, kao i u pesmi, ili pred školskom tablom ili pred buldožerom i televiziskim prijemnikom. Mnogi su tek ovde, na trasi, naučili da, pre ručka, obavezno peru ruke sapunom, ili da, posle večere, obavezno peru noge, kako bi u postelju legli čisti. Ovde su neki, prvi put u životu, oprali zube kalodontom i seli na motorbicikl, posle završene teoriske obuke, pošto su položili ispite i dobili odgovarajuće Šoferske diplome...

Viđeo sam ih i u jednom izuzetnom trenutku, dvadeset i drugog avgusta, kađa ih je obilazio Tito. Kiša je besomučno pljuštala, ali su oni uporno stajali pored blatnjave crte budućeg autoputa, sa pokislim zastavama, mokri do kože, ali sa pesmom i radosnim pokličima, Ustavljali su Tiltov automobil rukama, preprečavali mu put grudima, penjali se na blatobrane, bez ikakvog ustezanja. Koliko je to neustezanje jedna od osnovnih odlika njihovot. karaktera, pokazuje i onaj susret u Otočcu, Devojka u zelenoj uniformi graditelja autoputa, Radojka Kecman, prišla je Titu sasvim slobodno i, pridržavajući ga za rula, kaputa, kazala:

— Druže, Tito, hajdemo da še slikamo...

A mal brico, naprasit i pomak svojeglav brigadist, koji sebe smatra „tatom” za šišanje, ali i za var žnje na motorbiciklu, stao je. ,Uuž Tita kao da se poznaju godinama, prebacio ruku preko Titovog ra” mena ji rekao fotoreporterima: Može! Sad...

Ispalo je to tako prirodno, tako nenametljivo i tako simpatično, da su se mnogi posmatrači, među njima i neki stari ratnici, glasna nasmejali. Oni to, možda, ikada ne bi učinili, mada su imali hra-

brosti da bacaju granate u nemač” ·

ke rovove, ali ova druga mladost, bučn8, vesela, neobuzdana, stvaralački svestrana, vaspitana u uslo vima slobode 'i širine, doživljava to kao sastavni deo svoga Đlado-

vanja, i ponaša se upravo kako joj

godi i dolikuje. Ponaša se prirodno,

To su zaista ljudi bez. predrg“ suđa. : \

To su ljudi otvorena srca i 4“

· širenih ruku. O

Njihove oči su svetle, Njihova mašta je krilata i vazigrana.

. Mi smo imali svoje Kozarć, 5VOje Sutjeske i svoje Drvare, Ohi imaju i to, i j ŠL „ i JOŠ nošto. Njihov je ceo svet...

Miadeh OLJAČA

KNJIŽEVNE NOVINE

trostruko ,