Književne novine
Uveravam vas da su sekunde sada ao naglašene i da svaka, izbijajući iz zidmoga sata,
kaže: »Ja sam život, nepodnošljiv, U izvesnom smislu, ono od čega
prošlost jeste poduhvat i projekat, stalna nestabilnost. Kao šizofreničari i melanholici, on svoju nemoć akcije opravdava time što se okreće prema vec preživ-
ljenom, već učinjenom, mnepovratnom. drugom smislu, on naročito iraži
trebalo bi da najzad shvati svoju Prir roda pripada Prošlosti. Ono što sam,
sam bio, jer moja sadašnja sloboda uvek iznova stavlia u pitanje prirodu koju sam stekao. Istovremeno, Bodler nije nikako odlučio da se odrekne te lucidne - svesti koja sačinjava njegov ugled i
stvenost. Njegova najdraža želja "e
kamen, kao kip, u mirnom počinku nepromenljivosti, ali da ta tiha neprolaznost ,ta postojanost, to potpuno
pripadanje samome sebi bude upravo
slobodnoj svesti, ukoliko je slobodna i ukoliko je svest. Dakle, prošlost mu daje sliku te nemoguće sin-
teze bića i postojanja. Moja prošlost,
to jš je definitivno. Ono što sam učinio pre šest,
pre deset godina, ostaje učinjeno za
sa kojom sam shvatio svoje mane, svoje vrime i naklonosti, ništa više neće sprečiti da bude čvrsta i nepovratna na mom horizontu, kao ova granica koju
su kola koja me odnose već prešla krajno udaljava i skuplja pred mojim
šlo jesle, ustvari, to je da sam bio toga svestan, bio
sam gladan, ljutio sam se, patio sam,
stan: u svakom slučaju ono što je činilo srž moga osećanja, to je bila- svest koju sam o tome imao. I ta neodlučna svest, tako malo sigurna u sebe, imala je neograničenu odgovornost same sebe; zato što sam imao svest o tome, glad, zadovoljstvo su postojali.
Sada nisam za to odgovoran ili, bar,
čin: ona je tamo, jedan kamen moga puta. A ona ipak ostaje svest. I, verovatno, te okamenjene svesti mi ne pripadaju stvarno, nisu nerazdvojive od' mene
da se oslobodi sebe: Njegova lucidnost w razmišljanja otkriva mu da on živi zelenaški, kao niz bledih želja, nežnosti koje ništavilo pretvara u led, i da poznaje sebe napamet, a da mu, međutim, valja živeti »kap po video sebe ne onakvim kakav se prikazuje, već kako ga drugi, kako ga bog vidi, onakvim kakav jeste,
jako i ssečajiv život«. Bodler beži u
rom
pr!
u om O!
Veštiji kap«. Da bi
šlost jeste. Ma, odu. A ta Pri-
to Je ono što
svnmca, Ta moralm
njegovu jedinda raje, kao
dato njegovoj
to sam ja. Ali
svagda. Svest
i koja se bespogledom. Ono
bio sam rado-
ne na isti na»
biti.
kao što še moja današnja svest nerazdvojiva od sebe
ŽIVOT. OKO. NAS
a zavisnost sadašnjice pretstavlja jednu zavisnost bića, jer konačna forma | mora, prema zdravoj logici, da prethodi svojim postepenim slabljenjima. Jednom reči, on traži od prošlosti da bude večnost koja je menja u samoj sebi; kod njega, u suštini, postoji zbrka između prošlosti i večnosti. Zar prošlost nije, definitivna, nepromenljiva, van domašaja» Da li će tako Bodler upoznati gorku slast dekadencije, čiji ukus prenosi, kao virus, svojim učenicima
a same. Al Bodler he šzabrao tu svesnu Prošlost. Ono što zanemaruje, ššo smatra nižim bićem, io je njegov sadašnji osećaj: om mu umanjuje .vrednost, LEPO ga učini manje hitnim, manje prisutnim. od današnjice čini umanjenu prošlost, kako bi mogao "de njenu stvarnost. U tome on se u nekoliko va piscu kao što le Fokner, koji je isto tako i budućnosti i koji isto tako prezire sadašnjost u korist prošlosti. Ali za Foknera se prošlost nazire kroz sadašnjost kao blok dijamanata kroz prozirmi nered: on direktno napada stvarnost sadašnjice. i podmukliji, Bodler ne pomišlja da otvoreno poriče ta stvarnost, on joj- samo pobija svaku vrednost. Vrednost pripada samo prošlosti, jer proda sadašnjost daje neku prividnu, lepotu ili dobrotu, to je zbog toga što ih pozajmljuje od prošlosti, kao što mesec zajmi svoju svetlost
