Književne novine

IA ONVAE IE

| Tragom

novogodišnjeg

| __muziciranja |

Bilo je pro malo đana mnoto posla oko distribucije novogodišnjih _Čestitki na poštama. Jedne noći je pojedeno više hrane svakojake i popijeno više hektolitara u raznim (čistim, nečistim i miksturnim) vidovima alkohola nego što inače, u običnim mnenovogodišnjim noćima bude satrveno ili konsumirano

Svarljive čvrste i tečne materije za ne znam koliko dana ili nedelja. Sve radio-stanice sveta — uključujući, razume se, i naše uzele su na sebe svetu (ili bar misionarsku) dužnost da simboličnu, Ustvari praznovernu i vradžbinski uobičajenu i tako, običajno fiksiranu sveljudsku radost dočekivanja nove godine potpomognu svojim specijamo na tu notu radosti pri"ugotovljenim programima, pa je u to ime i radi tog dobronamerno postavljenog cilja uveseljavanja, razgaljivanja i „duhovnog“ osvežavanja miliona ljudi bilo buke, galame, treštanja, cijukanja i mijaukanja, dahćućih i raščerečenih ritmova, dozla boga vulgarnih harmonija, ubibože „krvavih“ tonskokoloritnih kombinacija u izobilno fočenim, uveseljavajućim muzičkim, plesnim, „vedrim" koječijim kompozicijama. Veselje, radost, šala, vic, humor, lakrđija — sve je to, naravna stvar, muzici i njenom osobemom, jezički specifičnom, sasvim bespojmovnom i predmetno neodređenom, iskijuČivo tonsko-idiomatskom biću do

stupno, svojstveno, dobyvatiljivo i izrazivo. Od Šica, Hendla i Baha do Verđijevog „Falstafa“, Ravelove

Orkestarske svite i Bendžamin BHritenovih Varijacija na Perselovu temu — veseli, šaljivi, humoristični emocionalni tonus muzičkog jezika + mnogobrojnih tvorevina uma i duha ljudskog, iskazanih jedino tim jezikom, posvedočen je u praksi muziciranja bezbroj puta. Osim toga, rađost čovekova umela je da zazvuči ne samo u završnom stavu Betovenove Devete simfonije, nego i U muzički iskazanim „podvizima" Štrausovog „Tila Ojlenšpigela”, u finalnim stavovima simfonija jednog Prokofjeva ili Šostakoviča, u muzičkim duhovitostima od Debisievog klavirskog preludiuma „Menstreli“ do „Parade“ Erika Šati-a

{oaleta koji je, na premijeri, usred Prvog svetskog rata, 1917 godine, izazvao pravi skanđal u tada brižnom i ozbiljnom Parizu). Nema, dakle, nikakve sumnje u činjenicu da je muzika od davnina pa do dana damašnjeg

umela operisati sa

onim elementarnim i vrlo kompleksnim emočionalno-iđejnim stanjem ljudske svesti koje s punim pravom nazivamo radošću, bezbrigom, veseljem. ·

