Književne novine

: ı

: r

· Marginalije uz d

ve tobožnje

PESME DOSITEJEVE

Čitaocima Dositejevim, i onima koji njegova dela poznaju samo u izvodu kao školsku lektiru, meće biti nepoznato da se on u toku 5VOje izuzetno plodne književne delatnosti povremeno bavio i poezijom. Kao stihotvorac, međutim, bio je slab, bez invencije i pravog poetskog senzibiliteta, nadahnut uglavnom jozefinističko – terezijanskom misli suvremene filozofije prosvećenosti. Skerlić nikako nije bio usamljen kad je izrekao sasvim te-

“# Šku, ali ne netačnu, reč da Dositej

očevidno nije imao pesničkog dara i da su njegove pesme „utoliko pesme — Što su raspoređene na stro\{fe i imaju, ne uvek, podjednak broj slogova i više manje pravilne slikove”. Istini je bio blizu i Tih. Ostojić ističući da Dositejevo „obrazovanje, daleko od umetnosti,

nije bilo pogodno za pesničko stva-

rvanje. O poeziji deli on mišljenje, veoma rasprostranjeno u XVIII veku, da je njen najplemenitiji zadatak da poučava”, : Od Dositeja nam je, nažalost, ostao primetno mali „broj pesama. Ukoliko bismo u obzir uzeli i one dve improvižacije u parnim stihovima, štampane po suvremenom prepisu još neđovoljno poznatog nam Stefana Markovića, improvizacije u kojima je Dositej motivisao svoja pesnička nadahnuća i ličnu angažovanost prema poetskom oblikovanju reči, imali bismo ukupno dvadeset i jednu sačuvanu pesmu njegovu. Skoro sasvim zaboravljene, one se nalaze zaturene uglavnom u pojeđinim delima njegovim ili zasebno publikovanim izdanjima, preštampavane samo u starijem periodu i prepisivane takođe ranije, u adespotnim „rukopisnim pesmaticama građanske lirike. Nikada još pokupljene na jednom mestu u kritički izvornom obliku, u njima bi trebalo, pre svega, ispitati metričke vrednosti stiha i punu autentičnost jezika, jer su pojedine pesme česim preštampavanjem i pevanjem iskvarene kasnijim tuđim: umecima. U vezi s Dositejevim pesmama biće svakako i drugih, nezavršenih ili još ne-

započetih, istraživačkih pređradnji i poslova, i onih osnovnih nažalost. Ne bi se, s druge strane, nikako smelo ispustiti iz vida da su danas poznate nam Dositejeve pesme samo fragmenat nekađašnjeg njegova poetskog rada i da je, više je nego sigurno, u toku poslednjih dvya veka nesrećno bio zagubljen izvestan, neće biti ni mali, broj njegovih stihova. Na drugom mestu raspravljam o jednoj malo poznatoj Dositejevoj „rukopisnoj zbirci pesama i crkvenih propovedi, nastaloj u vreme njegova prvog bavljenja u Dalmaciji zaključno do 1764 godine. Vremenski datirana kada i njegovi nesačuvani prevođi beseda Jovana Zlatoustog pod čudnim naslovom „Bukvica”, ova je zbirka doživela tužnu sudbinu da je, i pored zauzimanja P. Solarića, A. Teodorovića i M. Vitkovića, ostala ipak neobjavljena i zagubljena, kako izgleda, za nas zauvek. Ali ne sasvim, čini se. Iz ove bi zbirke mogla poticati ona više puta i u naše dane preštampavana pesmica bez naslova („Pisma sveta tko ne čita”), koju ie Dos'tei ispisao,u vreme „igumana- kir-Leontija", 5S-XII17654, na Jednom psalitiru mianastira Dragovića, a prvi je objavio G.

· Magarašević tek 1827 godine.

