Književne novine

Ku 1

M_J

o.TA

PETNAEST GODINA SLOBODE 1944 — I95

- josip Broz TITO

„IA bartizanskog

Beosrznad sam uvijek volio...

Beograd je odigrao ogromnu ulogu u neposrednoj pripremi narodnog 'ustanka. Po snazi komunističkog i radničkog pokreta, kao i po razvijenosti partijskih organizacija, mi smo tada imali više jakih centara, među kojima su bili najznačajniji Beograd, Zagreb i Ljubljana. Pripreme za ustanak odvijale su se, uglavnom, u ovim gradovima. Ali pošto su kadrovi bili ono osnovno, Beograd je, ne zbog toga što se tu nalazilo rukovodstvo već zbog velikog broja kadrova, bio takoreći, onaj centar odakle su davane direktive i slati ljudi na teren da rade na organizaciji ustanka. Beograđ je u pogledu kadrova dao vrlo mnogo našoj Oslobodilačkoj

· borbi. Druga važna činjenica je da je Beograd dao od samog početka najjači otpor !okupatoru. todoljubi i omladina, pružili su žestok otpor »ogledu imalo veliki odjek i van Beograda. Tako

kao grad, iako, doduše, strahovito postradao, Njegovi građani, članovi i simpatizeri Partije, neprijatelju, što je, razumije se, u političkom je Beograd bio ža nas onaj centar iz koga je,

kao što to obično biva u takvim velikim momen tima i revolucionarnim periodima, zračio nov šjuh, nova ideja pokreta. To je bio' Beograd. I Beograd je za nas to uvek ostao, za vrijeme čitave Narodnooslobodilačke borbe, iako se na, boslije povlačenja naših jedinica, nije odvijala više u takvim razmjerama na užoj teritoriji Srbije kao u Bosni, Hrvatskoj, Lici, Dalmaciji, Sloveniji i Crnoj Gori. Ali Beograd nam je ipak ostao najvažniji centar u koji smo

- uvijek gledali i smatrali ga ključem za dalje razvijanje naše revolucionarne strategije.

—

a u eV lira ———= lui = LL a ——-—

Ja sam i prije rata, kao partijski i si ndikalni funkcioner, dolazio u ovaj grad, koji

je bio naš centar, i živio u njemu. Beograd sam uvijek volio i zato sam s

velikom čežnjom

i željom čekao da što prije dođem u njega, da vidim kako izgleda i šta je ostalo od njega, da vidim „ljude koji su u njemu ostali, da vidim drugove ·koje odavno nisam vidio. Bilo je to kao kad poslije mnogo godina otsutnosti želite ponovo da vidite svoj rodni kraj. Svaka ulica i kut potsjećali su me na razne momente iz pro šlih dana, jer smo se mi, iako smo bili u strogoj ilegalnosti, dosta kretali po gradu. S druge strane, ispunjavalo me je zadovoljstvo što se

ostvarilo ono što smo ja i

moji drugovi govorili — da čemo se vratiti u Beograd kao pobjed-

nici. To zadovoljstvo teško je opisati i ono daje čovjeku snagu da izdrži i druge teškoće koje su dolazile. Beograd sam našao u stanju općeg oduševljenja i radosti; izgledalo je kao da je

poslije dugotrajne noći, koja je nastala 1941 go dine,

osvanuo

njega došli. Takva su osjećanja imali tada ljudi.

dan tek onda kada smo mi u

(„Dela Josipa Broza Tia“, knjiga VII, izdanje „Kulture“, 1957)