simbolično
'simbolistima. Živeti, to znači padati. DDanašnjica jec pad. Zbog griže savesti i kajanja Bodler je izabrao da oseća svoje veze sa prošlošću. Neodređena griža
- savesti, ponekad nesnosna ponekad divna, a koja je u osnovi samo konkretan način pojimanja uspomene. Svojim primerom on potvrđuje duboku solidarnost .sa čovekom koji je on bio, da istovremeno štiti ipak svoju slobodu; on je slobodan jer je kriv, zato što je pogreška, po njegovom shvatanju, najčešće izraz slobode. On se okreće prema toj prošlosti koju on pretstavlja i za koju veruje da ju je ukaljao; on izdaleka ostvaruje prilagođavanje svoje vreme, on ponovo nalazi perverznu radost greha. ovoga puta on ne propoveda protiv vrline kojoj su ga učili, već protiv samoga sebe. I ukoliko više propada u zlu, utoliko više pruža sebi priliku da se pokaje, sećanje na ono što je bio postaje življe i žešće, čvršća i izrazitija veza koja ga spaja sa njegovom
biti i, u isto
Ali
Prevela Milena PETKOVIĆ
ZAPIS O VREMENU
Ima nekih reči, nekih pojmova, nekih suštinskih značenja čiji nam je smisao, čini nam se, do te mere poznat da na njih gotovo i ne obraćamo više pažnju, odnosno čije nam je neprekidno prisustvo postalo sasvim obično. Tako, naprimer, postoji jedan izraz, upravo nešto što taj izraz imenuje i obeležava a mimo čega prolazimo ravnodušno, gotovo zatvorenih očiju, ne razmišljajuć: o izvesnoj tragici koju „to“ ima u sebi: to je ubijanje vremena! Reč ubistvo, sama po sebi, ima nešto teško, mučno, suprotno životu, i upravo iska-
"guje sam napad ma život, ratadro nasilno Kic e, ne u ime neke e-
„na O e nužnosti i, više svrs:shodnosti, već u ime nekog zla { nesreće u čoveku. A ona se izgovara tako olako, tako spokojno, raMdosno katkad. Vezana za vreme, međutim, ta reč, taj pojam, Šta, ustvari, znači? Ubijanje vremena — šta je zaista to?
Ostavimo zasad uzroke i korene onim sadržinama koje su pojmom ubijanja vremena imenovane njih ima dosta, i objektivnih i subjektivnih, i ne bi vređelo opet žaliti se na istoriju, na prošlost. Činjenica je da među nama ima ljudi koji) su majstori u uništavanju i obscenjivanju wremena, koji su od toga izrađili nekakvu svoju „ŽiVOtnu filozof:ju“, čitav sistem. Primera za to ima puno. Te ljuđe mi susrećemo „gotovo svakoga dana i svugđe: u kancelarijama, po domovima, na ulicama. Oni, uprkos vašoj volji, ulaze često i u vas, postajući zlosrećni deo vas samih, pogubno muteći i vaše dane. Vi ste, naprimer, prionuli na rađ, zanelo vas je, ponelo nešto. A neko dođe, neko koga ne interesuje organizovano vreme i organizovan ljudski rad, čiji smisao ne mora da buđe samo gola materijalna prođukcija. Dođe, daie: taj neko, kome su na licu dosađa i mrzovolja, on nekako mrtvo i leno prebacuje nogu preko noge, zavaljuje se u stolicu prekoputa vas i počinje bezobzirmo da pustoši po vašem rađu, po
vama, po vremenu: „Nisam znao šta ću, pa dođoh da malo ubijamo vreme". Desi vam se da ste u svom domu zaklopili oči da biste ih odmorili za iđući napor, za neko novo traganje, a neko zvoni na vrat:ma bilo u koje đoba: „Treba đa se sastanem u toliko i toliko s tim i tim, đotle ima još jedno dva sata, nisam znao šta ću, pa evo svratih do tebe da malo utučem vreme“. Čovek gleđa u neku svoju sreću, u neku svoju nevolju da bi joj našao lek, gleđa u sebe đa bi đo kraja izdeljao neku svoju misao, čovek je za plugom, čovek je za strugom, čoveku je u ruci seme kojim hoće da oplodi nešto, a evo njih: „Hajđe, mani to, hego da traćimo vreme“. Tu se, odmah do njih, pomeraju planine i svetovi, otvaraju novi svetlosni krugovi za čoveka, i ljuđi brišu prostore i daljine da bi dobili što više vremena. A oni: da ubijamo, mrcvarimo, kinjimo, dna uništavamo vreme...