Ne nameravam, razume se po sebi, ovde upućivati bilo' kakve ukore radđio-stanicama što su svoje programe za novogodišnju moć podešavale i „štimovale“ na masovnu žicu forsiranog, usiljenog, izveštačenog i zaglušno prepotentnog raspoložehja, određenog i unapred Tiaručenog za jednu noć, koja će, tobož, biti — anticipirano znamenje našeg ljudskog · „raspoloženja tokom čitave 1959 godine. Neka se ljudi provesele i neka im je nazdravlje! Neka im Čustanove sa određenom kulturno - prosvetnom politikom ugađaju. Ali, nije li sasvim očevidno, da ugađanje masovnhom smislu i ukusu za muziku u časovima (u đugim noćnim satima) pred-prvojanuarskim iđe ruku pod ruku za komercijalno celishodnim interesima ugostiteljstva i sličnim ili istovetnim ekonomsko-političkim zadacima vinogradarskih zadruga, dok vaspitna i idejna politika istih tih radiofonskih ustanova ume da zauzme jeđan sasvim drugačiji, daleko širi i sveobuhvatniji stav, ume da zrači, dejstvuje i deluje neuporedivo dublje, humanitarnije, plemenitije, otmenije i u opšteljudskom smislu te reči potresnije i duhovnije, kada se dese i nastupe dani (i noći) neke društveno neizbežne i neotklonjive žalosti? Bilo je ovde, kao i svugde, smrti osobito zaslužnih pojedinaca. Onda bi bila proglašena opštenarodna žalost, kuće za zabavu i razonođu zatvorile bi svoje blagajne i dvorane, a iz stotina hiljada „radio-aparata širom zomlje rasprostirali bi se zvuci ne samo posmrtnih marševa, nego i mnogih drugih, ozbiljnih, duboko sadržajnih muzičkih „zamisli“, preko kojih su se ljudi sporazumevali i saglašavali pre dve stotine godina, preko kojih čovek čoveku pruža toplu ruku jednomišljeničke solidarnosti danas, preko kojih će svi članovi jedne određene kulturno-istoriski nastale i uslovljene zajednice ostvarivati jedno usrdno emocionalno i jedno istinski iđejno bratstvo i jedinstvo verovatno (da, sasvim verovatno) i u dvađesetprvom, jedva posle četiri decenije „nastupajućem veku. Čuli smo, tojesi u svako doba dana i večeri slušali smo, već nekoliko puta, kadgod bi koji zaslužni čovek

SVE JE ŠALA

Nebo bez ptica, mračno more, jedna usamljena zvezda

Probija zapad,

Kao ti, zaljubljeno srce i vreme ljubavi je

Tako klonuilo, tako daleko, Napušta nas.

Mek pogled čistih mladih očiju, smelo čelo,

Mirisna Kosa,

Padanje kao što kroz tišinu propada sada

Sumrak u vazduhu.

' Sećajući se plašljivih slatkih draži

Zašto nanovo čeznemo

Kada je dah ljubavi koji oha dade sa uzđahom

Bio sve samo ne tvoj? (Trst, 1914)

naše zajednice napustio nepovratno SVOJU putanju, svoju (po Ajnšajnovim rečima) „kratku posetu“, jednu · „kontinuirano sprovedenu stilizaciju muzičkog programa radio-stanica., Od žalosti i tuge, od bola i ucveljenosti, krugovi emanirajućih, emitirajućih, muzikom potsticanih i permanentno održavanih raspoloženja širili bi se, tada, postepeno i uporno, do granica i oblasti tihih i usredsređenih meditativnih stanja ljudskog duha, duha koji pronicljivo i oštroumno posmatra svet u kojem se zađesio, i koji, posmatrajući ga, uspostavlja čvrsto i odlučno jedan određeni, trezvehi, razboriti, ozbiljni i vascelnim iskustvom epohe i socijalne sredine uslovljeni emociomalni (vrlo kompleksno emocionalni) svoj odnos prema njemu, tom svetu okolo sebe, svetu u sebi, svetu stvarnosti i svetu žudnji, čežnji, želja i stremljenja. Ja ovde ponavljam da sam, sasvim daleko, daleko od svake pomisli da Kritikujem, konkretno uzev, ovaj ili onaj muzički program te i te radio-stanice u noći koju su socijalno-psihološki tokovi ljudskih običaja, navika, inercija i uporno ponavljanih postupaka (ili metoda) praktično sankcionisali i ustoličili kao noć radosti, veselja, vedrine, dobrih nada i bezbrojnih ~ svetlih oblika samopouzdanja, samouverenja i traženog, predodređenog, lično proučenog i spasonosno nametnutog samozadovoljstva. Ali baš