Aleksandar RANKOVIĆ

GORD I PONOSAN BORAC

U Beogradu je, gde danas proslavljamo rađanje revolucionarne Komunističke partije, ravno pre 40 godina osnovana Socijalistička radnička partija (komunista). 1 od toga istoriskog trenutka

do:danag Beograd,je bio i o-

očelo je to tako da je Matija Mažuranić otvorio prozor u Bosnu, kremujo u svijet, krenuo tako da, prođe kroz Srbi. On, koji je bio nemirna duha i pulixXx i pisac i majstor seoski i znao od svega

pomalo i bavio. se svim i svačim (i politikom i knjigom i trgovinom i još pomečim), on je napustio Austriju krišom, on je bez ptupusnjice dospio U Srbiju. I ta S' u kojoj još ima Turaka i taj Beograd pred kojim „austrijanska šajka zasidrena po svu noć čeka", sve lo izgieda danas po malo ncstvarno, jedna legenda, predaja, požutjela gravira, ispod Koke bi Matija mogao zapisati: „Od Zemuna m; se daleko učini Biograd, preko onoga Wraskrižja vođenog, kao preko sinjega mora. Otpravinn se na jednoj daščari (lađa jelova) u Fančevo, misleć da je tamo !ljepša prilika za prebroditi Dunaj“.

Kao da se kuje neka opasna zavjera, kao da će se carstvo iz Osnova pomjeriti, Matija čuva brižno svoju tajnu, on u Srbiju ne može jednosiavno. Jer rizik je VUlik i, cijena je visoka ı okretam, dovitljiv treba biti, tu gdje se traži čun, i onda kreće „u ime božje”. Ja se s rjbsarem rastanem, piže Matija Mažuranić, a dođe k meni jedan majstor, pak mi kaže: „Prijatelju, vi namjeravate poći u Biograd”. A ja rekoh: tko vam je to kazao? „Nemojte preda mnom tsš#jiti — kaže, — jerbo ja neću da vas. hapastujem; nogo sam ČUO, gdje vi s ribarom od otoga govorite: ali ribar to ne može učiniti bez velike plaće, zašto su bili već mnogi kaštigovani radi toga, nego ja ću vam kazati, kako čete: ja sam onomadne kupio jeđan čum, u meni ga ne treba, podajte vi moeni koliko sam ja za njega dao, psk ću vam đati veslo u ruke, a vi ako znate voziti, možete sami ićj pod Biograd”.

I prođe nekoliko decenija a evo još jednog našeg pisca šio ga put preko Srbije vodi. Osamdescte godine prošlog stoljeća, točnije 1886, doba Khucnova banovanja, (Hedervary sve pokvari!), građanski prosperitet, Wildeov nimbus u Engicskoj, kraljica Viktorija i njen sin, još uvijek samo prijestolonzsljednik, jož uvijek samo idol mondena snmobova, dioničara. Ovdje na Balkathu, slave Carmen Bylvu, kralji-

cu čije „pjesme pisane rumunjslci,.

me ustupaju ni melo mjesta njezinim njemačkim pjesmama“, Zenu

stao gord i ponosan borac, grad u kome je radnička avangarda uvek umela da še suprotstavi svim vrstama nepravde i nasilja, buržoaskog terora i sistemu glavnjače. Bilo da se radilo o borbi za oslobođenje od. tu-

(izgovora održanog u Beogradu,„.19 aprila 1935 godine)

koja je i dobra srca pa i „sirotipja zna za darezljivost njezinu“. Novins doncse da je stigao Opširat dopis o zdraviju grofa Tolsto=ja, pa „Javor” piše „da grof Tolstoj ne samo da nije umobolan, nego sve više radi na književnosti i da wje upliv njegov u zapadnoj Evropi velik i rad mu osobito uva-

Eto te 1888 godine pisac i svećenik i ilolog 'Adolfo Veber TkalČević pise o onom što je vidio putujući u Carigrad. Ovaj neumor=ni čovjek, koji prati aktuelna politička zbivanja, koji poznaje latinsku sintaksu i ima svoju školu, svoje poglede o tom kakav treba da nam bude jezik, oh novelist i putopisac: i prevodilac i znalac me~

trike, prispio je jednog dana pred

carinike beogradske. ı

„Za nekoliko časaka biolsam na strašnom mjestu, na mitnići u Beogradu, gdje je parobrod prenoćio, da sutradan u šest sati zaplovi dalje.

— Imate li što za mitnicu? zapita me u noći mitničar.

— Nemam ništa, van eto šezdeset cigareta za svoju porabu na

putu.

— Zakon vam dopušta samo dvadesot i pet,

— Kad je tako, za ostale ču

platiti, samo mi ih ne uzmite pod

đinskog jarma ili o borbi za dostojan život i opstanak, za bolju budućnost, prošlost Beograda zaslužuje da bude obasjana našim zajedničkim poverenjem i dugim pamćenjem.. š

. dnevnika

Letnja noć, tišina letnje noći obmotava, umekšava zvuke klav.ra, ali se ton prkosno izdiže kao oslobođena ruka i iskrsavaju likovi, prolaze gradovi, sela, prostori, prolaz: prošlo, prolazi nepovratin), prolazi pustoš i smrt, i reči, i Osamesi, i koraci koje više mikada nećemo Čuti.

Katkada mašem mom dalek5m drugu — Trigonometru, Sada je potpuno sam tamo u visini, iznad belog: kamenja, iznad naših borbi u predzorja ovde dole, iznad mene. Osmatra šta se događa kod Kupresa, kod Bugojna, kod Livna ~— Šuica je pala nekoliko časova pre naše borbe za Duvno. Osmatrı more, osmatra nebo, Štrči kao U„spomena, kao opomena, Osmatia slobodu, moj daleki drug.

Možda ću već sutra bit; đaleko od ovog građića, Šiban kišom, tugom, ili obasjan radošću, ili na Čelu dugačke, tamne kolone kroz fantastične oblike i boje noći. Tvoja tišina, tvoja prkosna tišina, ti, s tobom smo skovali plan čije Ostvarenje ozaruje naša lica još svetlijim ponosom nego kad smo ga prvi put zauzeli. Vidiš li moju stisnutu pesnicu kraj suncem opaljete slepoočnice — pozdrav slobode, pozdrav jedinstva, pozdrav pobede! Znam da si sa strepnjom, gledao u tamu za nama, dok smo silazili ka građiću. Znam da si sa mržnjom slušao jetku mitraljesku vatru koja nas je dočekala. Znam da si popednički, samo za trenutak pogledao još topli leš popreko ispružen preko praznog druma, leš s probijenirn šlemom i lobanjom do pola razncsenom od našeg rafala — krvavi znak jednog sloma koji dolazi, noizbežan kao smrt, Proći će „OŠ mnogo dana, „još mnogo krvavih predzorja — možda ćeš opet gledati zapaljena sela pod sobom kako prigušeno gore u noći kao Malovan — a kada se sve svrši, BRKO se ne stopim sa ovom zemljom, srešćemo se i pozdraviću ie stacim partizanskim „pozdravom “da se set:š ovog Šumnog vetra, pro> stora, mora i velikog sna čoveka, I viđećeš moga dalekog druga možda već mrtvog borca —.i po= kazaćeš mu. svoje „daljine, svoje kamenje : svoje nebo. I,ćutaćemDp,

BEOGRAD 1955

Hrvatski pisci i Beograd

kriomstvo, kad sam ih već prijavio. .

— Ali moj gospodine — primeti oblasnik posve mirno — platit ćete | pet puta više, nego što vrijedi roba. .

— A ja ću ih eto baciti u Dunav.

— Možete i to: ali evo, kad se ne znate domisliti, dajte ovome

·nosaču dvadeset, a ovome drugome

dvadeset, pa spašen zakon i mirna Bosna,”

Toliko o carinicima. A o Beo-

građu? „Ayvaj, nisi, nisi, moj dragi .

Beograde — uzdahnuh duboko još premac Zagrebu ni redom, ni čistoćom, ni veličajnošću i sjajem. Oba ste doduše starci, u prošlosti tamničari, ali si ti duže čamio U težem ropstvu, ropstvu turskom, pa se još nisi mogao onako lijepo počešljati i udesiti. Ali ćeš se, vjere mi, i to skoro, pače još ćeš natkriliti svoga brata. Jamči mi za to

divni položaj na samom pragu među Zapadom i istokom; jamči zemlja koja sluša tvoje zapovijed:, šumovita, rudna i piodna; jamči ona snaga, kojom si u četrdeset godina od šesnaest kuća zidanica stvorio ih na hiljade; jamči ukus, kojim si se počeo zaodjevati; samo ne daj, da ti dukati; čame u škr:;njah. Ta novac je, da kola, gradi, krasi! Budućnost ,je, dragi grade, tvoja.”

TI ako treba naći potvrdu kako će ta budućnost izgledati, ako trcba naći ulicu pa reci, cto kao ta ulica bit će jednom i one ostale, onda se ne može zaobići Terazije, onda će se baš tu i baš o njima reći ono što je Veber rekao: „Ahn, tu se smjestila Europa — Uuzdahnuh — promjeriv je diljem. Kuće s obje strane katice doduše, ali pravcem poređane, ukusno sa za-

bati sagrađene, sa štacunu na bečku, u kojih je svačega ukusno išloženo, kan da si cijelu ulicu premjestio iz koga zapadnog grada. Kakva miiota, kad bude sav Bio< grad takav! Ulicu tu zovu Terazijom.” I opet jedno drugo vrijeme i jedan drugi pisac: Matoš. Kad je kod kuće postalo pretijesno, kad je slovo nijeme zemlje postalo „Sslobodnije i zdravije od misli i riječi narodne” („draga, sveta, gažena, mučenička zemljo Hrvatska”), kad se tu više nije moglo, tu gledati stranca, · slušati kako cvili ljuta. rana „buntovnička, zia, neoplakakana”, pobjegao je da ne bi služio mrskog mu kralja, pobjegao 1Z petrovarađinske tvrđave u — BeOgrad. Što je on mislio o Beogradu to je i napisao, napisao o jednom putu koji je vodio kroz Ugarsku.

»Za Titom« *

ZABE

bar ti | ja, stare ćutalice, i to ČUtanje će biti rečitije, burnije 3 oluje.

Vetar šumi u oskudnom vrbaku pod. samostanskim prozorima, huji u visinama, vitla obilnu prašinu golim, pustim ulicama kroz koje prođe po neki vojnik. Jesenji VCtar. Pristižu Rhercegovački bataljcni.

Mi, Beograđski bataljon, predaje-,

mo im dužnost.

— Tamo je Kongora, a tamo Cebara. Ovdđe 'Kolo. Ovde držite jednu četu. Ovđe rasporedite bataljon... <.

Olovka se miče po karti, putc-

vi se granaju, prostori se šire —,

sever, treba ići na sever, zar ne! A onda, na istok, u našu Srbiju na Istoku. Cde je naša Srbija! Nema Srbije, nema istoka — kako su svirepo ograničene ove sekcije ne vidim ni jednu ulicu moga grada, ni jednu ulicu moje mladosti, ni jednu ulicu moje strave, ni jedan drvored moga sna. Na kapi mi je crvemi, prkosni znak slobode, na-·nogama bakandže bele od prašine drumova · koji nemaju kraja, Crveni se vino u čaši kraj raširene sekcije, tužno vino, vino tuge — drugovi, ispijam ovu čašu za Srbiju, za slobođu, za radost! Mi nosimo Srbiju, mi smo Srbi,a, kako smo daleko odneli Srbiju!

Vetar huji golim hodnikom. Rasipno kaplje žuti vosak sa debelih šveća, Neka — neka klavir isplače svoju poslednju tugu. , Neka sva zgarišta kraj kojih smo prošli uzvitla ovaj vetar tuge za dalekim građom, vetar zaborava. Neka sva, uništena staništa bez ljudi i izgubljeni, bezimeni ljud; bez staništa, kraj kojih prolaze naše umorne, prašne, ponosne kolone iščile u magli, u tuzi tih zvukova, da na dušu padne zaborav, đa čovek buđe miram, čist i svetao kao 'Trigonometar iznad blago zatalasanih zlatnih žitnih polja.

Dolazi jesen. Ulazimo u oktobar. Hita nam se. Možđa ovce jeseni nećemo stići u Srbiju. Pa ipak, treba bar u proleće preći: Drinu. Na ovim visoravnima, u belim kolima devojaka, među stadima koja se Uveče, sa zalaskom sunca, vraćaju „u torove, valjajući se Kroz su-

„Sta da reknem o putu kroz Ugarsku? Saharska vrućina. Seljaci hrču i guraju mi pod nos bose, „kvarglu” podobne noge. Madžarski kondukteri su mangupi koje plaća ugarska liberalna vlada da vrijeđaju putnike, naročito strane... Zato mora da odlane svakom Srbinu i Hrvatu, kad iz srijemske ravnice ugleda Beograd. Nemam riječi pa da opišem, Što osjetih kada ga gledah iz zemunskog voza sa dezerterskim nemirom... Danas veliki dio hrvatske. omlađine, sve što je u nas napredno i antiklerikalno, vidi u Beogradu simbol oslobođenja. Od svih meni poznatih građova ova varoš ima najljepši položaj, najviše svijetla i sunca. To je odista, naročito iz daljine. Bijeli Grad. To je najbjeliji, najplenerskiji od svih gradova · koje poznam, bijelo i sunčano mjesto, kao da je izabrano da bude slika slobode i svijetlosti u plemenu našemu.” Pa ako se radi o dugu i o slobođi, onda bez odlaganja treba zapisati: „Kao Rabelais ja nemam :šta, mnogo dugujem a ostatak dajem sirotinji. Nemam učene diplome, ali u Parizu naučih ljubiti ljepotu i slobodu. lako sam «Hrvat, ljubim ovu zemlju, jer mi dade prvo utočište, jer je slobodna i jer njen' kralj govori hrvatski bolje od hrvatskog kralja.”

Toliko o Matošu; a sad o Čerini. Veliki dječak, „nesvršeni đak, nervozan, nestrpljiv (rekii su mu: „Hitar i sreću preskoči!”, željan znanja, mijenjao je gradove, stanove, zvanja i države. U vrijeme dok su drugi gledali kako da dođu do đoktorata, da postanu savjetnici, oficiri, Školski nadzornici i to-

me slično, dok je naša činovnička·

raja nosila potumplane c:pele i gurala se po dvosobnim stanovima, on je imo hrabrosti da rugobi ospori pravo da potraje, Imao je puno volje i malo vremena. Slutio je da sve što ima da obavi, mora obaviti brzo. Brzo da ne bi bilo prekasno.

Kako je on dospio u Beograd i Što 'je on rekao o Beograđu u vrijeme Balkanskog rata (onog istog Balkanskog rata u kome želi, a ne može, da učestvuje Krleža), što je on to napisao u knjizi koja se zove „Beograd bez maske”, Izašla je ta knjiga u Splitu 1912 a nemilosrdna je austrijska cenzura potkresala tako štedro, da se sve bijelilo do zaplijenjenih i proređenih

Nastavak na 4 strani

Saša VEREŠ

OGRAD,

mrak kao vuna, ličimo na neka catnička, spartanska plemena koja se spremaju za otsudni dan Osvyete, kada će sići u doline i doneti kaznu i slobodu. 3 3; Bukovi šumarci na Satoru pomalo Sc već crvene. Suvo lišće šušti, pršti pod našim nogama. ispraća~ . mo, dugo pratimo pogledom karavane. konja koje svakodnevno odlaze za Drvar, po Sledovanje. Ta

wmo, dalje, iza naših leđa, na oslo-

bođehoj teritoriji, opravljaju sa

pruge, podižu se mostovi, nabijaju drumovi. Da bismo gradih — ma smo rušili. Treba bolnica za ranje=s ne borce, treba šećera, vitamina za front. U borbi, kroz borbu, menja” se lice čoveka, menja so lice sveta.

Trebalo bi Merenuti, sa ovim FU kopisom u vojničkoj torbi, preko oranica, kroz poznata predgrađa,u rodni grad, proći sunčanim, mr-= tvim ulicama, „pozvati sve ljude, svu decu na sunce, pod plavo no bo, da dišu, da se greju na suncu,. da gledaju u plavo nebo. Da ozdrave. Da ožive. Da se probude. Da se isprave od jednog jutra, čisti kao četinari, kao Gat sa koga je vetar zbrisao svu krv, da podignu. bele, svetle mostove za čoveka ko · ji se još nije rodio, koji se rađa...

Jedan grob na najvišem vrhu . Trebave, nad beskrajnom | zamaga ljenom. daljinom. Još. jedan grob.

Suma šumi,

Krv. \ a

Krv na kamenim bespućima Pre- · nja. Krv u olujnim gudurama DI- . nare. Krv na pocrnelim snežiim . prtinama Durmitora. Krv Gata, . Krv pod jesenjim drvoređima na= , šeg grada, naše gorke radosti, naše smrti i slobode. Krv u prašini . druma Šuica — Duvno. Krv Liv-= . na. Krv Posušja. Crna krv. Crna prašina.

Šum; šuma. y Nema horizonta. Ravan je privukla nebo — na najvišem vrhu Tre-· bave uzdize se od jutros humka, i grob plići od pola metra. Kraj naš . promiče maglena Ravan, polako se ” kreće Trebava, pustošna, bezljudna * "Trebava na suncu. Kraj nas nestaju dani u prašini puteva, u hlad= nim, jezovi:fo nepomičnim ·vezddais1 ma Velikih -Kola, koje smo toliko . puta gledali u svetle V”aviugtovsioaor! noći. Krv se pretvorila u prašinu, oči su pale i ugasile se kao da" leke zvezde. ;čA Zvezde padaju, avgustovske zv?-

zde.

Krv.je šiknula, iz vrata, iz glav, . iz gruđi. Usta su se napunila krvlju. Telo je zadrhtalo, poslednji DU... Čelo je palo u krvavu prašinu nema zvezda, nema neba, nema avgustovske noći — mrak je totalan, slan kao krv. I nema polaska, nema uspomena. Oči su poluzatvo-, rene, nepomične. Daleko negde 1 gradovima zapalile su se svetlosti, i drvored: kestenova, mladih kestenova, zašumeli su lišćem — u prašini puteva, u koloni neko je za trenutak zastao u užasnoj slutrji, 'kroz eksplozije teških mina i hau- , bičk;h granata kao da se odjednom začulo neko ime, tako znamo, l]jid-, sko ime. i

Noć je olujna, noć 15—16 av3Usta 1945. Zapadno nebo ustremil> se kao ogromni crn: talas. Odbili smo poslednji očajnički juriš na, naše položaje. Noć nose ledeni crni vetrovi. Stubovi prašine avetno. se kovitlaju putem. Crna mrena sve brže prekriva ogromno ŽItO oko meseca. Pomračenje je potpuno. Trebava se survava u Ravan, U crnu, ledenu daljinu — tamo je Sava, srebro Save, tamo su gradgv; kroz koje nismo prošli, čijim ulicama. nisu odjeknuli naši čudni radosni koraci. Vetar mi zapljuskuje ledeno čelo. More! Narcisova polja, bela; čedna narcisova pOlja poprskana krvlju umirućih bombaša. Stada i povratku. Noćni tramvaji; zvone, zvone kroz zaspalc gradove, kroz Beograd. Jedra. JOdra na maestralu, jedna ruka, jedno sunce, jedan osmeh, jedan talas, jeđan krik. Kržljavi, prašni suncakreti predgrađa turobna siva daljina u neđelju. Oblaci. Vrhunci. Zlato jeseni. Poslednji, le-

deni, kameni osmeh čoveka. „Mrtvi...

Otkopajte mrtve, otkopajte čOveka! Njegov vrat, njcgove usne,

njegove grudi, njegove oči — njc~

dove zvezde! Ruke čoveka! Tru:č ruke na putu, u prašini, ruke sn3, ruke strave, ruke užasa! Ruke mraka! Ruke noći! Ruke pod granama mladih kestenova, ruke na belom talasu, ruke na cveću, rFuRe u blage prolećne večeri, ruke koje radosno mašu na peronima površi” ka — tužne, opuštene, „Stroljanč ruke čoveka! Čedomir MINDEROVIĆ

* „Za Titom“ — IT izdanje 1959 — „Narodna knjiga“ — Boograd. KNJIŽEVNE NOVINE