A, zaista, mogu li oni to? Mogu ii da unište taj dan koji se bezpvojem svojih mogućnosti otvara svakoga jutra da bi uveče zaklopio svoje vratnice na nekoj nevidljivoj B uvek prisutnoj deonici trajanja? Taj trenutak čijeg je bit:sanja osnovna odluka i crta da već nestaje samim tim što je tu, da je već nestao, da je svojim nicanjem doneo i svoju smrt? Čovek se može vratiti tamo gde je nekad sa ljubavlju hodao, čovek može doći i ponovo sesti u klupu u kojoj je kao dečak sricao prva slova; u trenutak koji sada traje on se, međutim, nikada više ne može vratiti. Neponovljiv je.. Otvorio se kao cvet jednom, hiljađama svojih mogućnosti, kako kad i kako za kog, i — Uzviknuvši nemušto: „Čoveče, žuri se, čoveče, ne stoj!” — otperjao je, jer više neće postojati. .
Pa to se zna, može se reči. Da, ali se i ne zna samim tim što se zaboravlja, samim tim Što su neqde blizu oni: „Danas lepo nekako ubismo vreme, a i sutradan izmislićemo ·nešto...“ i
Čovek, naravno, često poželi da
U tvojim venama tekla ie krv dana
dana
U tvojim venama tekla je krv
Mahala si mi pokretom sunca
gledah te ludo
A ti mi se smijala
Tražio sam le u urnama mo Tražio sam te a nestajala si. Bez sobe i bez tajne umiran}
g sjećanja
a nestajala si
Bila si neumorna u SYojoj prolaznosti
Bila si velika kao vazduh A kosa rascvetala kao žito k Bilo je vremena i napretek a Bilo je vremena
U šumi koja je mirisala A ti si me gledala Čudom sjećanja u tvome Koje je bilo namjenjeno U poljupcima tvojim
Što su kao vjetar čili i daleki
_ Slušaj posljednji brecaj mora slušaj.
oje kasni ti si me gledala
potoci su nestajali u svome tijelu t
putovanju „prvom nekom kraju
. O a ; , ; - S :
se pobuni, da protestuje protiv tog umorstva, protiv tog: stihijnog i, u isto vreme, na svoj način, planskog ubijanja vremena, da podigne svoj glas protiv toga što se i u njemu samom nađe pritajeno katkad, kao. želja, čak kao strast. I vi to uči-
nite pokatkad, neodmereno, jarosno, posle đugog i strpljivog čekanja da se to promeni, da tog više blizu vas ne buđe. I to ne ostane sasvim bez dejstva, čak i kađ se ne naiđe na podršku okoline. Ali se desi da ta zaraza, da se ta bolest prenese i na onog za koga se misli da je imun od nje — zato što toga katkađ ima mnogo okolo, Što se više puta učini da je uzaludno boriti se i protestovati protiv takvog nečeg. Desi se katkad „da čovek malođušno pusti da ta zaraza pustoši po njemu, životu, radu.
A život, ovaj naš danas, svakj život, hoće nešto sasvim drugo. Treba li to uopšte da se kaže?.
Reč je, razume se, o svim vremenima, O onom, ako se tako može reći, „vezanom“, koje organizovano ljidsko dPuštvo nastoji da što celishodnije i disciplinovanije buđe utrošeno u cilju održanja egzistencije i napređovanja individue i društva — i o onom drugom, nazovimo ga „naše, osiobođeno, slobodno“, o onom koje snage čovekova duha i uma iz dana u dam sve više i u sve većoj meri „odvezuju“ i osvajaju da bi nam ga stavile na raspolaganje kao jednu viŠu meru lične slobođe, koja je aktivno učestvovanje svim damarima, svim čulima u onome Što se zbiva, što je oko nas, što je duga i krva-
| dd
LUTALICA Ražgledam čudesne slikovnice noći
Gle .
kako su zvezde na domaku ruke a sivila dana
nepoznate
zaboravljene luke
Otsjaj beonjača iz tame žubor čarobnih vrela
i zaglušujući šum varljive himne tela
Onda
u plavilu ranoga jutra obično prazan i užasno sam osluškujem svojih koraka bat
Za uzvrat. nose: me krilima novih noći nose u nepovrat.
