Književne novine
»Amfinevizionmistićki« zadatak Tamnazne Wotiliove
Pripreme za treći kongres sovjetskih pisaca potstakle su kritičara Tamaru Larionovnu „Motiljovu da napiše — i objavi u moskovskoj .„Literaturnoj \ gazeti“* — članak o „nerešenim zadaćima" iz područja rada autorovih kolega. A to su oni sovjetski kritičari i proučavaoci književnosti koji se isključivo ili pretežno bave inostranom literaturom. Glavni „nerešeni zađatak“, o kome u članku „Nerešeni zadaci“ piše Tamara Motiljova, nije u sferi učvršćavanja socijalističkog realizma, već u jednom đrugom domenu, gđe, prema tvrđenju ovog kritičara, treba obarati i rušiti. Na nišanu je takovani revizionizam u Književhosti, i autor članka izražava žaljenje što sovjetski kritičari — poznavaoci mostranih literatura ne poklanjaju dovoljno pažnje tome pitanju. „Dosađ mi gotovo i nismo uspeli đa pokažemo do kakvih posledica dovođi revizionizam u stvaralačkoj praksi inostranih pisaca“, — žali se Motiljova, tvrđeći odmah zatim da u tom pogleđu postoji „bogat materijal“. Kao primer tog „bogatstva“ T., LU. M. navođi, pre svega, današnju polj sku literaturu u kojoj su protekle dve godine, prema njenoj oceni, bile obeležene „iđejnom pometnjom“, a ona je veoma štetno delovala „i na pojeđine darovite stvaraoce“. U takve pisce T. L. M. ubraja Andjejevskog i Branđisa, za koaa tvrđi da je primetno krenuo „ususret revizionističkim poqledima". Karakteristič no je da T. L. M., koja inače podvlači važnost i hitnost objašnjavanja — sovjetskom čitaocu — delovanja „revizionizma“ u književnosti, uopšte i ne pokušava da kolikotoliko određeno protumači: šta ona u suštini smatra književnim revizionizmom. Kroz članak Motiliove nije teško uočiti veoma jednostavnu, ali u istoj meri neubedljivu šemu:
Ako su istoriske analogije u književnom delu površne (reč je, konkretno, o obimnoj pripoveci Andjejevskog „Mrak pokriva zemlju“), onđa je to posledica revizionističkog uticaja.
Ako se u delu ogleđa pesimističko raspoloženje (i ovog puta to se odnosi na Andjejevskog), posredi su „revizionističke tendencije.
Ne znači li ovo da je u. rečniku Motiljove, Apostolova i nekih đrugih sovjetskih autora reč „revizionizam" postala neka vrsta etikete kojoj se pribegava onđa kađ se izvesna pojava iz oblasti književnog ili umetničkog života i stvaranja želi obeležiti kao negativna? Sta se sve ne trpa u vreću „revizionizma“, na koja se sve ostvarenja i pojave ne stavlja ta etiketa! Doduše, njena upotreba nije univerzalna na području ocene'domaćih književ nih dela. Mnogo češće oznaka „revizionizma“ nalazi upotrebu u napisima o delima inostranih književni-
ka, i nije mnogo verovatno, naprimer, đa bi ovaj ili onaj sovjetski kritičar, konstatujući neprođubljenost nekih istoriskih analogija u nekom ođ romana Olge Forš, Sergeja Golubova itd., izveo iz toga zaključak da je autor sklon revizionizmu, kao što je to učinila Motiljova u osvrtu na delo Andjejevskog. Mnoge mladićke pripovetke Leoniđa Leonova svakako ne odišu optimističkim nastrojenjem — onim i onakvim kakvo se preporučuje kao izrazita protivteža - „beznadežnosti“, pa ipak nijeđan sovjetski Kritičar zacelo neće napisati da je taj proslavljeni književnik u mladosti naginjao revizionizmu. Ali kađ je reč o poljskom piscu Andjejevskom i njegovom novom delu, primenjuje se drukčiji sistem ocenjivanja: čim ne postoji „optimizam“, postoji „revizionizam“! Naravno, u ovom slučaju nije ni najmanje bitno da li je delo istaknutog poljskog književnika zaista tako sumorno i koje je vrste inkriminisani pesimizam. U razmatranju napisa T. L. M. i sličnih tekstova suštastveno je nešto drugo: polazi se od izvesnog, isključivog merila,
i sve što tom merilu ne odgovara
— ili, tačnije, treba đa bude unapred osuđeno iz određenih „kampanjskih razloga — odjeđanput se pretvara pod „antirevizionističkim“ perima u ispoljavanje „revizionističkih" shvatanja i uticaja.