Zagubljenih Dositejevih pesama, ili bar spomena o njima, možda će biti još. U svojoj na nemačkom jeziku pisanoj istoriji srpske Kknjiževnosti (1865) P. J. Šafarik je, po neodređenom Čaplovićevu kazivanju u delu „Slavonicu und zum Theil Croatien I” (1819), zabeležio Dositejevu samo po imenu poznatu nam Pjesnu ma vzjatije Belgrađa, štampanmu u Lajpcigu 1789. PreuzimajućĆi ovo kazivanje, drugi biografi su ga dopunili novim ı pažnje vrednim pojedinostima. Tako je, naprimer, St. Novaković u „Bibliografiji” (1869) tvrdio da je ova pesma bila objavljivana „uz druga djela” Dositejeva; Skerlić je držao da ju je Dositej štampao istovremeno kada i „Basne”, što bi značilo posredstvom izdavačke kuće „Brajtkopf” dok je A. Gavrilović u svojoj knjizi o Dositeju (1900), u spisku radova njegovih, naveo čak da je ona bila publikovana u knjižici forma-– ta male osmine na „četiri strame („8 4”). Koliko su ove informacije tačne?

Nedavno je, u jednom članku o pesmama Zaharija Orfelina, D-r G. Mihailović uzgredno napomenuo da pesma pod ovim« naslovom, štampana u Lajpcigu 1789, i Dositejeva

—–

baš, uopšte ne postoji, da je ona samo fikcija Šalarikova koji je, „i kada nije znao naslov dela, ali samo ako bi o jednom delu bilo nagoveštaja, znao da izmisli i naslov, kao što je slučaj sa Dositejem, gde je po belešci u Čaplovića izmislio Pjesmu na uzjatije Belgrađa (Lajpcig, 1789)”, Saopštenb usmeno u Institutu za „proučavanje književnosti SAN još 1948, autor je ovo svoje mišljenje izneo na javnost dosta kasnije, tek 1954 godine.

U vezi s tim izrodio se i jedan nesporazum. U svojoj knjizi o Dositeju (1952) istu je tezu izložio i dr M. Kostić, dopunjujući je Uupravo prevažnim domišljanjem da je Šafarik spornu pesmu očevidno izmislio po nejasnoj Čaplovićevoj primedbi koja se odmosila, po svoj prilici, na jednu drugu Dositejevu,

iste godine u Beču štampanu, Pjesnu o izbavljeniju Serbije. Ukazujući pored drugih i na OvO, U Osnovi svakako tačno, domišljanje, i u vezi s njim, D. Kirilović je u prikazu Kostićeve knjige naveo, koliko je njemu bilo poznato, đa je to „prvi ustanovio dr. Georgije Mihailović”. To neće biti tačno. Suđeći po Mihailovićevoj štampanoj napomeni, on ni u kakvu vezu nije dovodio ove dve pesme. Šta je ohda posredi?

U odgovoru na Kirilovićevu primedbu, u članku „Oko moje monografije o Dositeju Obradov:ću”, M. Kostić je saopštio da je do svoga, nama već poznatog, rezultata došao samostalnim istraživanjima, između ostalog zapazivši da Pjesma na vzjatije Belgrada nikada nije bila preštampana u izdanjima Dositejevih dela, đa je tekstualno osta'la nepoznata i da nema zaista nikakvih pouzdanih izvora, izuzev Šafarikova navoda, koji bi govorili o njenom stvarnom postojanju te da, prema tome, „za takvu sitnicu nije trebalo korišćenje tuđim znanjem”, Kako ćemo, međutim, videti, pitanje postojanja ove tobožnje Dositejeve pesme postavilo se na nekih četrdeset godina pre nego što su to učinili G. Mihailović i M. Kostić.

Na istoj strani svoje knjige o Dositeju, gde je izneo postavku da se nastanak sporne pesme o „zauzimanju” Beograda može tumačiti samo Šafarikovim nerazumevanjem (možda i njegovim svesnim mistificiranjem) Čaplovićeva kazivanja o Dositejevoj pesmi o „izbavljeniju” Srbije, M. Kostić je jedva primet-

no, u napomeni ispod linije, ali tačno primetio da Tih. Ostojić u jednom svom članku iz 1911, o-