Fedor ŠEŠUN
(Opasan ia ~
va istorija ljudska osvojila u ime čoveka i za njega. U onome što bogati čoveka i uznosi ga tamo gde je on nekađa samo sanjao đa može dospeti.
Ali su to, možda, prekrupne re-
či kad se govori o tome nesreć-
nom, o tom poništavajućem: „Hajde da ubijamo vreme“. Kad se govori o tome što vuče nađole, unatrag, u prazninu, u čamu, dosadu. „Ja posle podne nekako ubih vreme, a ti?“
Ustvari, ovde postoji jedna zabluda, jeđan nesporazum između vremena i onih koji misle đa mogu onako sa njim. Vreme je, zna se, jedan poseban fenomen — ono postoji i ne postoji, tu je i nema ga, neđohvailjivo je i neranjivo. Nije istina, dakle, da mi (koji tako mislimo) zaista i ubijamo vreme. Jednostavno, nismo u stanju to da učinimo. A ono, pored toga što postoji i što ne postoji, u isti mah je i nešto Što nije ništa van nas samih. Ono, ustvari, to smo mi, ono je jeđan veliki deo nas, našeg Žživljenja i trajanja. Ono je, ipak, i mimo nas i u nama je. Čovek to zna, on to uvidi ako nije znao. Ali se katkad dogođi da to uviđanje đođe kasno, onđa kada se više nema šta, il: kađa se više ništa ne može učiniti. Kađa je zloupotreb-
ljeno vreme prohujalo. I tađa iz-.
qleda da je ono samo dugo ćutalo puštajući nas da radimo sa njim šta hoćemo, kako umemo, kako znamo, onda kad to zavisi od naše volje. Počne tađ da izgleda da se sve dotađa pravilo đa je bilo ravnodušno prema tome Što smo Vverovali đa ga ubijamo,10tnimo, kinjimo. A sad, kađ su se čoveku otvorile oči, ono se najednom pokazuje kao osvetnik i cinik, otkrivajući time još jednu strahu svog nevidljivog i neuhvatljivog lika. „Ja sam ubio tebe“, kao da se iz neke tamne daljine ceri praznini i pustoši koju onaj gleda u sebi i za sobom. Pokazalo se da je ono na neki, svoji i poseban, gotovo neshvatljiv način, — neranjivo i nerazorivo siamo — tokom dana i to'kom pođina nekim nevidljivim streieama razaralo upravo tog koji je ono verovao, želeo. Tog koji možđa to nije ni verovao ni želeo, nego tek tako, neodgovorno i ravdušno, puštao pored njega u đosadi i nekretanju da teče... I tai onđa uzalud uzme da krši ruke i trlja oči kao posle nekog ružnog sna.
Ali đa je opustošilo samo tog... Slobođan, DŽUNIČ
GABRIJEL SPUPICA: AUTOPORTRET 1953
Barba
Rikine
junačke patke ·
DZ Z–Z––Z”––iSI vi STmme=SIRG FP— i Pet godina od smrti Rikarda Katalinića-Jeretova
Hrvatski pisac R. K. Jeretov (rođen 1869) bio je autor, koji je, zajedno sa Stjepkom Ilijićem, napisao 'dakako, uz FPrana Mažuranića i Josipa Draženovića), najviše pjesama u prozi u svom razdoblju. Stjepko Tlijić, hrvatski pjesnik iz Bosne, otac suvremene književnice Verke Škurle Jlijić, autor „Lopudske sirotice“, „Ali-beg Čengića“ i Knjige „Pjesama u stihu i prozi“ (1901), umro je davno prije Jeretova „Barba Rike“ (kako su ga od milja zvali), — cijelih dvađeset i pet godina ranije. Od smrti Barba Rike evo pete gođine. Barba Riko, b:i Rikarđ Katalinić-Jeretov, najpoznatiji je za života bio kao pjesnik. Međutim, on je bio više rodđoljub nego pjesnik. Takav je glas stekao |oš svojim pjesmama iz knjige „Pozdrav istarskog Hrvata“, objavljene 1890. Uz nacionalno-rođoljubne pjesme, bilo je u njega i poezije mistične rezignacije, društvene ironije i poezije ratne i ljubavne. U prvo vrijeme piše u trađic:ji Augusta Harambašića, kasnije se pomalo „mođernizira“, ali bez većih rezultata. Kao pjesnik on je bio i ostao pisac osrednje vrijednosti. Previše je u njegovu stihu bilo verbalizma, neprirodne patetike i ne-
'đovoljno misaonosti.
