Književne novine

Godina X. Nova serija, br. 104

Miloš I. BANDIĆ

___ _—-—–4— ĐŠPıĆ-———

· Godinama već i decenijama avangardizam ne prestaje da bude jedna od najprimamljivijih i najglasnije raspravljanih · Kknjiževncumetničkih tema. Koliko je povodom njega palo kletava, proročanstava o propasti, rasulu, nepovratnom nestanku „umetnosti, koliko osuda, zlobe, zabrana i progona; i koliko tek silnih otkrivačkih ushita, zanosa, „manifesta, „programa i proklamacija, kočoperno-gnevnog odbacivanja „stare „umetnosti“ i neobuzdanih, .vrtoglavih slutnji i zaleta ka novom, neočekivanom, neobičnom i nedostižnom! Čitava jedna drama: „vajkadašnja i današnja; neprekidna. Simbol «njenog trajanja, njenih trzavica, ćudljivosti, njenih obnavljanja .mogao bi da buđe u reči: avangard;zam je mrtav; živeo avangardizam! Jer on živi umirući i rađajući se uvek i nanovo. Kao čudejn; feniks. Kao lepa, nemirna ptica mlađosti. :

' Avangardizam je, dakle, stalno aktuelan. Aktuelan u razmerama evropskim i svetskim, i našim Ovdašnjim; posebna je pak njegova aktueinost u socijalističkom svetu. '(Del:.mično, ova tema uklapa se u naše tekuće estetičke disku sije o odnosima umetnosti, društva, siobode stvaranja, delovanju istorijskih “tendencija: na književnost i umetnost itd.) Činjenica je, medutim, da se u nekim socijalističkim zemljama. danas na avangardizam U umetnosti gleda prekim OKOM, StCFOJO i nabusito; netrpe livo; preteći; u njemu se vidi samo doekadencija, Kkuzni buržoaski import, društveno zlo :ı napast, opasnost čak za državni poredak, za mir i red u zemlji! To je ždsš-

novističko-staljinistička linija oja, ma koliko bila besmislena neodrživa, ne sme ipak da nas

·ima čak, uprkos

' kih drugih Književnih

zavara i prepusti samo srditopro“ipnom isčudavanju i. cCviašno-po-

vršnim nogacijama: nužna je paž-_

ljiva, sistematska, „dosledna Kki:tička analiza toga nimalo bezazieno grubijanskog stava i shvatanja. U tome „shvatanju“ avanga:dizma postoje puna kola neshvatanja, neznanja, nerazumevanja, administrativne, mrzovolje i sam>»zadovoljnosti, „ograničeno, olakog uprošćavajućeg i upropašćavajućeg uopštavanja. No daleko „je veća nevolja kada ta neđobronamernost postane osnova rasuđ.vanja dobrog poznavaoca književnosti, teoretičara, esteto. A to je ovoga puta slučaj sa istaknutim mađarskim piscem Đerđom LukaČem i njegovom knjigom „Današnji značaj RKkritičkog realizma“ koja se nedavno pojavila i kod nas. Povođom „ove Knjige Liukačevoe mogla bi se. napisati po obimu gotovo još jedna takva — polemička — knjiga. Antilukačiana. Ali... polem;sati sa Lukačem — da nije to preterana, odviše ·neskromna ambicija?! Nije, ma koliko inaćž bilo znatno naše poštovanje i Uvažavanje ovoga dugogodišnjeg neumornog književnog radnika. svemu, ·izvesn” tragičnosti u njegovom ljudskom i spisateljskom liku: celoga SsVOg veka taj grofovski si, Đetđ Lu kač, nadahnut oslobodilačkom :dojom radničke klase, nalazio se, U oblasti kulture i politike, a prvim redovima borbs za socijalizam; i sad kada je ta borba u Svom? Osnovnom vidu okončana, on „OS ne nalaz: smirenja, niti bere ploGVe svojih napora: biva OoSDOra– van, sumnjičen, Žžigosan zato Što še u jednom revolucionarnom trenutku (neutralno nazvanom „ma darski 'dogadaji", svojim pravim ljudskim impulsom, zato što je hteo jedan Život izvan propisa, izvan dogmi, izvan birokratskih stega. s TON, Imamo na osnovu toga, a | neizjava, Ssaosvrta i povremenih ı ufmerenih, i predoistupanja iz i zastupanja ne malo da Đopzrđ knji-

mokritičkih (mada veoma strožnih) „oretičkih jednoličnoga s-roja i svoga „lično: | mibijonja, razloga za pretpostavku · Lukač pored sluzbenih ideja O

1956) poveo 724.

