Književne novine

ZNARU BUNTA

Razgovori o međuratnim knj

DUŠAV MATIĆ:

„Od svih časopisa i listova koji su izlazili između dva rata, a naročito između triđesetih=četrđesetih godina manje ili više inspirisani idejama naprednog pokreta najviše sam bio vezan za časopis „Naša stvarnost”. Kao i svi listovi i časopisi koji nisu samo uobičajene publikacije, već i zarišta kroz koja zrače, kruže i dalje razvijaju društveno-političke idsje ı „Naša stvarnost” bila je interesantn:;ja po ljudima koji su se oko nje okupljali, odlazili i dolazili s robije ili rovova u Španiji, nego po tekstovima koji su u njoj objavljivani. Utoliko pre što je i „Naša stvarnost” spadala u red onih časopisa i listova koji su nastajali i živeli u senci, ili bolje reći u svetlosti jednog ilegalnog pokreta, gde se piše ı govori, ili ćuti i ne govori na dva plana: reći što više od onog Što nije dopušteno javno da se kaže, a ipak ne reći sve, jer to je nemoguće objaviti pošto postoje i cenzura, i policija i režim pa katkad i javno mnenje koje se vešto može da montira od strane zlih volšebnika jednog društva i un;šti napredne ideje još u začetku.

Za „Našu stvarnost” može se reći da je po SVOme obliku, upravo po širini dejstva koje je imala u razdoblju takozvanog „perioda Narodnog fronta” kojim su rukovodili komunisti u čitavom svetu, pa i kod nas, bila jedna od najznačajnijih publikacija te vrste. Ona je na spretni i zaista inteligentan način uspela da izbegne sektaštvo, a da se ne izgubi u bezidejnosti, kao što je uvek moguće da se desi s publikacijama, koje inspiriše jedna metoda ili jedna doktrina, ali koje ireba da pridobiju i ljude drugih doktrina. To je bila otprilike idejnofilozofska pozadina „Naše stvarnosti”. Ali, kako smo malopre rekli, kod ovakvih publikacija važniji su bili ljudi Koji su kružili oko njih, nego tekstovi i zato ću vam, koliko me pamćenje služi, ispričati i neke pojeđinosti o tome kako se rodila „Naša stvarnost”, kako je živela, umrla, isparila se kad je izgubila svoju funkciju.

Potreba za jednim ovakvim časopisom javila se već u zimu 1955 godine, a cela ta zima i proleće protekli su u razgovorima između pretstavnika Partije sa nekim piscima i u traženju formule i urednika. Koliko se sećam ,u ime Partije pojavljivao se uglavnom Radovan Vuković, a zatim Veselnm Masleša, Koča Popović, dr Vojislav Vučković, Đorđe Jovanović, Branko Bujić, Miletić, Jovan Popović i drugi. Najteže je bilo rešiti pitanje urednika, jer je. trebalo naći pisca koji politički nije „kompromitovan” pred policijom, a ipak ima izvestan umetnički autoritet. Pređloženi su: Tanasije Mlađenović, Miletić i Vučo. Miletić je bio politički poznat i hapšen, Tanasije Mladenović suviše mlad i izbor se zaustavio na Vuču. Pored urednika teško je bilo naći i ime časopisa. Prvi naziv bio je samo „Stvarnost”, tek docnije je dodato ono „naša”, Što se vidi i po zaglavlju. Sve to, čitav proces nastajanja i rada „Naše stvarnosti”, iako inspirisane idejama Partije. bio je savršeno legalan. U toku tri godine izašlo je idevetndvobroja, a kruženje ljuđi oko redakcije, sastanci, diskusije između pisaca, .stqdećnafa koji su istovremeno bili i kupci i rastuYrači, bilo vanredno živo, što umnogome pokazuje Koliko je bio narastao napredan pokret i okupio oko sebe sve demokratski nastrojene ljuđe od Branislava Nušića i Desanke Maksimović do profesora Đorđa Tasića i dr Mihajla Ilića. Radilo se skoro na oči policije i cenzure koja je već bila izgubila veru u režim kome je služila. U vezi s tom nepouzđa–nošću i nesigurnošću slugu režima, što je očigleđan dokaz njegove trulosti, najbolji je primer zabranjivanje poeme „Marija Ručara” koju smo napisali Vučo i ja, inspirisani jednim slučajem u beogradskoj „markarnici”, kad je jedna radnica ubila drugu zbog „cinkarenja”, Poemu je policija tbrzo zabranila, a jedini primerak koji danas imam, poklon mi je baš od državnog tužioca i cenzora Nešića koji je i izdao naredbu da se poema zapleni,

