Književne novine

oran a rar uu ua aa

U jednočćmkama Lekcija” 1 „Čelava pevačica“ Ežen Jonesko se \ svirepo i nemilosrdno ruga svemu i svačemu živom i mrtvom, svebm i čovećanstvu. Dok su „Sto“ lice” donosile „poruke koju nije bilo mogućno izreći, zagronutost i nemu nemoć čovekovu ed nevidljivim možda ali utoliko brutak-. nije prisutnim sMama sveta, mra(čen, stravičan bezizlaz čije je jshodište tragedija, ropac, samoauibistvo, dotle je u „Lekciji” i „Će“ lavoj pevačici” ta atmosfera uokvi= rena burleskom, porugom, parađdok| sima i satirom. 1I sve stešnjeno, | zbijeno, izubijano i ubijeno u za| gušljivom i tamnom hermetičkom | krugu... ; Eženm Jomesko zasniva svoju iroiju i satiru ma iznenadnim i naj| neočekivanijim obrtima reči, jet“ kim, Ssmišljeno besmislenim „replikama, beskrupuloznoj paradoksala nosti, đuhovitim i strelovitim upa· dicama i opaskama koje izravne~= vaju, poništavaju granice između komičnog i tragičnog. Ličnosti u njegovim komadima su stilizovani simboli ili groteskne figure. To je na svojevrstan način atifi_ cijelna literatura koja ratuje protiv pozorišnih „okamenotina i ša_ blona, protiv, monstruoznosti sile i savremene civilizacije, protiv bajatosti i plesnivosti života i života| remja građanskog, malograđanskog, | maloljudskog i neljudskog. Satira | često cimična, ljuta i nepoštedna, | pod maskom wotovo dobroćudnmoe rodreolističke {arsc. | Na koga je to kivan Jomesko? Rekao sam već: na sve i Svakoga! U „Lekciji“ je dirnuo, udario u zemicu ponosa današnjega sveta: nauku, Starog profesora-manijaka igra. to Zoran Ramkić sa izvanredmim intemzitetom, m izbezumljujuem, furioznom tempu, bez pređaha i zastoja, razvijajući i potcrtavaju5; piščevu ideju o konfuznosti i štet nosti samozvane, jalove nauke i učenosti, o njenim ogromnim ambicijaema i zbrkanoj, nesuvisloj primeni. Ispra: nih veličina Zoran Rankić je prikazao skoro demonskom sugestivnošću i snagom. Profesor se divi svojoj učenici koja je ma pitanje koliko je jeđan i jedam tačno odgovorila: „Ah, vrlo dobro. Čini mi se da ste vrlo napredni u svom znanju. Lako ćete postići opšti doktorat, „gospođice“; i obećava joj da će je za petnacst minUta naučiti „osnovnim principima lingvistike i komparativne filolo-

BO O O RR I

· taciji

t i bedu lažnonauč-“ ~

rezultate svih mogućih mmožemja”, Koje li ironije!...

U tome je, mislim, uzrok i razlog (meva, seatie i nezadovoljstva Ežena Joneska: i stara i mlada generacija naučnika i učemika mahom je pretenciozna, nasrtljiva i ograničema, suviše samouverema, papagajski nastrojena, sklona da mehanički prima i pamti, ili verglaški pođučava, umesto da svojom glavnom misli i rasuđuje. A ne odnosi se to, naravno, samo na profesore i učenike! I ne može da donese mikome mikakvo dobro. To je u „Lekciji” iskusila Učemica (koju sa dosta duha i šarma igra Ljubica Golubović) i to iskusila zaista. mučno i gorko.

„Celoeva pevačica” je Vverbahno bizareija i atraktivnije, ah bez ome pritajeme moralističke opomeme i lekcije sadržanc u podtekstu „Lekolje“, Parodija steđenog Života i | „malograđemskomgj (gnjilog) spokojstva tema je „ĆCoelave pevačice”. Jonesko se zgadio nad tim plitkim, „glupim, besciljnim i apsurdnim životom-neživotom ovijenim kućnim ogrtačima, papučama, frazama, i usiljenim osmesima, Sarkastični smeh i razjedajuća ironija piščeva, u lepršavom preplitanju barlesknih rečeničnih &ekvemci, dovedena je do đo maksimuma, do krajnosti: porođice Smit i Martin (u interpremonolitnog i mezaboravnog i Og kvarteta: Josipa Maurer Cvijović, Josip Bilić, Danica Rošulj i Miljenko Djedđović, u kome su so donekle ipak upečatljivije izdvajali Cvijovićka i Bilić), — ta dva bračna para se u histeriji otuđenosti, dosađe, mrzovolje, mržnje, i beznaJa — igraju železnice, ponavljajući u glas: „Bolje tamo nego tu! Bolje tamo nego tu!”

