Književne novine

Sa O Cy |E

i: ee Ž :

| ROBERT BERNS —

iskra — Dvesta godina

Ponekađ je potrebno govoriti po'sebno o. čoveku, posebno o pesniku. Kađ je reč o Bernsu, to udvajanje ličnosti nepotrebno je i nemoguće: splet je nerazmrsiv, prožimanja beskrajna, utapanja potpuna.

„Prošlost je bila rđava,

a buđućnost je skrivena,

Njeno dobro :li'zlo neispitano;

Ali, je čas sadašnjosti u mojoj

Pa ću ga uživati“, bilo je Bernsovo životno pravilo. Ono je, združeno sa željom pesnika da iskreno peva o sebi i svojim seoskim drugovima oko sebe, da ostane veran jeziku i životu svog rodnog zavičaja, suština Bernsa čoveka u pesniku i pesnika u čoveku. Iskrenost, nadasve isticana osobina tod sirotog Škotskog farmera, davala je svemu što ie izbilo iz njegovog srca i đuha obeležie upečatljivog i, istinitog. Sv svoj život je proveo, Kka-

ko sam kaže, „u napornom galopti ·

od kolevke do groba“. Tokom tih tr:đesetsedam qodina bio je farmer i carinik, nesnik i ljubavnik, „lav“ sezone i ubogi siromah, „jadna, prokleta. nehaina. lakoverna, nesrećna buđala; šaljiivdžija, jadna žrtva buntovne oholosti i mahnitih strasti“. Jako sin siromašnog farmera iz junmozapadne" Škotske, Berns je stekao izvesno obrazovanje i nije kroz život prolazio neuk. Mađa upoznat sa engleskom i škotskom umetničkom poezijom. maiskreniju i najdđublju inspiraciju nalazio ie u foiklornim pesmama svoaa narođa, najviše bio pravi pesnik kađ je ostajao đosleđan umetnosti i jeziku tla sa koga je potekao i pretstavliao nastavljanje njenih korenitih trađicija. Strasti koje sti gospođarile Bernsom bile su preduslov njegove iskrenosti i hitra osetljivost Mojom je odgovarao na spoljne nadražaje bio je izvor njegovih pesničkih toKova. Tragajući po nevelikom broju njegovih pesama, za suštinama kole su omogućile trajanje ličnosti u poeziji i poezije si legendama koje sti 86 isplele oko ličnosti, može se sageđati pesnik strasro odan lju-

bavi prema životu, ljudskoj jedna-.

kosti, rođoljublju, dostojanstvu starosti, prijateljstvu, štedroj podatnosti prirođe, čije je dete — osećao je to — najvećma bio, pesnik mašte i humora, slobođe i; anarhizma, satiričar niske pritvornosti i licemerstva, poklonik uživanja u svim oblicima, u prvom redu.

Kađ je u petnaestoj godini rođen je 25 januara 1759 — za vreme žetve sreo devojku čija je mila pojava probuđila u njemu ljubav, a pesma koju je ona pevala, i za koju se govorilo da je napisao sin nekog seoskog lorđa, agonalnu strast „4 mlađalačku ambiciju, Berns je počinio „prvi greh stiha“. Tako su ljubav i poezija zatreperili u Bernsu istovremeno i njihovo prisno „dvojstvo bilo je večno prisutno u njemu. Ljubav i poezija bili su, po njegovom vlastitom priznanju, ponekađ jeđino, a u svakom slučaju najsilnije, zađovoljstvo. Bilo bi netačno tvrditi da je Bernsova strasna 1 otvorena priroda našla najbolji izraz u poeziji koju su inspirisale njegove mnogobrojne dragane; to bi značilo umanjiti vrednost ostale njegove poezije i rastočiti pesniko»> vu ličnost, jer se njegova ljubavna poezija i njegov život, posvećen toj najvećoj od ljudskih radosti, ne mogu odvajati od anarhizma, odanosti ostalim vrštama ljudskih uživanja, preziru “crkvenih propisa, šemu je dao maha u pesmama druge vrste. Ali je očigledno da je ta poezija jedna ođ „najznačajnijih ključnih tačaka njegovog pesničkog i ljudskog sklopa. Ta prva ljubavna treperenja, večno su, do kraja 'života, bila prisutna u njemu: neprestano zaljubljen, ali uvek u drugu ženu, ili, možđa, u apsolutnu ideju žene, u večno žensko u svakoj od njih. Kao mnogi drugi veliki pesnici, i on je bio neđosledan i često je kod njega vidljiv nesklad između reči i dela; to bi moglo da Hdoveđe u sumnju njegovu iskrenost,