— Kasnije se poema „Marija Ručara” ipak širila preko horskih, recitativnih večeri, zar ne? reče prisutna Milica Zorić, obraćajući se Matiću.

— Da, đa... A te horske recitacije kojima je rukovodio dr Vojislav Vučković bile su jedđan od najefikasnijih načina širenja naprednih ideja, pored književnih večeri održavanih u fizičkoj sali Pravnog fakulteta. U to vreme revolucionarni rad maprednih stuđenata na univerzitetu bio je veoma intenzivan. Literatura tog vremena, kao i uvek, nije bila jedna monolitna celina, niti su sva dela bila inspirisana istim idejama, ali je gro te lterature između dva rata umnogome bio diktiran tađašnjom stvarnošću i napisan tendenciozno. Ne znam kako su drugi pisali u to vreme, ali ja, za čije pesme i tekstove kažu da nose neku prisnu Hričnost u sebi, ne se ćam se da sam tih gođina napisao ijedan čist lirski, intiman stih. Istoriski događaji tog vremena provalili su kao bujica u naše intimnosti. Društveni lomovi, slom izvesnih vrednosti i regula po kojima se živelo do tada, nadiranje tiranija i nakaradnih i zastrašujućih formula života, Španija, prve vesti O bombardovanju slobodnih gradova van fronta pokrenuli su i literaturu đa bude tumač, borac, zastava. Pojavio se čitav niz zbirki pesama O Španiji, a najpoznatije su bile one Jovana Popovića, Čede Minderovića, Boglića, Milana Dedđinca, moja poema „Anita” i druge. No, zahvaljujući istrzanosti događaja ljudi su se javljali, postajali pisci i nmnestajali veoma brzo po zatvorima i rovovima Španije. Najlepše Desme Oskara Daviča napisane su bile po dolasku s robije. Ipak, nekih stalnih ređakcija, nekih čvisto organizovanih tela nije bilo, one su se rasturale i ponovo okupljale kad bi se njihovi inicijatori našli na slobodi, ili došli iz ilegalnosti, i delovale u znaku traženja novih puteva i bunta.

NOVINE

KNJIŽEVNE

mlađih radnika i·

~

TANASIJE MLADENOVIĆ ~

„Moja generacija ušla je u politiku preko književnosti što umnogome govori koliko je literatura između dva rata bila podređena politici, inspirisana njom i upravljena na rešavanje tekućih problema tađašnje stvarnosti. U formiranju političkih, pa i društveno=kulturnih ideja ogromnu ulogu odigrao' je Stevan Galogaža sa časopisom „Literatura” a u Srbiji posebno „Jovan Popović svojom prozom, publicistikom i časopisom „Stožer” koji je ubrzao prelom u idejnom opredeljivanju mlađih pisaca, i ne samo pisaca, nego i čitave jedne generacije mlađih u godinama posle šestojanuarske diktature. Ja, lično, učestvovao sam u pokretanju jednog omladinskog časopisa i jednog lista koji sam još kao učenik osmog razreda gimnazije sa novcem sakupljenim od svojih drugova pokrenuo godine 1951 u Smederevu. Bio je to „Književni krug”, izašlo je svega šest brojeva. a onđa ga je jednoga dana „Presbiro” zabranio. Zanimljivo je da nisam kao gimnazijalac ni smeo da potpisujem taj časopis. Sa štampanjem je išlo još teže: jedan broj štampan je u Požarevcu, dvobroj u Beogradu, gde mi je oko tehničkog dela posla pomagao „Jovan Putnik, a oko uređivanja Ljubiša Manojlović. Onemogućivani smo na svakom koraku, tako da je materijal jednoga broja, naprimer, morao ići čak u Skoplje, što donekle pokazuje kako je teško bilo naći štampariju i sredstva za izdavanje tog časopisa koji je oko sebe uspeo da okupi sve što je bilo napredno u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. U tom „Književnom krugu” bila je zastupljena isključivo socijalna literatura, orijentisana na prikazivanje položaja radnika i seoskog proletarijata. Naivno jc bilo to prikazivanje, ali politički itekako efikasno i pored toga što nam je cenzura skoro sve brojeve sakatila, brisala stihove, izbacivala čitave članke i to ne u rukopisu, već u slogu, Što je bilo sračunato da nas materijalno potpuno onemogući.

