Književne novine

ESEJISTIKA

ZAGHRUE.JA.J SMEH HI UMETNOSTE

RAMKO MARINKOVIĆ

| Pripovedačko delo Ranka Marinkovića nalazi se, uglavnom, u dvema knjigama: „Proze“ i „Ruke“. „Proze“ obeležavaju književni rađ piščev pre rata, a „Ruke“ — onaj

leratn: koji se u mnogim važnim crtama razlikuje od prvog. Ironični slikar dalmatinskog života, dobar analitičar lokalnog ambijenta, koji opisuje sa mnogo temperamenta i živopisnosti, Ranko Marinković se služi u svojim „Prozama“ manirom trađicionalnog realizma. On se, međutim, u nekim pripovetkama iz knjige „Ruke“ više ne zadovoljava opservacijom reamoga i njegovom đeskripcijom: on postavlja probleme, utkiva ih u osnove fabuliranja,

' koje na taj način dobija opšti smi-

sao i simbolično „značenje. Pisac konstruiše pripovetku sa ciljem da iznese i objasni neku intelektualnu tezu, neko shvatanje. U „Prozama“ Ranko Marinković je dobar, al; hladan stilista: u „Anđelu“ i „Zagrljaju“, pripovetkama iz zbirke „Ruke“, on je vatren, poletan, grćevito patetičan.

U dvema pomenutim pripovetkama pisac je obradio problem odnosa umetnosti i smrti. U „Anđelu“ je to, možda, najreljefnije učinio. U pređosecanju' smrti, u trajnoj agoniji bolesti, iz koje ne može da se iščupa, Albert Knez, klesarski majstor umetnik, pravi sam sebi nadgrobni spomenik u mermeru, jednog anđela koji upisuje u knjigu ime svoje žrtve. U stalnom bunilu i očajanju, majstor mašta o konačnom obliku dela. Stvarnost je za njega samo razasuto mnoštvo izolovanih činjenica: on hoće da ih oživi dajući im pečat svoje ideje, da ih preobrazi u simbol razumljiv za sva pokoljenja i vremena. Zamisli, rođene u trenucima pred smrt, kovitlaju se u Kneževoj glavi, stvaraju groznicu. U vatri, koja se u ovom bolesnom i iznemoglom telu rasplamsava, živi novi svet vizija. Lutajući među svojim spomenicima, on oseća blaženstvo stvaranja, ekstazu nađe u misiju svoga dela, u smisao svojih napora: sitni kamenčići kojima je pokrivena staza njegovog dvorišta blistaju kao zvezde. a nedovršeni oblici oko njega Stoje kao izrazi puni obećanja veličine umetničkog duha željnog remekdela. Duhovni zanos bori se u njemu sa bolesničkom nemoći. Iz kreveta on posmatra svog pomoćnika Lojza, jednog zdravog i tupoumnog mlađića koji mu služi kao model za · nadgrobne spomenike; zatim svoju ženu Fridu, pravo oličenje snage i bujnosti. U agoniji, maj-

· stor pun slutnji prezire ovo dvoje

zdravih ljuđi. Oni pred njim stoje kao ravnodušni materijal od koga treba da stvori umetnost. Nazirući vezu između svog pomoćnika od koga je toliko puta pravio likove anđela i žene koja ga je prva u životu inspirisala za istinsko stvaranje, on oseća duboku patnju, pOmešanu sa ljubomorom čoveka koga izdaju sve nade, sa prezirom SVe-

snog duha Rkoji ·zapaža njihovu niskost. „Bio je svjedokom bezbrojnih

ljudskih žalosti, smrt je bila njegova inspiracija, njegov medij, jedina stvarnost njegove mašte“. Smrti drugih koju je izražavao na toliko načina, sada se pridružilo predosećanje vlastitog. kraja. On postaje

| rob grozničavih sanjarija. Nadgrob-

ni spomenik loxji sebi podiže treba

—

du nosi pečat neizbežnog svršetka. Ođuhovljavanje života, njegov pre-

u viziju, to je moguće samo sa pretpostavkom da je stvaralac

obražaj

suočen sa smrću, sa problemom ništavila, Patetičnim stilom Ranko Marinković opisuje trenutke najjače inspiracije klesarskog majstora okruženog pogrebnim simbolima,

čitavoj atmosferi pripovetke „Anđeo“ ima neke tragične romantike umiranja i nadahnuća koje se javlja u slutnji kraja. Albert Knez treba da daš neđovršenom delu po-

slednje uobličenje, a to može da uradi samo onda kad je smrti, takoreći, pogleđao u oči. Fizička iznemoglost se sve više povećava, a uporedo sa njom raste .i želja da u mermeru izrazi tragično osećanje života. I on poslednji put ustaje. da vidi svoj rađ u nameri da potvrdi nadu u to da će budućnost i potomstvo prihvatiti njegovu pobedu nad tamom koja se polako spušta na njega. Teturajući se kroz radionicu, on spazi svetlo koje titra u Ššupi, približi se i vidi u zagrljaju svoju ženu i pomoćnika Lojza: prizor „prljavog raja“, banalna i jedra slika života: umetnik oseća samilost, mir pred smrt. On uviđa, naposletku, da prosečnost koju je hteo da preobrazi u više i trajne oblike postoji i dalje, ne mareći mnogo za njegove čežnje, san nerazmišljanja, blaženstvo obične sreće konkretizuje se u rečiti kontrast

„Kneževom zanosu ti agoniji, koja majstora vuče u stvaralaštvo kroz doživljavanje smrti. Albert „Knez, tužan pošto mu je život odbio da pruži poslednji put ruku primirja, odlazi svom Anđehi koji ga prima u zagrljaj. Nestalo je priviđenja lepote i večnosti, sve se pretvorilo u pustoš razočaranja. Albert Knez tmire nasmešivši se reči umetnika koju je pomoćnik Lojz napisao u Anđelovu knjigu. Tako i umetnost postaje iluzija. Jednom vrio dđekorativnom simbolikom Marinković nju venčava sa smrću. i Temu zagrljaja smrti i umetnosti obrađuje Ranko Marinković i vw pripoveci „Zagrljaj“. Ona je Stvorena na sintezi realističke deskripcije i alegorisko-simboličnog tumačenja. Pred nama se prostire primorski gradić u kome se odigrava= ju obični prizori svakidašnjice. UGstvari, autor se služi faktografskim postupkom samo da bi ga parođirao: on ne veruje da je mogućno postići pripoveđački cilj njem pojedinih delova , stvarnosti. Pisac, glavna ličnost pripovetke, dat je u prvom delu sa dosta karikaturalnih obeležja. Ranko Marinković ismeva njegova zapažanja koja ne iđu dalje od površine, njegovo traženje nađahnuća u drugostepenim stvarima. Tek pred kraj, kad čitava pripovetka postane jedna alegorija, pisac se ođ komične figure preobraća u tragičnu. Ličnost žandara jedna je od najsloženijih u čitavom Marinkovićevom pripoveđačkom delu. U trenutku svog pojavljivanja, ona ima 'ka– rakter jednog realističkog lika: naduveni, samozadovoljni branilac poretka. Postepeno mi uviđamo da on nije samo takav. On se preobražava u simbol mraka, i onog socijalnokonzervativnog koje guši ljudsku misao, i onog metafizičkog. Njegbv lik je načinjen od nekoliko lica koja se brzo i često pretvaraju jedno u drugo. U završnoj sceni pisac je u smrtnom zagrljaju sa ovim žandarom, rešen da se sukobi sa najtežim problemom svoga duha: sa smrću. Njihov dijalog u tom momentu ne potseća na razgovor živih ljudi: to je sukob ništavila oličenog u ljudskom biću, punom taštine i svakojakih gluposti i stvaralačkog

opisiva~

duha koji neće da se preda silama negacije. Opisivati površinu "života, šta · govori šjor |

to Pnači slušati Bepo u brijačnici, pogleđati šta radi financ, baviti,se ljudima igračkama, ljudima mravima... Ali pisac to neće: on se hvata u koštac sa suštinom: njegova odluka da drži žapndara u nasinom #žyzagrljaju do smrti, očajničko je srljanje u ponor: stvaralac se tamo baca svesho, zna-

.jući đa nema povratka, đa je dobi-

janje jedne iđealne šanse plaćeno gubitkom svih realnih. U tome je stvaralaštvo tragično. Sukobljeno sa svojom suštinom, inspiracijom i podlogom, ono želi đa istraje u neNastavak na 38 strani

Pavle ZORIČ

_ — e „ŠIičČX––Z–I ČD::S:S::===—==-"Ft-Z–YJ[/eO ————

» LIRIKA U PREVODU ____ KV U U OM JU CO AL.

Rejmon KENO

AKO MISLIŠ TI

Ako mish mala ako mishHš M ako misliš tb da će da.ce u uvek biti lju doba ljubavi al se varaš ti devojčice mala . se varaš H

Ako misliš ti ako mishš joj da ostaneš mala rumena ko ruža i tanana struka bisernih nokata slatkih obraščića ! kukova nimfe ako misliš ti

da ćeš da ćeš u uvek biti mala lakonoga mlada al se varaš ti devojčice mala al se varaš ti

(Preveo

Gijom ·' APOLINER

Na zvuk roga

AKN

Zaječali su oni

A on je video Neznanu lepojku

Stavio ju je ispred sebe na sedlo

Krilati konj zanjiskao je

I odjezdio u mračnu daljinu Tamo iza jezera u kome se zvezde gase

Odjezdio je

Preko šuma i preko ravnica

Pa jesi li prosanjao svoju

I sva tuga i starost

| U noć Blizu onih žalosnih vrba Negdašnjih duša

Jure lepi dani dani · svetkovanja sunca i planete vre se u krug

a ti·mala moja

a ii ideš pravo: nevidljivom cilju Primiču se mučki urezane bore

i glomazno salo mlitavi mišići trostruki podvaljci

Ajde beri beri beri ruže ruže: ruže svog Života da krunice njine budu tiho more tiho more sreće Ajde beri beri ako to ne činiš al se varaš ti devojčice mala al se varaš ti

APOLINER (PORTRET MARI LORANSEN)

Koji bde nad svojim kolibama

Neznana lepotica vratila se

Tajanstveni kradljivče princeza

Mile STANKOVIĆ)

NA ZVUK ROGA

Došle sa da plaču w meni Zastava viteza _ Znak onoga koji se nada Leprša se u daljini

O dušo moja

U svome uzbudčenju

I život odlazi tromo

I sanja princezu

Koja umire um tuzi

Između kepeca i dvorskih luda U vilinskom zamku

Dobrih vila

I zlih vila

On nikada

Nastavi put

REJMON KENO

Ljiljana i lala i Jerihonskih ruža U vilinskom zamku

U kome začarani pevači-lutalice Privlače prolaznike

Čudnom harmonijom

Starinskih instrumenata

Spajajući dušu viola

Sa čistom dušom suza

On nikada nije bio kao ja

U zanosu uspavane sobe

nije video neznanku

Da se naginje nad njegovom posteljom I da ga celiva u čelo

Ali ti setni prolazniče Siroti prolazniče kao i ja

sa mnom

U času u kome polazimo

: iN Lo. „Da tražimo Jer mi se

Pod svojim

i) :svakidanje sumorno: jutro

.

monotoni život —

borimo da umremo —d Ali hteh bi da umremo Jer vek je sasvipi crn

visokim cilindrom

Pa ipak mi trčimo

'A potom kad kucne čas

Čas da se povinjavamo

Svakodnevnim dužnostima Naše se biće prepolovljava

TI ne sanja više Oslušnimo prolazniče Oslušnimo a zatim udaljimo se

prisnu legendu Podima

Tehnika i ijonska filosofija

Nastavak sa 1 strane

na mitološku i religisku sliku sveta. U vreme njihova mislilaštva, tj.