vlasti,

· gove najbolje satire

brirodine

vatre

od rođenja velikog škotskog pesnika —

koja se toliko ističe, Ipak, teško da tu može biti reči'o kontrađikciji, mada se čini neobično: đa se čoveku (koji je imao desetoro vanbračne dece, i koji je pevao ovakve stihove)

iskrenost može pripisati kao oso~

bina:

} e | „Onoliko koliko si ljupka, moja lepa dragano, Toliko te duboko volim; I voleću te uvek, draga moja, Dok sva mora ne prestše“.

S druge strane, Berns, pesnik ljudske jednakosti i slobode, čovek koji je u prvi mah pozdravio rušilački vihor „Francuske revolucije, bio je odam prognanim Stjuartima, videći u toj svojoj odanosti jedan od vidova škotskog rođoljublja. Pri svemu tome ne sme se zaboraviti da je Berns bio čovek koji se .potpuno pređavao trenutku, da je tre-

Kad se ostave postrani kratke lirske pesme — „iskre prirodne vatre“, kako ih je sam nazivao — i priđe dvema pesmama koje su vrhunac njegove umetnost:, „Tamu o? Šanteru“, narativnoj poemi O vese-

| lom farmeru pijanici, priči koja de-

luje čas kao natprirodna anegđota, čas kao snažna prerealistička slika, čiji je ton sad šaljiv, a sad ozbiljan ili lažno didaktičan, i „Veselim prosjacima“, kantati prezrenih i ođbačenih članova ljudskog društva, koji su ga i sami prezreli pa žive bedno

ali slobodno, sposobni za sva pre.

življavanja, gde anarhizam dobija najviše u vrednosti, a veselost naj= više u obesti, gde su vrline i poroci nerazdvojni i gde kroz poeziju kad đa ne govori pesnik, nego sam ži-

BERNS

nutno nađahnuće bilo za njega potsticaj za pesničke poruke i da je u toj grozničavoj, stvaralačkoj prepuštenosti kratkotrajnim unutrnšnjim nagonima, čas stajao na jeđnom, čas na drugom položaju, veran, beskrajno veran onome što ga je zaokupljalo. A za čitaoca je bolje da ne traga za tim nesaglasnostima, koje su uz dvu svoju materijalnu očiglednost prividne, već da iđe tokom kojim se i Berns kretao i đa njegovu poeziju prima i doživljava kao izraz irenutka, zanemarujući sve ostalo.

Berns je ljubav doživljavao kao najživotniju manifestaciju ljudskog bitisanja i okušao ju je u svim njenim vidovima. Časovi proveđen; u zagrljaju, među zelenim brazdama ječma, nisu doneli samo uživanja koja su dovodila do samozaborava. Licemerne oči zavidnih puritanaca sablažnjivo su posmatrale pesnikove životne izl:;ve. A on je potsmešljivo pevao:

„Crkva i država se mogu udružiti i reći Da ne smem da radim takve . stvari; Crkva i država mogu ići dođavola, A ja ću ići svojoj Ani“.

Tako se javio Berns satiričar. lako je bio iskreno religiozan, rnjee Dlje su pogađale svojom oštrinom ne samo stroge prezbiterijanske crkvene metode, nego i celu kalvinističku doktrinu; a u prvom redu licemerstvo onih koji su moral; da budu primer časnosti i poštenja.

Berns je bio vezan za Škotsku, za njenu slavnu frošlost za kojom je žalio, za budućnost koja je bila neizvesna, za njeno siromaštvo, jalovo ile, za lepotu njene prirođe, za najlepše tradicije njene umetnosti. Rodio se kao njeno đete i ostao joj je veram. Zahyaljujući najviše toj vemmosti i regionalnoj vezanosti, on je uspeo đa pređe granice tla i jezika i svojom poezijom oglasi sa-

Mine zemlje u kojoj je nikao,

vot, Berns se pokazuje u svom najpotpunijem obliku.

