Književne novine
' Jutističke vlađavine
| U vreme prošlo i neđavno prošlo, u vreme posle naše Revolucije — naročito, kada su se hvalila mnoga književna dela, najviše su isticani kvaliteti kršteni pogrešno nasleđenim terminom-pojmom: 1] i-
rika. “Tako, govorilo se i pisalo
u nas da su, naprimer, romani „Zaboravljeno detinjstvo” ili „Ruže u pepelu”, iako umetnički nedovoljno zreli i kompoziciono nevešti, ipak — itekako značajni, da nisu početnička najava za 'ripadanje literaturi, a to zato jer naznačeni romani pre svega, pominjalo se domaćim jezikom i kritičarski impresivno prijateljski, imaju u sebi izvesne ne tako male „lirske kvalitete” ,da su ti romani nadojeni i opojeni lirikom, da odišu lirskim rečenicama koje su na granicama pesama u prozi. Za poeziju, presudno i napadno tradicionalno, važila je ozakonjena „Kritičarska“ tirađa: ima tu lirike, noba ! ptica, mesečina, ljubavnika, ve trova — a zar to nije dovoljno!
Danas, zaboravlja se da su „te emotivne lirske zbrke ođavno već
·staro gvožđe, ne samo zarđalo već
i polomljeno. Lirizmu i poetizovanju — tom domaćem lirskom haosu — odzvonilo je! Oni koji se prave đa to ne shvataju ustvari se plaše za svoje lične lirske sudbine koje su u umetnosti pretstavljale i pretstavljaju samo nenadarenu gomilu i šarlatanske varijacije na teme koje su i u vreme Homera bile staromodne. Sve ono što polutalenti pokušavaju da ostvare više je mučenje tema i ideja i početničko batrganje oko njih, a manje, i najmanje, umetničko eksperimentisanje koje može da ima i rezultate. Danas svi znaju: „Lirski Kvaliteti“ pretstavljaju samo emotivnu zbrku i lirski haos, potpuno pesnikovo nepoimanje a još manje osmišljavanje doživljaja koji nikad nisu mutna razneženost i bolećivost, umetnika koji realizuje svoja shvatanja i mišljenja o „večitim tajnama“, o ljudima i prirodi; celoviti intenzivni doživljaji su svekoliki sadržaji života, čovekovo i pesnikovo prihvatanje i shvatanje takozvanog ređa i nužnosti u prirođi. Na ovo nadovezuju se razgovori o najvećoj lirskoj laži u literaturi, o „lirskoj kritici”. Zapanjujuće su
Nastavak sa 2 strane ređaka. I kao što su govorili oni izbrisani i poništeni retci, govorili su i oni dopušteni, preostali. Govorili Čerininim jezikom o Čerininim prijateljima. '
Taj otkriveni Beograd ili kako ga Cerina zove Beograd bez maske, Beograd viđen u vrijeme jednog rata, gledan posebnim očalima i doživljen u iznimnom, praznićkom raspoloženju, sagledao je Ccrina sa mnogo duha i pronicljivosti. Tako on kaže da su „lumpanja u Beogradu očajnička, nesretnička, a nijesu usidjelička”. On fiksira izvjesnu prpošnost, nonkonformizam, želju svakoga pojedinca da se nečim istakne, da ima svoje nonme i neki svoj poseban red. Nema građanskog sivila i „dobri su srednji pučani držani bedacima”, Ljudi ljubomorno paze da se ne povrijeđe njihova prava i „možda kao nigdje u Evropi u Srbiji vlađa jedna luda demokracija, koja od krvi što ključa stvara krv što se puši kao mlado vino.” ;
I ljubav za Hrvatsku, koja nije slobodna, a treba to da postane, želja da kaže toj Hrvatskoj da je već vrijeme da poslove svoje bez Pešte i bez Beča uredimo sami, vodi ga da „ovo nekoliko impresionističkih, naglo, nagonskih, perom i olovkom, na klupi i na stolu, iskreno i bez mnogo uvijanja pisanih bilježaka, izda bez drugih pretenzija i namjera, nego da našoj nacjonalističkoj omladini hrvatskosrpskoj, zajedno sa slovenskom, ulije što veću ljubav za sapiemensku, siobodinjaćku Srbiju...” Doslovno: „Sa najboljom namjerom predajem ovc siromašne retke Mladđohrvatima, najčišćem alemu Ujedinjene Nacionalne Omladine u za:og do bogatijih i plodnijih vremena. Spljet, o Božiću 1912.”