Ati gde?

Izlaz iz kruga je možda ludilo, možda haos, ili pak tamo gde ga svako za sebe buđe pronašao. Na raskršćima nema uspravnih i čitkih putokaza, Nema transparemata sa krupno otštampanim spasonosnim istmama. Problem i pustolovina je u tome da im se sami približava-

Jutro ljubavnika

· BURIFSKA BEZIJLAJA

U Sarajevskom narodnom pozorištu

mo, da ih proveravamo i ostavljano, i da ih tražimo opet i ponovo, Tako bar keže Jones sko,

Stoga je teatar Ežena Joneska, koliko god spolja izgledao neobičen, u suštini jednostavan, istinit i živote. „Lekcija”, svojstveno Jonesku imadžijski nazvana komičnom dramom, dramska je perabola sa jasno naznačenom moralnom porukom. „CČelava pevačica”, sadržaj i smisao (što je razumljivo, jer je prvo Joneskovo dramsko delo), Sa elementima. nadrealističke rečitosti i verbalne fantazije. (Sa doseškansi i kalamburimyaj kojima se ma svoj način u „AUtO“ biografiji” služio kod nms već i Beramiskav Nešić!). Tako postaji shvatljive i sasvim opravdane izjeve Ežema Joneska o veštačkom sjaju kočopernog književnog avangardizma. Jonesko je tvrdio da nema avangarđističkog pozorišta (pa svakako, ni literature) kao pravca i sistema: svako mora da ih ssm za sebe stvara i stvori, da ih kaže, pređoči vlastitm sredstvima, „sVOjim. jezikom. Kao što je i on Ssredstvima teatra stvorio svoj tamni i cinični, usplahireni, bwntovmi i uzbudljivi „antiteatar”.

Na sceni sarajevskog Nasodnog pozorišta uspešno ga je probumačio mladi reditelj Boro Drašković, kome je ovo prvi samostalni red teljski poduhvat. Drašković je. kotektno obavio swoj zađatak, osim što je, možda, previše nastojao da istakme grotesknu stilizaciji likova. u „Čelavoj pevačici” (govore kao da pevaju, kreću se kao lutke), umesto da njihovu apsurdnost prikaže najjednostavnijim. efektima, ili čak i bez mjih. No u sprovođenju svoje zamisli Drašković je bio dosledan, i u tome je izvesno njegovo preimućstvo. Što je utisak na kraju bio, uprkos smehu, opor i sumoran, nije kriv ni Drašković, a ni Jonesko: bio je to odjek i talog jedne subgestivno oživljene sumorne stvarnosti života koju ponekad doživljavamo i sami, i koju je bilo potrebno ponovo u sebi savladati.

Miloš J, BANDIČ

Počinje dan i gasi se ljubav

U njemm noć teška od uspomena

Daleki glasovi neponovljivog leta Oh mali ogojevi sMlaze u ravnicu

Ruke miruju u tamnom brodolomu Ruke pevaju tužaljku o njenom telu

U sivom jutrp smaragdne reči posrću

Brze reči otrovane svetlošću

u... .|._–—_|—.. GG GB RR. GG .—–—. i — RR .— _—–_— GI ~

gije! Učenica, međutim, nije znala koliko je četiri manje tri, ali je zato u glavi, za tren oka, izvršila množenje desetocifrenih brojeva. Kako? „To je vrlo jednostavno“, odgovara ona. „Kako se u svoje mišljenje „nisam mogla ·pouzdati, naučila sam napamet sve moguće

Vrhom neba preleti mlad vetar Pa ptica i njen šum: sećanje

On se još smeši plav od ljubavi Godine na jednom jutru prolaze

Miča CAJIČ

ee opuuuanupnenGunueNOeamOwoaauayanpmreSirapaapnuerenuuna renina uuu raenuu une una ner ranunnan nana aaineeunei inae eee a neuemaaı