List „Reč mlađih” pokrenuli su po nalogu Partije Avram Amar — stuđent poginuo prilikom bombarđovanja Beograđa, dr Miloš Savković, skojevski aktivista Jovan Jovanović i ja. Izašlo je samo nekoliko brojeva tog lista u godini 1957, a onda se policija umešala, saslušala sve inicijatore, Amar je čak upao i u grupu pohapšenih, ali do „provale” nije došlo.

Vodeća ličnost tog vremena i čovek koji je izvršio veliki uticaj na mladu naprednu generaciju pisaca bio je Jovan Popović, značajan i kao ideolog i kao stvaralac. S vremena na vreme održavane su i književne večeri u fizičkoj sali Pravnog fakulteta (današnja „Sala Heroja") čuvenoj po mnogim manifestacijama i demonstracijama održanim u njoj. Bila je to jedna od moćnih tribina studentske organizacije i studentskog pokreta uopšte. Kontakte sa rađnicima, naročito političkim, uspostavljali smo na inicijativu Partije, a sprovodili ih preko „Stranke Radnog Narođa” koja je bila samo paravan iza koga se masovno moglo kontaktirati s radnicima. Masovnost se postizala i pomoću spccijalnog sistema pređavanja: Partija izabere predavača i odabere temu dana, ova je prenese grup:

" relerenata, a oni je prenose dalje održavajući ta

ista predavanja po stanovima radnika ili na izletima u grupama od po dvadeset, triđeset ljudi. Ja sam, naprimer, radio s „kožarcima” (obućars«im radnicima), a rukovodilac naše grupe predavača bio je Milentije Popović. Niz kasnije izbilih šicajkova pokazali su efikasnost ove metode. Bili su to štrajkovi metalaca, kožaraca, tekstilaca, a da i ne govorim o čuvenim studentskim „demonstracijama 1940 godine, kada je policija prilikom jednog ızleta pucali u goloruku masu u Košutnjaku. Kasnije se pojavio i časopis „Mlada kultura” koji je oko sebe okupio mlade pisce čitave zemlje zajedno sa zagrebačkim „Odjekom” i „Glasom omladine”. U međuvremenu nastajao je i nestajao čitav jeđan niz listova i časopisa preko kojih su napredni pisci između dva rata delovali inspirisani idejama komunizma. Zanimljivo je da smo se neko vreme skoro stideli pisanja intimnih lirskih pesama smatrajući ih nedostojnim revolucionara. Taj isti razlog bio je presudan za moje ćutanje u poeziji čitav jedan niz godina. Bilo je u tim našim stremljenjima, wa tim shvatanjima da je Hrika nedostojna pravih revolucionara, da je važnija sadržina od forme, mnogo smešnog i naivnog entuzi-

jazma ali i mnogo mladalačke revolucionarnosti, spremne đa se nesebično žrtvuje za ostverenje svojih ideja.

Ovih dana, slučajno, dobio sam prepis jednog pisma koje sam još 1952 ili 1955 godine uputio Vladi Mađareviću, tadašnjem uređniku „časopisa „Glas omladine”. Taj odlomak baca svetio na uslove pod kojima su, u to vreme, objavljivani napredni listovi i časopisi, pa, mislim, neće biti na odmet da ovđe navedem jedan njegov deo:

„Što se tiće našeg Kruga — pisao sam tada Mađareviću — pogodio si đa sam imao dosta truda da ga kako tako održim na životu. On me je stajao dosta napora i ne samo materijalnih, nego i moralnih. Nije lako, druže moj, pod ovim uslovima, i u ovoj sredini, uređivati jedan časopis, kojemu je stavljeno u zadatak da ne podlegne provokacijama, da se pošto-poto održi u nejednakoj borbi za slobodđu onih osamđeset pet otsto sputanih. i zgažehih. No, to se rečima, pismeno, danas i oode (ne ono nadrealističko danas i ovde, nego Ono naše krvavo, stoprocentno) ne može reći. Napominjem ti samo da ovaj broj, koji ti sad šaljem, nije ono što je trebalo biti, nije čak ni za polovinu, „Državotvorci” drage nam Jugoslavije (Čudoslavije?) preorali su plugom preko njega s namerom da ga u korenu saseku i bačeno plodonosno seme slobodarsko, o naše seme!, unište i zatrpaju prljavim plaćeničkim svojim rukama. Nije im uspelo! Oni su ipak barem toliko svesni: da mi ne živimo u Tunguziji, nego u tzv. (na papiru) „demokratskoj” državi. Zahvalan sam, opet, slučaju što su mi se oči još više OtvOrile i što sam se apsolutno uverio u istinitost one Krležine krilatice: ,, Gospodo (naime cemzori), mi ne živimo u veku crvene olovke, već u veku crvenoga stega!”·

Ja ne znam šta bi ti mislio o tome đa si bio u mome položaju, ali, veruj. ja sam dvostruko OogoTčen, i boriću se. Umesto da klonem duhom — desilo se baš suprofnn! Put je otvonem i *edini je mogući put. Pošteni duhovi će poći njime...”

ževnim prilikama

|

'dećih pitanja:

1. Kakvi su bili knj osi 92. Koji listovi i časopisi su naročito uticali na mlađih naprednih književnika, i kako?

3. Na koji način su napredni pisci svoje umetničke i političke iđejc?

| 070 BIMALJI-MERIN:

/

DUŠAN KOSTI(:

„Između dva rata moj delokrug rada bio je u mnogome sveden na saradnju s časopisom „Mlada

· kultura” oko koje je tada bio okupljen priličan broj

naprednih mladih pisaca: Mihajlo Lalić, P. Perović Avdo Humo, Aleksa Čelebonović (odgovorni urednik), Jurica Ribar, Radivoj Koparec, mladi talentovani pesnik koji je kasnije poginuo u partizanima i drugi. Bio je to časopis organizovan nastojanjem Partije, nadahnut njenim idejama a izdavan nalaganjem „Saveza kulturnih društava Beogradskog univerziteta”. „Mlađa: kultura” uspela je da oko sebe okupi sve mlade levo orijentisane pisce, ali sara-

- đivali su i stariji: Đorđe Jovanović, Jovan, Popović · i drugi.

Pored čisto literarnih priloga inspirisanih tadašnjom bedom radnika i seoskog proletarijata, „Mlada kultura” donosila je i članke političke prirode kao i napise iz oblasti marksizma. Pošto je cenzura bila veoma snažna, tekstovi su pisani skoro ezopovskim jezikom da bi mogli biti štampani. Ime Lenjina, naprimer, nije nikada pominjano, ali su ga svi prepoznavali preko ovog ili onog: simbola. Oko časopisa bili su uglavnom okupljeni studenti Beogradskog univerziteta, čiji je pokret u to vreme snažno narastao. Teme su obično uzimane iz najbliže tadašnje stvarnosti, te nije nimalo čudno Štc se u literaturi između dva rata često pojavljuje motiv gladne, gole dece, prepuštene sebi i bedi oko sebe, služavki koje svoje bezizlazne situacije rešsavaju vitr:olom, nezaposlenih radnika, beskućnika. Tenđencija je bila jasno naglašena tako da je litcrarni kvalitet najčešće dolazio u drugi plan. Prilikom štampanja često smo imali sukoba s policijom i to ne baš osobito lakih niti bezazlenih. Poslednji broj „Mlađe kulture”, naprimer, pred samu zabranu štampan je u Zagrebu sa izmenjenim zaglavljem „Mlada literatura”.

Osim „Mlade kulture” mlađinska, srednjoškolska i „Novi srednjoškolac”.