Datumi, mueđaši, zapisi, stihovi, govori, novinske bilješke. · Burno vrijeme kad se svakog dana nešto očekuje, kađ novinski naslovi glase: Rrvava noć u Zagrebu, Opsadno. stanje u Zagrebu, a to je veljača 1912, vrijeme kad okupljeni građani „prosvjeduju protiv apsobana Cuvaja, koji 'po nalogu grofa Khuena Hedervarya, hoće da uzdrži ropstvo nad Hrvatskom", I te iste godine 1912 bilješka, vijest, informacija o tom da· su beogradski studenti priredili miting „u znak solidarnosti sa porobljenom braćom u Hrvatskoj”. Od Hrvata bio je na mitingu i govorio je na mitingu Augustin Ujević. |
To je onaj isti Tin koji će posli-
nerealni i nemoderni {to će reći nesavremeni) oni ljudi oko literature koji (čak!) i kad pokušavaju da se bave kritikom — pišu „lirski” odnosno „pesnički”, metaforskim rečenicama koje, ogoljene, ne znače ništa, a koje, u pravoj svetlosti, ispričavaju promašene pesnike ali i fizički nedovoljno konstituisane ličnosti, Ti „lirski Kkritičari” (obično promašeni pesnici!) kad pokušavaju (i objavljuju te pokušaje!) da pišu o knjigama pesama, naprimer, variraju neinventivne i dozlaboga jalove lirskoegocentrične rečenice koje nastaju po sle „Kkritičarevih” neuspelih interpretacija pesama o kojima se piše. Posebno, te „kritike“ otkrivaju neintelektualne ličnosti zbunjuje umetnost odnosno poezija. I, da bi zabuna bila veća, takvih „kritičara” ima nemali broj, a, uglavnom, lažno pretstavljaju mlađu i najmlađu književnu jugoslovensku generaciju. Međutim, do- bro je, ipak, što ih niko ne uzima
ozbiljno! Lirizam i poetika u prozi ispoveđaju ili početnička umetnička
raspoloženja ili, ako je reč o starijim piscima, osrednje i ispodprosečne književne ličnosti. Samo mali broj savremenih jugoslovenskih romansijera uspeva da u gustim proznim tekstovima, u atmosferama i u vajanju i određivanju likova i situacija, nagovesti izvorne lirske štimunge, životne i neponovljivo iskazane u datom trenutku. Tako — to nije poetika i somnambulna igrarija u romantičnom ruhu — već stvarni sadržaji života, sokovi i tokovi kretanja, aroma, unutarnja boja doživljaja, sredine, epohe, vremena, istorije.
imam utisak, da je i „lirska” poezija jedna prohujala godina iz detinjstva, draga po svojim osobenim mirisima i raspoloženjima, ali izgubljena zauvek. Vraćanje na tu godinu (i u nju) uvek je korak nazad, potpuni nesporazum sa savremenim životom. Danas, poezija je, uglavnom, intelektualistička, ona je osobita individualna pesnikova vizija i spoznaja jedinke kao jedne od kategorija realnosti, ali i objektivno „angažovanje i prihva-– tanje određenog umetnikovog shvatanja čoveka, trajanja i istorije. Poezija je i tendenciozna i idejna i
HRVATSKI PISCI | BEODRAD
je velikog rata doći u Rengrad, sa svojim neobičnim snovima, lutalac i. samotnik, stjegonoša „Presvete Boheme“, što životom svojim godinama bijaše novinska senzacija, ponajviše bez ukusa ı štovanja” (Goran). U Beogradu živi između dva rata vedri Gustav Krklec, pjesnik „Srebrne ceste”, lirik Hrvatskog Zagorja, proljetnjih ljubavi, nasmijanih pejsaža, sreće koja je na domaku ruke, sreće tu odmah kraj nas. I jedan melankoličan, turoban lirik između dva rata, prijatelj Isidore Sekulić i sabrat Francisa Jammesa, u Beogradu živi tihi, diskretni Nikola Sop.