Rođen u bednoj kolibi, Berns je upoznao sjaj i veličinu slave i njenu prolaznost. Snagu njegove ličnosti najbolje obeležava kruti ponos kojim je odbio sva lažna laskanja i prirodnost kojom ih je podneo. Bio je sin prirođe, dete sela i osećao je da mu je tu mesto. Lažni sjaj mu je bio odvratan i mrzeo je one koji su ga rasplamsavali. Ali u krugu kome je pripađao nije mogao da nađe sve što je bilo potrebno njegovom osetljivom, razvijenom umetničkom intelektu. U tome je verovatno bila sušti;ma njegove tragedije. Kadđ je njegov galop bio završen — bolest koju je nosio od detinjstva i sklonost piću ubrzali su njegov kraj — bio je Još mlad čovek. Kao da je predosećao da mt život neće biti dug, hitao je da doživi što više. Znao je đa sa

„Uživanja kao rastureni makovi, Zgrab:iš cvet, a cvet mu opađa; Il; kao snežna pahuljica u reci,

Trenutak bela — pa se istopi | zauvek“.

Hteo „je, sabirajući što više tih kratkih trenutaka rađosti, đa poveća njenu trajnost, ali punoća življenja doprinela je kratkoći života. ? .

Najzad, Robert Berns je bio prvi romantičar koji je mikao na Britanskom ostrvu. — To potvrđuju njegova strast prema slobodi i dostojanstvu svakog čoveka, obuzetost folklorom, osetljivost za svet prirođe oko njega, iznad svega isticanje osećanja nad razumom.

Robert BeFns, čiju dvestogodišnjicu rođenja slavi danas Škotska, nije samo njen najveći pesnik. On je i njeh nacionalni s:mbol.

MIRE CETPIN: ŠVALJE

Zaguljaj sumi

ši wwmne(Hosti

Nastavak sa 5 strane

ravnom sukobu. Pogled u smrt akt je lucidnosti i hrabrosti; tu, u njenim čeljustima, nema milosti i sažaljenja za duhovne vrednosti; ali dostojanstvo istinskog stvaranja primorava. njegovog nosioca da izbegava obilazne staze koje ne vode u dubine i zato on ovom srećnom konformizmu površnosti „pretpostavlja vlastitu propast u suočavanju sa smrću. Njegovo poslednje saznanje, u koje je založen sam život. ne donosi utehu: pisac, suočen sa svojim neprijateljem, prkosi mu i ruga mu se, znajući da mu mora podleći bez rezultata ravnog veličini borbe: on svoju istinu neće nikad napisati do kraja. To je ona ista jadikovka klesara iz „Anđela“, njegov' nedovršeni nadgrobni spomenik! Ovde, u zagrljaju, to je nenapisana knjiga o prkosu, nepostojanju. 1 glavnoj ličnosti ne ostaje ništa drugo nego da, preživljujući :agoniju, ·pusti - krik. Smrt kao ličenje svega onoga što putava.

istinu, kao oličenje banalnosti, na-.

zatka, uništenja, motiv koji pritiskuje i muči, odbija i privlači: istovremeno, pobednik je, no njen trijumf je umanjen jer njena žrtva neće da poklekne pred njom. Piščeva ispovest liči na jetko zapomaga-– nje: „Oslijepljen kao Samson zagrlio sam stupovye svoje teme: strah i smrt. Ona je tu, u mojim utrnulim rukama, u autorskom bolu mojih

zglobova... Doskora će se srušiti na mene... Namirem je tebi sumnjičavom, tebi prestrašenom od Crne Mrlje, tebi što se sklanjaš po brijačnicama, što se baviš mravima, grickaš riječi i šetaš po rečenicama... Ja je više ne mogu napisati, predamnom je ocean mraka i beskrajna noć...“ Najviši smisao života Alberta Kneza nije bio utisnut u mermer. On se predao svome Anđelu kao izbavitelju: ovo je bio dobProvoljni, „prijateljski zagrljaj, koji donosi utehu. Pisac koji čvrsto drži žanđara, duboko pati što mora da umre zajedno. sa protivnikom, što treba da iščezne u smrti: ima u njegovoj rešenosti i prkosa i bola, i istinoljubivosti... Ovu istrajnost traži njegova. savest on ne beži, on se svesno ubija! Junak „Anđela“ pošao joj je u susret kao spasiocu, pisac iz „Zagrljaja“ rve se sa njom pun besa, ironije i mržnje.