— Odmah će vam doći muž, dotle ga pričekajte na drugoj strani, dođite, pokazaću vam, iamo gosti imaju da čekaju — i pošao je napred. Visok, snažan, mračan čovek, sivi šinjel, a za njim ona, na vuci sa korpom. Kraj puta džbunje, a ona. samo ide za velikim, snažnim šinjelom, dok ovaj nije stao, okrenuo joj se licem, izvukao je bajonet, bljesne sećivo.

— Lezi!

Videla je samo jeđan ogroman šinjel, stavila je korpu ma zemlju i lagano, bez reči je legla, »ja sam već stara žena!« htela je da vikne, ali rekla je to sasvim fiho, a veliki šinjel mišta mije progovorio, i ona je osećala da je lice velikog šinjela neobrijano, a možda je imao i šiljate, male brčiće, osećala je da je bajonet zabio do nje u zemlju i za to vreme je šinjel rekao: »ne nosim valida ja oči u stražnjem džepu«, pa ona je onda zaista još bila vrio mlađa, mlađa žena, reklo bi se, devojka još, sinulo joj je kroz sećanje, bio je tamo i bajonet, samo bi trebalo ispružiti ruku, ne, ne, ne! jer osećala je, sve je uzalud, Osećala se kao perce sred oluje, koje lebdi, leti u visine i dobije vrtoglavicu pred beskonačnošću.

Baka se itrgla 1 skočila je na mogeć, stajala je jeđanm. trenutak masređ kuhinje, onda je sporim koracima prišla štednjaku, čučnula je i zatvorjla CUBE, pa se osvrnula. »Kakve gluposti čovek sve me sanja“, mumlala je i prišla ormanu, izvadila svoju potanku perinu, počela da namešta otoman za spavanje i a io vreme mislila kako je stvarno sanjala taj događaj, jeđan jeđini događaj koji je doživela u svom životu.

„ Događaj, koji je uvek nanovo sanjani njen san (sa-–

nja ga valjda godišnje jedanput, ili svake druge gOdine, ko bi znao u kakvim se vremenskim razmacima javlja), i uvek je uverljiv, stvaran, samo bi se promenio u ponekom sitnom, nmevažnom detalju. To je tai događaj, sa kojim se mučila toliko buta i #a vreme Gašparova Života, i toliko pula joj je prouzrokovao neprijatne, besane noći, a Kasnije, ĐOsle Gašparove smrti, davao joj je prilike za prijatno sanjarenje, ali više se nikada nije ostvario. Bio ie to događaj, o kome niko nikada ništa na ovom svetu nije saznao, niko nikada ništa, valjda ni onaj neobrijani sivi šinjel, ako otada nije poginuo u nekom ratu ili umro negde kod kuće, a bog zna U kome je kvaju sveta za njega kod kuće; valjdđa je i taj sivi šinjel već poodavno šve zaboravio, ili se mikada

„KNJIŽEVNE NOVINE

;

1 mije ni setio ma taj događaj, koji se kao san, tu u kuhinji s vremena na vreme pojavi, oživi a o kome samo jedam čovek zna ma čitavom okruglom svetu — baka.

Jer one večeri je sivi šinjel otišao, a imao je ruke čvršće od cedra, umeo je da uhvati ono što treba da se' uhvati, a ni reči nije proslovio, čak ni kada je ustao, samo je obrisao bajonet i otišao je bez reči, ostavio ju je u džbunu; a ona je onda pošla, cele je moći samo fako išla na beskrajnom kamenitom pulu

i tek je negde daleko odahnula kraj jarka i probdela

celu noć, a zorom se vratila u vojnički logor i ponovo je tražila Gašpara MHareka, rekla je da mu ic žena, i onda se odnekud Gašpar Harek zaista i stvorio. Bilo je famo strahoviilo mnogo vojnika, a Gašpar Harek nije znao, nije ni zapazio, a nikada saznao nije zašto joj je pogled tako leteo sa vojnika na vojnika, zašto im je gledala u oči, i zašto traži. nekog ili nešto u brdima, u logoru kraj kamenitog druma: ni to mije saznao, da je ona samo šaputala: »tu je i nije tu, bože, koji je, tu je i nije tu, bože, koji je?...s. i uzalud joj je lutao pogled: nigde ničeg, samo sivi šinjeli. Jednostavni, jednaki, sivi šinjeli.