ževnosti koje na veliko i na Šširoko izlaže u svojim delima nosi u sebi i jedno drukčije, intimnije, nezvanično shvatanje literature i umetnost; koje — premda „retko — Ss vremena na vreme zaiskri, bljesne, oglasi se u njegovim tekstovima, u nekom njegovom ·stavu, u nekom pažljivo maskiranom otporu i negaciji. No, nažalost, to je sve ostalo u detaljima, u nagoveštajima, bez jednoga čvršćeg borbenog „uUporišta. · Lukača, uostalom, treba razumeti: čak i sada kad se :z svoje „nedobrovoljne budimpeštanske „sjajne izolacije zalaže za izvesne književne ideje

0 ARTUELNOSTI | AVANGAHRMDIZMA.

sveta pa. do danas! Ali to se baš ne može tako lako. |

Šta je sve avangardizam za Lu kača?

Poistovećuje ga, najpre, sa antirealizmom i dekade:*'ijom; utvrđuje, ne itrepnuvši, da avangardizam uzvišava „niskost i ništavnosi života“; pa zatim: „antiumetničxa suština avangardizma“; „avangar–distička umetnost, koja je orijeantisana na nestvarnost, na ništa...“; „oinično-mističan, avangardističah“. I tako dalje, i slično tome, pa i gore od toga! većuje, potom, ljudski i književni lik T. S. Eliota sa Eliotovim stiho-

P. BONAMI (FRANCUSKA): KOMPOZICIJA

u kojima nema mnogo žara ni Uubadljivosti: i tu je, naime, oficijelan, doktrinaran, krut; — :zgleda kao da jn zaista teško osloboditi se kobnog “tereta prošlosti. Razumevanje ipak nije i praštanje: svesno stvaranje zabune od nesvesnih zabluda treba uvek oštro razlikovati. i

Polemika počinje.

U ovoj svojoj knjizi Đerđ Lukač ratuje protiv ı avangardizma, protiv moderne umetnosti; brani klasični realizam, i izjašniava se za novi kritički realizam. U. tom ratovanju, u toj odbrani, ı tom ist:canju svoga neokritičkorealističkog nazora imao je jakih trenutaka, značajnih misli, „razložnih dokaza. Samo je temelj svemu tome ipak usko i pogrešno pb» stavljen; nije pitanje u tome aa avangardizam i mođerna umetnost ne mogu i ne smeju biti propušteni kroz sito i rešeto, kritikovani, dovedeni u summju, mogu, smeju: ali se ne mogu, ali se ne smeju činjenice o njima pojednostavljivati, proizvoljno uprošćavati, ni

okretati glavu od njih kao da ıh .

nema ili ih pak prikazivati tendenciozno izmenjene, naglavce ;zvimute, unakažene, tako zgotovljone, preparirane — da se nad njima boez po muke može iZvrSIti smrtna „kazna. Kod staljinističkih inženjera ljudskih duša taj postupak ne iznenađuje; kod Lukača o vređa, : 'bol:.

Već na samom početku, u tro-

ćoj rečenici svoje knjige Đerđ Lukač lansira jednu ošinlednu netačnost. Obznanjuje gledište da-

našnje građanske estetike i kri·tike po kome „pravom književnošću naših dana moze 5e smatrati samo književnost takozvane avangarde". Poznato je, međut.m, "ja (građanska kritika i .estetika više i od Đerđa Lukača, pa možda i još pravovernijih protivnika vangardizma — zazire, užasava se i bori svojim zastarelim shvatanjima ZORE tnosti o me ; or ece avangardizam, Lukač b; ga