TI nije važno koji je pjesnik rekao a rekao mi je to jedan od ove trojice. Bilo je to jedne predratne večeri, jedne neobične i svijetle večeri, Rasvijetljeni izlozi, žure prolaznici, kupuju „darove, jer je ova večer praznička večer. A ja sam bio samo prolaznik tu na Ulici, neženja, samac, bez onih koje bi mogao darovati.. Bio sam . sa onima koji kupuju i sam u isto vrijeme. Nikad tako napučen u sebi samom i nikad tako sam kao te večeri. I šetajući Poenkarevom ulicom, tamo vam je znate bila i „Politika”, ja sam te večeri, te
neobične, beogradske večeri napi-,
sao pjesmu za koju neki misle da je moja najljepša pesma...
Riječi i rime u prevečerje jednog rata, pa onda sam rat i ponor i otisak tuđinske čizme i natpis „bolje grob nego rob! — to ., je Beograd, i obješeni na Terazijama (šta bi rekao naš '"Tkalčević!) i to je Beograd, i sigurnost, uvjerenje da tako ostati ne može. Tjeskobe, kušnje, zlo sjeme razdora koje hoće da posije neprijatelj na jednoj
strani a na drugoj strani Tito i
Revolucija, naša, narodna i stijeg razvijen tu u Beograđu. Hvala Beogradu za otpor, za hrabrost, za umijeće da se na strašnom mjestu „postoji. Hvala mu što nije sagnuo glavu, što je samo onakav kakav jeste. I to hvala ne znam da je rekao itko ljepše on našeg pjesnika Franičevića — Pločara kad je zapisao zato da se ne zaboravi: „Hvala ti za tvoje martovske borbene riječi! Hvala ti za letke i proglase koji su izaši isrod tvojih krovova! Hvala ti za to'što si u Svojim njedrima čuvao naš CK i druga Tita! Hvala ti što je iz tvojih njedara buknula nezadrzivom snagom naša Narodna revolucija. Hvala ti što si visoko podigao slavnu zastavu marksizma- lenj:nizma na čelu naše domovine.”
: Saša VEREŠ
koje"
NA LAŽ |
sadržajna. Svakako, zato su ne malo smešne a uvek potpuno deplasirane već odomaćene . maglovite tlapnje o tome kako je svaka pesma „bez sadržaja” i kako je pema „istina neistine ili neistina istine”, čarolija trenutka, neuhvatljiva realnost. Često ti pesnici prepričavaju stare teme i poluistine, odavno prevaziđene „teorije o poeziji” koje su bile na dnevnom redu (naprimer u Francuskoj) ili pre pedeset ili pre dvadeset ili više godina. Ali, zaboravlja se da i poezija U svakom narodu ima nešto svoje, osobito, svoj glas i svoje biće. I taj svoj glas svaka nacionalna poezija ostvaruje u samosvojnim umetničkim odredbama i opredeljenjima. I već ostvaren, taj glas može i mora da buđe univerzalan, pesma za «sve jezike sveta!
Rade VOJVODIĆ
1. Piši w tajnim beležnicama i
za vlastito „zadovoljstvo kucaj neredigovane siranice Z. Potčini se svemu, budi
otvoren, slušaj 3. Pokušaj „da se nikad me
opijaš izvan vlastite kuće
4. Budi zaljubljen ~ u svoj život '
5. Ono što osećaš maći će svoj izraz
6. Budi mahniti jurodivi svoga razuma
7. Izduvaj se koliko god želiš 8. Piši što želiš bezgranično iz dubine razuma 9. Neizrecive vizije pojedinaca 10. Nije vreme za poeziju.ali zapravo šla je '11. Vizionarski grčevi trepere u grudima
Džek KERUAK .
Vjeruju i tehnika moderne proze
12. Opčinjen određenošću sa“ njari nad objektom koji je pre tobom
13. Ukloni književne, tičke i simtaksičke zabrane
14.' Kao Prust budi odbačenik svoga vremena
15. Pričaj istinitu priću o sveta oko sebe u sebi
16. Blistavo središte radoznalosti je oko u oku )
17. Piši na vlastito iznenađenje i opominjanje
18. Radi iz same svoje srži, pliyajući u jezičkom moru
grama-
19. Primaj porazč
20. Veruj u sveto obličje živola 21. Bori se da skiciraš bujicu koja netakmuta postoji u glavi
M ismması »M&mijižewvwnimmm gaeviaa ga «
a. Ne razmišljaj o rečima
kada staneš nego bolje pogledaj . sliku . - 23. Cuvaj tragove svakog dana
i trajanje će ukrasiti tvoja jutra
24. Nema straha i stida u uz. višenosti tvog iskustva, jezika i znanja e
25. Piši da svet čita i vidi tyoju pravu sliku o njemu
26. Filmska knjiga je film sa. stavljen od reči, vizuelna američka Forma i
27. U slavu karaktera u tužnoj i nečovečnoj usamljenosti
28. Sastavljaj divlje, neuredno, jasno, prodirući odozdo nagore, što mabnitije to bolje
29. Ti si uvek genije
30. Đisac-režiser | ovozemaljskog filma odobrenog i osvećenog ma nebesima.