Ali, ako njegova vrijednost kao stihopisca nije velika, veća mu je cijena po prozi koju je za sobom ostavio (tako će, nadam se, jednom postati jasno da je i Nazorova vri-
jednost, veća u prozi neqo li u stihu). Pjesme u prozi — napisao ih. je
cijelu knjigu: „Inje“ (1902) — daleko su mu bolje od pjesama u stihu: nisu neprirodne ni neinvenciozne. Najbolje u Katalinićevu rađu su njegove anegdotske priče („Našim morem i našim krajem“) i po njima on ima najviše pravo ostati u hrvatskoj književnosti. Kađ bih pokušao ođređiti oblik te Katalinićeve proze, morao bih je definirati kao određeni tip naše originalne lagane novelete (pisane u vrijeme kad sa Zapada k nama noveleta još nije došla kao novi književni žanr), a općenito, u svoje vrijeme, po svom realizmu i svojoj poeziji, te su Katalinićeve priče prethodnice prozi Šimunovićevoj i Kosorovoj. Nepretenciozne, a svježe, čitke, poetski kreirane — i ni u kojem slučaju onako arhajske po formi kao. njegove pjesme u stihu —_ one su i danas apsolutno pristupačne i prihvatljive. |
O toj bi prozi tek valjalo zasebice pisati,
Listajući „Katalinićevo „Inje“, naći ćemo i zapisa bližih „crtici“ i lirike bliže „pjesmi u prozi“, baš kao i u P. Mažuranića.
Naprimjer: „Sućut“. „Asocijacije na Turgenjeva — njegova filozofija i njegova filozofskopoetska metođika, I đalje — opet isto: opet Mažuranič, opet Djalski, opet isti, naši, i sveopći problemi, opet bijeđni tipovi iz „nacionalne ekonomije“ (satira iz 1894), a to je alegorija:
„Patke“ — s čistim nebom i siro-.
maštvom jednih, i kaljugom, gotovanstvom, plaćen;čkom sitošću drugih: „Visoko, visoko lete u zraku. 1 ne plaši ih ni bijesna vjetrina, ni stuđen, ni mrko oblačje. Lete. Hrle u svijetle strane, traže blažehe krajeve, hoće da ostvare svoje zlatne sne prosanjane na pustim ledinama. Junačke su to ptice, što ne sustaju pređ olujnim dahom nevjere, jer imađu svoj cilj, svoj ideal... A pogledaj dolje u zatvorenom dvorištu oko one bare, oko one prljave kaljuštine. Tamo se sakupilo nekoliko gusaka, imađe između njih i pataka. Da, to su kćerke vidika, što su znale da se prilagode okolnostima, ođijele teoriju od prakse i potraju nekoliko mirnih dana živeći o tuđoj muci, blebećući u vlažnom dvorištu o kojekakvim tričarijama, hvaleći svoje gospare i toveći se sve za — gazđdin nož! I te domaće praktične gegavke stale da gleđaju u visinu one iznemogle, junačke divlje patke. I čuđe se, kud to đalje lete, i gdje se nijesu spustile k njima u to sretno dvorište, u kojem eto pripravno korito puno soka i smoka. Gdje da se one dignu nad šakom kuruze i mrvica!“
Ova pjesma, nastala na razmedju devetnaestog i dvađesetog stoljeća, živa je i đinamična, iako stara toliko godina; takva, kakva .jest, Oštra, misaona, nekompromisna i gorđa, ta je pjesma — po političkoj, satiričkoj, Kkritičkoj, „svojoj
. snazi — jedna od najboljih hrvat-
skih pjesama u prozi toga razdđoblja; ona je simbol, ona je oštrica pobunjenog duha jednog vremena, kao i fakat jednog, i svih vremena, u kojima je sebičnost, samozadovoljstvo, niskost dah života, u kojima je nekim ljudima šaka kuruze i mrvice kruha s tuđeg bogatog
stola jedini cilj života, cilj kojem se ne dađe išta drugo pretpostavi“ ti. „1 čuđe se, kud to dalje lete?“ Da, kud to „dalje lete“, kad se ne mora mnogo letjeti, ne mora se Uopče letjeti — i krila su suvišna dalje od dvorišta „punog soka i smoka” tko mora; „praktične gegav ke“ dokazuju tu ljepotu, kuđa ćd one još, kad je tu sve što one žele. Neki uvijek dalje lete, a neki ostaju, prnuvši i pavši, ili čak ni to, nek; uvijek dalje lete — iz ma gle, snijega, stuđeni, u maglu, stu“ den, snijeg, rađi mora, sunca, svjet” losti... .