bjavljenom u Srpskom književnom glasniku (iz kojeg smo već citirali

njegovo mišljenje o vrednosti Do-

sitejeva pesništva), „netačno navodi da i Čaplović tu pesmu (o „zauzimanju” Beograda) navodi”. Ako bismo našu radoznalost zadržali i dalje, prijatno bismo se iznenadili onim o čemu Ostojić piše. Evo tog njegovog mišljenja: „Ujesen 1789 uze austrijska vojska Beograd. Kakve lepe nade sinuše opet lakovernim Srbima! Dositej smatra da osvojenje „Beograda znači „izbavljanje” Srbije, pa piše i u zasebnoj brošuri štampa naročitu „Pesma ı izbavljeniju Serbije”. A odmah atim, u belešci ispod teksta, sumnjičavo dodaje: „Čaplović (tu Ostojić greši), a po njemu Šafarik i Novaković u Bibliografiji br. 99, spominje pod ovom gomjom i Pje-

snu ha uzjatije Belgrada, ali će to biti da je to ova ısta pesma”. Qvakvu pretpostavku, nešto samo odlučnije iznetu, dao je i M. Kostić. Kako je on, ustvari, koristio ovaj Ostojićev članak' i iz njega naveo početak rečenice u kojoj je, u produžetku, Ostojić pisao o nepostojanju nekakve Dositejeve pesme o „zauzimanju” „Beograđa, njemu to Ostojićevo mišljenje nikako nije moglo ostati nepoznato, tim pre Što su oba ova domišljanja u Oosnovi svojoj identična. Samim tim, s dovoljno opravdanih razloga otsad možemo tvrditi da je Ostojić bio prvi koji je posumnjao u postojanje sporne pesme i prvi takođe bio koji je pretpostavio đa bi njen fiktivni nastavak trebalo tražiti u Šafarikovu nerazumevanju inače zaista nedovoljno jasne Ča-

DOSITEJ OBRADOVIĆ

plovićeve beleške o jednoj drugoj, tekstualno poznatoj nam, Dositejevoj pesmi. Sasvim je posebno pitanje kako je pogreška Šafarikova, u literaturi izjednačena sa činjenicom dostojnom poverenja, kasnije mogla biti prestilizovana u vremenski toliko dugo održavanu, i stalno sve više bogaćenu, legendu. Jasno je, međutim, samo jedno, da su svi pomeni o ovoj pesmi, koja uopšte ne postoji, samo izuzetan primer nekritičnog ponavljanja jedne duboke ukorenjene netačnosti kojoj se, u trenutku njenog definitivnog razobličavanja, pridodao još jedđam vid njene mistifikatorske istorije prikrivanjem, iako možda nehotičnim, stvarnih činjenica.

Pomen druge tobožnje Dositejeve pesme, ako možemo tako reći, datira iz vremena njegova bavljenja u Karađorđevoj Srbiji. Sredinom 1808 iz Kemnica, Saksonije, doputovao je u Zemun trgovac Marko Dobrić u nameri da pređe u Srbiju. Sa sobom je, pored drugih stvari, nosio neke knjige i jedno poverljivo pismo ruskog poslanika u Beču K. B. Kurakina. Kako u međuvremoenu od austriskih vlasti nikako nije dobijao odobrenje za prelazak, krišom je u domovinu poslao svoje stvari, Optužen zbog toga, on je u petrovaradinskoj Generalkomandi izjavio (sudeći po prepisu zapisničkog akta koji je K. K. Rodofinikin poslao Kurakinu u Beč i knezu Prozorovskom u Bukurešt) da je ustanicima posao samo pismo ruskog poslanika i primerke Pohvalne ode Srbima, nekakve pesme štampane u Saksoniji te godine. U vezi s tim, u članku „Poslednjih pet godina „života i rada Dositeja Obrađovića”, M. Vukićević je pretpostavio da ta oda „ima veze s Dositejem”, upravo s njegovim u Mlecima iste' godine objavljenim stihovima ruskom caru Aleksandru I i Rodofinikinu, ili je „,tu pesmu spevao sam Dobrić a knjige poslao Dositeju”.