Samo u toj i takvoj svetlosti mogu se posmatrati sleđeća dva pasusa članka Tamare Motiljove:
„Da bi se mogao povesti spor sa revizionistima na materijalu njihove vlastite nacionalne literature, đa bi se izložila ozbiljnoj analizi umetnička prođukcija koja je upila iđeje revizionizma (ili koja, suprotno tome, odbacuje te ideje), — od naših kritičara se traži solidno specijalno znanje.
Imamo li mi kadrove koji raspolažu takvim znanjem? TIzgleda da imamo. Poređ kritičara iz starijih generacija, imamo mlade naučne rađnike koji su se spremali u aspiraturi, koji rađe na univerzitetima, u istraživačkim institutima. Ali sar-* neznatan deo ovih naučnih radnika učestvuje u sadašnjoj borbi protiv inostranih iđeinih protivnika. Između ostalog, postoji priličan broj kandiđata nauka koji su se specijalizovali za poljsku književnost. Ali, da barem jedan od proučavalaca književnosti-polonista pokuša koristiti svoje znanje za stuđiozno kri-
· tičko istupanje protiv revizionizma! Naravno, znatno manje tru da se ulaže ako se neko bavi dramaturgijom Slovackoaa i ranim stvaralaštvom Sjenkjeviča...“
„Imamo mi i poznavaoce literature Jugoslavije. Međutim, ju-~
goslovenski revizionizam, nije naišao u našoj književnoj kritici na potreban oipor, čak nije ni dovoljno osvetljen. Mi vrlo malo znamo o tome kako dejstvuju revizionisti u jugoslovenskoj knji ževnoj istoriografiji, a još manje o tome kako oni dejstvuju u umetničkoj literaturi. Za sovjetskog čitaoca veoma je interesant no do kakvih praktičnih stvaralačkih rezultata dovodi u oblasti književnosti i umetnosti ona politika, oni pogledi na ulogu partije i karakter države koji su dobili u Jugoslaviji zvanično programsko obeležje. Ali oni proučavaoci književnosti koji bi mogli znalački đa istupe po tim pitanjima više vole da se bave problemima dalekim ođ današnjice“. Citirani ređovi trebalo bi da buđu trubni znak za uzbunu... Za uzbunu koja bi trala sovjetske proučavaoce poljske i jugoslovenske književnosti iz nihovog neinteresantnog i neplodnog (sa gledišta „antirevizionizma“) bavljenja piscima i opusima kojima se, prevelikom srećom po njih, ništa ne stavlja na teret. — Lako ie pisati o Zmaju, Svetozaru Markoviću, Sremcu, Domanoviću, Nušiću, Ćiniku, ali koja vajdđa od toga, ostavite pokojnike na miru, drugovi proučavaoci, i krenite u lov na revizionističkog đavola! — to je smisao zahteva Tamare Motiljove, to je njena poruka, to je
gladnog zverinjeg tela,
svoje lice i svoje ime su
Poslednje opamećenje ljudi
One, izbleđele od kupljenog rumenila na ustima. One su bezđušna vitkost
Očima nas ne gledaju da bi nas zamamile
i u pokretima bedara nose lažne ljiljane. Kad belim smehom preliju svoja tela
u praznim sobama zadrhte velika ogledala. U svakom njihovom znojavom podvigu
rođi se smrtni mir jednog razočaranja, nalik na razbijenu dečju ćigru.
Mrzim te lažne poglede! Ta glupa tela; njihove zarubljene oblike bez šiljkova pameti. Te zarobljene ljude u njihovoj nagosti:
u trenucima neravnoteže. kao krlje prepune tuđe krvi i želja
zalivaju danonoćno svoja izvitoperenja.
TI ođ ničega ne beže. Krv je podmukla sita,
a one su proteze uma. One su tragovi pljuvački
i ispijenoga ruma i steničavih noćišta.
Sve do krvavih krpa pod miškama vimena.
Rastureni na grudima gradskih đubrišta.
Zato što imaju samo lepa i mila imena
biće poslednje opamećenje ljudi.
Razgolitite ih do ispod kože. Videćete
da su one onaj deo vašega tela koji bole.
O, tupi oblici tela, bez šiljka pameti! \ One su kraj nekoj đavno započetoj osveti,
a ljudi kraj nje izvitopereni i pogrešni.
„nerešen zađatak“, taj glas odjekuje iz njene trube! Zanimljivo je da Motbiljova nije propratila svoju poruku navođenjem imena i „krivica“ makar jeđnog „sluge đavolovog“ u našoj današnjoj Književnosti i književnom životu, dok je u odnosu na poljsku literaturu postupila drukčije. Posređi je, očigledno, potpuno nepoznavanje i naše društvene stvarnosti, i naše savremene kulture, i naših književnih ostvarenja, tj, Ssve-
ga onoga čemu bi T. L. M. htela ·
da nalepi etiketu „revizionizma“. Doduše, Motiljova se i ne pretstavlja kao poznavalac jugoslovenske kulture i književnosti: ona daje „ideju“ a sve ostalo očekuje od proučavalaca literature Jugoslavije, tj. ođ onih kojima je, na veliko nezađovoljstvo T. L. M., ipak više stalo do postojećih realnih, krupnih sadržaja dela jednog Branislava Nušića nego do nepostojećeg jugoslovenskog revizionizma.
Veoma poznata ruska poslovica kaže đa je đavo manje strašan nego što ga prikazuju. Ovoj poslovici moglo bi se dođati da je đavo ponajmanje strašan onđa kad egzistira jedino u uobrazilji potstaknutoj isključivo određenim kampanjskim motivima, ali upornoj u nastojanju đa sagradi čitavu kulu od „antirevizionističkih“ fikcija — kulu od karata bez ijednog aduta.
Uđružena sa nepoznavanjem, kam panjska revnost pisca članka „Nerešeni zađaci“" rešava zađatak sred stvima koja unapred obećavaju tom piscu neuspeh, potpun i veoma Očigleđan: Motiljova prikazuje živa stvaralačka stremljenja na podđručju jedne literature — stremljenja
prodavali One,
Radovan BLAGOJEVIĆ
„antirevizionističke” ·
U nameri da pred
„Književne novine“
aktivnosti pisaca?
Programa SKJ organizacije? Uredništvo „Književnih m
ževnika da učestvuju u anketi i kasnije đo 14 novembra.
raznolika po tematskim i oblikov-
nim obeležjima — kao nekakvu gozbu „revizionističkih“ aveti, a odmah zatim poziva sovjetske autore, bolje upućene u jugoslovensku knji-
ževnost, da ta priviđenja takoreći ·
uhvate na mestu neđela. dj
Pošto nema ni aveti, ni njihovih neđela, očigledno je kako će ići sa rešavanjem „zađatka“...
Međutim, tema o nepoznavanju naše kulture i književnosti nije u ovom slučaju potpumo iscrpljena. Štaviše, na tu temu nađovezuje Se jedna druga, konkretnija: đa li su pojeđini sovjetski kritičari i proučavaoci književnosti, umesto đa trube na „antirevizionističku“ uz-– bunu, poklonili recimo, đovoljno pažnje veoma. interesantnom pitanju veza između naše literature, našeg književnog i društvenog života u prošlosti — i opusa i težnji najvećih ruskih pisaca? Ne bi se moglo reći da je to interesovanje naročito budno i obuhvatno. Naprimer, u Moskvi je prošle godine izišla veoma obimna knjiga “O svetskom značaju L. N. Tolstoja“ (izdavačko preduzeće „Sovjetski pisac“, 726 stranica), koja sadrži poglavlje „Slovenske zemlie“, ali na bezmalo osamnaest stranica toq poqalavlja govori se samo o delovanju Tolstojevog opusa u Poljskoj, Buqarskoj i Čehoslovačkoj — kao da Jugoslavija nije slovenska zemlja, kao da delo i ličnost genijalnog pisca „Rata i mira“ nisu veoma živo interesovali čitaoce u jugoslovenskim krajevima još pre devet decenija, a interesuju i đanas. Tolstojevu veličinu osetili su đuboko i prisno toliki jugoslovenski pisci prošlog i ovog veka, a među njima i veoma značajni stvaraoci Svetolik Ranković i Milovan Glišić, koji su dali i vidan „doprinos (naročito Glišić).