Ranko Marinković je tako na dva nečina: obradio svoju omiljenu tezu 0 nja i smrti, koju simbolično izražava kao zagrljaj. Ova koncepcija uslovljena je saznanjem tragičnosti života. Ona je izražena u duboko proživljenoj formi, sa akcentima neobuzđanog patosa đekorisanog starinskim simbolima („Anđeo“), ili, pak, sva u znaku dramatičnosti i sarkazma, ponesene retorike, veli-

kih problema života i parodđirajućih

„Vezi između umetničkog stvara-

opisnih detaljisamja svakodnevnih nevažnih „dešavanja | („Zagrljaj“), Duševni mrak Marinkovićevih juna= ka đaje tamnu boju piščevom književnom đelu. Paklena snoviđenja, racionalno neobjašnjive metamorfoze karaktera i volje, smrt koja baca najcrnje senke na život — sve to sadrži Marinkovićeva proza. Egzistencija je zaronjena u mrak, njime prožeta, od njega rođena i njemu večno naklonjena; ako je umetnički orijentisana, ona treba u toj neprozirnoj tami, koja sve neođoljiva osvaja, da nađe svoj oslonac i svet, da se tu učvrsti kao u uporišti ođakle baca izazov i: samoj smrti. U neprihvatanju običnosti, Jaži ogrganičenosti i sujete, umetnost se odlučuje za samoću; s druge strane, ona se bori protiv ništavila na fai način što ne izbegava smrtonosni susret sa njim: tako je ona dvostruko herojska, ali ne manje tra= gična. Funkcija umetnosti je u tome da zahvati problem humanog u samom jezgru: oma be

pitanja, roni u sve neispitanosti da bi što više prođrla u suštinu. : men misli čovekovog stvaralaštva, o kome govori mislilać, razgorevš se osveiljavajući moć tajni sve više i više.

Pavle ZORIČ

Mirko VUJAČIĆ

SAMA |

odbacuje”

Oči je ne služe kako valja i ljuti se što dobro ne vidi oko sebe. Boli je čupava glava, skorčana i suha kao bakalar. Obješa je niz grudi i tako joj se čini da joj je lakše. Ispod nogu joj pucketaju suhe bukove 'Brane, Krhke Kao led, i stopala joj tomm tu namose meka lišća, kao u snijeF.

Još od djetinjstva naučila je da pjeva, a sasvim je ogrbavila i ostarila i sve što prati mladost i dobre dane je ostavilo, samo navika pjesme još nije. Njen suhi gias zabugari pjesmu, a onda se strekne i po vrati, pokuša da riječi preokrene wu tužaljku, ali joj to još manje priliči, jer nikađa nije naricala.

Oduvijek su joj svi živi bili, puna kuća čeljadi, va sada otkako je došao rat sve joj opusti i porođicu svede na njenih seđamdeset godina.

»Oj nevene zlo mi m» dom ko utrga lišće moje...“

Ta mješavina pjesme i tužbalice vodi je nekud bez cilja, ali starka ima potrebu da bude sama, da se požali Tišću, Krtičnjacima, lišajevima po drvećm i prvim Kkosovima koji otkrivajm proljeće. Ta šuma i ta divljina puna pečurki i samoće, to je njen intimni svijet i ona se tako dobro osjeća kađa razgovara s drvećem. Tu joj niko ne protivrječi, sve je sluša i mirno ćuti pod tihim vjetrom. „

Starka okrenu glavu gore, zagteđa se u Mrošnje dviju bukava koje su srasle gore mw vrhovima, jednake kao sestre. Lišaj ih je popao pa su od njega postale kosmate, grane su im zakržijale, jer ih niko nikađa nije potkresavao i one ozeble mahovinaste ruke pružaju nebm i suncu i vuku proljeće čak iz starih žila me bi li prozebnjele.