Posle su došle i prošle godine, krpljenje, kuvanje,

šivenje, mir, Gašpar je ponovo šuster-krpa u predgrađu, i nju je posadio kraj sebe, naučio je, sad dva čekića kucaju, Gašpar samo priča i valja mu klimati glavom, jer ima tešku ruku, ali inače je uvek pospan, dete raste, samo raste, onda je Gašpar umro, sahrana, dete je odraslo, pa je došao drugi rat, U kome je dete poginulo, zatim usamljeni život, godine, godine, godine...

Baka je ugasila svetlost, doteturala se do otomana, podvukla se pod perinu, i uskoro je ponovo zadremala. Ni sada nije pokazivala ikakve maro> čite znake života, kao što uostalom hikada nije poDkazivala ni budna, nikađa; zamršene, zbunjenme, površne, nepovezane njene misli, koje su skakalc iz jedne u drugu Kkrajnošt, ostale su u ovoj maloj kuhinji, koja ječe tako mala tačka na kugli zemaljskoj, kao sama "baka sred čovečanstva; njena zbunjena, umorna i žmirkava, nezađovoljena osećanja naslaga la su Se na zidove i lebdela su u vazduhu, ali nikađa nižta mikome neče reći i neće ništa značiti i boz traga će nestati, kada ovde bude osvanuo novi stanar, kada bude provetrio stan i kada mu sveže namoluju zidove. a:

atırična ekstravagansa

U Beogradskom dramshom pozorištu

Dogođi se tokom sezone da se w# jednoj nedelji stekne nekoliko premijera i kritika ne stigne da zabeleži sve pretstave, koje to inače zaslužuju svojom vrednošću. U ovom listu takvu je sudbinu doživeo, Brehtov komađ „Gazda Pumtia i njegov sluga Mati“, koji Je izvelo, pre izvesnog vremena, Beogradsko dramsko pozorište. „Gazda Puntila,

hjegov sluga Mati" je satirična. ekstravagansa o slugi i surovom gospodaru, čije srce kuca čovečno samo kad je pijan. U širokoj lepezi muzičke burleske ređaju se dramske ecpizođe, a razigrana piščeva mašta dočarava niz komičnih efekata pomoću Kontrasta ozbiljne teme i lakrđiske forme: o stravičnosti socijalnih ođnosa u Kapitalističkom. društvu Breht priča upotrebljavajući obilje viceva, Karikaturalm:h, preterivanja i reskih ciničnih rasuđivanja, i očigledno nastoji đa delo ima karakter kritike satire. S vremena na vreme u komađu blesnti

___ „neke, bitne..osobine „velikog. nemač«~

kog dramatičara: pouzdano uočava~

sarkazam i tanano osećanje za komiku. ORC O CO SS

Ali u „Puntili“ postoji protivrečnost koja dovodi u pitanje i sam satir:Gni duh dela. Elementi društvene satire sadržani su u pesmama, rečitativima, uvođima u dramske fragmente i sporednim epizodama, dakle uglavnom u onom delu komada koji obrazuje pozadinu centralnom dramskom zbivanju. S druge strane, odnos dve glavne ličnosti — Puntile i njegovog sluge — koji donosi neposrednu dramsku ak-

ciju (u kojoj je otelotvorena SUge~'

stivna moć svakog pozorišnog komađa) govori nam da je gospodar dobar čovek kad je pijan, a da se preobražava u okrutnu zver tek sutrađan po pijanstvu. U sređištu komada zasnovana je, dakle, prividno realna situacija, koja pomaže autoru đa vešto upotrebi- komične antiteze. Po Brehtovoj zamisli Puntila bi morao biti neka vrsta krivog ogledala u kome se odražava gnuso ba, licemerje i bezobzirnost građan skog društva. No u želji da pojača utisak Breht jarko inđividualizira Puntilu i ubrzo ocrtava pred gledaocem izrazit realistički karakter, zaboravljajući pritom da okviri ekstravaganse zahtevaju komično pojednostavljene figure. Od toga trenutka delom dominira besmislen sukob stvarne ličnosti i nestvarne potencirane situacije, a negde u pozedini zbivanja umire satira u dugim drhtajima, dok u prvi plan izbija gruba farsa koja me nagoni na dublja razmišljanja. Štaviše, komađ često golica niže vrste emocija i ostavlja publiku u stanju raskalašne otupelosti.

