Književne novine

ya!

4 -.Sa iN,

eš ab) Sa aaa

TE ONA

no misli, najvažnije

mogne ocu, ali potsvesno ova painja u koju ulazi samo je spas «za nju, bekstvo od bola nečiste krvi u kalarzu fragedije, Onaj otrov čulnosti, ona hoće da potroši patnjom. Sofka bile {iziološka već psihološka materija. Sa lucidnošću pribrane duše ona prati sve, misli o svemu. Za udo je koliko ova tobož erotska priroda mnogo misli, Sva ona Borina ODričanja o precima nisu samo objekHvna molivacija dofkinih kasnijih

iza, Već jnlimna istorija jedne de» wojke čije se čulo vidovitosti rano probudilo, Ta priča prolazi kroz prizmu Sofkinih misli, to je sonda njemih saznanja. Ne priča to Bora o njima, već to Sofka misli o sebi u wezi sa njima. Koliko tu ima njene lucidnosti gledanja i nadnošenja nad

dubinama tuđih sudbina. Nisu u Bo-

tinom romanu, kako se obično povrone analize Sofkinih čulnih gorenja (uvek su naši kritičari stavljali pogrešno u prvi plan scenu sa Vankom, ili momente

kad Sofki dođe njeno, »ono«; a i u

sceni sa Vankom za Boru je glavno ono što Sofka »misli« tada, ona njena moć lucidnosti da prati svaki pokret, m sebi naročito gađenje od toga do-

dira). Centralne scene romana su ona

sktrašna noć wu kojoj Sofka »misli«, budna do zore, misli o ocu i rešava da se uda i da ga spase; pa zatim, ona druga moć m kojoj Sofka, opet, 8 šta se događa m ranjavoj Marovoi duši posle venčanja pred mjemim wrahima. Te strašne noći sa njema imHmnma potreba; u njima ona mislmma kova telo vu fluid duše, u sveca, Ona postaje nežna i prema ocu patmiku, i prema Marku koji se kao crv ma vatri vije pred njom, i prema %VYekrvi seljanci koja je isto tako provela vek a bola, i prema mužu Tomči. koji se vazvija m istog patnika. " fka razame, ume da ih vavoli, da ih pomiluje, wteši, spase. Za sebe sama, ona provodi život m suzama, a prema svakome je neŽma. To je i bio najteži psihološki froblem, koji je Bora rešavao. („Naša stvarnost“, br, 1—2,

Beograd, 1936)

1. Goran Kovačić

PESNIK TIJELA I SIROMAHA

(A. B. Šimić) {Odlomak)

U tom tjelesnom raspeću on je napisao najdublje pjesme o ženama u našoj literaturi: krvave zanose za mjihovim lijepim lakim tijelima; grčevile vriskove pred njihovim putenim strastima, tihe, tople utjehe nesretničama, što u ljubavi misle na smrt; gorka uživljavanja u njihovu mnesreCU, 5a zanosom za njihovim Žčistim golim „tijelom, što dršće »obliveno zvijezdama«; beskrajna samilost prema onim jadnicama. koje nikad me osjetiše ljubav; molitve tijelima bijelih boginja, koje s dalekog neba sjaju u sobu; samrtno bljedilo pred izdajom dragog iijela, punog strana mraka; povratak k dragoj, njenu tijelu, kao fantom, kao strah, kao vječita prisutnost, da njeno tijelo drhti i treperi; duboka sućut nad napuštenim ženama, čije tiijelo vene pokraj sirotnog pokućstva, nad ženama, koje su i same stvar među stvarima, vlasništvo nekog »vučjege lica«; žene-maike, koje dršću nad tijelom svww. tijela; bogomajke, koje bi voljele krv svoje krvi, nego boga u svom sinu.

Pjesme o tijela i pjesme o smrti, kae i pjesme o siromasima, podigoše tijelo u svaki osjećaj, u svakm mi880. i

"To tjelesno, što muči i razdire duh, to tjelesno, što postaje sve i jedino, što uljelovljuje sve Šimićeve senzacije, što nalazimo u njegovim Preobraženjima, gdje (ma da u stilu ekspresionizma) i stvari i glasovi oživljuju, postaju krv i meso +dovoljno izražava njegovu pjesničku ličnost.

Bio je suh u stihu, kao Merimee u rečenici, ali bijaše to suhoća zlata. Ižao je za tim, da he napiše slab stih. ft zate su mu pjesme nalik na solidne eračČevine. Mleeđutim, bijaše naš, do clanas, mnajbolji arhitekt pjesama. Znao je sve; i odviše. Toliko odviše, da škodi neposrednosti: sve je matematski točno, sve je na mjestu, i zato was sitrojevna, mašinska odmje· renost strofa, efekata, osjećaja, djelovanja. zvukova, padova, kontrasta, kretanja zamara preciznošću, I sam Se svoje pjesme usporedio — prema "esariću ~ sa svojim masivnim jedmostavnim, žeškim i preciznim satom,

Zakoni moderne wmjetnosti mogli bi u primjerima iz Šimićeve lirike naći bezbroj najrazličitijih i najfinijih egleda, možda i više, nego što nalaze stare poetike za svoje irope i fisure u Mažuranićevu genijalnom epu.

Ali pjesnik tijela bijaše i prvi hratski moderni socijalni lirik do Ce-

"sarića. IJ ciklusima »Pjesme sirov

maha« i »Siromasi« svojim iskristaliziranim materijalističkim · uvjere» njem, socijalnom revolucionamosti, lirski ostvarenom muzikalnošću stiha i napose psihološkim zahvatima, koji ostaše pnenadmašeni MW mašoj poeziji, izrađuje on posve svoju ličnost. Njegovo tijelo dalo je svoj posljednji najljepši sjaj. siromasima... (Novosti«, br. 248, 8 septembra 1940, Zagreb; povodom 15-godišnjice smrti A, B. Šimića).

Oskar DAVIČO Za druga Karla Marksa ili ma kog druga od Radeničke internaćionale, Sreten Anđelković šalje pismo

iz zatvorskog kruga ije male,

U svakom selu Srbije —- mehana. U celoj Srbiji — jedna fabrika. Na svaki okrug — sto apsana

i sto hiljada kažnjenika. l

U Srbiji — knjaz i fabrikant buržoj, dželatske klase — dva glavara.

ljudi — po torski. Život Eh, zaboravi tugo stara,

Gazda ministri — srkut kafe sabajle i mater kroz mater svima, Iz preka dovode kistjant kinderfrajle i krišom spavaju s njima,

»Mito? Zar ja? Al kad oćete, mersi, danke, ismo vam mi neki jakobini.

Srbi smo, zna sel Plate su tanke.

TI tako — čini, ne činil«

pij i psuj.

Praktikant — groš na dan. Činovnik — dinarče. »Eh, gosn Sreto, na parg rte naši,

a kad ih karaš, vele: »I marjaš še parčel«

Il: >Činovnik je —- da jažile

Oči su mu — ždrela, a duša — luce. Za šta da se čovek uhvati? Ljudi s brkovezom šene kao kuce,

Do bme još kolko sati?

Ah, izvoz svinja. Uvoz — brz, po naški, uz larmu pleh-muzike.

Pa sviraj! Odlazi Srbija natraški

rado u novčanike.

Knjige? Marš. Prvo i prvo —- još nije zima. Drago — kamena soda, pa da se proda, Gospoda leškare pod orasima

ma usla im dolazi voda.

Od fruštuka slade ručak. Od ručka -— večeru, »Šla ima novo? Sarma?« »Ne, kapamal« »Popusti kajš!l Alal mu veral« Što žderu,

Al ko je s nama? Tama?

Radenici? Šaka bezvoljnika. Klasna svest — kod nule. Gospoda brekću u svome raju.

Kad gule kožu, onda, znai — gule.

Inače — piju, jedu i kartaju.

Pa šta? Spušta I se barjak? Nema | spasa?

Nepomična polegla tama?

Druže daleki, preko srče, bosa, bez glasa

— krvava Srbija sama.

Buna? Gde su proleteri? Gde su radenici?

Revolucija prava — voće nezrelo. Daei i kalfe. Neće je činovnici, Sve ostalo — kod nas je selo.

Pa ipak. I tu se bori i robija.

I tu pljušte iskre iz okova.

I selo već vidi: kroz bol se probija zvezda nad svakim od vezanih snova.

A muke? Nek muče. Srbija se ne da. Znaš hajdučke oči na sve četri strane? Srbija razroko iz zaseda gleda u dvor cvokotav i sunce apsane.

Dušan MATIĆ

NA UGLU ČELOPEĆKE I ZAHUMSKE ULICE

Na uglu Čelopečke i Zahumske ulice

Ni ruke linotipista na tvrđim slovima

Ni plikovi ni vene na nogama kelnera

Na uglovima svih ulica sveta

Na uglovima sveta bez ulica

u hodnicima, zatvorima i fabrikama i bolnicama Za kelnerajem

Za tasterima

Pređ kotlovima i sa golim pekarskim nogama

U prokislim naćvama

Noć koja ne spava

Ne spavaju prostitutke u pustinji ulica Ni noćni čistači gospodskih ulica

Noć koja ne spava a . Pa ipak je noć milionski san

Senovita pustara želja Zamamljen tok

Zapaljen lanac telesnih mešanja

Ne spavaju noćnc Sšihte radnika u lapavim oknima

Gde budni metani vrebaju naprsle lampe u zgrčenim ruđarskim rukama

Ne spava prekovremeni rad

Ni bolom satrveno telo u karbolskom čaršavu pukog bolničkog kreveta

Ni noćne smene

Ne spavaju noćne smene radnika

Pa ipak je noć milionski san Tiše disanje slatki umorni slom Troma topla bara spavanja

Pa ipak na obronku te trome tople bare spavanja

U mulju gde svu noć lagano tonu pokošene livade borbenih java

Ne spavaju pažijive oči radnika elektrane

Muk zgrčenog fetus-čoveka

burnim grudima

Ni ponoćni švajseri nagnuti nad šinama Ne spavaju crevari kraj smrdljivog loja i ceđi

kipećih kazana

buraga

Pa ipak na rubu ove beskrajne katarakte spavanja

Od pernatih ležišta do đece u Skoplju zaspale u amamskom pepelu

Ne spavaju čuvari pruga sa gas-lampama na

Ni kasapske kalfe u zelenkastom gadđu volovskih

Ne spavaju ni mornari ni ložači ni mašiniste ni splavari ni ribari ni konđukteri ni šlepari

na zemnim i vođenim putevima sveta

Noć koja ne spava Noć koja ne spava

Dobriša CESARIĆ:

MRTVACNIĆCA NAJBJEDNIJIH

U bijelo okrečemoj sobi

Stoje dva đuga drvena stola. . Svakoga dana nove im goste

Dovezu mrtvačka kola.

Služavke, umrle u bijedi, II sijede ispačene pralje, Kojima ukočeme ruke

Ne mogu više preti dalje,

I koje — uzevši im ruho Ubožnica amo šalje,

Bludnice, koje pohotme ruke Nikada više. neće da dirmu,

Uđoše u jednu posve mirnu,

1 stigne ovamo kažnjenik,

Kojeg je žandar presto da Yodi, II napuhnuti utopljenik,

Kojemu ime nesta u vodi,

1] jadne, izmučene skitnice, Vječito gonjene do miknice,

Što prođoše kroz ovaj život bosi, Sa sijenom iuđih sjenika u kosi,

Svi omi amo jednom dođu, Zbiti u lijesove proste,

1 zauzmu svoje mjesto na stolu, Što vječno očekuje goste,

Zive su ih gonili i gmjeli,

Nožem su ih rasparali mrtve Ti, što žrtve za života bjehu, Ostaše i poslije smrti žrtve,

Stanovahu na kraju građa,

U prljavome kvartu roblja, Počivat će na kraju groblja, Daleko od arkada.

I kao što je više njih Imalo zajedničku sobu + Tako će i sad više njih Noćivati u istom grobu.

U bijelo okrečenoj sobi Stoje dva duga drvena stola. Svakoga dama nove im goste Dovezu mrtvačka kola,

