Književne novine

ŽENI KUP NR A Hseji Miodraga Pavlovića

Miodrag Pavlović: „Rokovi poezije“, Srpska književna zadruga, 1958

Esejistika je za ovog pisca prevashodno misaoni rod. Bilo o čemu da piše, kod njega 5 pisanje postavlja kao sintetizovanje ideja. Bilo koji predmet, delo ili pisca da dotakne, on izvlači opšte ideje, on govori o piscu ili delu u povodu nekog problema koji izvanredno precizno misaono postavlja. Možda je sam način, upravo prigodni karakter njihovog delimičnog porekla (napisi u listovima ili drugde, vezani za pojavu jedne knjige i unapred suženim prostorom spolja, a inicijatori jednog beskrajnog aktualiziranja iznutra) odredio i nešto što je meni lično mali nedostatak, a reflektuje se na taj način što, dok čitate ovaj tekst, osetite da je predmet raspravljanja i misaonog raspređanja unapred sužen, da ga izvesna suženost anticipira pre nego što je počeo da se uobličuje. Ali ne nasilno da bi vas poremećena logika sprečila u uživanju male diskursije, nego u tom smislu što se obično ceo problem postavlja u osnovnim konturama, što ga pisac daje u jednom ili dva OsnoOvVna vida, što izabere osnovne aspekte njegovog tretiranja ne VOdeći uvek računa o tome da li su oni već konvemcionalno poznati ili ne. Usled toga nivo problemskog postavljanja nije uvek ujednačem, megđe se pred vama izlažu stvari koje spađaju u osnovni red činjemica čije se prethodno poznavanje kod obrazovanijeg čitaoca samo po sebi pretpostavlja, dok drugde bljesne pred vama mala esejistička minijatura sva natopljena jednom podignutom misaonom klimom kroz koju ulazite u najtananije probleme stvaranja. - - sin

Odlika ovog esejiste je da tretira samo one probleme koji ga intimno kao stvaraoca #+angiraju. Ustvari, o čemugod đa piše, on

iretira svoje lične stvaralačke pro~ .

bleme a đa to nikad ne otkrije bilo kakvim „subjektivnim „akcentova= njem. On je uvek na nivou objektivne vrednosti i karaktera problema koje tretira. I tu je čini mi se najbitnija osobina ovog rasnog esejiste: on je uvek dorastao temi, problemu, ideji, on je uvek na njegovoj visini i zato je u stanju da se u samom procesu diskursije ako ne i njenog postavljanja do te me-

re objektivizira, da se stopi sa 5a-.

mom idejom tretiranja da vi niste više sigurni da li to govori on sam u svojoj interpretaciji neke ideje stvaranja ili ga objektivna ideja koristi da se kroz njegova usta saopšti. On poseduje izvanrednu moć da se identifikuje sa predmetom inspiracije, pa čak i onde gde logička sila argumentacije nije na njegovoj strani. Nemam trenutno prostora da objasnim ovu prividnmu protivurečnost, ali ona je jedna od funkcija odnosa subjekt-biće.

Kao i u svojoj dramaturgiji ili poeziji pisac ni ovde ne izbegava antitezu i paradoks, one za momenat bljesnu kao otkrivanje osnovnih ili najbitnijih procedđural– nih oblika u kojima se neminovno kreće svaki kontakt subjekt-biće. Šteta je što ovaj postupak nije univerzalno primenjen kao metodološka sistematika, jer svaki odnos prema biću mora da se karakteriše ambivalentnim potencijama. Pogotovu kod ovog pisca koji ima Osobitu naklonost i moć za mišljenje u ontološkim ' kategorijama, predispoziciju za ontološko mišljenje koje se srećno presreće sa poetskom imaginacijom okrenutom samoj sebi, upravljenom na samu sebe kao na svoj jedini cilj. To lagano imaginativno zaokupljanje samim sobom kao jedinim svojim predmetom čini ovu poetsku imaginaciju i na ontološkom planu raspre samu sebe dovoljnom. Otuda se piščeva esejistička misao slobodno i suvereno kreće kroz sve probleme kojih se dotiče, jer uvek ostaje uglavljena između svojih zidova. Odlika je ovog esejiste da u najtanamije „probleme estetske apstrakcije uđe na poetska #Vrata. Ovaj esejist ovaploćuje neverovatnu sposobnost da najapstraktnije tretiranje vodi jednim poetizovanim rečnikom koji nikad nije ispod nivoa apstraktne vrednosti materije i nikad suva apstrakcija koja svojom nekonkretnošću i apstraktnom nepristupačnošću otežava čitaocu da ga prati u estetskim diskursijama. To je tajna stvaralačke ličnosti, koja nije za prenagljenu definiciju.