Pjesma „Patke“ — kako miran, nepretenciozan naslov jednog nepretencioznog pisca dostojan je međutim, „pandan Kranjčevićevom „Gospodskom Kastoru“ jer, gle, kako se i ovdje osuđuje bijeda onih što -se spretno, vješto i ljigavo konform;stičški umiju „prilagođiti okolnostima“, onih što nenađmaši» vo znadu „ođijeliti teoriju od prak“ se" i — Što im treba više „potra“
Kao nailebpša besma
Tu sam gde se bogovi izjednačuju sa ljudima
Prolazim kroz san
i metamor{oze
preko mutnih voda
što vrebaju moju senku.
Iz srca mi anđeli izleću
i s plicama se
razlivaju u nebo,
iezde preko atlasa
mog raspuknutog smeha
i sa sobom me
u visine povlače.
Ramenom planinu obaram
i reke izbacujem iz korita.
Krv se podiže i oblake sagoreva a kad te pogledam
zašto se svlačiš na mesečini
i imaš mnogo dojki
za buduće sinove»
Pred očima
ravnica se prosipa u zlato
koje naiskap pijem i nestajem polako u vitkost prostora. Iz kamenja izlazi nešto ~
kao najlepša pesma
koju sam zaboravio w grudima. Zemlju sam zasemenio rečima koje ne mogu
ni sebi da· protumačim
i koje izgovaram
samo našim malim tajnama.
A ni sam ne razumem .
zašto sam viši od drveća.
Dimitrije NIKOLAJEVIĆ
ec
jati nekoliko mirnih dana blebećući tričarije“, kakve? Nije teško zami“ sliti — naša ih je literatura pre puna, ali i ne zaboravivši nikad „hvalu svojim gosparima“, „to se“, dok oni što daleko i visoko le= te, ne spuštaju se, žive bez odmo<« ra, polugladni, ne prose milosti i nije čuđo Što djeluju iznemoglo, ali ipak dalje lete. Po tom elemen= tu Katalinić iđe i dalje i snažnije od autora „Gospodskog Kastora“, ali zato ipak autor „Kastora“ dalje i od pisca „Pataka“ i od sebe pje= smom „In tyrannos“, i drugima. „Pripravno korito „puno soka ž smoka“ čeka one-— koji su to zaslužili! Konfrontacija letača i ge= gavki, konfrontacija je, ustvari, poezije, čiji nos:oci „visoko, visoka, u zraku, hrle„xu svijetle strane, tra=
· že blažene krajeve, hoće da ostva-
te svoje zlatne sne prosanjane na pustim ledinama, a ne plaše ih n bijesna vjetrina, ni studen, ni mrka oblačje“ i ti će ili prevlađati to oblačje ili pasti, ali u divnoj čežnji onih koji imaju uđaljen i sjajan cilj, za razliku od onih drugih, koji također imaju „svoj cilj“, no taj, međutim, nije postavljen dalje od ograde ograđena dvorišta, ne „Vvi-= soko, visoko” nego „nisko, nisko”, u hrvatskoj blatnoj kaljuzi iz koje
lete selci i nepovratnici — Mažu-= ranićči, Tucići, Matoši, Kamov., Ujevići. ..„ a ostaju? Našto im spominjati imena?! Zar su vrijedni toga? Zar im nisu imena već i zaboravljena? „Što
će im nagrada spomena povijesti, kad su svoju nagrađu, nagrađu svo“. je kuruze i mrvica — a zatim Za“ boravi književnosti PROTIV KOJE su primili svoju kuruzu i mrvice kad su tu nagrađu, spomen gro“ barske lopate, već zadobili. _ij frontacija je to poezije i materija
lizma — „gdje da se oni dignu nađ šakom kuruze i mrvica“ — materi jalizma, koji bi se rađo igrao poe zije; konfrontacija s jedne stranei poezije, novih visokih svjetova, ko“ je poezija otkriva u eonima Apsob lutnog, i s druge strane: wvijetš neduha, lokve parazitizma, močva~“ re, staje i djubrišta, kao oličenja uvijek qladnog i ONOJ
q
Kone