'od 600 do 400 gođine 5. e., prvi put

se u istoriji izgrađuje naučno shva-

tanje sveta i društva, i to vreme.

s pravom je nazvano „herojsko do-

ba“ nauke. H

Time što je u promenama organ– ske i neorganske prirode 'kao osnovnu prasupstanciju našao vodu, Talet iz Mileta prvi je na racionalan način učinio pokušaj da prirođu objasni prirodnim putem, Talet je zacelo znao đa i vođa ,kao toplota i vazduh, najmoćnije utiče na ljudski život i određuje sudbinu čovekova života, ne samo prirodnog nego i kulturnog, istoriskog. Uticaj reka i rečnih kultura, poniklih na obalama Sređozemnog Mora, učinile su od njega pozornicu antičke i srednjovekovne kulture i civilizacije. Na duh naroda i razvitak čovečanstva more je uticalo više nego svi drugi istoriski činioci, planine, prirodne pojave i događaji. Kao Talet, i Anaksimandar, đrugo ime u evropskoj nauci, takođe iz Mileta, matematičar, astronom, geograf, meteorolog, đržavnik i filozof, upravlja isprva svoje posmatranje i mišljenje na tehnička pitanja i pretežno na njima orijentiše svoje

objašnjavanje prirođe, koje možda

potseća pre na keramičku radionicu, na kovačnicu ili na kuhinju, ali se najzad oslobođava KkonkretnoZ praizvora, kao miris od svoga cveta, i uzdiže najvišoj apstrakciji koja je uopšte mogućna,„ i kao večnu prasupstanciju uzima neizmerno, ne-

ograničeno ifi beskonačno, i uvođi princip prirodnog diferenciranja i prirodnog razvitka i uvitka kao nove principe za objašnjavanje prirode. Treći i poslednji od miletskik mislilaca, 'Anaksimen, kao prasupstanciju uzima empiriski dohvatljivi vazduh, zato što je on stariji od vođe, koja se tek docnije odvojila od njega, i Što se sve stvari iz njega razvijaju razređivanjem i zgušnjavanjem. Od svih prirodnih stvari koje čoveka okružuju vazduh

najdublje prodire u čovekovu unu-.

trašnjost, on je najviše deo njega samog. Ovu vrstu pretstave sugerisao je industriski postupak po kojem se sve meke i pokretljive materije pritiskom zgušnjavaju. U posmatranju razređivanja ,i 2gušnjavanja tečnosti zacelo je Anaksimen našao potvrdu za svoju misao. On je u nauku uneo pojam žitke, kolebljive i meke. mase i pojam zgušnjavanja, da od tada nikad iz nje ne iščeznu, i kao što se prvobitno tečna masa mita zgušnjava u PFilosofiju i Umetnost, ta ko je on i praktičko iskustvo i

znanje zgusnuo u zakon i princip.

U razvitku miletskog mislilaštva ogleda se početak dijalektičkog razvitka „helenske ž#filosofije. Veliki napređak helenskog i ljudskog mišljenja uopšte pokazuje se već u tome što Talet, koji je bio hidrotehničar, nautički inženjer, trgovac, političar, astronom, matematičar i filosof, mnogovrsnost „pojava i stvari svodi na jedan osnovni princip. Dalji korak učinio je Anaksimandar time što za praizvor svega nije uzeo neku vidljivu „ materiju, nego pojam, pojam o „beskonačnom“. Anaksimen je osećao da je to suviše malo, pa je dalji napredak učinio što je uveo dopunske pojmove razređivanja i zgušnjavanja. kojima se objašnjava kako je mogućno da. kvantitativne promene izazivaju kvalitativne. Ali još nije bio dat odgovor na pitanje zašto stvari u svom načinu stanja ne m:-

'ruju, nego su podvrgnute nepresta-

nom menjanju. Odgovor na to nisu dali Milećani, nego mislilac iz drugoga jonskoga grada, „Heraklit iz Efesa. Odlomci iz njegova spisa,

„PRE DĐUGRA

Treba da sć ima edna dolina za premolčuvanje.

"Treba da se ima eden izvor

Što ke ni natopi nedorečenata taga po vodite.