U članku o Dobriću, objavljenom 1954, M. Kostić je kao nemogućno odbacio pretpostavku „da bi ova pohvalna oda trebalo da bude neka zasad nepoznata nam Dositejeva pesma i prihvatio ono drugo domišljanje Vukićevićevo, da njen auto može biti samo Dobrić. U istom. članku on je saopštio i druge podatke o književnom radu Dobrićevu: u svojoj rukopisnoj „Bibliografiji” L. Mušicki je naveo da je Dobrić ispevao i u Lajpcigu 1805 štampao na nemačkom jeziku zbirčicu ljubavnih stihova „Blumen de: Freundschaft” kao izraz „večitog

„risnu rubriku „Srbsko spisateljstvo” u kojoj je, pregledno i pažljivo,iz

EDVIN MJUR

OPADA

Kada se pokuša da definiše razlika u stanovištu romanopisca od pre pedeset ili sto godina i njegovog stanovišta danas, može se zaključiti da se razlika, mada dalekosežna, može prosto izraziti. Romanopisciu s3 pre peđeset ili sto godina život poslušno ukalupljavao u priču; današnjem romanopiscu 0 odbija to da učini. Ovo opiranje nije apsolutno; TOmancpisac ipak uspeva da ispriča priču: A la recherche du temps perdu je priča; Ulysses je priPO ča, Ali to su priče bez završetka i pravi moderni roman je beskrajna priča. Upočetku se romanopiscu čini đa se život poslušno poklapa s pričom, i inercija ga nosi izvesno vreme; ali ona slabi i kađa oslabi do tačke iščezavanja priča mora da 'e završi, jer nema određen cilj. Moderni roman je kao rečenica koja pouzđano počinje: gramatička struktura je ingeniozna; divimo se piščevoj veštini „da nago' vesti objašnjenja ! sve vrste sporednih rečenica, ali čitava rečenica ipak visi u vazđuhu. To znači da savremeni romanopisac poseduje imaginativnu moć poim.anja početka, ali ne i kraja. Nekađa je romanopistc (pesnik i svaki čovek) posedovao moć poimanj» i jednog i drugog. To je odlika onoga poretka misli i osećanja koji se obično smatra klasičnim. Naš poredak nije klasičan, mi shvatamo početak ali ne ı kraj; naša egzistencija, kao i naša dela, neđovršena je rečenica, I roman koji opisuje naš život simptom je poretka u kome živimo; njegova mepotpunost ođraz je nepotpunosti čitavog

prostora misl: i osećanja.

Ovo je, samo po sebi, dosta jasno, ali naš položaj vremenu otežava nam da to usvojimo. Mi posraatramo savremeni roman kao jednu stvar, a poređak iz» koga je potekao kao drugu, razmatrajući njihove probleme odvojeno. Ovu grešku ne činimo kađa posmatramo roman XVIII veka, jer kada čita-

Hoću da po

(A), Jos

njihove

(B) Ost zvončića, 3 duvao kroz

tim mirnim (G). Trč

mrak, misli

tlost. Bila j tila, učinilo prisustvom.

sa svim pla penju i uk

prazne su; mo Pildi:nga ili Sterna svesni smo kompleksa vero- iznenadnom vanja, osećanja i misli koji je ušao u njihova dela, nutak, ona

a pripadao tome veku i nijednom drugom. Budući đa smo izvan XVIII veka, možemo đa ga posmatra– mo u celini. Ali mi ne možemo đa buđemo izvan svog veka, jer smo njegov deo, te je savremeni ro-

man za nas specijalni i tehnički problem, prouzrokovan neđostatkom normalnog i potpunog poretka u kome bi egzistencija imala jedinstvo i značaj.