(Preveo A. Kostić)
Pesnički festival na Stražilovu
Prisustvovao sam jugoslovenskom festivalu naše najmlađe poezije (na Stražilovu) organizovanom «u #ščast 40-gođišnjice KPJ i SKOJ-a, u cilju međusobnih upoznavanja i razmene gledišta naše mlade Književne generacije., Međutim, neke pojave zamračile su značaj ove manifestacije.
Odmah na početku, posle u•odne reči Oskara Daviča, mladi Književni Kkritičar Sveta Lukić priređio je neprijatno iznenađenje kađa jč sastavljiajući antologiju srpske lirike »Od Branka do Miodđraga« izostavio Nijegoša. Da li Sveta Lukić misli đa Njegoš nije dostojan da uđe u njegBovu antologiju, ili misli da poezija Njegoša i još nekih nije srpska bpoezija? Nijedan sastavljač antologije srpske poezije nije pravio tu razliku, pa se Sveta Lukić našao pobuđen đa ispravi tu »ncpravđu«. Antologijom su od živih pesnika obuhvaćeni samo oni prema kojima ređakcija »Dela« ima afiniteta: Đavičo, Matić, Vučo, MPedinac, Popa, Pavlović, Crnjanski i Raičković. Zar za Skendera Kulenovw:ća, Dušana Mostića, Desanku Malsimović, Ceđomira Minđerovića, Rista ošgyića,i druge nema mesta. u Lukićevoj antologiji? Jedna činjenica naročito pada u oči: u antologiju nije ušla ni jeđna revolucionana pesma, izuzev »Srbije« Đure Jakšića i »Četiri puškomitraljesca« iz »Covekovog čoveka« Oskara Daviča. Da Ili Sveta Lukić ne poznaje našu revolucionarnu. poeziju ili, što je još gore, misli đa nije vredna da uđe U antologiju? (Napominjem da je festival organizovan u čast proslave PJ i SKOJ-a). S pravom se šaputalo na Testivalu: zašto je antologija samo srpske lirike kad je festival opštcjugoslovenski... Daleko gora bila je antologija »Najmlađe jugoslovenske poezije koju je sastavio Milosav Mirković. Od 15 pesnika, Slovenija i Makeđonija zastupliene su sa po jednim pcsnikom, a Bosna i Mercegovina ni sa jeđnim, što znači da je dve trećine pesnika iz Srbije, bolje rečeno iz Beograđa., A poznato je da postoje talentovani makedonski pesnici Gane Tođorovski, Ante Popovski i drugi ili u Sloveniji Ciril Zlobec, itđ. Iz hrvatske poezije izbor je slab (tri pesnika) itđ. Zar je trebalo poveriti Mirkoviću ovakav delikatan posao kađ on poznaje samo poeziju beo-
P_i
MEK VINI (IRSKA): KOMPOZICIJA.
građskih pesnika i to okupljenih oko »Mlađosti«? Uglavnom tu poeziju u nosi u antologiju koju naziva jugoslovenskom, Pored toga antologijom su obuhvaćeni pesnici čiji je poetski razvitak prilično nesiguran i problematičan kao što su Mirjana Stefanović (čija poezija je »treskanje vratima«), Zvonimir Majđak, Marija Cudina, Božidar Šujica i Nikica Petrak. Ni ovom antologijom kao ni prvom nije obuhvaćena mi jedna revolucionarna pesma, mađa imamo revolucjonarnih pesama nekih naših mlađih pesnika koje mogu da uđu u svaku antologiju naše revolucionarne poezije kao što su: »Karijatiđ« Velimira Lukića, »Sutjeska« i »Dvije vojske« Blaža SŠćepanovića, »Tito« i »Tjentište« Branka Miljkovića i »Oda slobođij« Ivana V. Lalića. Romentari napisani uz imena pesnika više su ličili na parodije komentara jer su bili puni proizvoiinih ocena sa masom kontradiktornih, maglovitih pojmova kojima se inače puni svaki broj »Mladosti«.