Sima Janićijević, koji je Igrao Puntiju, kolebao se između dva oprečna postupka: između stilizova– ne igre, zasićene grotesknim i karikaturalnim etementima, i konvencionalne naturalističko - realističke glume. Tokom pretstave preovladao je konvencionalniji način i: Janićijević se, sledeći pisca, trudio da pronikne u psihološku ” uslovljenost Puntilinih postupaka i duševnih stanja; slikao ga upotrebljavajuć; široku skalu humora, pa se ispod nakostrešene maske vlasnika ukazala duša običnog čoveka. U patetičmom osvetljenju pozornice komad je delovao kao tragična priča o dobru, ·prikrivenom i zagubljenom u dnu Brehtovog obesnog gazđe. Publika je to dobro osetila i sve vreme imala mnogo simpatija za gazđa Puntilu. Inače, Janićijević je potvrdio svoj izraziti talent i dao kreaciju bogatu neočekivanim kon trastima punim smisla, humorom i toplim strujanjem života ispod „swakog gesta.

O nje 'društvenih , zakonitosti," oštar *

VINJE TE PETRA. MARIČA

Ako i postoji izvesna odgovornost reditelja Jovana Putnika za takvu koncepciju glavnog lika, bilo bi neopravdano istovremeno ne naglasiti nekoliko značajnih vrednost; pretstave. Naročito smo uočili izvanrednu plastičnost svih detalja pretstave — Scenografije, osvetljenja, kostima, likova — i njihovu funkcionalnu uklopljenost u skladnu kompoziciju, čiji je karakter bio prvenstveno određen harmoničnim po stepenim porastom unutrašnjeg ritma i intensiteta komike, Neka ređiteljeva rešenja mogu se dođuše kritikovati ( u prvom ređu scenografska), ali se u krajnjoj liniji Put niku mora ođati priznanje za studiozno obavljen ređiteljski po58a0.

U pogleđu glume bila je to svakako najzapaženija pretstava Beogradskog dramskog pozorišta u oOvoj sezoni.

Vlastimir Stojiljković istakao je u liku sluge Matija osobinu ravnođušne staložene nadmočnosti, iz koje . zrači hiljađugođišnja ·skepsa poniženih, naviknutih ma neprijatne zaokrete života.

Mihajlo Viktorović, koji je igrao atašea Ajnoa, pronašao je niz izVrTsnih spoljnih burlesknih obeležja te ličnosti. 3 \

Milivoje Tomić, kao sudija FredćFik, izgovorio je svega nekoliko reči, ali je uspeo da suđijino nemo prisustvo na pozornici učini neodoljivo komičnim. .

Renata Ulmanski, kao Puntilina ćerka Eva, ostvarila je pravu mahi realističku studiju trivijalne, vulgarne mladosti obične građanske

devojke. Vladimir STAMENKOVIĆ

ISPRAVKA U prošlom broju »Književnih putovanje oko nase je Risto novina«, prilikom revizije, pro. TRIFKOVIĆ. maklo je nekoliko grešaka, što Autor Malog escja »Uzdah i

se ovim ispravlja.

Autor Malog eseja »Riječ i vrijeme• je Srećko DIANA.

Autor članka »Jedno satirično

krik« je Danilo NIŠ.

Za ove, ı ostale greške, mnačjnjene korehtorskom | omaškom. redakcija se izvinjava i svojim saradnicima i čitaocima.

[I.