Život studenata, pokretača i organizatora svih tih listova i časopisa u materijalnom pogleđu nije bio baš naročito ružičast. Mnogi su, da bi mogli da studiraju još u osvit zore raznosili mleko, bili kelneri po studentskim menzama, davali časove, prodavali knjige i živeli od toga, što se umnogome odražavalo i na njihovom pisanju. Danas poznati romansijer Mihajlo Lalić napisao je tih god:na „Pesmu mlekadžije”, jer je i on bio jeđan od onih koji su u samo svitanje, u polumraku sačekivali seljake na drumu, uzimali od njih kante s mlekom i raznosili ih po kućama. U to vreme i ja sam, takođe da bih mogao studirati, bio kelner u studentskoj menzi i raznosio poslužavnike s jelom, a za to dobijao besplatan ručak. No, to me, nasuprot Laliću, nije ni najmanje inspirisalo za pisanje poezije. A i kako bi: u menzi sam radio za hranu, a stanoval; smo po pet ili šest stuđenata u jednoj sobi. Celu jednu godinu krio sam se ispređ policije u sblđentskom domu. Bilo je to posle velikih studentskih demonstracija na Trgu „Slavija”. U to vreme bio sam urednik lista „Naš student”, žučno kao i svo

postojala su još dva Oolista. Bili su to „Zora”

moje kolege ismejavao starije pisce okupljene oko

konzervativnog „Pen kluba” i učestvovao na književnim večerima koje smo održavali u fizičkoj sali Pravnog fakulteta, čuvenoj borbenoj. tribini tog vremena.

Često smo kontaktirali i sa starijim piscima levo orijentisani.m: Jovanom Popovićem i Čeđom Minderovićem, čija je čuvena „Uska ulica” tib godina mnogo čitana i rasturana među studentima, mladim radnicima i proletarijatom. Poređ starijih naprednih pisaca na mlade pisce moje generacije Ogroman uticaj izvršila je slobodoumna i slobođarska „Nolitova” biblioteka, koja je izdavala dela najčuvenijih svetskih pisaca ođ Maksima Gorkog do Ben Travena i tada bila u centru pažnje. Ali, mnogi tadašnji mlađi pisci i studenti nisu bili samo pisci nego i borci. Žikica Jovanović-Španac koji se u to vreme bavio pisanjem proze, Radoslav Ljubović i drugi našli su se kasnije u rovovima Španije.

Vreme između triđesetih i četrđesetih gođina bilo je obojeno jakim revolucionarnim romantizmom i entuzijazmom mlađih. Literatura je često pretvarana u parole prenebregavajući književne kvalitete. Važno je bilo da se kaže što više o tađašnjoj mučnoj stvarnosti i da to što se kaže bude efikasno. Pred sam rat postojale su čitave grupe pisaca: Oto Bihalji-Merin, Jovan Popović, Lalić, Čedomir Minderović, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Matić i drugi koje su s partiske tačke gledišta po kružocima ra· spravljal; o literaturi. Bila je to jedna od vrlo direktnih veza Partije s piscima.

Danas mi taj periođ vremena izgleda veoma drag, lep, pun uzbuđenja i zanosa, možda i zato što smo bili mladi, imali cilj i borili se za njega”.

MIHAILO LALIĆ:

Za svoje književne početke i godine između dva rata sam Lalić kaže: y

— Triput sam počinjao da pišem i, ostavljao. Tražio sam put na kome ću moći najefikasnije da delujem. Još 1954 godine štampao, sam prvu priču u „Pravdi”. Onđa mi se učinilo da književnost nije dovoljno efikasna u političkoj borbi, pa sam . radio u stuđentskoj organizaciji i bio vaspitač marksizma jedne grupe tramvajdžija. To mi je izgledalo korisnije. Drugi put sam se latio književnog rađa 1957—58 godine, i opet ga ostavio, jer su političke borbe zbog češke krize i Španije bile veoma zaoštrene.

U 1939 godini počeo sam treći put. Bio sam u uredništvu „Mlade kulture”. Bilo je to diyno, društvo — seća se. — Najbolji deo mladosti. Mnogi su poginuli: Đuro Ribar, Koparec, talentovani mladi pesnik i drugi. Radio sam i kao novinar u „Pravdi” iako sam i tu došao odozdo, od ekspedicije lista. Bio ie to težak morno, moćna smena...

(Odlomak iz knjige razgovara »Pisci o Ssebi«)

Ovim razgovorima periodu između dva raznim oblicima gra e da, u izvesnoj bar meri, osveže odnose i događaje koji 5U, a neđovoljno poznati.

za »Književne novine«, sa Dušanom Matićem, Tanasi« Otom Bihalji-Merinom, Đušanom Kostićem i Mihailom

novijm generaocijam. Razgovori koje je, jem Mlađenovićem, ri Lalićem, vodila Grozđana Olujić-Lešić, kretali su se,

sa nekolicinom i

staknutih naših književnika, koji su, rata, aktivno učestvovali u borbi naprednih pisaca sa

đanske politike i ideologije, »Književne novine«.nasto;

dobrim delom,

uglavnom. oko sle-

iževni i politički odnosi u periodu između dva rata” e 5: društveno angažovanje

između dva, rata, Birili i propagirali

Vratio sam se u grad i peo skelama novogradnje. Farbao sam prozorska okna i sobe beogradskih trgovaca i bankara, živeo među radnicima i okusio nešto od one snage koju sam uzalud tražio kopajući zemlju. Tada, 1925 godine, došao sam prvi put u kontakt sa organizovanim radničkim pokretom. Bilo je to u Kosovskoj ulici na vrhu uske zgrade u kojoj je bio smešten komitet Ujeđinjene radničke partije. Tada sam upoznao Mošu Pijađe, Radu Vujovića i pre svega Zlatka Šnajdera, tađašnjeg generalnog sekretara SKOJ-a. Tada mi je bilo dvadeset godina. ! o

Nemiri mlađosti možđa su tu našl; ostvarenja u akcijama solidarnosti, u brzim, polulegalnim i ilegalnim manifestacijama na ulicama Beograda. Danju sam radio kao molersko-farbarski radnik, a uveče sam posećivao slikarsku školu. Stara Beta Vukanović, tada profesor na Beogradskoj urmetničkoj školi, pokušavala je da umiri ekspresivne i sirealističke pobune mlađosti. .

To je bilo vreme kada su buntovne iđeje nalazile izraza u skrivemoj hronici poezije i- u prvim fragmentima romana koji sam uskoro poneo u daleki svet misleći da ću u veliki grad stići kao pobednik. Ali su me na stanici Berlina čekale anonimnost, usamljenosti i nemaština. e

Danju. sam se davio u vrtlogu velikoga grada, učio u slušaonicama i ateljeima, večeri su bile moje. Piskator-je tada inscenirao socijalne drame na tri plana, a Brehtov ~ „Čovek je čovek” stajao je u centru diskusije. U bioskopskim salama gledali smo treperavu viziju Ajzenštajnove „Krstarice Potemkin” i ekspresionistički začarani pejzaž „Kabineta doktora Kaligarija”.

U Galeriji „Sturma” čuo sam reči Hervarđa Valdena, sa zidova su gledali mehanički ljuđi Oskara Šlemera, lkubistički konji Franca Marka, muzika boje i svetlosti Kanđinskog i Kleove ekskurzije u predele sna i detinjstva. Tada sam u haosu građa našao na prijateljski prijem u toj redakciji avangardističkog časopisa „Šturma”, u kome sam objavio rane napise — pesme u prozi.

Taj kontakt sa galerijom „Šturma” i naročito sa njenim naprednim i smelim rukovodiocem Hervardom Valdenom pomagao je nekoliko gođina kasnije kada smo u Berlinu organizovali izložbu protesta i optužbe protiv krvave diktature u Jugoslaviji. O toj izložbi pisaću drugi put. Danas sam hteo da ispričam jednu drugu stvar, nastajanje časopisa i izdavačkog preduzeća Nolita.