· Što poslije sviju bludnih, bludnih moći

Pavle STEFANOVIĆ

SEĆANJE

O i. ———

NA RAD

SA GOVORNIM HOROM ~

Da su ljudi srodni po svojim duhovnim Rkonstitucijama, slični po stepenu obrazovamosti, bliski po navikama na sve ono što smatrapotrebama, uzajamno odnose na izvestan apstraktan način, tojest Samo svojim zajedničkim idealima, mislima, težnjama, stremljenjima i raspoloženjima, bez ikoje zajedničke putanje na planu njihove društvene delatnosti, tako đa, osim izuzetno pogodnim prilika ma, ne moraju čak ni znati jedni za druge, — to je u mirnim, mirno građilačkim, stabilnim epohama. sasvim normalna i obična pojava; u takvim vremenima to je možda i jedini vid uzajamne bliskosti ljuđi jedne društveme Pups Nar joj se svi inačmi a VI \Zila Peto veli u jedam opšti tok stvari. No baš u takvim, pozitivnim, gradđiteljskim epohama ume da klija — recimo to otvoreno i čovekovo osećanje meke unutar– nje usamljenosti, ko zna zašto Sve a verovatno baš i zbog nedostatka (zbog „deplasiranosti, jer zbog nepotrebnosti) izvesnog pravedničkog duha bunta, gnjeva i negodđovanja u društvenoj atmosferi. Nasuprot jednoj takvoj društvenopsihološkoj klimi, vremena velikih istorjskih potresa i promena Uu pripremi, godine duhovne mobilizacije za akciju koja je neminovna u skoroj budućnosti, dakle predrevolucionarne godine u pravom smislu te reči — ostvaruju sa lakoćom, bezbrojnim mizom među sobnog združivanja (ne samo organizacionom aktivnošću nosilaca naprednog i revolucionarnog dru štvenog pokreta, no i sasvim spontano) upravo zajedničku delatnost, upravo zajedničku putanju društvene aktivnosti ljudi sa raznih stupnjeva obrazovanmosti, prazličitih po godinama. starosti, različitih po navikama i po svemu onom. Što smatraju svojim potrebama, Tu onda, u takvim predrevolucionarnim vremenima, nastaje neko čudesno i divno zanemarivanje mmogo čega osobemog i ličnog, neko prirodno i neusiljeno isticanje opšteg u smislu plameno iskremog zastupanja nadličnog, neko toplo, usrdno, jarko staranje svih pristalica velikog polaganja nađe u promenu, da iznađu i svesrdno obavljaju jednu zajedničku delatnost, podjednako dragu i blisku svima, ma koliko različite bile staze i bogaze sa kojih su na veliku platformu ove zajedničke ideološke aktivnosti izbili, U predratnim „godinama, tamo negde oko 1956 i dalje, politički vid te zajednice svih koji su bili svesni fašističke i nacionalsocijalističke opasnosti po miroljubivi i radni svet bio je Narodni front, a kod nas, na polju opšte kulturne aktivnosti i posebno umetničke delatnosti, iđejno jedinstvo svih ma-

pređnih društvenih snaga, pojedi-

naca i grupa, ıspoljavalo se u traženju i iznalaženju zajedničkih oblika istupanja radmika, studenatia, prosvećenijih zanatlija, činovničke (uglavnom sitnočinovničke) inteligencije. Jedan od oblika'.tog >zajedničkog, pretežno amaterskog, društveno-ideološkim gciljevima usmerenog umetničkog (ili, ako' hoćete i „umektičkog”) delovamja. gradskog i naročito „beogradskog stanovništva. bile su horske recitacije. Ograničene specifično umetničke izražajne mogućnosti ovog hibridnog, glumačko-muzičkog roda umetnosti naglašenog „idoejno propagandnog karaktera nisu tada pretstavljale nikakvu smetnju re=lativno kratkotrajnom ali mtenzivmom procvatu horskih recitacija, i pisac ovih redova, tada aktivni učesnik u pokušajima razvijanja te SŠiroko populame wmetničke delatnosti u ređovima radničke Klase Beograda, izneće ovde neka od očuvamih sećanja na prilike i nes prilike u kojima su beogradski rad= nici, okupljeni u „govorno-horskoj sekciji ujedinjene radničke „umet= ničke grupe „Abrašević”, megovali taj rod, gledajući u njemu jedmo od umeilničkih sredstava svoje idejne borbe, svojih iđeoloških pri= prema za pretstojeću revolucionar= nu akciju,

Moja jedina pretsprema za delatnost umetničkog rukovodioca govorno-horske sekcije „„Abraševića” bila je prisustvovanje probama koje je kompozitor i muzikolog dr, Vojislav Vučković odvžavao sa studentima Beogradskog umiverziteta, u jednoj od onih ulica što se blago uspinju ka kompleksu bolničkih zgrađa, Autoritet, takt, pedagoško i instruktorsko držanje ovog učenog druga, odličnog poznavaoca i propagatora marksizma, pomogli su nam tađa svima, studentima — izvođačima i nama «privatnim, dobrovoljnim hospitantima, da lako i brzo uđemo u „tajnu” kompozicione tehnike tekstova za recitovanje, da se osposobimo za dalje raz-

„ABRASEVIĆA“

mošenje i presađivanje tehnike di. rigovanja govornim horom. Činje. nica da su USKOrO za njegovom delatnošću sa beogradskim napred, nim studentima nikle horske re. citacije i po drugim gradovima Srbije može se objasniti samo prj. menljivošću njegovih radnih mcto.

đa, kojima svi mi, nastavljači oye ~

posebne alcttivnosti, prvenstveno dugujemo. Trebalo je tada, u tim nekolikim godinama pre izbijanja . Drugog svetskog rata, pored drugih i e. fikasnijih akcija, i mnogo govori, 'ti, govoriti, ubeđivati, pridđobijati, otrežnjavati od uhodanih iluzija, Trebalo je, putem reči, uzbuđivati, potresti. Razume se, svi smo znali da je za tu funkciju najcelishod« nija umetnička reč. Iz Kulturnog nasleđa trebalo je, zato, probrati i stalno probirati umetničke tekstove koji bi u datom trenutku mogli zvučai kao naša sopstvema reč,roeč naše epohe i situacije, a za upot« punjenje tog idejnog programa trebalo je stvoriti nove tekstove, Pred nama je pak stajala budna i oprezna državna cenzura i uvek pripravna policija bivše kraljevine,

U takvoj društvenoj situaciji, Bas.

ne Vučković, već obeležen svojom političkom aktivnošću, nije imao otvoren put za ulazak u legalnu radničku. organizaciju. Trebalo je naći pogodnu ličnost, „nekompros mitovanmu”, kako se tada govoni}o, i m je predložio državnog službe« nika, čoveka iz naoko mirne i tihe Univerzitetske biblioteke, dđoncdavna muzičkog Kritičera u jednom trećerazrednom popodnevnom listu, mene.

Već sam radni repertoar govornog hora „Abraševića” iz tih godina jasno govori o idejnim

smernicama njegove aktivnosti. Izvodili smo, naprimer, satiričnu Zmajevu pesmu „Gvožđe i zlato”, emfatično - himnični prozni tekst Kočićev „Slobodi”, jednu narodnu izrazito antireligioznog karaktera (iz zbirke N. Andrica) reportazno beograđsku pesmu A. Boglića, jed= nu klasno inkantiranu Čedomira Minderovića („Nosači”), proleterski obojenu „Uspavanku” i stravičnotužilački „Moritet o detinjem lešu u klozetu” Bertolda Brehta, podvučeno antiratnu liriku \drevnogi Tai Pea, stihove dupke pune idej= no-programskih parola, eksklama-> cija, kletvi i zakletvi, sve što je doprinosilo, ili što se nama činilo da je moglo doprineti, da val rcvolucionarnih ideja i želja zapljusne naše redovne i uvek zahvalne, zadovoljne, odđuševljene slušaoce,

radnike i radničke porodice tađa-,

njeg, uznemirenog i idejno-politički veoma, veoma nejedinstvenog, do konfuzne šarolikosti izđiferenciranog Beograda,

Rađ=

Na javnim priredbama u ničkom domu ređovno su, naravno, bili prisutni agenti policije. No na-

vraćali bi oni počešće i na same probe, na naše interne, pripremne radne sastanke. S vremena na vreme, ovi vuci bi navlačili jagnjeću kožu, zapitkujući horovođu, „,gospodina” iz uglednog građanskog reda, šta mu je to potrebno, to baktanje sa sirovim i prostim ljudjma, a on bi na takva pitanja još bezazlenije odgovarao, da je njegov posao Čisto stručne prirode, da je pitanje idejne sadržine van njegove nadležnosti (za to postoje radnička komora i uprave stručnih sindikata), a da su prevedeni tekStovi inostranih pesnika, -— kao što Su, recimo Nemac Hugo Albreht Tis ili Čeh František Halas — 0“ dobreni i od cenzure i od policije. Međutim — i to je na ovom me“ štu, posle dvadeset i tri godime, Naslavak na 13 strami

KNIIŽEVNE NOVINE