TASA RUZMARIN: VINJETA
Anketa o Kongresu
Saveza književnika
Kongres Saveza koji treba đa se održi od 24 do 26 novembra l! Beograđu, otvoti
problemima naše Književnosti, O e pokreću anketu o sledećim pitanjima:
i KJ razmože da se ogleda đoprinos Programa kj vitku Save! ySEONEyH i još izrazitijem manifestovanju stvaralačke
2) Kako gledate na ulogu” i koje tendencij žene na pretstoječem Kongresu O
e treba da buđu najuidnije izra-
ovina“ moli članove Saveza knji-
književnika Jugoslavije, i Saveza književnika,
Saveza književnika — u suetlu
karakteru Saveza kao društvene
da svoje odgovore pošalju naj-
JOVAN SOLDATOVIĆ: KOMPOZICIJA prevođenju dela Lava Tolstoja. O njegovom stvaralaštvu, odnosu prema pitanjima estetike, društvenom opredeljenju, filozofsko-etičkim postavkama itd. pisalo je dosad toliko jugoslovenskih javnih radnika, esejista, kritičara da bi nabrajanje imena zahtevalo veći prostor, i stoga će se na ovom mestu pomenuti samo zaslužni socijalistički borac Dušan Popović, Branislav Petronijević, Jaša Prodanović, Živko Jovanović, Marko Car, Jovan Maksimović. Samo srpska bibliografija napisa o Lavu Tolstoju, objavljenih do 1925 godine, sadrži blizu 1.500 naslova. a, (Bi 587 BFOM
U ogromnoj knjizi „O svetskom značaju L..N..Polstoja“, u 'poglav“: lju „Slovenske zemlje“, prešlo se ćutke preko svega toga, Što je, Uostalom, vrlo dobro poznato piscu članka „Nerešeni zadaci“, koji poziva na razobličavanhje — nopostojećeg — jugoslovenskog književnog revizionizma, ali se nije „pokazao voljan da, u drugoj prilici, govori o nečem značajnom i uverliivo egzistentnom: o vezama između 'Tolstojevog dela i Jugoslovena. (Autor knjige „O svetskom značaju L. N. Tolstoja“ je Tamara Larionovna Motiljova). Milan ZARIČ
|SELOU ALDLMA
Posle poklonjenja našim srednjevekovnim freskama i mozaicima u Raveni, putovanje po Savoji i razgledanje njenih crkava, manastira i kapelica pruža nove i sveže utiske.
Ne privlači samo muzejsko i umetničko blago ovih skromnih parobiskih crkvica i kapela. Sama prirođa je čitava riznica. Planine se pružaju na sve strane, niču neočekivano, nadmeću se, s vrhovima izreckanim kao zubi testere i oštrim grebenima sa kojih puze glečeri pritiskujući svojom težinom padine. Na jednoj strani planinski visovi onako beli i nestvarni na bledđdom suncu kao đa su se zamrzli neqde između meba i zemlje na svome putovanju u večnost. Zelene i mrke šume poprskane rđom razređuju se na visini. Na đcugoj strani kamenjar koji je meko obojila mahovina hrani u pukotinama stena sivkasto žbunje i bokore kržljave trave, Seio koje se uz kamenjar pripilo željno je svetlosti. Sa dna tog kamenjara senka se brzo penje i sunčeva traka iznađ senke već beži sužavajući se. Jesen. _' Oštre okuke puta koji se spušta niz padinu izbiinju na visoravan sa koje odjednom puca širok vidik.
Dole, sasvim dole, polegla je ravnica, jednolika, štura i ogolela. Čelična traka reke preseca je na dva nepravilna trougla, a dalje svuđa unaokolo stoje ušančene planine. Vrhovi Alpa opasani snenom blešte na suncu, a usređ jednog useka koji ie sunce odrezalo od senke, stisnuto između mršavih polja uzđiže se selo Besan. Malo planinsko selo kao i tolika naša planinska sela. Sa ove daljine jasno se crvene krovovi i presijava bakar crkvenog zvonika. Na izaled sasvim obično selo pored koga biste prošli da vam nisu skrenuli pažnju kakve sve lepote krije u sebi ovo staro naselje koje je u XIV veku potpađalo pod jednu moćnu italijansku diocezu. Ulazimo u Besan. Crveni krovovi pokrivaju nove
kuće — selo je za vreme rata bilo gotovo potpuno razrušeno. Borbe u Savoji vodile su se uporno, a seoske kuče, većinom brvnare, gorele su kao baklje.
U ovo neđeljno popodne mir je s planina sišao u alpisko selo. Samo nekoliko žena, zabrađenih i u crnini, kao naše žene iz primorskih sela, proviruju na vrata. Mali trg i pozelenela česma i stara 'crkva čiji zvonik kao krik para nebo. Vrata su otvorena.
Ulazite i dočekuje vas težak miris starih dana · koji još lebdi u vazduhu. Podignuta je u čast svetog Antoana i njene freske, koje su naslikali nepoznati majstori, potiču iz XV veka. Zidovi su puni scena iz Starog i Novog zaveta. Freske su ustvari rađene kao bareljefi i pojedini detalji na njima plastično se izdvajaju. Oreoli oko glava svetaca, raspletena kosa Bogorođice, nabori na togi Pilata i krila anđela, interesantno stilizovani, ističu se sa mirnih površina slika. Likovi su živopisni i njihove karakteristične crte ponavljaju se od freske do freske. Tajna Večera kao posuta mrkozlatnim prahom, zatim Hristov ulazak u Jerusalim i freska koja prikazuje miropomazanje privlače pažnju više od drugih. Usko Judino lice, zgrčenih usana i pogleđa koji beži pod teškim kapcima ima u sebi dramatičnosti tako ljudski izdajničke i žive da zastajete poduže pređ njim. Dve manje freske na levom zidu, razdvojene nišom šarenih prozora u obliku cveta, rađene u klasičnom stilu, pomažu da zapazite svu jednostavnost arhitekture. Na freski bliže oltaru kao da svetli sedefasto-rumeno ielo jednog heruvima nimalo klasičnih crta.
Objašnjavaju vam da su ove freske đobro sa-
| čuvane zahvaljujući jednostavnom sistemu nepre-
kidnog provetravanja — običnim rupama u zidovima. Zatim obilazite ređom znamenitosti — crkvice i kapele ovoga kraja — svih petnaest na broju. Kapela Svetoga Duha, hladna i mračna, ima bogat
· oltar sav izrezbaren pozlaćenim ornamentima. Pot-
pis je nečitak. U drugoj kapeli izbrojali ste oko peđesetak skulptura, kipova i figura svetaca i drugih božjih ugodnika. U kapeli Averola, na visini od preko dve hiljade metara, spolja sirotinjskog iz-
gleda, nalaze se Bogorođičin iriptih i triptih svete Ane koje drže maloga Hrista. Oba su s kraja XV veka. U drugoj kapeli osećate mističnu viziju, umetnika koji je slikao „Strašni sud”, u trećoj pojedine bibliske scene imaju nešto lako, pastoralno, svetovno, čak puteno. |
Ipak, najživlje u sećanju na Besan ostaće vam ispijeni Hristos na krstu, klonule glave, mrtav; oko koga anđeli lebde i skupljaju u putire krv koja kaplje sa njegovih ruku i srca. Svakako su, kako kažu ovđe, umetnici iz Besana rađili „Skidanje s krsta” inspirisani nekom slikom flamanske škole jer je ovakva scena jedna od ređe obrađivanih tema religioznih kompozicija iz tih dana. -
„Sličan motiv nalazi se još i na bareljefu koji krasi grobnicu Margarite Austriske”, kaže vaš vodič, umetnik-amater koji ima dragocenu zbirku bakroreza i u privatnom je životu profesor Ženevskog univerziteta, lekar. Onđa se vraća mršavom Hristu, zagleda „anatomske nepravilnosti” i primećuje: i
„Ovde je telo mrtva prirođa. Mrtva prirođa može da ostane mrtva, ali ona isto tako može i da oživi, i to fantastično da oživi. I da bude naturalistička, i đa buđe ekspresionistička, barokna, kubistička, polufigurativna i apstraktna”.
Posmatrate kompoziciju neznanog slikara. Ima u njoj teatralnosti starih misterija, ali osećate da je u ovom umetniku ·došla do izražaja i lična intelektualna rekonstrukcija „Jedne toliko profanisane scene Svetoga pisma.
„Za mene mrtva prirođa — kao što je to ne znam ko rekao — može da izrazi sintezu svih mogućnih hromatskih harmonija, ili psiholoških, ako hoćete”, kaže lekar.
Oči su mu se razgorele i podmlađile ispod bele kose. „Da, kažem vam, ima mrtvih prirođa koje su odista „mrtvije” od drugih”.
Inače, Besan se ponosi još jednim svojim spomenikom. Tu je s kraja XVI veka osnovana majstorska vajarska škola koja je kroz čitava dva
stoleća davala ovom kraju pokolenja i pokolenja umetnika. Osnovao je seljak rođen tu blizu u planini, Žan Batist Klapije. Skromnu radionicu nasledila su njegova tri sina, njih opet unuci.
„Dinastija”, kaže lekar. „Istina malo poznata, ali možda zaslužnija od mnogih drugih”. Poćuitao je jedno vreme, a onda nastavio:
„Tr vaš Meštrović je seljak, čitao sam negđe”, rekao je zamišljeno. „Te legende više me uzbuđuju od đetektivskih romana”, dođao je smejući se. „Ili recimo od ovih sireva”.
„Sireva?”
»
„Zar niste primetili u tami jedne kapele sasvim .
u dnu one gomile sireva? Evo vam dobar primer francuskog duha i đuhovitosti. Trgovčići iz Besana izgleda nemaju magacin, a u selu ima toliko ka-
pela. IT lepo su naslagali svoje sireve u jedan kraj,
a u drugi preneli hrpu svetaca i anđela. Po onome
„caru carevo, a bogu božje”. I svi su srećni i za-,
dovoljni, zar ne?”
_ Onda, opet se nižu ozbiljne, znalačke primedbe isprekidane slikovitim impresijama koji je koliko umetnički toliko i analitički.
Kađa ste prepuni utisaka izašli crkvica i kapela dan se već bližio kraju. Učinilo vam se kao da se i nebo nađ vama zatvorilo. Vrhovi pod snegom izgubili su svoju lomnu providnost i planine su počele đa beže negde u daljinu, bleđe, sahnu i nestaju. Magla se širila sve više i zahvataia ceo prostor ugušujući ovaj zakasneli jesenji dam koji je još od jutros svitao sporo i teško. Kao ktaci polipa račvasti prelom glečera još je jedini slao svoju svetlost.
Prvo se spustila ona žućkasta lepljiva izmaglica, a zatim pramenasta magla koju je neočekivano progutala tama, bezglasna i wnusta, tama koje se u planinama toliko plaše jer je predznak oburvavanja i prethodi lavinama koje ugrožavaju ljude ođuzimajući im hleb, a često i život.
Tako se završio jedan dan u Besanu, promenljivi jesenji đan u Alpima. I đok čekate da se magla, koja je narasla kao testo, i tama raziđu ili đa sasvim izgubite nađu i prenoćite tu u seoskoj krčmi, pređ očima vam još dugo lebde likovi sa fresaka i kipovi iz skromnog muzeja jednog malog sela U Savoji, izgubljenog u Alpima.
. Vera ILIČ
KNJIŽEVNE NOV.INB
jednog duha,
iz polutame..