Možđa je nužno da pre toga govorim O izvesnim kretanjima koja su pomagala tom ostvarenju. U ovim godinama posle vrtloga inflacije u Memačkoj u kojoj je vrednost novca iščezla za tren, a sobe su se mogle tapacirati milijardama, izgledalo mi je kao đa je čisto umetnička problematika izbledela u 50cijalnim i političkim sukobima. Tađa sam- došao u kontakt sa Žorž Grosom, Bertom Brehtom, Anom Zegers, Johanes R. Beherom, Džerdžom Lukačem, Ludvigom Renom i drugim naprednim piscima i”Umetnicima. To je bio krug levičara socijalno 'BHiažovanih koji su se uglavnom grupisali oko časopisa: „Levi zaokret” (Linkskurve) u čiju sam redakciju svraćao i koju sam kasnije vodio. ·

Vrativši se u Jugoslaviju 1928 godine da otslužim vojni rok, postojao je već izvestan pismeni dogovor sa mojim bratom Pavlom o osnivanju časopisa „Nova literatura”. Na bedđemima Petrovaradinske tvrđave, u kojoj je bila smeštena škola avijatičara (iako se tu svakako nije letelo, već samo dobijao teoretski deo obrazbe), sedeli smo brat i ja i formulisali .prvi program „Nolita”. „Nova literatura” iznosila je socijalna i umetnička gleđanja naprednih duhova sveta. Pritisak i progoni slobodne misli bili su tađa veliki i baš u vreme kada je .napredni pokret mogao samo iz ilegalnosti da dela, platforma literature bila je legalna tribina socijalističke misli. U prvom broju časopisa bila su potpisana kao članovi redakciskog komiteta, pored mene i brata, imena naprednih ljudi kojima smo bili u pismenom ili usmenom .dogovoru. Među njima: Anri Barbis, Albert Ajnštajn, S. M. Ajzenštajn, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Piskator i drugi. ad jugoslovenskih imena stajala su: Branko Gavela, A. Cesarec, S. Calogaža. Ali faktički su pored njih aktivno sarađivali Oton Krstanović i Veselin -Masleša, koji pak, nisu mogli vidljivo istupati, jer su imali funkcije u ilegalnoj Komunističkoj partiji Jugoslavije. Lično sam uređivao samo prve brojeve časopisa. Ja sam morao napustit: zemlju, a posle jedne godine, šestojanuarski režim onemogućio je dalje izlaženje „Nove literature”.

Izdavačko preduzeće „Nolit” produžilo je svoju delatnost uprkos progona i zabrana i vršilo je svoju humanističku i socijalističku misiju do izbijanja Drugog svetskog rata. Pavle Bihalji bio je više puta hapšen i mučen u beogradskoj glavnjači, ali je ostao nepokolebljiv u ostvarenju zadataka koje su ·drugovi postavili pređuzeću. Tađa je „Nolit” objavio niz socijalnih romana, dokumentarnih i naučnih knjiga svetskih napfednih pisaca i time ne samo delovao na proširenje svesti i vidokruga čitalačke publike, već je direktno uticao na širenje marksističke i socijalističke misli.

U tom smislu „Nolit” je jedan ođ duhovnih i intelektualnih poduhvata velike socijalističke zamisli iza koje je stajao snažni ali ilegalni pokret, koji je ne samo organizovao štrajkove i politički otpor, već je zračio humanu misao i marksistićku svest. i

„Već nekoliko neđelja posle napađa na našu zemlju, 17 maja 1941 godine, Gestapo je uhapsio Pavla Bihalija koji je čitavo to vreme bio nosilac i glavni stvaralac „Nolita“. On je streljan između 40 6 jula kod Marinkove Bare. Ne samo njegova druaarica Martija Bihalji, koja mu je čitavu tu deceniju nesebično pomagala, već i mmogi drugi napredni ljuđi u ovoj zemlji osetili su tu smrt kao udarac protiv jednog žarišta napredne mislj i intelektualnog otpora.

Mene je ta vest našla u nemačkom zarobljeni -

štvu. Četiri godine ropstva bile su pune pustoši i tmine; al; i tu u pustinji robovanja, u situaciji na= izgled bezizlaznoj, pomagala je veza sa pokretom u zemlji i dala je potstreka za bekstvo i pokušaj vraćanja k vojsci drugova i prijatelja u šumama domovine. Ali to već vodi u jednu drugu epizodu života i o tome ću možda drugi put pisati.