io, ši takao i ratio, ŠibaoO, natenane ras y Bahranjivao počev od stvaranja

tiv avangardističke i mo-

vima: „Obljk bez forme, senka bez

boje, paralizovana snaga, pokret bez kretanja“, — što je u najmaniu ruku prilično zlobno i ne-

ukusno, a u svakom slučaju neistinito. „Đojsova novotarija, da svet shvata kao tok svesti koji u načelu teče bez reda...“ ustvari je Lukačeva novotarija, jer je spoljn: riaos i nercd. kod Džojsa „u nacelu“ osmišljen jednim dubokim i neponovljivim unutrašnjim redom i sistemom. Franc Kafka je u Lukača „artistički zanimljiva dekadentnostć tvrdnja — kojoj, smatram, komentar nije potreban. A Tomasa Mana uporno ubraja među realiste (kritičke ili \ne, ro i nije toliko bitno), iako je duhovna wtruktura književnog dela Tomasa Mana izvan standardnog re-

Poisto-

alističkog okvira, izrazito mođerna, nekonvencionalna, avangardistički prkosno i otvoreno okrenuta svim istinama i sablaznima našega, doba, što se za strukturu i sadržaj Lukačeva književnog dela, i pored najbolje volje, ne bi sa istom sigurnošću moglo reći.

: 5

Realizam je reč pod čijom hipnozom žive mnogi naš; književni savremenici. To je dalekosežan i gotovo sveobuhvatan pojam u istoriji literature. Gotovo sveobuhvatan: jer je uvek bilo njime neobuhvaćenih prostora, jer je bilo otstupanja, skretanja i traženja pogodnij:h puteva i prilaza ka tome istom realizmu. Stoga je i avan-

gardđdizam — zajedničko ime „a znatan „broj književnih · „izama“, modernih i modđernističkih lite-

rarnih pokreta — jeđan od (ncur iehih) vidova realizma. TI stoga onaj „pravi“, klasimni, i po navici već školski realizam nije i ne može biti jedina, vrhovna i najsvetlija kula svetilja, ni utvrđeni, osveštani bogomdami kođeks literamih oravila, neprikosnovenost, tabu; realizam „je izvestan „unutrašnji skelet lite=~re, kao što i kućegradnja ima jedan izvestan unutrašnji postroj, skelet, sli = nokađašnii i savremeni naž.n ora i lk (taplili bi, Realizam je pogled na svet, d'ih, intonz:tet i oblik lloniiževnostjii“ ali ti njegovi elementi bezuslovno su podložni promenama. Veličmna i trajnost realizma je u njegov2j neiscrpnoj moći samonadrastanja i preobražavanja.

Tvrđe glave to nikako neće (ili ne mogu?) da uvide. Uljuljkuju se i jedna drugu kljukaju mitom o nekakvom blaženom i razblaženom realizmu kao KMniiževnoj blagorodnosti. i dobrohotnosti, u kome su 5e beskrvno zakrvili i vojuju zlo i dobro, u kome ima od svega po, malo i od svačeg po nešto, i u kome su, naposletku, vukovi: zla pravde siti, a ljudske đuše uvek na broju. Tome i takvom realizmu naginje i Đerđ Lukač. U definisanju realizma nije otišao dalje od starostavne, bajato-tradicionalističke izreke da je realistička književnost „veran odraz objektivne stvarnosti“, u kojoj pojmovi „Odraz“ i „objektivna stvarnost" amalgamisani „vernošću“ treba .da pobude osećanje strahopoštovanjja i besprizivne naučnosti. Objavivši da je realizam „osnova svake književnost;“, Lukač nije pošao napred. On poštuje i voli staru, tromu, dubokomislenu i celomudrenu

Nastavak na 9 strani

ava n MevsjbA

BEOGRAD, 23, OKTOBAR 1959

; Cena 30 din

PRVA PORUKA OHRABRENJ,

Predrag PALAVESTRA

Nova, savremenija strujanja u našoj današnjoj književnosti zahvatila su, konačno, i rodoljubivu poeziju. Zahvatila upravo u času kada je ona, sledeći svoje tradicionalne forme i svoj već izanđali nacionalnopozitivistički duh, svela samu sebe, najvećim delom, na nivo prigodne, elemerne, svečarski toržestvene narativnosti. Weć desetak godina rodoljubiva poezija je mršavo pastorče naših pesnika koji, sem u dva-tri više ili manje vredna pokušaja, nisu uspeli da je. obogate ni novim smislovima niti da je odenu novim ruhom. Dok su gotovo sve. pesničke generacije, rođene i umrle za proteklih stotinu godina na tlu · ove književnosti, podižući nacionalnu svest obezbeđivale sebi mesto u istoriji literature i, što je mnogo značajnije, izražavale jednu moralnu angažovanost pesnika u njegovom dobu, mnogi vrsni pesnici našeg Vremena i naše epohe nemarno oslavljaju svoju rodoljubivu pesmu na jednome nivou koji se, najblaže. rečeno, · može smatrati prevaziđenir. Razvoj našeg rodoljubivog pesništva kretao se, kroz istoriju, u skladu sa kretanjem same istorije; obnavljajući se neprekidno u svome pomeranju od nacionalnih i nacionalističkih zanosa ka socijalnoj i političkoj angažovanosti, iz koje je, u datom trenutku, prerasla u borbenu, revolucionarnu pesmu, patriotska poezija je prešla jedan put koji je očekivao da

dobije svoj normalan nastavak, Đo-"

ruku revolucionarne poezije prihvati-

li su i poneli rani posleratni pesni-

ci, stvarajući jednu iskrenu i nadahnutu, mada naivnu, u osnovi rodoljubivu poeziju, čija se svetla nit iznenadno, pre desetak godina otprilike, sasvim istanjila i prekinula. Patriotska pesma našla se odjednom po strani, napuštena, nenegovaha, zaustavljena u razvoju i samo formalno, reda radi, održavana na jedan tradicionalan, neprikladan i nestvaralački način. Bilo je upravo tužno gledati te veštačke tobož patriotske pesme u kojima su, pod jednim ruhom, donekle samo svetlucale plemenite i neostvarene namere pesnika: još bolnije i tužnije bilo je prisećati se da je u ranijim vremenima, od Đure Jakšića do Branka Ćopića, ta poezija uspevala da postigne nesumnjive vrednosti koje mirno mogu da prkose vremenu. Žapuštena i svedena · formalnost Žživotarenja od datuma do datuma, patriotska poezija kao da je bila osuđena da sačeka jednu novu ~ generaciju pesnika koji će je izvesti iz senke i vratiti

joj onakav ugled kakav je imala

nekada i kakav joj pripada u vre-

menu u kome.su njen sadržaj i njen

Najlepši sadržaj ljudskog

smisao svojina i bitna karakteristika svakog čoveka.

Upravo zato, uprkos svim slabostima koje ona u sebi krije, pojavu ove knjige patriotskih pesama dvojice *mladih pesnika treba prihvatiti kao nagoveštaj umetničke, stvaralačke obnove naše rodoljubive poezije, kao davno očekivani korak ka njenom literarnom izjednačavanin sa ostalim vidovima savremenog pesni štva, koje je odavno već krenulo sa starih platformi ka novim, neotkrivenim vrednostima. Pozdraviti kao prva poruku ohrabrenja, kao napor da se u jednu zamagljenu oblast

unesu svežine, da se pokrenu i raz.

drmaju ko zna kako stečene dremljive navike i da se jedno ljudsko, opšte raspoloženje preloči u plemenitu pesničku reč, koja više neće biti oveštalo i primitivno lamentiranje nad prahom i senima junačnih predaka, već izraz rodoljubivog oseČanja i stava savremenog čoveka. Patriotske. pesme Branka Miljkovića i Blaža SŠćepanovića samo su prvi, mali napor ka tome preporodu. Put kojim su oni krenuhi u svome pokušaju obnavljanja rodoljubive poezije, neobičan je i samo delimično prihvatljiv; mnogima će sc Nastavak na 3 strani

PRIDRIH VERTMAN (NEMAČKA): _ STRUKTURA

a–

i staromodnim' guščjim pe-

Želeći đa svrgne.

Osećanje slobode najviše naliči osećanju

koje sc javlja u čoveku u trenutku saznanja.

Tako golovo podudaran efekat. slobode i sa| zaanja polencira staru misao da je sloboda isključivo svojstvo duše i da ne zavisi direktno od spoljne, političke, društvene konstelacije " koja, sa svoje strane, ima sasvim druge i drugačije vrline. Saznanje u nama stvara osećanje olakčanja, sigurnosti, blagosti i nadmoćnosti, Ono nas oplemenjuje baš kao i sloboda. Na-

vodno ova poslednja može se, kao stepen na

lestvici ličnog usavršavanja pojedinog čovekA, postići samo upomim i postepenim razmišljanjem | izgrađivanjem unutrašnje harmonije bića. {jostalom, na misao o slobodi kao o samo tajnom, samo unutrašnje stečenom, otelom od daleke budućnosti, stanju čovekovog bića, nagoni nas svako hladno razmišljanje o objektivnom svetu iz kojeg su neosetljivo izgnani mnogi

tako luksuzni motivi kao što je sloboda, naro-

čito apsolutna. Pa ipak, često tako cipnične uslovnosti spekulacije, kojih smo na neki način gotovo uvek svesni, nisu nam mogle smetati da bez trumka rezerve zagrlimo slobodu koju je donela naša društvena revolucija.. Bar mi ite· kako dobro znamo da realno postoji i nesloboda

i sloboda, opipljiva, islinska, društvena, polilička, kao uslov lične i wnutrašnje. Našu slo_ bodu, ubedljivu i pravu, osećamo zato u nekim trenucima Sšilovito kao najlepši sadržaj ljudskog, samo pojedinačno prolaznog života, što ona i jeste.

Osećanje slobode je, zatim, jako slično nekima od bezbroj tako različitih momenata koji se javljaju „u ljubavi. Sloboda je, naprimer, zaista kao susret sa bićem koje smo zavoleli. I to možda kao iznenadan susret, možda prvi, onaj čas kada se jednostavno identifikuje me”

" dusobni afinitet dvaju bića. Takav susret nikada nije nervozan, prenapet, uzbuđen, kako se često pretstavlja. Naprotiv, on. je blag i kristalno jasan i donosi najjača u životu, neupo-

rediva olakšanja. Čini vam se da prosto susrc-

ćete deo svoje suštine -— ono čemu prirodno težite iz svojeg najdubljeg korena. U isti čas sigurni ste u ono što dolazi. Ostaci čežnje sada se prelivaju u mirna i zrela strujanja, dok je čitav događaj u znaku snažne lepote.

Naravno, osećanje slobode je potpuno slično ·

osećanjima koja vas prožimaju prilikom uživanja u umetničkom delu. Ona su topla i raz| hovrsna, ona vas uzdižu i hrabre... I sloboda zahteva visoki stepen koncentracije i fino razu-

· mevanje, ona nije sva u bučnim mani{eslacijama, koje su izraz samo naglo izbile radosti. Ne, ona je u mirnom kuiku gde se jasno oseća da se zidovi udaljuju i da je krug pogleda i krug disanja neobično širok i osunčan. Ima i gluvih za slobodu kao i gluvih za muziku, i takvih se treba čuvati. Sloboda se oseća tiho kao dejstvo pesme, a u žilama kao krv muzike. Kao snisao metafore i smisao sazvučja boja i sloboda polaže dlanove na vaš um i na srce. Ona vas uzdiže do ekstaze, ali vas to miri nakraju i isceljuje.

Osećanje slobode najzad (sloboda sama), ne nalazi se nigde drugde nego u mogućnosti rada. Dakle, ne muetalizička mogućnost izbora kao sinonim i odzvuk slobode-sudbinč, nego realna, društveno obezbeđena i praktično sprove-

rada, čini suštinu slobode. Sloboda-rad razrešava i opšte društvene i duboko lične, intimne ljudske krize. Ona onda u sebi najviše sjedinjuje mnoge od onih najlepših. tonova naših radosnih i duboko lepih doživljaja. Odnos prema slobodi otuda nije pasivan, trpni, jer se slo-

boda u potpunosti ostvaruje samo onda kada ~

smo jednom shvatili šta ona od nas očekuje.

Laza LAZIĆ"

"dena, izvojevana da: kažemo i mi, mogućnost