Pisac stupa ovde u simbiozu sa materijom rasprave, zato materija

ne izlučuje samo sebe nego obna-.

žuje i pisca kao stvaraoca koji se radi efikasne rasprave udružio sa njom. Otuđa nam ova knjiga, sva u službi opšte ideje estetskih problema, podjednako govori i o PpiScu, stvaraocu.

_ Kakve su njegove preokupacije, šta ga najviše interesuje u moru stvaralačkih problema „koji nas odasvud. zaskaču čim zađemo u materiju stvaranja?

KNJIŽEVNE NOVINE

To su pre svega problemi i tajne jezika. Jezik je ona elementarna opsesija koja pisca nikad ne napušta. Otuđa napor da se uokviri njegovo mesto među elementima stvaranja. On je čarolija, ne samo supstrat, aktivni činilac mišljenja i metafore, tvorac, ne samo rezultat. Dijalektika i ovde postoji, ali

MIODRAG PAVLOVIĆ

nc zato da umanji već da podvuče značaj jezika kao tvoračkog elementa. . + Za ovog esejistu pesma je Uuniverzalni oblik za formulisanje stvaralačkih odnosa subjekt-biće. Pesma je živi organizam, organski totalitet u svetu fenomenološke uskipelosti. Ona se samostalno postavlja između pisca i stvarnosti kojom se hrani. Ona je univerzalna, gradska kao i pastoralna, pa-

triotska i kosmička, svi oblici stvarnosti nalaze kod nje odjeka samo ako odgovaraju intimnom karakteru pesničke imaginacije.

Ali čime je definisana pesnička imaginacija i kakav je odnos voljnog, svesnog elementa i iracionalne stvaralačke žudnje, o tome nismo potpuno načisto ni pre ni posle ovih eseja. Ostaje još uvek nerešena tajna stvaranja iako su njeni okviri čvršće stegnuti. Pisac nije pronašao univerzalnu formulu za poetsku imaginaciju, iako izgleda da su svi delujući mehanizmi tu. Samo, da li je ona uopšte pronađena, da li uopšte postoji? Iako pisac spretno rukuje analitičko-sintetičkom aparaturom svoje fenomenologije, njen bitan nedostatak je u njenoj nedovoljnoj objektivnoj konvertibilnosti. Imam utisak da je čilava aparatura ovog željno traženog i retko nalaženog spoja cerebralnog i intuitivnog stavljena u službu prethodne zamisli, umesto da je, objektivizirana, gurnuta slobodno tražilački u neizvesnu avanturu. Ali kad je pisac potpuno IZgrađena poetska ličnost zar može sebe đa prethodno isprazni do statusa tabule raze, da se pretvori u puki rezonator ideje koja traži subjektivno rešenje?

Protivurečnost je u samoj stva-

ri. Jednom problemu se ne može prići ako se prethodno ne razaznaju svi elementarni konci koji

ga konstituišu. Rešenje je često unapred pripremljeno onim od elemenata koji se najpre utkaju u našu imaginaciju ili se prethodno sa njom identifikuju. Sva diskursija posle samo je razvijanje i dokazivanje nečeg što je unapred nametnuto i subjektivna misao nije ništa drago do instrument

analize koja.se njom služi u svoje sopstvene svrhe.

