Književne novine
=O
”
-
| VOM,
Slikar je to koji uvek sa izrazitom lirskom predispozicijom, sa mnogo duha jedne neiscrpne invencije pretvara znanja u vizije. Ogleda se to ne samo u iznalaženju motiva za gradnju kompoz:icije, nego i u slikarskom postupku, u načinu nastajanja njegovih ulja i akvarela.
Pri oba procesa sačuvao je svežu neposrednost gleđanja i spontanu radost stvaranja. Igrač zadivljen pred likom u ogledalu.. A Pedjino je ogledalo neiscrpno. Na njeqovoj se čistoj, sjajnoj površini s lakoćom ogledaju čudne vizije u kojima se minulo prepliće sa sađašnjoŠću, pa zaodenuto „najneobičnijom verovatnoćom snova, pretvara metalne zvonare u šetače po Stradunu, pred Sponzom otkriva nimfe što čekaju poziv na kupanje, u dubinama podmorskog carstva nalazi obrise dubrovačkih fasada, od baogradskih beđema stvara tribine srednjevekovnih turnira. Na Pedjinom ogledalu nema nemogućeg: stena čuva oblik kornjačine glave, lik atičkog ratnika školjke, devojci otkrivaju moć pokreta Višna i Siva, a amfora se pretvara u ruže...
I Pedjin je slikarski postupak pun iznenađenja, prava mođerna alhemija krcata starim tajnama i novim otkrićima. Akvareli su umetnikov odmor. Na kineskoj hartiji stavljani naročitim postupkom, koji čuva prozračnost minerala, a dopušta zvučnu đubinu tonova, deluju oni kao plod slučaja, Ulja, mada čuvaju svežinu i lakoću skice, rezultat su dugotrajnog rada. Na velike i jednostavne površine umetnik se puno puta vraćao tražeći u gustoj, plemenitoj materiji što veću harmoniju, što spontaniju jednostavnost, što savremeniji izraz. IT „„.a._je uvek bogata i sočna, u
Postružnik.
LIKOVNA UMETNOST
PEDINE SLIRE
na dlanu je-
špahtlom široko zaglađenu, tihu površinu, četkica nekad unese svež trag baroknog nem;ra. Sađašnja izložba donela je još više širine u potezu, a jednostavnosti u tretiranju forme koja naročito na tri velike ženske figure dostiže utisak monumentalnosti. Pedja na ovim svojim uljima voli kolorit nenametljiv i tih, čitave skale žuto zelenih tonova, toplu boju peska s akcentima plavog, ružičastog, katkađ i mrkog.
I motivi u kojima sklapa lepršave snove i stvarnost, i znalački tretman fakture i crtež hitar i sveden i naročito izvanredno senzibilna a diskretno tražena hromatska rešenja — svi ovi elementi grade onu izuzetnu, onu specifičnu atmosferu samo Pedjinih harmonija. \
Ima u Pedjinom stvaranju iskrenog ođuševljenja, ima traganja za slučajem, ima ljubavi za iznenađenje, katkad blagog humora, mnogo češće ukusa i kulture i stvarne,
bogate inventivnosti. Ali ima uvek i na svakoj slici tiho obgrljene radosti kojom kao muzikom svojih osećanja Pedja građi most od slike do publike, do svakog gledaoca. Otuda je neobičnosti njegovih slika daleka „svaka hermetičnost. Mada su njima uklopljeni u sasvim nove odnose ođuševljenje i nostalgija modernog čoveka, njegov podsmeh i zanos, fina kultura, i bežanje od ustaljenog ređa, ipak jednostavnošću svog kazivanja ova umetnost nosi poziv.. Kao da bi mnoga Pedjina slika, bliska i jasna, mada puna iznenađenja, mogla da postane delić i naših snova,
Svaka Pedjina izložba rađost je za gledaoca. A ova, sadašnja, od osamnaest ulja i šesnaest akvarela, samo je na nov način ponovila poznato: među beograđskim slikarima koji pretstavljaju najvišu tačku na
„skali kvaliteta, Pedjino ime, ođav-
no upisano, ovom izložbom još jednom je potcrtano. Dr Katarina AMBROZIĆ
Sarajevska izložba Marija Mikulića
Mario Mikulić se školovao u Sarajevu na srednjoj školi za likovno obrazovanje. I to je sve. Nikakvo dopunsko školovanje, nikakve specijalizacije. Ističem to ne da se umanji vrijednost Marija Mikulića — jer umjetnikovu vr;jednost najmanje čini škola — nego đa se sadašnje njegovo slikarstvo istakne kao lični podvig.