đenje. (5.

džinije Vulf.

prijateljstva” prema svakako lepoj Jelisaveti (Liseti), kćeri bogatog zemunskog trgovca Anastasa Karamate, dok mu je u rukopisu iz 1806, izgleđa, ostao i kraći, svega „na dva tabaka” ispisani, „Pltopis od Saksomske preko Češke do Beča”. Sva tri spomenuta dela „njegova, nažalost, poznajemo samo po naslovima. a

Pomenućemo još jedan Dobrićev, u nauci dosad „nezapažen, poetski rad koji nam nije sačuvan. Poznato je da je Antonije Arnot, urednik peštanske „Srbske novine ili magazina za hudožestvo, knjižestvo i mođu”, u svom listu bio zaveo ko-

Ane

Skulptura Ane Bešlić nije jasan i utvrđen izraz optički doživljene prirode. Realna percepcija stvarnosti nije nikađa tema njenih likovnih ostvarenja. Ovakva skulptura teži da od nevidljivog načini taktiln:u _ vrednost, od maštom „naslućenog postojeće; ona ne priča. Zatvorena dacima bogate bio-bibliografske pri U Sebe, u volumen oble površine, loge iz istorije suvremene srpske tumačeći vajarevu misao, ona pretknjiževnosti. Tako je u br. 59 za Stavlja postojanje uslovljeno unu1858, na str. 236, zabeležio da je tarnjom logikom odnosa masa. Ne Dobrić ispevao nekakve Sfihove Pro- S50amo, dakle, da ne podražava prikopiju Raduloviču, parohu segedin- Odu, ona nit! je deformiše niti je skom, koje je izdao u Budimu 1814 Stilizuje, pa ipak je aluzivno prisugodine•u posebnoj knjižici od osam stvo prirodnih oblika osetno u slostrana. Tako navedeni podatak ni- bodnim formama skulptorovim. Čuje u uskoj vezi sa složenim pro- Vaju ove skulpture oblinu ramena blemima Dositejeve poetske anga- ili dojke, glatku površinu kamena žovanosti, korisno ga je imati u 6- ' ili. školjke, prevoj tela u pokretu, viđenciji da bi se o Marku Dobriću, I!Ogiku kompozicije blisku onoj konepoznatom piscu-našem i, uz to renja ili granja. Novim skulptorojoš, Dositejevom poznaniku, s da- Vim celinama daju ove slučajne leko više i dublje radoznalosti po- SrOodnosti dah živosti i ubedljivosti, čeli već jednom prikupljati novi li je prava vrednost ovih širokih, Pb i ii BOR Ola : oblih formi, sa mirnom glatkom po-

jeni njegovi književni tek- vrši ; i ž i stovi, zasad „obavijeni legendom VEOEOTI ROJa SS tiho ražiaro Ta 1 simbolične efemernosti i nesrećnim OVe ispupčenja, u samom njihovom udesom uvek bolnog zaborava. volumenu, u vitalnosti mase koja ga

Borivoje MARINKOVIČ ispunjava. ,

broja u broj donosio izvornim po-

ORO AJ M LOM U

SKULPTURA

E ROMANA

kažem šta smatram pod pričom sd

krajem | bez njega:

ip je blažen sa svojom Fani, ludo je

voli najvećom nežnošću, koju mu ona Uzvraća, Sreća to dvoje ljudi večan je izvor radosti na roditelje, a što je pogotovu značajno, On veli da će se ugledati na njih i živeti povučeno, da ga nikada ni knjižari, ni njihovi pisci, neće predobiti da se pojavi u visokom društvu. (1,

ao sam izvesno vreme poređ njih

(grobova), pod onim blagim nebom, posmatrao noćne leptire koji su leteli između vresova i

lušao laki povetarac koji je nežno travu i čudio se kako je ikađa iko

mogao zamisliti da je poslednji san spavača pod

parčetom zemlje nemiran. (2. | ala je napred, stalno napred, u sla-

bu traku svetlosti. Mrak se otvarao pred njom, Bilo je rađosti u tom trčanju i svakim je korakom dobijala novo osećanje spasa. U glavi joj se rodi divna misao. Dok je trčala, svetlo je pod njenim nogama postajalo jasnije.

