Književne novine
a o <———-- 5 —_— – _—- - o ———– ——- ——————
— ———~
ro
e“ —ı
RANE TEME
SOVJETSKI PISCI O SAVREMENOJ TEMATICI
Tokom jednogodišnjeg pripremnog periođa, koji je prethod:o Trećem kongresu sovjetskih pisaca, a i na samom tom skupu gotovo pet stotina delegata (koji su pretstavljali 4.801 člana Saveza pisaca SSSR-a), pitanje savremene teme i savremenog junaka bilo je u prvom planu diskusije. 1 sada, u poslekongresnim danima, ono je na dnevnom redu, obeleženo kao središno i izvanredno važno za današnju sovjetsku literaturu. Stoga je interesantno navesti barem nekoliko mišljenja o savremenome u književnosti, iskazana” povodom Kongresa, odnosno sa njegove tri bine.
Istaknuti prozaik Konstantin Paastovski objavio je u „Literaturnoj gazeti” članak „Neosporne i sporne m'sliP”, u kome se dotakao mnogih problema razmatranih na Kongresu, a i pitanja savremene teme. Između ostalog, Paustovski kaže: :. „Proizvoljno i vulgarno tumacenje — od strane kritike — jednostavnog pojma „sevremenost” ne đaje našoj . književnosti raznolikost ı prostor koji su joj neophodni.
Duboko sam ubeđe da je u književnosti i uopšte u umetnosti savremeno sve što služi formiranju i vašćenju čoveka komunističkog društva. To je kristalno jasna for mula. Kao protivteža ovom SVeObuhvatnom tumačenju postoj: drugo. Savremenim se može nazvati kaže too tumačenje — samo ono Što je povezano sa današnjim „danom, samo ono Što je u suštini akiuelno., U znaku takvog pogleda ma savremenost odbacuje se ustranu celokupna viševekovna istorija zemlje, a napose istorija revolue:o-. narnih zbivanja, potiskuje se nepostojanje njena velika kultura — jedan od temelja za stvaranje move, čisto socijalističke kulture. Prema onom jedino ispravnom shvatanju pojma „savremenos' ” o kojem je već bilo reči, „Taras Buljba” postoji i veoma snažno deluje ma ljude naporedđo s „Tihim Donom”, a „Rat i mir” — naporedo sa pripovetkom Grosmana „Narod je be 7 i Mogućno je nagovoriti pisca da zameni savremenost aktuelnošću, ali u tom slučaju m: nećemo imati literaturu u pravom značenju te reči. Postojaće hronika, dobra publicistika,, beletrizirane novine, u žurbi napisana pripovetka, roman koji je dat na brzu ruku i koj: se brzo kvari. Zar smo toliko siroma šni u književničkim snagama i toliko bespomoćni da naša literatura nema dovoljno snage da pruži mnodo krasnih knjiga U svim vremenskim relacijama i žanrovima, _ali savremenih po duhu i misli? Cemu to da svesno osiromašujemo našu književnost?
Jedno potpuno opravdano pitanje: da li je Puškin naš savremenik po duhu ili je on potpuno tuđ nama u tom pogledu?
Jesu li Šekspir i Hajne, Servantes i; Stendal naši savremenici?
Valja smatrati da su oni naši pravi savremenici. Cilj književnika je da snagom talenta, snagom krila svoga stvaralaštva udahne život velikim ljudima koje bilo epohe i koje bilo zemlje, da nam oni postanu beskrajno bliski i razumljivi, da čujemo Stenđalovo disanje i Hajneov ironični smeh. Cilj književnika je da im dade pravu besmrinost. Od tog tremutka omi će početi da žive ne samo kao stvaraoci, “već i kao bliski prijatelji i pomoćnici svakoga od nas.”