»Ostara se, led ga ubio! Kada mi je bilo deset godina ove su bukve bile vižljave i vitke kao ja. Savijala sam im grane do zemlje i jašila na njihova vitka leđa. A. što će mi to da živim. koliko i drvo, ala ima nepravde, a iz. .mojih sinova i unuka već dvije godine raste trava«.

Baba je imala dva sina i tri unuka, a sada nema ni jednog Živog. Poginuli su, rekli su joj, negdje daleko, đaleko u Bosni m nekakvoj planini i pošto baba nikađa nije bita m tom »dalekom iuđem. vilajetu« ona samo zna da je tamo megdje hajdučka planina Romanija i misli đa su mieni mili svi u njoj ostali.

Živjela je potpuno sama. Muž joj je neđe ostao ispod Skadra, 1912, snahe su joj poveđene u zatvor i sađa se ona uzalud ljuti na nepravičnu sm it što je preskočila da je u spisak uveđe po ređu.

Pjevala je kukajući i pela se, Jalo kao Koza, sz viažnmu šum.

Kroz zamagljene rožnjače pred njom se nešto zapali, žarko i veliko i ona zasta, m neđoumici šta bi to moglo biti.

Drijen, stari njen poznanik bio je raskošno procvijetao i wmweseljavao sumornu šumu još prošaranu snijegom i wbijenu: mrazevima.

»A. ti si to poranio, a, kržljavče ubogi! A što će ti lo cvijeće, ne bilo te? 'Ti goniš svoje svejedno što se nemaš čemu poveseljeti. A ko će fi drenjine obrati i otresti i ako sazreneš — munja ti se u žile uselila! A ko će ti se po granama verati, lišće mrtvo prije jeseni ispođ sebe vidio?«

Drijen je ćutao gizdav i neosjetljiv i iz svojih

„život u celini, niti brihVata'smph? potpuno. U ime prave čovečnosti, umetnost, napištajući nveriferiska

čvorauga stogođišnjeg Korijena hranio svoje oporo

žuto ecevjetanje.

: »Ćutiš, je H? Praviš se nevješt kao da se ništa nije promijenilo«.

Baba kao opčinjena sjede na sveo busen irave i ruke zavuče u njedra ispod suknenog kaputa. Na glas poče da sanja: _

»AJdG' ti đavolane moj, nemoj se slomit, no se Skidaj ođatle. Rio se vereš kao divokoza. Pusti ih da Ssazru i ostavi nešto lisicama, Milovane, skiđaj se više, more«.

»Čekaj me, bakice, vidiš kolike su one pri vrhu. Eno ih crvene se kao krv, svaka valja dukata. Čekaj me, bakice...s čuje ona unukov plačni glas koji je namješten i sračunat, htjela bi da ode kući, ali joj žao ostaviti dijete, neka se bar nadovolji tih oporih drenjina što skupljaju nepca i zavaravaju glad.

_ »Silazi đolje kađ ti kažem, zaboljeće te drob od njih. Pazi, stao si na suvu granu, okinućeš se kao zrela Kruška pa ćeš zapamtiti kako si išao u drenjine«. Ona se već ljuti, čeka ga, čeka, a on se Jak kao vjeverica i štrkljast kao čaplja provlači kroz granje otežalo gorkim i još nezrelim plodom. Noge su mu! šarene ođ ogrebotina kao da ih je neko crvenim mastilom išarao, jedna nogavica mu je đo sred bedre, 8 druga đo koljena, kosa mu Je raščešljana šibljem, Branjem i travom i jedan veliki čičak čuči mu ma čupi kao ukras na divljaku. Ona bi prema njemu bila inemilosrdnija, grublja i strožija, ali čim dijete u nju Uupre svoju plavu svježinu očiju, ona pređ njim postane slaba i nemoćna, prestane dosada i ne” strpljenje i starica ostane ispod drijena dok joj rosa ovlaži kosu i prokapiju prve hladne zvijezđe.

: " - —. d —_ _—__ariGrnar arena racio ar OE erna