zato što ove ovde izložene postavke nisu i ne žele da budu kakav kritički osvri na muzikom podražavanu i hrabrenu galamu, uku i halabuku u prvoj prvcijatoj noći godine koja se sad već uveliko veze i šije, ja se usuđujem da se zapitam, da samog sebe i nikog drugog zapitam: ima li ravnoteže, ima li kvantitativne i kvalitativne ujednačenosti i ravnopravnosti između ljudskih briga i bolova, nezadovoljstava i strahovanja, muk4 i gorčina s jedne strane i — punonadežnih radosti, Kkliktavih sigurnosti, himnično raspevane. humanitarno+ sti i dobrođušno razigrane, vesele i optimističke razdraganosti s druge strane.

TI dalje, sve đalje, idući jednom te istom linijom, jednim te istim

BAHOVA

puteljkom misli, ja bjh, eto, sađa i ovde, da se zapitam, zašto i zbog Čega bučni i praskavi topot veselja čovekovog — veselja koje bi i muzika svesrdno htela da podrži, OSnaži, upotpuni i pojača — ne odzvanja i ne odjekuje odasvud, ni grohotnim talasima . Gargantuoyog kikota, ni valovito hučećim slojevima Kola Brenjonovih lepršavih životnih mudrosti, ni zvučnim pljuskovima Šostakovičevih simfonijskih ljnala, ni fugitivnim senkama fine Debisijeve čovekoljubive ironije u onoj jednoj, svake godine samo jednoj jedinoj noći koja je, kao kafanski sto stalnih potrošača, rezžervisana, unapred određena, unapred zamišljena ljudskom maštom, kao noć radosti, nadanja, ružičastog očekivanja i „samouverenog ljudskog stremljenja. Ja bih, dakle, da se, možđa pomalo i zbunjeno, u brižnoj neđoumici, zapitam: nisu li oni širi, veći, udaljeniji krugovi muzičko-jezičkih reperkusija i emocionalnih odjeka jednog javno i internacionalno proklamovanog noćnog veselja pre osvita prvog januarskog dana u ovoj tek otčepljenoj, tek protekloj gođini, nisu li dakle oni s radošću i zaglušnom veselošću povezani misaono-emocionalni ljudski naponi koji obznanjuju i obelođanjuju našu, ljuđsku, današnju, sadašnju duhovnost, Utonuli u neku vrlo gustu kašu digestivnog traktusa; nisu li muzičkojezički obrasci masovnog, popularnog i univerzalno modnog veselja i razdraganosti ovog današnjeg sveta ogrezli u jednu subdionizijsku čulnost, čiji plafon ne mnadvisuje čelo Šekspirovog Kalibana; nisu li melodijsko-ritmičko-harmonske formule „muziciranja u

LAZA VOZAREVIĆ: GRAFIKA

noći koja nas je sve uvela u sad već uveliko tekuću, pedeset đevetu godinu veka — nerasplodna, slabo plođonosna,

od zvezdastog razbacivanja magne~=

ziumskih prskalica, zapravo snagica

kratkog akcionog radizsa, kočoperna, montirana i izforsirana vatrica duha, koja se sa plodonosnom, preobražajnom i razvojnom moći tuge, jađa i' bola, sa napomima gorde i svešću dobro zauzdane patnje, sa ćutljivim talasima đuboke ožalošćenosti ljudske ne može ni uporediti.

Pavle STEFANOVIĆ

VINJETA SLAVOLJUBA BOGOJEMIĆA. ULICA

Oči; koje su me obmanule pokazuju stazu Gde to ja prođoh u veče dana

Siva staza. violetni signali su Sastajališta i blizanci zvezda

O zvezdo sotone! O zvezdo bola!

Niti ostarelo srce udovice može da prepozna Znakove koji su me obmanjivali dok Krstarim.

(Cirih, 1918)

CVET KOJI JE DAT MOJOJ KČEUI

Nežna je bela ruža i mežme su

Ruke koje su je dale Duša je njena svelija i bleđa Od slabaškog talasa vremena,

Nežmost ruže i najnežnija lepota je

Začuđena divljina

U otmenim ti očima pod' koprenom Pahuljo mila, dete moje plavih vena.

(Trst, 1913)

JEDNOSTAVNO

Mili sveža rosa i zrači blago Paučinu tišine mesec ispreda

Baš tu u bašti gde devojče jedno |

Obično ubira listove salate

„O bella bionda Sei come IP onda” („O plavojko lepa Kao talas si")

Mesecom orošene zvezde njena kosa što sć fajasa

Mesečina ljubi njene mlađe obraze

Berući ona plete melodiju:

„Lep si kao talas, lep si mi ti".

„Budi moj”, ja zaželim voštano uvo Da me zaštiti od njenog cvrkuta

Da ne remeti moje neosetljivo srce

Jer oma upija jednostavnost meseca.

(Trst 1915)

Prepuna srca mladost ne dolazi po drugi put

(Sa engleskog preveo: Vladislav TIŠMA)

samo prividno bučna a ustvari kržljava duševna sila, zapravo silica, ne veća

TRIBINA

• | g

Pitanje koje je otvorio Dragan M. Jeremić na početku ove godine (Književohe movine od 1l1 januara 1959) mije nimalo nezanimljivo. Zaista, kao da je opšte ukorenjeno shvatanje kod nas da literaturu čini beletristika roman, „pesma, pripovetka. Dopušta se još, eventualno, da se ovamo uključi i esej, kao nekakav, manje više, nepozvati gost. I slažemo se s Jeremićem kada on kaže da „mi imamo i Božu Kneževića, Stojana Novakovića i Jovana Cvijića“, koji su do đanas, uglavnom, držani dalje od književnosti,

Ovaj simpatični napis ima samo'

jedan nedostatak: primer nije dobro odabran. A kao primer uzeta je biblioteka „Srpska književnost u sto knjiga“, o kojoj je rečeno: „Sudeći po toj antologiji, sastavljenoj od vrlo istaknutih naših pisaca, u okvir jedne literature ne ulaze istoričari, filozofi, moralisti, naučni pisci“.

U antologiji „Srpska književnost

u sto knjiga“ predviđene su, međutim, dve knjige pod naslovom: „Izbor naučnih tekstova“. U njih Će ući — pored Kneževića, Novakovića i Cvijića — Tlarion Ruvarae, Tihomir Đorđević, Vladimir Čorović, Jovan Rađonjić, Nikola Radđojčić, Brana Petronijević, Josif Pančić, Mika Petrović-Alas, Ivan Đaja, Milutin Milanković, Aleksanđar Belić i drugi. Knjige će nositi redni broj 60 i 61. No osim ovih, predviđena je i jedna knjiga pod naslovem „Izbor novinskih tekstova“ (red. br. 56) u kojoj će biti sabrami najbolji tekstovi srpske publicistike. Mislim da se na ovome primeru može videti u glavnim linijama fizionomija biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ a, prema tome, i savremeno shvatanje pojma književnost jednog naroda. „ Kao urednik navedene biblioteke jednom sam dao izjavu o njoj preko talasa Rađio Beograđa i u toj izjavi naročito podvukao: „Novinu i draž ove biblioteke činiće naročito nekoliko knjiga tekstova kakviH do danas još nismo imali, ili bar ne ovako zamišljenih i postavljenih. To Su, u prvom ređu, dve knjige iz stare srpske književnosti u koje će ući pored poznatih biografija, i mnogi drugi, do danas čitalačkoj publici sasvim nepoznati sastavi iz epohe feudalizma; — to Su, zatim, dve knjige izbora naučnih tekstova u kojima će biti zastupljeni naučnici od Ilariona, Ruvarca, Stojana Novakovića, Jovana Cvijića, do Josifa Pančića, Milutina Milankovića i Aleksandrh Belića: to su, najzad, knjige koje će pretstavljati izbore novinskih tekstova, putopisa, memoara, dnevnika i pisama“.

Plan eđicije „Srpska Književnost u sto knjiga“ objavljen je u svoje vreme u dnevnoj štampi, a ova moja informacija, pročitana pred mikrofonom Radio Beograda, štam Pai O najnovijem katalogu iz-

anja Matice srpsk i 1959). pske (Zima 1958—

Još jedna informacija, kao post skriptum. Pre Milana Bogđanovića dobio je nagradu još jedan naš esejist, Velibor Gligorić, Istina, ne

»Sta Je književnost

naroda«

nagradu za životno delo nego „Zma jevu nagradu“ Matice srpske, ali

io u ovome slučaju nije bitno. Bitno je to da su naša shvatanja o književnosti evoluirala u pravcu za koji se pledira u članku „Šta je književnost jednog naroda?" Tako je ovo pitanje dobilo odgovor pre no što je postavljeno. Ž. MILISAVAC

*

Napomena redakcije ·

U prošlom broju »Književnih novina«, usled izuzetnih i nepredviđenih tehničkih okolnosti, ispušteni su neki delovi iz čianka Dragana M. MJere= miča »Šta je književnost jednog naroda« pa smairamo za potrebno da upoznamo čitaoce sa onim delovima Jeremićevog teksta koji su izostali.

Prvi (neobjavljeni) pasus je glasio: »Želja redakcije »Književnih novina da nešto mapišem u vezi sa našom književnošću w 1958 godini „zatekla me je sasvim nepripremljena: obuzetog mnogo više problemima jedne druge književnosti i pogleđa uprfta u iduću godinu, od koje lično dosta očekujem. Uosialom, jedna godina ne znači mnogo mi u Životu jednog čoveka, a kamo li wu životu jedne književnosti, ma koliko ona bila boBala. Samo veoma plodna književna godina ima jednu svoju specifičoosšt, jednu svoju boju, jednu svoju izu» zelnost. A. nema sumnje da 1558 so dina nije bila ničim izrazito bogata, Bila je i manje plodna i manje znas čajna po delima od književne 197 godine, koja nas je darivala čitavom plejadom neobično dobrih romana (Desnica, Lalić, Vučo, Matić itd.). Ali m duhu Kritičarevom mora svaka godina da nosi jedno iskustvo, da potstakne m njemu jeđno pitanje, jedan problem, jednu ideju.« a

Iz pasusa Koji je objavljen na po četku članka (a Koji je, po rukobisu, sledovao gornjim ređovima), izosialc Su sledeće završne rečenice: »Odnos koji bi mogao đa se definiše kao nastojanje da se Kritičari smafraju sudijama o kojima ne treba suđiti ni govoriti, sudijama osuđenim da uvćk TĐudu subjelcti, posmatrači, ocenjiva~+ či sa strane. A objekti, posmatrani i ocenjivani, treba, po fom mišljenju, da buiđu uvek samo oni Koji se bave »čistom« literailurom, oni koji pišu pesme, romane, pripovetke, drame.,«

Na kraju petog (u objavljenom tekstu četvrtog) pasusa trebalo je da Stoji rečenića: »I mada je SWkerJić uveo Božu Kneževića u svoju isloriju srpske književnosti na «osnovu njegovih »Misli«, jedinstvene knjige u našem podneblju i vređne u jednom opštijem smislu, mi smo sa iz istorije naše Književnosti prečutno izbacili.

Iako ova ispravka suštinski ni za dlaku ne menja smisao i slav. izraŽen u Jeremićevom članku »Šta ie Književnost, jednog narođa«, ova ispravka je, formalno, bila pottebna, uloliko pre što se na Jeremičev Članak javila reakcija — ·3Qobjašnieniće Živana Milisavca, koje ovde takode objavljujemo.

KNIIŽEVNE NOVINE