Ove misli Paustovskog naišle su
na reagovanje sa kongresne QgOVOT-
nice, pri čemu se pokazalo, naprimer, da kritičar Boris Rjurikov smatra izlaganje autora „Kara Bugaza”, „Severne povesti” i „Crnog Mora” pokušajem otstranjenja savremene teme uopšte. Rjurikov je rekao:
„...jzaziva sumnju postavka kojom K. Paustovski u suštini odbacuje značaj. savremene teme kad govori o „dobroj literaturi” i u tom pojmu „dobre literature”, „dobrog romana” savremenosti. Jer, ako je „Rat ı mir” savremeni roman, onda se može do kraja ostati u okvirima XIX veka. A šta ćemo sa sredinom XX veka? Ko će pisati o tim godinama?” U opširnom gcvoru održanom na Kongresu Leonid Soboljev (pretsednik Saveza pisaca RSPSR, konačno formiranog prošle godine) polemisao je sa Paustovskim kako neposredno, po pitanju ocene stvaralaštva mlađog književnika Jurija Ka-
rastapa pitanje '
zakova, tako i posrednim putem, tj. bez pominjanja imena, ali očigledno imajući u vidu gledišta podđudarna sa shvatanjem izloženom u članku „Neosporne i sporne misli” ili srodna tom. shvatanju.
„Na ovom Kongresu mi smo se sa zahvalnošću setili onih „pisaca iz prošlosti koji su odrazili žiyot društva njihova doba, kojisu u svojim knjigama očuvali dano iščezle ljude kao, žive. A kako će se setiti nas naši potomci što će Žživeti u komunizmu? Govoreći o temi savremenosti, treba uvek misliti na to, ma koliko đa zbog naših traganja trnmu zubi nekim mladim, vremešnim a katkad i sasvim. starim snobovima na području literature, kojima je sve u njoj jasno, sem onog glavnog — mjene veze sa životom. Š
Doista, izaziva čuđenje zašto razgovor o neophodnosti prodiranja savremenosti u literaturu deluje na pojedine pisce kao crvena marama na bika. Izvinite što govorim. tako otvoreno — da nije tome uzrok lenost misli, inerinost književničke svesti, rđav akadem:zam?” U nastavku govora, Soboljev je prenco težište svojih zamerki na pojedine mlađe književnike, za koje je rekao da iz neshvatijivih razloga „beže od savremenost: kao
đavo od Krsta”. Po Soboljevijevo; oceni, jedan od takvih pisaca je Jurij Kazakov čiju je prozu Paustovski naročito istakao i obeležio kao nagoveštaj dobre, umetnički produhovljene smene. Nasuprot Oceni Paustovskog, Soboljev, mada ne osporava mladom pripovedaču talenat, smatra njegove priče knjiškim, kabinetskim, lišenim daha savremenosti, i čuđi se da je Jurij Kazakov mogao pr:dobiti svojim stilom „takvog majstora kao što je K. G. Paustovski”.
=
„Literaturnaja gazeta” objavila je — dva Juana pre članka Paustovskog — hapis Galine .Nikola)eve „Putevima savremenosti”, Ova. književnica, koja je napisala romane „Zetva” (Staljinova nagrađa prvog stepena) i „Bitka na putu” (ušao je u uži izbor za Lenjinovu nagradu, 'ali je nije dobio), odreduje prostor i smisao savremene teme na način poduđaram s već iznetom kopncepc:jom oponenata PaustovSkog, a i sa referatom doskorašnjeyg prvog sekretara Saveza sovjetskih pisaca Alekseja Surkova, održanim na Trećem kongresu. Nikolajeva kaže da je pisanje o današnjim sovjetskim ljudima i, za njih „sreća, al: i trud „skopčam s najvećom odgovornošću”, i da takav poduhvat zahteva duboko proučavanje stvarnosti, života. Međutim, pojedini pisci . zamenjuju proučavanje pogledom sa strane pogledom na zavod ili kolhoz. „Ali u naše borbeno vreme nemogućnc je proučiti život posmatrajući ga sa pozicija pasivnog posmatrača, nastavlja Nikolajeva. — Zivot neće iskrsnuti u svoj svojoj celovitosti pred onim koji ga posmatra sa strane. U stavu posraatrača je koren izvesnih književničkih promašaja; u poziciji posmatrača kriju se i veće opasnosti — MU njoj su sadržane potencijalne mogućnosti neplodnog kritizerstva i čak otpadništva”. Nikolajeva kaže u završnom delu
članka da narod očekuje od pisa-
!' nemamo prava!” Iz žurbe,
ea „Mopštavemje omoga Što iskrsava sada, narod hoće đa mi, pisci, Idemo u korak sa njim, ne kočeći i ne zaostajući. I mi hitamo, mne možemo a .da ne hitamo — na to
rečima Nikolajeve, nastaju dela čiji stil nije sasvim prečišćen, ali to ne treba da izazove zamerke. One st za osudu, kao što su za osudu, uostalom, i „pokušaji pojedinih pisaca da „pravdaju svoju umetničku memoć pozivanjem „na „hitnost socijalne narudžbine”. Zatim ova Književnica prepormćuje takvu „lužurbanost” koja bi svela slabosti a pogledu nivoa umetničkog izraza, oblika na najmanju me-
' ma, pa i na nulu.
Baškirski književnik A. Bikčentajev održao je na Kongresu govor iz koga se vidi da on rešava pitanje savremenosti klasika irjihovih junaka drukčije nego Paustovski. „U maše doba, u . doba ostvarenja velikog sedmozyodišn;jeg plana i ovladavanja . kosmosom, ljubav ruske ili baškirske, tatarske ili beloruske kothoznice me može ličit: na ljubav Puškinove Tatjane; danas mladić preživljuje svoju tugu drukčije nego Hamlet, i u ljubomori on neće kopirati Otela. Ovo ne znači da u našoj ljubavi nema one čistote i·odđanosti koja je postojala kod Šekspirovih
i Puškinovih junaka, ali je reč o nečem drugom, o načinu ispoljavanja tih osećanja.. Mi ne uočavamo uvek tačno i izoštreno te promene, obasjane svetlošću nov:h dru= štvenih i rađmih odmosa.”
Međutim, Bikčentajev nije inaročito zadovoljan „pojedinim sovjetskim romanima na savremene teme:
„Upravo u našim roman:ma može sa katkad zapaziti čudan nesklad: kroz svoje maštanje junaci žive u XXI veku, proizvodnja se prikazuje na nivou 1959 godine, osećanje ljubavi dato je kao kopija iz romana XIX. veka, tuga :. mržnja su u stihu XVIII veka, a osećanje ljubomore opisuje se na stupnju XVII veka,”
Drukčije je formulisao svoju osnovnu zamerku prozaik Sergej Sartakov, takođe wu govoru na Kongresu: naglasivši da se na području sovjetske literature pojavilo od završetka rata do danas više vrlo dobrih knjiga, ovaj pisac je rekao da ipak nije stvoren lik današnjeg mladog jumaka. ;
„Ali ipak gde je onaj junak književnosti, stvaralac, učesnik zapanjujućih ostvarenja iz poslednjeg vremena, gde je onaj junak koji b:, pruživši jednu ruku Pavki Korčaginu, pružio drugu ka desetinama miliona pripadnika naše omladine i poveo ih za sobom u #vatreno vrenje dana savremenih ži·.vota?” — rekao je Santaikov.
U raspravljanju o savremenoj tem: na području poezije čuo se za vreme Kongresa i glas pesnika Se-
mjona Kirsanova koji je objavio svoje prve stihove još početkom dvadesetih godina, Ovaj poznati
pesnik upitao je, učesnike Kongresa: da.l: je današnja sovjetska književnost odraz novog razvoja, i kako se piše — dobro ili „na mivou”? A zatim je rekao da bi tačan odgovor sadržao veliko „da”, ali i izvesno „ne”. i Oi
Kirsanov je prešao sa pitanja savremene teme na razmatranje pojava koje je označio kao izrazito negativne u književnom žŽivotu.
Rekoo. je da se još pojavljuje zna-:
prema i štampavaju u stotinama hiljada pr:-
'am, broj „sivih dela” koja mkreuju po bibliotekama, i poređ povoljn:h ocena ua lista „Literatura i žiznj” (organ. Saveza pisaca RSESR). Štaviše, takve se knjige često pre-
meraka za te iste biblioteke, pri čemu nivo tiraža „često zavisi autorove energije i veza”. Dok sovjetsk: čitalac, prema Kir\sanovljevim rečima, uzdiže svoju kulturu i ukus, dok'taj čitalac odbacuje „sivu. knjigu”, takva dela i dalje nailaze na štampana priznanja, Vrši se i „sistematska proa slabih a naročito prosečnih dela, pasionirano se hvale ukalupljeni i bezlični romani, pr:povetke i. pesme. Nestaje kriterij vrednosti... Prosečan nivo, glorifikovan, odiikovan lovor:kama, postaje primer za podražavanje, po-. staje uzor. A propaganda prosečnog nivoa je veliko zlo”. Ove Svo·je opaske Kirsanov je ilustrovao _blasti poezije, napomenuvši da ne manju nevolju pretstavlja neraspoloženje kritičara prema „prozaici-. ma i pesnicima koji, sem sive, ·žele đa koriste " druge boje spektra”. Kirsanov je oštro zamerio kritičarima sklonim da svmstavaju takve pisce čas u naturaliste, čas u formaliste.. „Da li je komumizmn potrebna ova netmnpeljivost prema noveme, prema. neočekivanome, prema smelim i jarkim opisima? Mislim da mije”. i 8
Dva učesnika Trećeg kongresa sovjetskih pisaca smatrali su za potrebno da progovore i o našoj književnosti tonom i rečnikom „antirevizion'stičkih” članaka na istu temu, ranije objavljenih u SSSR.
Prema rečima kritičara Kornelija Zjelinskog, sovjetski književnici „iskreno žele da shvate i tačku gledišta jugoslovenskih književnika, i američkih, i engleskih, i italijanskih”, itd. Međutim, iz govora koje su održali Boris Poljevoj i Boris Rjurikov nipošto se ne bi moglo zaključiti da ova dva pisca gaje takvu želju u odnosu na jugoslovensku Književnost i Kmjiževnike. Poljevoj je pričao o svojoj ljubavi za narode Jugoslavije, pomenuvši njihovu hrabrost u danima 'Narodmooslobodilačkog rata, vrednoću, dinamičnost, raznoliku darovitost. Ali sve je to rečeno sa Očiglednom svrhom da se slušaoci upute na zaključak: eto, ovi narodi danas imaju literaturu koja (prema govornikovim merilima i ukusu) me odgovara njima, Jugoslovenima, kao što ne odgovara Borisu Poljevoju. Težište njegovog izlaganja bilo je ma sasvim posebnoj, potpuno merealmoj „periodizaciji” naše poratne literature,
Po Borisu Poljevoju, velika i bogata jugoslovenska. literatura, mastala iz Narodnooslobodilačkog rata i nađahmuta težnjom, đa „lafska srca budi”, odjednom je uzmakla pred jednom sasvim drukčijom. literaturom, neborbenom, okrenutom malograđanskim shvatanjima i „malim stvarima”. Idući putem takvih „razobličavanja”, Poljevoj nije propustio da pomene Program Saveza komunista Jugoslavije, pri čemu se moglo primetiti da Poljevoju veoma mnogo smeta što se u Programu ističe čovekova sreća.
Smisao izlaganja ovog govornika bio je uglavnom sledeći: kao protivteža Itvaralaštvai „najboljih jugoslovenskih pisaca”, rado čitanih wu. Sovjetskom .Savezu, i, što je najosnovnjje, kao suprotnost ranijem herojskom razdoblju poratne jugoslovenske literature, pojavila se sadašnja književnost bez „borbene vatre”, usmerena temi lične sreće pojedinca, a za takvu usmerenost, po Borisu Poljevoju, kriv je — Program SKJ!
Težnju naših književnika da Što dublje i obimmije zahvate iz složenog sveta današnjeg čoveka ida u svojim zahvatima sagledaju probleme i puteve ovoga doba, kao i široke horizonte budućnosti Po-
' ljevoj je pokušao da smesti u tamno područje malograđanštine. I io je rečeno na Kongresu čiji je jedan učesnik, već pomenuti Zjelinski, rekao, istina drugim povodom i m drukčijoj vezi: „Ne hitajmo da sve premažemo crnom bojom”,
Nažalost, ne samo kođ Poljevožja, već i kod još jednog govornika na TI Komgresu sovjetskih pisaca deošla je do jasnog „antirevizionističkog” izražaja ista hitnja, uz ne manju upotrebu crme boje. Taj govornik, Boris Rjurikov, ponovio je, uglavnom, sve ono Što se već ranije moglo pročitati o Josipu Vidmaru u mekim sovjetskim časopisima, iako je kao književni knitičar imao pred sobom mnoštvo pitanja koja bi svakako bila neuporedivo interesaninija za učesnike Il Kongresa sovjetskih pisaca,
Milan ZARIČ
od.