Sohai,
Simunović
Na jednoj vrlo zanimljivoj i vređ noj izložbi tri poznata zagrebačka umetnika pokazala su beogradskoj publici svoje nove likovne preokupacije. Devet slika koje je POSTRUŽNIK izložio ističu dve, u ovom trenutku bitne, slikareve karakter:stike. Prva je naklonost za tople tonove bogatog kolorita, a druga je jako naglašena dekorativna nota, izražena specifičnim načinom koji linearno uprošćava figuru rešavajući je strogo dvođimenzionalno. Na nekim slikama pri ovako dvojakom postupku n;ije bilo moguće izbeći sukob koji ustvari razara celinu slike (Žena, Seljanke). Zato izgleđa da bi motivi koje slikar obra-
đuje dobili svoj adekvatan likovni
izraz, a time i vrednost koja im pripada, kađa bi bili rešavani u materiji samog zida. Kao velike đekorativne freske delovali bi Postružnikovi mlađi Bahusi i žene sa voćem ili cvećem, utonuli u zlatno žute tonove pozadine, ne samo puno i celovito, nego ı monumentalno. Od motiva jednostavnog i običnog, uzetog direktno iz prirode, izgradio je ŠIMUNOVIČ majstorske kompozicije. Jednostavne a bogate, slične a različite, njegove slike stvarane su ne samo sa puno dubokog, pravog slikarskog osećanja nego i sa retkom osobinom poniranja u kompleksan problem kompozicije u čijem se rešavanju sustiču kategorije realnog i apstraktnog. U Šimunovićevom slikarstvu dominantna je jedna specifična ritmička senzacija „postignuta logičnom organizacijom površine koja se ne sukobljava sa temperaturom pod kojom je slika stvarana. Jednostavni ritam romboidnih formi na čijem ponavljanju slikar insistira, stavlja u prvi plan umetnikov doživljaj dalmatinskog polja izrastao u iskrenu i duboku inspiraciju. Materija slike hranjena je iskričabogato ' prerađenom bojom, jednog oporog, rudimentarnog ali nikada sirovog kolorita. Ciklus varijacija na temu medja i vrtača, koji je Šimunović izložio, pretstavlja u rešavanju jednog problema onu tačku do koje se dolazi samo onda kada je sinteza savladanih elemenata urodila dragocenim i novim likovnim Kvalitetom,
Mada zadržavajući svoje omiljene teme, naročito mrtvu prirodu, u svojim novim slikama kolorista ŠOHAJ znatno se izmenio u smislu obogaćenja i razvoja nekih svojih do sada bitnih osobina.
_ Zaljubljen u jarke, sočne boje koje su nosioci nekih specifičnih osećanja, Šohaju su objekti samo povod. U zgusnutoj atmosferi njegovih slika mir je samo prividan. Boja kao osnovni elemenat kojim gradi sliku, čista je, zvučnih tonova, u sklopu jedne gotovo fovističke palete. Pigment stavljan u jedrim slojevima osigurava boji sna-
6
'
gu ekspanzije, uz to neki svetlosni problemi rešavani kontrastom daju slici specifičnu dinamičnost. Šohaj je više slikar atmosfere nego zaokupljen formalnim problemima. Na svojim slikama koje mada odaju senzibilnu likovnu kulturu intimiste, nalazi on smele bojene odnose i dragocene tonove jednog dubokog registra (rubinsko crveno!) koji ostaju nosioci vitalnosti i čulnog, ekspresionističkog odnosa pred „stvarima (Cvijeće i mačak. Pređio iz Lošinja) kao bitnog u sadašnjoj njegovoj fazi.
Dr Katarina AMBROZIČ
Slavko JANEVSKI
Donedavno se držao jednog naivnog, sirovog pyrealističkog stava. Tako se slikarstvo svodilo na traženje izrazitih likovnih motiva iz objektivnog svijeta. Na posmatranje i preslikavanje. Uz isključivanje stvaralačke mašte koja preo-
To je, dakle, taj cirkus, taj dom radosti i tuge starog Avgusta Ricmana. Sablasni kostur kraj jednog groblja, šipke i jarboli na kojima vise krpe, mrtav san preko koga je prošla vatra rata.
Noć, nejaka da se odupre
slaboj svetlosti meseca. Po zemlji
se protežu duge senke rebara izgorelog cirkusa. · Tišina i bezživotnost, ali, evo: vrata starih cirkusnih kola otva-
raju se uz lihu škripu.
Razbacane krstače, pokrivene velom mutne svetlosti, kao da se
PREVEDENI ESEJ
SARTR O BODLERU
Za Bodlera je prošlost glavna dimenzija vreme"
na. Ona daje smisao sadašnjosti. Ali ta prošlost nije neka nesavršena prefiguracija, niti pak ranije postojanje stvari koje su prosto jednake po dostojamstvw i snazi onima koje mi poznajemo. Odnos današnjice prema prošlosti je Progres „unazad: što znači da staro određuje novo i objašnjava ga potpuno isto kao što prema Comte-u superiorno objažnjava i određuje inferiorno. Finalizam, koji je obuhvaćen pojmom Progresa, nije se izgubio kod Bodlera, naprotiv; ali je uzeo suprotan pravac. U progresističkom odnosu prema krajnjem cilju, budući lik tumači i određuje skicu kojoj skulptor sada daje prve oblike. Kod Bodlera je lik smešten u prošlosti, i on iz prošlosti objašnjava svojim sadašnjim ruševinama gruba podražavanja koja imaju za cilj da ga reprodukuju. Društveni sistem kome je on naklonjen takav je, n svojoj savršenoj i strogoj hijerarhiji, da ne podnosi ni najmanje poboljšanje. Ako se menja, znači da se korumpira. Isto tako i kod ličnosti trajanje može da urodi samo senilnošću i raspadanjem. Gelharf je, mislim, govoreći o Rimljanima iz V veka, opisivao kako oni lutaju jednim gradom isuviše velikim za njih i prepunim starih lepota, izvanrednih i tajanstvenih spomenika koje oni nisu mogli ni razumeti ni izgraditi, i koji su im svedočili o postojanju učenijih i sposobnijih predaka. Eto, to je bezmalo svet u kome je Bodler izabrao da živi. On se pobrinuo da njegovu današnjicu obuzme prošlost koja ga je uništila. Ne radi se, uostalom, i to je bitna razlika između tog osećanja i osećanja Progresa, o jednom stalnom padu, u kome je svaki trenutak inferioran prema prethodnom. Ali ono što je važnije, to je da se jedna izvanredna i nedostižna forma pojavila u dalekim maglama jednoga života ili istorije, i da sva individualna nastojanja, sve društvene insti-
(ODLOMAK)
ij jaju nj dostojne i iskrwh tuciJe, pretstavljaju njene ne iskr Slike, Bodler je duboko patio zbog uspeha ideje bro? gresa, jer ga je to otkidalo od posmatranja prošlo Hi i nasilno mw okretalo pogled prema budućnosti, Tim odvajanjem se posštizalo da on Živi „unazad, Hat se nespretno i nelagodno u tome položaju, isto toliko neugodno koliko čovek koga bi prisiljavali da korača unazad. Našao je odmora tek posle 52, kada je došag red na Progres da on postane mrtvi san Prošlosti, U mračnom društvu Carstva koje tapka u mestu, preokupiranom da održi ili da ponovo uspostavi, kome se nameću slavne uspomene i velike izgubljene nade, on je mogao mirno da vodi svoju nepokretnu egzistenciju, mogao je po volji da produži svoj lagani i neodvažni hod unazad. Bilo bi dobro izbliza prou. čiti taj tako bitni »paseizam« (»prošloizam«). Videli smo da on u početku pretstavlja izvestan ~ pokušaj bežanja od slobode: karakter i sudbina su velike tamne pojave koje se javljaju samo. u prošlosti; če. · vek koji sebe smatra »razdražljivim« ograničava se, u suštini, na to da konstatuje da je često bivao ra. dražen. Bodler se okrenuo ka prošlosti kako bi karak, terom ograničio slobodu. Ali taj izbor ima i drugih značenja. Bodler se gnuša kad oseti da vreme prolazi. Čini mu se da to njegova krv otiče. Vreme koje prolazi, to je izgubljeno vreme, to je vreme lenjosti i nedostatka energije, vreme hiljada obećanja koja dajemo i koja ne održimo, vreme selidaba, trčkara, nja, te stalne potere za novcem, Ali to je isto take vreme dosade, sadašnjost koja uvek ponova izbija, A sadašnjost se stapa sa otužnim i lepljivim ukusom koji Bodler oseća u samome sebi, sa «neizvesnošću
unutrašnjeg života koja se nazire:
MARIO MIKULIĆ: ŠKOLJKA U PEJZAŽU
grče u jezi noći i od svega u toj noći.
Iz cirkusnih kola izlazi stari klovn Ricman sa vrelinom u očima. Odeven je čudno jer još uvek sanja smeh: slameni obod žešira iznad čije praznine štrči gusta i oštra kosa; belo lice, rastavljena usta, tamni trag suza ispod očiju — lik koji plače i koji se smeje. Košulja sa širokim prugama, leptir mašna, prsluk do samih kolena. Rukavice iz kojih vire goli prsti; smrtonosno duge cipele i ruže na njihovim vrhovima. |
Klovn korača prema areni; ne odupire se iremi. Na ulazu stane, dostojanstven i pribran, kao i uvek, kao svuda ranije duž cele Evrope, koja je volela smeh i nije želela rat.
Klovn duboko uzdahne i utrči u arenu uz zvuke fanfara. Dočeka ga smeh, Njegov unutrašnji sluh oživi arenu, pretvori je u košnicu, u živo i vrelo uzbuđenje, ali ipak, publika je groblje, a on zna samo jednim krajičkom svesti: smeju se mrtvi, smeh živih zapinje u grlu. Zvono tišine poklapa arenu. Avgust se sagnc i podigne vrh svoje cipele, zagnjurivši veliki nos u ružu. Od toga se skoro zatetura. Mašna ispod grla oživi, postane leptir i zamaše krilima. Iz prostora grune smeh i skoro uplaši starca. Zbunjeno zavuče ruku u džep preširokih pantalona. Traži nešto i sagne se, dok mu prsti ne provire kroz nogavice. Kraj dugačke cipele klovn napipa opušak i izvuče ga kroz nogavicu. Gurne otpušak u usta i izbaci ga jezikom zapaljenog. Puši, aa Jedna njegova cipela otvara se kao ogromna čeljust, ispuštajući dim. Smeh iz prostora opet ga irgne.
Groblje ćuti i sanja smeh mrtviji od mrtvih. ' i i
Klovn baci cigaretu, pljune u dlanove i sagne se. U njegovim rukama je debelo uže čiji se kraj ne vidi.
Klovn dugo vuče to uže, sa naporom, dok s vremena na vreme i njega ne povuče nevidljiva sila, kojoj se odupire, klizajući se smešno po zemlji. in
Starac se skoro kupa u znoju. Naposletku: na drugom kraju konopca pojavi se mali, drveni konjić na četiri točka.
Avgust se pokloni konju. Konj rzne.
Avgust: — ZDRAVO ODISEJE... MISLIM DA ĆEMO DANAS POBEDITI NA TRKAMA.
Konjić: — NADAM SE... AKO TRČIŠ DOBRO (smeh).
Avgust: — POKUŠAĆU, ALI RECI — DA LI SI TI U NEKAKVOM SRODSTVU SA TROJANSKIM KONJEM?
: — Konjić: — OŽENJENI SMO IZ ISTE ŠTALE. A Tie JESI LI I! TI U SRODSTVU S NJIM? (smeh) ;
Avgust: — PRFMI.AD SAM DA BIH PIO _ OŽENJEN.
RECI POSTOVANOJ PUBLICI DA LI SI SREĆAN U
BRAKU? .
| ODISEJ. H
| z_—„_JACV[ć<e:rzzuuuuununnLL—— wu —_– F/ry\arn —
bražava. Taj realizam posmatranja vođio bi odabiranju i preciznom slikanju odabranog. Živom duhu Marija Mikulića odabiranje je Uuvijek gođilo, ali preciznost nikad. Zato je on svoju slikarsku sklonost iživljavao u pripremi za rad. Lič-
koncentracije. Slike
U KAVEZU NOĆI
Konjić; — POTKOVIČAR SAM. ŽENA ME VUČE ZA ULAR. (smeh)
Avgust: — IPAK, NEĆE TI SMETATI DA POVUČEMO PO KOJI GUTLJAJ.
KonMć: — NEĆE. IZVOLI KOD MENE U ŠTALU NA ČAŠICU ZOBI. (smeh neodoljivo osvoji prostor)
Pokazujući velikodušno rukom na konjića, klovn se klanja, okružen imaginarnim aplauzom. Publika, koja ne postoji, umiruje se polako, ostaje samo jedan pljesak ruku — R3Hdusamljen i nesiguran, ali vrlo realan.
Ovo više nije san. Klovn se sa strahom okreće grobovima.
Iza jednog krsta izrasta silueta i upućuje se klovnu — nesigurno, pijano, sablasno.
Klovn ipak shvati da ie to Nikola, mračni i usamljeni hirurg, koji je jednom savladao smrt u njegovom telu.
: Nikola: — (prilazeći) SJAJNO. (pokaže na drvenog konjića) NJEGOVA ŽENA JE LJUBOMORNA... DA LI ĆE GA NAPUSTITI JEDNOM. ILI ŽENE NE BEŽE OD SVAKOG KONJA?
Avgust shvati gorčinu tih reči i tužno sagnu glavu.
Avgust: NE ZNAM, DOKTORE. OVAJ KONJ ! AVGUST RICMAN NIKADA NISU RAZUMEVALI ŽIVOT.
; Nikola: — SHVATAM. A PIJEŠ LI DA BI PEVAO, VESELI ČOVJEČE? Ž :
Avgust: — PIJEM... ŽEDAN SAM.
Iz daljine, iz srca grada dopiru rafali.,
Avgust: — ČUJES, HER DOKTOR. ČELIK SE, KIKOĆE.
Nikola: — MOŽDA SE IT KIKOĆE. GORE BENZINSKA SKLADIŠTA... ULICE SU BLOKIRANE. ZATO SAM I POTRAŽIO AZIL KOD TEBE.
U daljini, iza mnogih krovova, plamen.
Avgust: MOGLI SU I DA TE ULOVE.
Nikola: — NE, AVGUSTE. ZLO BEZI OD ZLA. RECI. MAKAR 1 IZ TRBUHA, IMAŠ LI RAKIJE? ·
Avgust: — AVGUST RICMAN MISLI DA NEMA NI KAPI. | |
| Nikola (pokrivajući starčeve oči dlanom): — HOKUS-PO-
KUS, HOP!
Izvadi iz džepa ({lašu sa rakijom i pokaže je udara dlanovima i saginje se prema konjiću.
DOVIĐENJA... AUFVIDERZEN, HER
starcu, koji Avgust: —
· Konjić: — SVE NAJBOLJE, PRIJATELJU... DOKTOR JE ZAISTA DIVAN ČOVEK. i
Polaze prema kolima. ! Nemi grobovi ostaju iza njih. U daljini, iza krovova ·okupiranog grada, drhti vatra i pucaju mašinke,
(Iz scenarija »I mrtvi se smeju«)
nost je na radu dolazila do izraza sto uzbudljivih slika, zahvaljujuct
samo kao nestrpljenje i neđostatak otsustvu ) n j Slike. interesantnih je navika i manir. Otkrivši odjed-
koncentracije „nastupala
motiva, pa ipak najčešće bez sadr- nom bezizlaznost te školske koncen žaja. Izbor motiva značio je nestr- cije, Mikulić odbacuje naviku, kao pljivo biranje najlakšeg puta da se najveću smetnju slikarskom uzbu« dođe do uzbudljive slike. Ali, umje-
đenju. Rezultat: sadašnja izložba, I velik korak: uvjerenost da sliku daje slikar a ne motiv. Taj korak je učinjen bez neke teoretske pripreme. — (Ni ranije Mikulić nije ilustrovao teorije, nego se držao neplodne i interne iluzije da su pri= rođa i slikarska ljepota 'jedno te isto, i naivno je vjerovao u to.) OQvaj korak rezultat je zasićenosti { potrebe za stvarnim radom. za trošenjem svog intimnog slikarskog fonda na rad, a ne na samo posmatranje. I sada je on nestrpljiv, ali je to ipak nešto drugo, i sasvim druga~
| čije ođ onog ranijeg kad je, u ot« · Ssustvu poleta pri slikanju, prazni«
nu krio teatralnim bojama, patetičnim motivima. Sad je to.istinski doživljena drama koja izbija na površinu slike. Osnovno: težnja „la koći i brzini rađa. A da kompozicija ne bude uslijed toga haotična i slučajna kao što je ona ranija od motiva zavisna! (Ta težnja lakoći opredjelila ga je za karakterističan materijal na ovoj izložbi, podloga nije platno, nego glađak hamer i jedna vrsta laka, tako da boja klizi vrlo lako i brzo). Metođ je tada ne neko stuđiozno posmatranje i reprođukovanje, nego improvizaci= ja. Otud i fantastični pejzaži. Otuđ i ono slikanje sinhronizovano sa raspoloženjem koje, mađa često, uvijek prijeti iščezavanjem, pa za to traži da bude brzo praćeno.
U postupku takvog slikara mora uvijek biti nekog otimanja, neke trke s vremenom, «s prolaznošću, neke napetosti i sklonosti čak i tragici. Ta trka s prolaznim raspoloženjem čini glavnu sadržinu { dramu njegovog slikarstva. Čini { tehniku, postupak, izbor podloge, Izražena je i traženjem jakih, zvuš nih boja, jer takvo slikarstvo se ne može dešavati u tišini i harmoniji sa svijetom. .
U toj patetičnosti (iskrenoj i pu» noj) ima nečeg dalmatinskog, pa talijanskog, ne operskog, nego sli» karskog, venecijanskog. · Dok sw dvije varijante slike „Trofeji mora postigle tu patetiku „samom baroknom · kompozicijom ~ (jakim kontrastiranjem dviju partija na slici), slika „Mrtvo lišće“ je intenzivna u boji i baš ona potsjeća ns neku tešku, meku, raskošnu tkaninu ogrtača sa vizantiske ili veneci« janske žene ili dužda, iz Šesnae“ stog vijeka iz doba jednog inten“ zivnog slikarstva, iz doba uvlačenja slikara uslikavanja ličnosti u svaku poru slike, pa nastaje disanje boje.
Mikulić je nazreo svoj put i jed“ no slikarstvo po mjeri svoje temperamentne, nestrpljive i nemirne ličnosti. Energija kojom je udario na taj put svjedoči da neće biti kratkog daha, makoliko sve njegove slike kao da su rađene u jednom i kratkom dahu. Napor kojim se sopstvenim „snagama, 'bez daljeg školovanja i savjeta, uzdi“ gao na put ka istinskoj umjetnosti, zaslužuje da on bude srdačno pri“ hvaćen u našoj sređini.
Dr. Žarko VIDOVIĆ
KNJIŽEVNE NOV MŠE