Uspomene o Branku

Nastavak sa 5 strane

Na moju primedbu da slika pokazuje da je Branko bio crnomanjast, g. Todorović mi reče da se to ne može videti

na slici (folografiji): »A što. se Branka tiče, on je bio za.

gasito smeđ, kao šlo sam vam već govorio«, Poćutavši malo, g. Todorović mi reče: »E, ho" ću još nešio da vam kažem o Branku. Ima jedna slika kojm je radio Paja Simić, slikar, »Pevanija crnogorska«, Na sli» ci je wu sredi guslar, a oko njega su slušaoci, medu ko» jima odmah do guslara knez Mihailo, Blizu njega se vidi i · Brankova slika, koja liči na

Branka. Ta je slika bila u

manastiru Kuveždinu kad sam je ja video, a lo može bih otprilike 1855 godine, Samu sliku slikar ije izradio dok je još Branko bio živ. Međutim, nalazim da je ova slika, koju sam „danas „video, majbolja Brankova slika; Branko je bio ish lakave, Stevan 'odonowic Priheležio Kjub. Živković, G. Steva Todorović je i na to što sam pribeležio stavio svoj potpis. G. "Todorović ima ili 92 ili 93 godine ali, iako je

tako star, govori lepo, jasno .

i precizno. Pre nekoliko dana

sreo sam ga na ulici i upilag ·

ga kad bih mogao da ga po» setim, u koje doba dana, »Naš« bolie oko 11 časova“, odgovorio mi je. U to doba sam ga i posetio danas i zatekao sam ga gde igra sa g-đom karte (pasiansa)«.

»Danas u petak, 5 ovog me» seca, u |1 č. pre podne, do» šli smo #. Ljuba Živković, advokat, i' ja, kod s. Steve "Todorovića, slikara, i doneli smo mu jednu novu sliku za koju nas uveravaju da je prae va slika Branka Radičevića. Za tu sliku rekao nam ie g• I. Živković, fotograf, da ja ie dobio od g. Mrstomošića, upravitelja pozorišta, koji kaže da ju je dobio od jedmoga

emca iz Temišvara, koji kas" »cin serbischer

" že da je to Dichter«. Krstonošić kaže da je lo prava Brankova slika a da je oma druga, za koju je g. Steva Todorović rekao da je Brankova, slika jednoga ke ga je on poučavao i koji se udavio. KMrstonošić zna i ime tome čoveku, ali Živković ie lo ime zaboravio. Krstonošica mi nismo videli i sve šlo o njegovom kazivanju znamo = to ie od g. I. Živkovića.

lika je rađena masnom bo» jom i ma poleđini stoji mapi“ sano: »Ovo je slika Branka Radičevića. Za Stevu Todoro» vića njegova žena oleksija, U Beogradu, 19 decembra 1919«. Gledajući tu novu sli-

ku, g. St. Todorovic je izja» .

vio: »Memi su davali mnoge slike za koje su mi rekli da predstavljaju Branka i one sve imaju ponešlo zajedničko, ali mi ova nova slika izgleda nec» što tuđa. Uostalom, ova nova slika predstavlja čoveka od tri“ deset i više godina«. Gospoda Poleksija Todorović je izja“ vila, takođe, da ie to slika nekog starijeg čoveka i da joj ne liči na Branka tako kao ove druge slike. G-đa Poleksija kaže da je potpis na poledini slike odista njen, a upitana da li ie i onaj tekst pred njenim potpisom njen —a odgovorila je: biće da je njen.

boje su izjavili, i ·gospP, i g-đa "Todorović, da ona ra mija Brankova slika, ti. koja je iz Karlovaca donesena, pre

predstavlja Branka nego ova,

druga. »Branko sc tako i mo» sio« — rekao je g. Todorović za tu sliku gde je Branko na» slikan u košulji. (U razgovora, dalje, g. Todorović je pričao • jedan smešan momenat iz vre" mema Bune (18)48 w Bečm kad su om i Panajot Papako» stopulos prešli jednu ćuprijm koju su čuvali dva serežanina, Pričao je, dalje, kako su Brass ko, Miletić i Mornelije Stame“ ković odlazili kod »Resla« preko puta Paulanerkirche; ka ko mu je, kad je bio slab, Đorde Marković Koder preporučio da wči mačevanje i om od toga doba stalno se bavio mačevanjem, i tako da lie, Upitan da H mu'ie kada god Branko govorio da želi i sam biti slikar, g, Todorović

je odgovorio da nije, U Beogradu, 5 oktobra 1923 Pavle Popovića.

Borivoje MARINKOVIĆ

”

las ali OŠ Li Ti a