konkretnim primerima iz o
LIRIKA U
NHKOKLAS GHK,BEN:
PREVODU
vremena kubanska poezija
*
NIROLAS GILSEN je najpoznatije ime kubanske poe= zije. Rođen je 1902 godine u blizini građa Romague. Rano je počeo da piše, a prvi objavljeni stihovi datiraju još od
. 1930 godine. On je pod jakim uticajem mođernih pesničkih strujanja, ali se za svoje pesme inspiriše i crnačkim pesmama. Najpoznatije su mu Knjige »Vest-Indđija« (1934) i »Pesma za, vojnike i turiste« (1937. Aktivno je učestvovao mw Bpanskom građanskom ratu protiv fašizma, Uwčestvovao je i u Kubanskoj revoluciji i u, đogađajima oko nje.
RUMBA
Rumbu
pokreće njena gusta muzika sa jednim štapom,
đumbir i kora od cimeta... Loše!
T,oše jer će sađa doći crnac sa Pelom.
Biber sekire ; sapi gipke i pozlaćene
' dobra igračice rumbe
loša igračice rumbe. } Voya Hy. i i UT vodi tvoje sobne haljine plove sve moje strepnje: dobra igračica rumbe
loša igračica rumbe.
Strašna želja da brodolomim
po ovom krotkom i dubokom moru; doo
mora
'Teoje stopalo prepliće s murikom čvoP koji me najviše steže. Odbijanje talasa betog vela
loša igračice!
na ivojoj koži obojenoj žitom Ludilo malog trbuha,
đah suvih usana; |
rum koji te zaluđuje,
vilica kao dđizgin:
ja ću te ukrotiti, | i viđeti pokorenu —
„kad pobegneš kao sad
kad dolaziš mojoj nežnosti dobra igračice o dođi mojoj nežnosti,
7 N%
a kreaasidafr | we
Čekanje neće biti đugo, dobra igračice,
ni večita, svađa,
loša igračice
ono će ti ozleđiti sapi dobra igračice
tvrđe i znojave sapi loša igračice...
Poslednji gutljaj! Idi, trči, hajđemo... Hajdemo!
EMINILIO0 BALAGAS:
EMILIO BALAGAS pripada takođe savremenoj generaciji kubanskih pesnika, On je pod jakim wticajem Korkine poezije, ali i pođ uticajem savremenih francuskih pesnika.
Njegova najpoznatija knjiga stihova je »Šta sve može lju-
bave. Napređnih je pogleda i danas još uvek aktivno sara-
đuje u časopisima.
EHlegiia o Mariii
Belen Šakon
Marija Belen, Marija Belen, Marija Belen, Marija Belen Šakon, Marija Belen Šakon, Marija Belen Šakon,
sa talasastim kukovima
od Komageja do Santjaga, od Santjaga do Komageja. 30
Na mebu rumbe nikada se neće upaliti sazvežđe tvojih nagiba.
Kakav lavež te je ujeo za vrh pluća? Marija Belen Šakon, Marija Belen Šakon... ! Kakav lavež te je ujeo za vrh pluća?
Ni lavež ni kandže, ni kandže ni rana:
mač je do zore uzeo vatru tvojih pluća, Marija Belen Šakon, Marija Belen Šakon...
U zoru zatim
sa rubljem u Kkotarici otišla je tvoja ljupkost
tvoja ljupkost i tvoj glas!
Neka više niko ne igra!
Neka crnac Andres me hvata više buve
na svojoi gitari!
I KMinezi koji galame u unutrašnjosti kuće
imaju samo malo odmora; poljubimo krst od pevajućih šuma.
(»Oslobodi nas zla, milosrđna Device!«) i
Neću više videti svoja zadovoljstva
u ogledalu okruglom i nasmejanom od tvojih kukova.
Sazvež#Mle tvojih nagiba
neće više osvetliti nebo tvoje 1jupkosti.
Marija Belen, Marija Belen: s talasastim kukovima
od Komageja do Santjaga, od Santjaga do 'Komageja.
(Preveo. Miodrag ŠIJAKOVIĆ)
|