"Treba da se ima race

Što ke ja nosat želbata po prikvečerinite. Treba da se ima edno malečko dete

Što ko ni ja povrati verbata vo raganjeto. | Dani

ica RUČICAJ

pisanog u sažetoj I zadahnutoj kratkoći, u profetskom i hijeratskom stihu, liče na retko drago, kamenje, tvrdo i puno tamne vatre. Osnovmi misao Heraklitove filosofije izrazio je Aristotel izrekom da sve teče (O mebu III 1; 298 b 50). Promena ide tako daleko da se „ne može dvaput ući u jeđan te isti tok reke“ (frg. 91), jer neprestano nailaze novi talasi, koji potiskuju stare, a i posmatrač reke uvek postaje drukčiji. Kao osnovni praizvor svega on me uzima ni vođu, ni beskonačno, ni vazduh, nego postojanje i nestajanje, a kao simvol za neprestani nemir dešavanja uzeo je vatru: „Ovaj kosmos, isti za sva bića, nije uređio nikakav bog i nikakav čovek, nego je ođuvek bio i jeste i biće večno živi oganj koji se s merama pali i s merama gasi“ (frg, 50). Vatru kao simvol nije Heraklit, kao što se to često tvrđi, uzeo zato Što je ona ođ svih stvari najnestalnija, nego stoga što ona u mnogim tehničkim i prirodnim događajima izaziva pro mene i Što svaka tehnika, u izvesnoj fazi razvitka, zahteva upotreba vatre. On je video da od vatre zavisi sav dalji čovekov život, sva njegova snaga u borbi za održavanje života, sva njegova viša oruđa, sve njegove majranije veštine, od kojih zavise i na osnovu kojih su se razvile njegove nauke i umetnosti. Jedan, od najplodnijih! pojmova u Heraklitovoj filosofiji jeste, pojam zategnutosti, kojim „treba đa se objasni relativna postojanost stvari prema njihovoj nepostojanosti. Taj pojam ne gubi od svojeg značaja time što i on svoje poreklo ima u

I ne upoznavši se među sobom

Vehki put u daljini se praši

(Preveo Nikola TRAJKOVIĆ)

WDA RA LLNUUTREUIITIKICTIIIII"""P""T"ıT""_"____

ondašnjoj tehnici i u posmatranju tetive i luka ili žica i lire: „Ono što je jedno drugom suprotno, sjedinjuje se i iz različnih zvukova nastaje najlepša harmonija i sve postaje borbom“ (frg. 8). Od svih suiprotnosti najveće su biće i nebiće, život i smrt. Smrt živi od života, a život od smrti — to' je osnovni ritam kosmičkog života. I jedno i drugo uvek se pojavljuju samo zajedno, i ona duboka provalija što je ljudska pretstava stavlja između njih nije drugo nego samo privid. Ovo uči i st”ra indiska mudrost, za koju nema bitne razlike između života i smrti: pran6 mrtyah život i smrt su jedno (Atharva. Veda 11,4,11a). Time što je za načelo života u vaseljeni uzeo borbu suprotnosti, njihovo uzajamno sukobijavanje i slaganje u višem jedinstvu, Heraklit je postao praotac dijalektičkog materijalizma i najrevolucionarniji mislilac u celokupnoj istoriji filosofije. Oslobodilačku crtu njegove filosofije đokazuje i to što je na efeškim novcima iz vremena Rimskog carstva urezivan njegov lik sa Heraklovom toljagom, a to zacelo nema drugi smisao nego da

efeški mislilac bude prikazan kao ~

junak duha koji je snagom svojeg učenja o borbi kao roditelju i caru oslobodio čovečanstvo od teških zabluda i utro put novom shvatanju sveta i života.

U objašnjavanju prirođe jonski mislioci oslanjaju se na tehničko-

praktička iskustva čovekova. Novinu · njihova načina filosofiranja čin; ode

bacivanje supranaturalističkog čini-

oca u objašnjavanju prirode. Timc

je obeležena samo negativna strana

njihova mišljenja; presudna je po--

zitivna "trana, a ovu su potsticale

i Wnapređivala tehničko-praktička

znanja njihova vremena. · Miloš N. ĐRRBIĆ