Diskusija je blic. m=žto interesant=nija, „ali se nažalost veoma malo odnosila ma poeziju, iako su festivalskim programom bile obubvaćene tri tačke isključivo u vezi sa poezijom, od kojih se jedna odnosila na revolucionarnu poeziju. Međutim, u diskusiji se o svačemu govorilo, i niko se ni s kim nije slagao. Svi su nastojali da ubeđe druge u svoja gledišta pozajmljena od {rancuskih i engleskih pisaca od XVIT veka pa do danas, a revolucionarnu poeziju niko nije ni pomenuo. Niko nije ni po< Kkušao da pokrene pitanje revolucionarne poezije i njenu vezu sa našom socijalističkom stvarnošću. Da li učesnici Stražilovskog susreta ili bar većina njih misli da je NOB prestala biti izvor inspiracija i da Se o njoj nema više šta reći? Da li su oni mislili đa bi diskusija o revolucionarnoj poeziji značila vraćanje na vreme pre 1950 gođine, vraćanje socijalističkom realizmu? Zaboravili su da progovore koju reč o angažovanosti poezije koja nužno proizilazi iz našeg društvenog progresa. Mritičari su jasno davali do znanja da su oni Kritičari, želeći da istaknu svoju superiornost nađ pesnicima. Muharem Pervić je, naprimer, postavio pitanje pesnicima da li oni misle da Kritičari misle đa nije njih (pesnika) ne
bi bilo ni Mritičara., Time je skočio sam sebi u usta i doveo svoju diskusiju do apsurda. ? .
Mnjliževni KNritičar Petar Džađžić i prikazivači Mnjiga Mirković, Miloradović i Pervić pokazali su da uopšte ne prate razvoj jugoslovenske poečvije · i da su skloni da se bave opštijim Književnim problemima za koje nisu dorasli, Čak su sa izvesnim nipođaštavanjem „govorili o mnašem književnom nasleđu, U jeđnom trenutku došlo je ·do sukoba između kritičara i pesnika, očigleđno se viđelo da su pesnici ne samo više zabavljeni problemima poezije nego i da imaju više sistema wu kritici 1 da su daleko sadržainiji i Konkretniji. Na festivalu je zapažen Koreferat Slavka Leovca koji je pokazao da je od svih kritičara jeđini ozbiljno prišao pitanju poezije. _
Interesantno je napomemuti da su Milosav Mirković
Petar MDžadžić i
propovedali .nektu teoriju haosa, ističući da XX vek nema velikog filo« sofa, niti svoj filosofski sistem. Da li su oni pročitali šta- od Lenjina kad mogu da govore da nema velikog filosofa XX veka (da ne spominjem đruge). Zar.za njih marksizam nije filosofski sistem? U toku čitave diskusije jeđino je pominjan Oskar Davičo (razume sec, od „urednika »Dela«). Zar je pravedno da festival bude u znaku jednog pisca? Zar sme na jednom ovakvom festivalu jedna grupa pisaca da nameće ostalim mla> dim piscima estetska shvatanja samo jednog časopisa i đa se zalaže samo za veličanje njegovih saradnika a da se festival zove jugosiovenski? Mada su Kritike festivala u »Politicie i »Književnoj tribini« jednostrane, ipak se sa njima u suštini moramo složiti.
· Milivoje SKERLIĆ Beograd, Milana Rakića 77
yVETAR JESTAO U 70RU
Kad se projektor zaustavi i svetli ekran prestane da nas (nc uvek i magično) pleni ... onda, obično, pokušavamo da svoje utiske koliko-toliko sredimo i sud o filmu iskažemo 3 dve-tri rezolutne rečenice koje su najčešće u f{ormi polemičke tvrdnje.
Obično je iako, zar ne
Ali za mnoge od nas koji s pasijom ili obavezom pratimo zbivanja na domaćem ekranu i oko njega ovaj film je posle svog poslednjeg kadra izazvao najprc osećanje zadovoljstva pa tek onda kritičke asocijacije.
Objasnimo, prvo, zadovoljstvo.