Otuda, onde gde bi se postavilo pitanje izbegavanja Sebe, pesnik naglašeno uključuje sebe. Zato su pesnici za njega najviši arbitri u oblasti poezije. Mislilac ne mora đa bude i pesnik, ali je svaki pesnik obavezno i mislilac. Dok je OVO drugo sasvim očevidno slučaj sa ovim pesnikom _misliocem, ništa nas ne navođi da ovu tvrdnju prihvatimo u njenom univerzalnom opsegu. Ne vidim po čemu bi Kolridžov doprinos ovom problemu bio veći i značajniji od Riboa, recimo, samo zato što je prvi bio i stvaralac a drugi samo psiholog. Šlegelove iđeje o umetnosti natkriljuju sve Što su o tome rekli romantičarski stvaraoci, izuzimajući jedino možda Novalisa. Hebel bi napisao svoje drame i bez Hegela, ali bez njega ne bi izveo onakvu teoriju drame kakvu nam je ostavio U svojim dnevnicima. Valerijeva Mlada Parka pleni nezavisno od nieqovih eseja, koji bi bili tu takvi kakvi su i bez njegove žpoezije. Meređit pesnik „nije meditirao O poeziji već o komičnom đuhu, čija je obetovana zemlja područie njegovih romana, ne stihovi. Ali ni tu nema uzročnosti ili uslovljenosti ni u jednom pravcu.

Spoj poezije i teorije niie obavezan, ali kad do nieqa dođe onda smo pozvani na zaista raskošnu svetkovinu duha. Kao što je u nienoj raskoši ništa ne uveličava degrađacija mislioca u korist pesnika, tako isto njeno zračenje ništa ne umanjuje ni obrnuti postupak. Ona se nudi sama sebi dovoljna kao darovi prirode. Zašto da je takvu ne prihvatimo?

Zoran GLUŠČEVIČ

Dva početnička romana

Mirjana Kodžić: „Zatoni“, Minerva, 1958; Anđelko Vuletić: „Gorko sunce“, Narodna prosvjeta, 1958

Romana u nas ima Sve više, dobre literature manje. Tako, za književnu istoriju, prošla godina ostaće najviše poznata po seriji slabih romana. Ako bi se pogledali svi ti romani, mogla bi se izvesti jedna osnovna konstatacija: da pisci nemaju šta da kažu, da prepisuju sebe i razne u književnosti već odavno poznate i priznate sadržaje. Ovde, reč je o romanima „Zatoni“ Mirjane Kodžić — beogradske glumice i „Gorko sunce“ — mladog pesnika Anđelka Vuletića. U oba romana nema ostvarenih svetova, osmišljenih teza i ideja, sadržaja. Međutim, ova dva romana nisu podjednako slaba: „Zatoni“ su staromodna varijanta na temu pričam ti priču, bez duha, bez imvencije, bez talentiranog zamaha, bez psiholoških nijansiranja i bez rafinovanog | umetničkog ostvarenja, a samim tim, i opravdanja života i ljudi, opravdanja onoga o čemu se piše, o čemu se misli, o svetu koji se zamišlja. „GORKO SUNCE“, iako ne ostvaruje jedam svet i život, iako nema pre svega uspelo osmišljenih situacija, ljudi, događaja, teza, — ipak, poseđuje jednu i originamu i samosvojnu izražajnu moć, koja se ne sme i ne može zaboraviti. · Naime, Anđelko Vuletić je talentovan mlad pisac što se odmah viđi. Njegov stil i rečenica na dobrom su putu da postanu osobena i čista specifična Vuletićeva gradnja sveta, čoveka ı doživljaja. Naravno, kada je reč o tome, ne sme se zaboraviti i, za Vuletića, bliska opasnost: njegov stil je, često, na granici da postane verbalna asocijativna do kraja iskorišćena mogućnost da se priča o svemu a najmanje o životnim sokovima, saznanjima, strujanjima i sadržajima. Verbalna i inteligentno pravljena rečenična, obrtna varijacija ponekad, u romanu „Gorko sunce“, postaje sebi cilj, sebi opravdanje. Zato se, možda, i desilo da. u Vuletićevom romanu nema svetova i života (sveta i ŽivOta) koji je umetnički do kraja uobličen, reljefan, opravdan, postojan.

„Zatoni“ su pokušaj da se nasli= ka ustajala palanačka malograđanska tišina i život pred Drugi svetski rat i u vreme rata. Pokušaj, pre svega. Likovi građana — malograđana, — intelektualaca, ustvari poluintelektualaca, primitivaca, sve je to naslikano površno i bledo. Jedna dosadna i malokrvna malograđanska pričica, koja može da se ispriča isto tako uverljivo i „literarno“ na nekoj sedđeljci, da se ispriča još duhovitije uz kavu. Ako se može govoriti o literaturi u TO-

manu „Zatoni“ — onda je to drugorazredna literatura nižeg, il trećerazredna literatura višeg ranga.

U osnovi romana leži jedan događaj: smrt trgovca Riste i, naravno, advokatska „pokvarenost“: Pera Ivančević oslobađa ženu trgovca, Emiliju, koja je kriva. Svedok Ilija, primuitivac i slinavko, bio je podmićen. Dalje: dolazi rat, Nedićevci, javna kuća, i: ilegalci (Vukašin i Predrag).

Kađ je reč o ličnostima — to su oveštale staromodne figure, prazne i nepotrebne, „koje se Šetaju po stranicama romana kao međiokriteti koji su dosadni i koji smetaju i sebi: „advokat Pera Ivančević, advokatski pripravnik Predrag Zdravković, Jelena, trgovac Rista, njegov sin Vukašin, doktor Pro-

ANĐELKO VULBTIĆ

kić, sudija Đoković, sveđok i sluga Ilija Babić, Emilija, Đorđe morfinista, Vlada koji izvodi Jelenu kroz staklena vrata ... Lik Predraga Zdravkovića, koji postaje partizan i koji umire ranjen na Sremskom frontu, pretstavlja promašaj, Čudna su spksateljkina „literarne razmišljanja” o Predragovoj sudbini, o njegovoj „Ssrčanosti ı istrajnosti”, „neprikosnovenim ciljevima i zadacima” — kada je reč o njegovom, Predragovom, revolucionarnom i ilegalnom rađu; „bučna priroda Pere Ivančevića, Jelenina

„strast”, Milenkova „volja i strpljivost“ ı Predragov unutarnji zakon „ljubav nije strast“ — to su skrpljene i nesmislene kreature, čak humoristične i žalosne ako ih bolje zagledamo.

Anđelko Vuletić je nešto drugo. To je talentovan mlad pisac koji se u prvom romanu nije snašao, nije umeo ili nije mogao; koji još ne zna šta hoće. Po najboljim odlomcima ove proze, na Vuletića svakako treba računati kao na pisca koji dolazi i koji će tek reći pravu reč, Njegov roman, nevešto komponovan, „mutan, „nejednak, slika hercegovački krš i seljaka na njemu, i život; nad svim tim je sunce, sunce koje prži, neminovno i nemilosrdno, daleko, za ljudske neđaće nepristupačno.

„GORMKO SUNCE“ je roman o strastima i nagonima, o hercegovačkom seljaku koji je sam pred sobom i sam pređ golim životom, o tegobnom čovekovom putu i čovekovoj istini koja se ne vidi do kraja, koja nikad nije do kraja izrečena. Posebno, reč je u romanu o devojci, lepoj i poštenoj, koju su silovali talijanski vojnici, i napose, reč je o nekakvom primitivnom seljakovom, moralu, konven=cionalnom i odavno izigranom, o moralu koji je upravo samo prevaziđena prošlost a čini se kao neprikosnovena balkanska provincijalna barijera od koje počinje sve i sa kojom se sve završava. Likovi Zore, Stojana, Dinka, Ivanke, Stanka — nisu potpuni likovi v:»ć počeci za stvaranje likova, za osmišljavanje sadržaja i materije.

Seljački život na hercegovačkom kršu Vuletić je gleđao i sagleđao samo u nekim detaljima, po nekim svojstvima, Njegovi ljudi pričaju mnogo a kažu malo. ili nimalo. To je slučaj i sa piscem. Najslabiji delovi u romanu su oni gde Vuletić piše o ljubavnom zbliženju između mlađića i devojke, Dinka i Ivanke. Posebno, slaba su sva mesta kad Vuletić pokušava da simbolizuje ili da objašnjava svaki detalj, scemu, reč. „Gorko sunce“ prepuno je nepotrebnih dijaloga, stranica, reči, opisa, lirskih mudrovanja. Anđelko Vuletić treba i sam da zna za ove

slabosti Rade VOJVODIĆ

Tri su stvari koje nas navode da kažemo reč-dve povodom Pavletićevih knjiga „Hrvatski književni kritičari“: pre svega, predgovor O

književnoj kritici uopšte, zatim izbor autora kritika i „međaljoni“ o njima.

Hrvati su imali nekoliko ljudi koji su se bavili proučavanjem istorije hrvatske književne kritike, od kojih naročito ističemo: Milivoja Šrepela, Antu Petravića, Ljubomira Marakovića, Vladimira Jurčića, Antuna Barca i Stanislava Šimića. Svaki od njih pristupao je ovome problemu na svoj način, rešavajući ga uvek sa više ili manje uspeha. Ali ipak, od svih njih, do danas, ostao je najiscrpniji Antun Barac sa svojom velikom studijom pod naslovom „Hrvatska književna kritika“ (Zagreb, 1958). Ta studija pretstavlja nešto najbolje što je na tom području u Hrvatskoj urađeno. Ona, naravno,

nije celovita, ima niz manjkavosti,

izostavljeno je nekoliko možđa ne baš naročito značajnih imena (a jedan, recimo, sistematski pregled istorije nekoga predmeta to zahteva, s tim što mu se prema značaju i vrednosti posvećuje i toliko prostora), ali se sve to da shvatiti i opravdati kad se ima na umu da je tu knjigu pisao samo jedan čovek. A kod nas je uvek tako: ni pre, a što je najžalosnije ni danas, nikada istoriju naše literature nije proučavala grupa ljudi, što je, svakako, nužno, jer više ljudi, kažu, više i zna, više vidi, pa više i može. Istoriju literature, pa prema tome i književne kritike, treba šire sagleđavati i obrađivati (nije li već vreme za to?!), jer ogromni, neispitani mdterijali postoje.

I antologija hrvatske književne kritike bilo je do danas nekoliko: 1935 godine, naprimer, povodom sto godina novije hrvatske književnosti priredio je Ljubomir Maraković jedan izbor od Vraza do Antuna Barca (sa 19 kritičara), 1950 započela je Matica hrvatska izdavanje „Hrvatske književne ' kritike“ u osam knjiga, od kojih je dosad izišlo pet, i, najzad, prošle godine dobili smo i Frangeševu antologiju „Hrvatski esej“. Sve ove knjige imaju i predgovore, što knjige Ovakve wrste i zahtevaju, ali svi oni, uzeti zajedno, ne sadrže ništa više no, grubo kazano, gole informacije, ne rešavaju ni jedan problem, a to je, kad je u pitanju književna kritika, čini nam se, najnužnije, jer ih nigde, kao ovđe, tako mnogo ne postoji.

PavletićevVa antologija hrvatskih kritičara namenjena je prvenstveno srednjim školama (izdavač „Školska knjiga“!), ali će ona dobro doći svima onima koji se bave kritikom ili problemima kritike uopšte. Njegov uvodni esej „Književna kritika" upoznaće svakoga sa najosnovnijim pitanjima kritike, mađa se sa nekim stavovima Vlatka Pavletića mnogi neće složiti. Tu naročito mislimo, kad govorimo o meslaganju, na podelu kritike na vrste i podvrste kako je dao Pavletić: pesnička, naučna i publicistička kritika. Sa takvom podelom mi možemo sasvim da se složimo, a naročito sa njegovim rečima O žurnalističkoj kritici: „Kritičaržurnalista knjige ne čita uvijek temeljito, nego ih žurmo lista, pa je njegovo znanje ponekad nesolidno, u svakom slučaju nepotpuno, a erudicija („citatomanija“, navođenje mnogih djela i pisaca) papagajska: ponavlja ili parafrazira tuđe suđove i neprovjerene činjenice, ispomažući se znanjem iz popularnih priručnika i leksikona. Različito od publicista, žurnalist je tole-

\rantniji, ali ponekad posve neori-

ginalan, bez izgrađenog vlastitog mjerila. Nedubok, često — plitak!“ Te reči itekako potvrđuje naša, bez uvrede, tekuća književna Kkritika, pa je dobro što one dolaze od jednog „renomiranog . književnog kritičara (pod uslovom da te svoje reči i on ponekad ima na umu!) kakav je Vlatko Pavletić. Na kritičaru je, prema Sen-Bevu, velika odgovornost, on „je čovek koji ume da čita i koji druge uči čitati“. A kod nas, danas, nažalost, kritike se pišu ponekad i na osnovu pročitanog „propagandnog“ teksta na omotnom delu knjige. Nažalost! Pavletićeva knjiga obuhvata hrvatske književne kritičare od Demetra do Ivana Gorana „Kovačića, dakle od prvih, recimo ipak, kritika iz perioda Ilirskog pokreta pa do Drugog svetskog rata. U svim raspravama o počecima hrvatske književne kritike stajalo je da je Stanko Vraz prvi hrvatski književni kritičar, čime se činila nepravda prema Ljudevitu Vukotinoviću i Dimitriju Demetru koji su se MWkritičkim beleškama javili pre njega (prvi je, naprimer. štamvao jednu takvu belešku ioš 1834, drugi 1837, a Vraz 1849% „“dsada, veli Pavletić, možemo uzimati Vraza

" La 4 " i "v i lIpvatski književni kmifičarl Vlatko Pavletić: „Hrvatski književni - kritičari“, I-II, Školska knjiga» 1958

ne kao osnivača, nego kao idejnos usmjeritelja i inicijatora budućeg razvitka hrvatske književne kritike, bez obzira na književnu vrijed= nost ili nevrijednost njegovih tek= stova“.

Mi se ne moramo složiti sa Pav= letićevim izborom, naročito hrvat= skih književnih kritičara devetnae= stog stoleća, što uopšte nije važne u ovom momentu. Iz tog je peri=

oda nekoliko imena (Vraz, Jurković, Šenoa, Marković i niz drugih)

koje smo susretali u svim dosađa= šnjim antologijama ove vrste. Pavletiću i nije bio cilj da te pisce naročito istakne, jer u celom devetnaestom veku teško da ćemo naći jednog izrazitijeg književnog kritičara u pravom značenju te reči. Sva ta imena samo su istoriski podaci i samo istoriji i pripadaju. Tek tu i tamo može da se nađe poneki tekst, što ipak nije dovoljno da se takvog pisca zbog toga nazove Kkritičarem. Ustvari, prava književna kritika kod Hrvata došla je sa Jankom Iblerom; on

je „prvi hrvatski pisac, koji je kritiku smatrao svojim jedinim pozivom“. A u periodu Hrvatske

Moderne kritika će dobiti šire razmere (Čedomil, Marjanović, Matoš, Nehajev i drugi).

No za svaku je pohvalu Pavletićevo zalaganje za nekoliko imena koja su retko ili nisu gotovo nikako pominjana kao književni kri-

tičari. Od sedamnaest kritičara, koliko ih sadrži ova ·antologija, irojica su, možemo to mirne savesti reći, novi: Tin. Ujević, Josip

Bogner i Ivan Goran Kovačić. Za Ujevića svi znaju da je bio veliki pesnik, ali za njegove kritičke radove, eseje i ocene malo ko zna. A on nije samo velik pesnik no i kritičar i Pavletić dobro konstatuje kad veli da je njegova kritika tipičan primer pesničke kritike. Ujević je i u svoje kritike unosio svega sebe, sav Svoj poetski doživljajni svet i rekao i ovde ponekad neke stvari koje nećemo naći u njegovoj poeziji. Ona kritika koju pišu pesnici može najbolje da protumači čitaocima jedno književno delo, jer samo, naročito danas, kod nas, u ovo naše vreme, najbolje može đa shvati pesnika pesnik. Sve to ne mora da se shvati kao apsolutna istina, ali ako to prihvatimo kao relativan pojam, onda takva definicija može da stoji.

I rano umrli Josip Bogner Kkonačno je našao svoje mesto u istoriji (!) hrvatske književne kritike između dva rata. Dva njegova e= seja o problemima Hrvatske Moderne najbolje potvrđuju kako je pristupao nekom Književnom razdoblju ili pak jednom književnom delu: on je želeo da pronalazi probleme u istoriji literature i da ih rešava. Sa više ili manje uspeha, kako kad, on je to uvek, gotovo u svakom svom eseju, i činio. Šteta što je ovoga mlađoga čoveka smrt pokosila te nije dao sve ono što je i obećavao. A slično je i sa Ivanom Goranom Kovačićem.

_ „S obzirom na definicije i podjele u uvodu — zaključuje Pavletić — može se reći da je naša kritika odviše sporo i bojažljivo na= puštala početne pozicije impresio= nističkog pristupa Knjižeomosti, a nikada nitko nije punom nogom i potpuno uspješno zakoračio dalje, dublje. Pokušaji analitičke argumentacije vezani su dođuše za ime D. Demetra, ali tek malne stotinu gođina kasnije javila se izrazit analitička kritika (Barac, Goran Kovačić). Naučnoj pak kritici jedva đa su udareni temelji (nekim napisima F. Markovića, M. Nehajeva, a na= pose rađovima A. Barca i J. Bognera). Prema tome, veći dio Kkritičkih tekstova izrazito pripada žur nalističkoj, nešto manje publicistić= koj, znatno manje pjesničkoj a naj-“ manje naučnoj kritici“.

_ Pavletić nije, naravnd, ovimi izborom obuhvatio sve hrvatske književne kritičare (i ove reči mu se ne upućuju kao zamerka), jer jedan ovakav izbor to ne može. On je, jasno je, iz pojedinih razđobija hrvatske Književnosti uzimao same one koji su najizrazitiji i koji mogu najbolje reprezentovati ovaj Kknjiževni rođ kod Hrvata. Zbog toga je sastavljač uvek, uz svakog pisca, dao i jedan mali esej ili, kako ga | on sam naziva, međaljon u kom je sadržana osnovna „karakteristika zastupljenog kritičara. (Eto, opet, još nešto što dosađašnje antologije hrvatske književne kritike nisu imale).

I posle svega, kad viđimo Koliko je Vlaiko Pavletić ušao u probleme hrvatske književne Kritike, ne možemo a đa se, na kraju, me zapitamo: Ne treba li, i to uskoro. očekivati od ovoga pisca jednu novu sistematičnu i sintetičnu studiju o hrvatskoj književnoj kritici!? Ne nagoveštavaju li to ovi „Hrvatski književni Kritičari“

Tode ČOLAK

5