Kao đa se la je, uplašio njenog prisustva i ot-

skočio u stranu s njene staze. Osetila je smelost. Postala je nešto, nešto što sobom nosi sve-

e stvaralac svetlosti. Kada je to Osejoj se da može trčati večito, kroz

polja, varošice i građove, terajući mrak svojim

(D) Brzo, kao đa ju je nešto opomenulo, ona se okrete platnu. Tu je, eto — njena slika. Da,

vetnilom i zelenilom, crtama koje se rštaju, sa pokušajem · „da se nešto

stvori. Biće obešena na mansardđi, pomisli Ona, Biće uništena. Ali šta to mari? pitala se, uzimajući opet kičicu. Ona pogleda na stepenice;

pogleđa na platno; zamrljano je. Sa jačinom, kao da je ugledala ha trepovuče crtu tamo, u sređini. Gotovo

je, završeno. Da, pomisli ona, ostavljajući ki. čicu s teškim umorom. Imala sam svoje shov{~

Ova četiri odlomka su poslednji pasusi Džozefa

Endrjusa, Orkanskih Visova, Šervud Andersonovog romana Niočkuđa u mišta i Izleta na svetionik Vir-

Ono Što nam najviše smeta kod

Bešlić

Svoja plastična rešenja izvlači ustvari Ana Bešlić iz senzibilno predisponirane mašte, koja se u

svojim traženjima rađuje neočekivanom. Polazeći od slobodnih plastičnih elemenata, skulptor gradji ustvari neku vrstu „bića“, koja..or=: ganskom. ravnotežom svojih masa kao da ispunjavaju neke biološka principe. Razumljivo je zato, šta ovako „živolike“, ove skulpture naročito u nesputanom prostoru pojzaža, dobijaju svoju punu afirmaciJu samostalno postojećih tela (SpoJene forme, Kompozicija II). Ovome doprinosi i činjenica da skulptor šupljinu tretira kao ravnopravan elemenat punoj formi. Arabeske po , kojima se sustiču i prepliću konture, koje opcrtavaju granice šupljina i profili volumena, stvaraju liniju jednog neprekidnog ritma koji struji kroz masu, ima svoj tok i svoj rast. Ubedljivosti ovog, za skulpturu Ane Bešlić karakterističnog ritma, doprinosi naročito svetlo. Sa njim umetnik računa pri mođelaciji svojih skulptura. Klizeći po nabubrelom, oblom omotaču formi, naglašavajući senkom razuđenost poVršime, svetlo ovoj skulpturi daje izraz vitalnosti i životne promenljivosti. Na pozadini visokog horizonta deluje skulptura Ane Bešlić ao lirski akcenat samog pejzaža.

Ako se sagleda dosađašnji opus skulptora, prezentiran uglavnom na OVOJ prvoj samostalnoj izložbi, onda oblici koji nose direktno secanje na uprošćene forme ljudskog ili životinjskog torza (Torzo, Seđeći torzo), znače, ustvari, samo početn: akcenat, samo uvod u jedno još uvek nastajuće delo koje prerasta u slobodne plastične oblike (Materinstvo), bližeći se sve više apstrakciji (Dve forme). Skulptura ovakva, kojoj je pretila opasnost da ostand samo dekorativno harmonična tvorevina, postala je nosilac jedne emocije koja je ljudski istinita, a da pri tom nije ni malo sentimentalna, i jedne misli koja je likovno realna, a da nije opterećena nikakvim literarnim primesama. U tom razvoju koji vodi u tzv. apstraktnu skulp-

turu, Ana Bešlić je kod nas jedan od pionira.

. Na izložbi nam je pokazala vajarka još jednu novinu. To su njene slike u metalu. Građene su od ameboidnih formi raznoga metala · koje su u blagom reljefu kompon0vane na jednobojnoj metalnoj osno“ vi. Svojim formama ove „slike“ or“ ganski su proizašle iz skulptura An6 Bešlić, čija su u stvari plošna pto-“ jekcija. Pri ovom rađu, otkrio se Izvanređan smisao za bojene vrednosti Same materije — metala, i je“ rat Siguran nerv za plošna đekora« LVDa rešenja. One su u koncepciji i moderne i sveže i našle bi izvan~

rednu primenu u i savremenim arhi« tektonskim rešenjima, | |

Dr Katarina AMBROZIG

\ . KNJ ZEMA ALI, baeNAkaBajub5;