Radoša Novakovića s pravom ubrajaju u Yvelerane domaćeg filma. Pre rata, kad kod nas filmske industrije nije bilo, iaj čovek je pisao o filmu tako da to i danas zaslužuje respekt. Od 1945 on je stalno i naglašeno prisutan u našem {[ilmskom svetu. Radoš Novaković je među organizatorima, rukovodiocima i prvim realizatorima. domaćeg [ilma od početka imao jedno osobeno mesto koje je izborio | nimalo administrativnim autoritetomn već snagom svoje kulture i kreativnosti. · Kad se 1948 javio sa »So{fkom«, Novaković je pretstavio sebe kao nespornu recditeljsku individualnost. Uorkos početništvu, to je bio reditelđlj sa s vojim filmskim ru kopisom. · (Za mene lično, Radoš Novaković je bio i ostao pre svega redilelj atmosfere. Štimung koji je on, u pojedinim scenama svojih filmoya Styorio· može Ući u svaku domaću {ihmsku antologiju). Ali od
' »Sofke« pa nadalje u svakom svom
filmu Radoš Novaković je obećaYao Njegovi filmovi, bolji ili gori u odnosu na opšli domaći [{ilmski nivo, uvek su imali bar po jednu sekvencu dostojnu velikog filma. 1 tome zahvaljujući svaki njegov {ilm dočekivan je s nadom. Ali je s nadom i otpraćen. Nada da će Radoš Novaković jednog dana sebi i svima prelstaviti svoju ounu meru i dati [ilm n kome jedna sekvenca neće biti mnogo, mnogo iznad ostalih sve do zlosrećne »Kumbare« bila je itekako realna. Ali tada je već bilo umesno upitati se mije li to varka. Svoju sopstvenu zagonetku mogao, je da. reši, razumljivo, samo om, lično. Da to nije bila laka enigma dokaz je i višegodisnja pauza posle »Kumbare«. »Velar je stao u zoru«, film n kome se Radoš Novaković opet su-
\
sreo sa pirr=em Al«kaesandrom Vučom, možda je ona sudbonosna skretnica koja. će njegov filmski put usmeriti na stazu pune s*nralačke potencije...
sad. ono drugo — o kritičkim asocijacijama.
To nije velik film. Ali je iskren. Nije »srceparajućie — srećom nije -—— nego je plemenitom emocijom doživljeno i oživljeno svedočanstvo o beogradskim skojevcima. To je akcioni film, ali nikako w stilu »žandari i lopovi«. To nije pravi kriminalni film iako ima njegova svojstva. Nije toni čisti psihološki film, ali je daleko od šematskih likova. To je film po dra-' maturškom šablonu — dobro znanom, ali ispunjen sadržinom koja jc ilekako naša i naški pogođena, koja je uistinu kreativno osmišljena. To nije poetski film, ali nije ni lišen poezije. Nije autentični ljubavni film, al nije bez elemenata koji kategorišu taj žanr. Najzad, to nije film bez floskula, ali odajmo priznanje piscu i reditelju što nam za vreme projekcije nisu dozvolili da to wočimo, šta su nas prinudili da ih sledimo s pažnjom i verom.
»Vetar je stao u zoru« je osobeno delo koje ne trpi uobičajenu kategorizaciju. lJjedno, to je i putokaz za buduće filmove na teme iz NOB, dakle pledoaje za filmove s merom, u psihologiji i akciji, s dijalogom neusiljenim i lišenim prazne filozolije ili dosadne pouke.
Radoš Novaković je izvrsno ostvarenom almosferom i dobro pogođenim tempom nametnuo {jim gledao". cu. U tome ie imao vrle saradnike: pre svega wu iznijansiranoj štimung[otografiji Nenada Jovičića (koja polseća na pretstlavnike · »{francwuske škole«) i u muzici Borivoja Simića. Glumačka ekipa homogena i dobro raspoređena. Izuzetak je Radmila Radovanović-Andrić, koja »bez krvice kriva« igra junakinju ~ {izički suprotnu sebi. Iznenađenje: ara Čalenić u »dfamskom fabu«, koja ie očigledno pokazala da je darovilo prisutna i u ovom sektoru svog DbOgatog glumačkog dijapazena |} ko Pleša — ·mala usoela ~ studija »negativca«, Dragomir Felba i Antun Vrdoljak — ·3sšarm, Ljubiša Jovanmvić — najzad oprava pravcata filmičnost, Stevan Štukelja — prvi put na ekranu, dakle početnik ali s malo počeftnižtva. i
Ljubomir RADIČEVIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE