Književne novine
PIOESNIMK i DEMON
Apulei Madaurensis podijelio je sva bića na: bogove, ljude i demone. A Heraklit je rekao da borba od jednih čini bogove od drugih ljude. Alko pjesnik nije ni bog ni čovjek tada je on: demon. Kao što govoraše sofist Kritija: »Postoji Demon koji vječno živi, koji umom sluša i gleda, koji razmišlja ·i pazi .na sve, te u kojem je božanska priroda. Lako je prepoznati tko,je sve taj daimon koji »umom sluša«, njegova anamneza počinje zorom evropskog svijeta,
Homer, kako tvrdi Heliodor, rođen je u Tebi, u gradu sa stolinu vrata kao sin žene jednog svećenika i demona koji ju je oplodio dok je spavala u hramu. Bit će: Hermesa, sina boga Zeusa i Atlantove kćeri Maje: Hermes: Maiades u (svog sina) Ho-
mera, Atlandiades kod Ovidija... Demon koji je istog dana po svom '
rođenju u pećini planine Kilene u Arkadiji ustao iz kolijevke i načinio od oklopa komjačinog.i goveđih crijeva liru, pjesničko glazbalo i postao praotac poezije, praotac žrtve i bogosluženja. Prvu kravu, ukradenu Ajpolonu, sinu Zeusa i Zete, žrtvovao je bogovima on; poezija je,obred, svečanost katarze. Apolon je od svog polubrata dobio liru za wkradena goveda a Zeus je Hermesa učinio: glasnikom bogova. Veliki Efežanin reče: »Sve je'puno duša i demona« potlvrđujući božansko i demonsko pobratimstvo Apolona i Hermesa. · .
Pjesnik je sim demona. Taj demon, ta duša koja wvijek živi kao lirski pjesnički duh živi u jednom pjesniku, ili podijeljena: u više pjesnika istovremeno, čineći od svih njih jednog jedinog: duh pjesnika jednog vremena; taj duh živi neprekidno i poriče smrtnost poezije prelazeći s koljena na koljeno, s lie na liru, održavajući svoj prometejski oganj. Da Prometej, po Hesiodu: Atlamtov brat, pronalazač vatre, donosilac ognja umjetnosti nije bio painik, mučen orlom na'Kavkazn, ne bi ni žar poezije gorio tako jarko i dugotrajno. U Eshilu je Prometejev tiranin i mučitelj Zeus strašan Div a njegove sluge: Vlast i Sila koje okivaju pobunjenika Prometeja o stijenu jer on »svestvaralačkog ognja sjaj ukrade i smrtnom stvoru darova«. Vatra je ostala u rukama ljudi jer se Prometej nije odrekao svoje veze s ljudima, jer je naučio patiti kao i oni. -
Svijetlo poezije plaćeno patnjom demonske opsjednutosti natjeralo je i Puškina 1823 da napiše pjesmu »Moj demona.
I on je tako stvorio svog Mephista koji je poput Goetheovog »duh koji navijek niječe« kojeg onemogućuje pak i zadrž»sva u ravmoteži Famstova druidska stopa. Demon je sastavni unutarnji dio duha i njegov dijalektički ekvivalent i stimulativni, obratni smisao vještva. Puškinu je njegov demon »ulijevao podrugljive riječi hladnog olrova« u srce a L,jermontovljev (1829) demon bio je »žalosni demon, duh izgmanja, koji luta pod plavim svodom« i pjesnik »sagorijevajući od ljubavnog žara prinošio je njegovim nogama molitve, zemaljska prva mučenja i svoje prve suze«.
Tin Ujević veli: »A s demonom, Daimonom nemam borbe ni svađe. Ja mw se prepuštam kao osjećaju samoće i sjedinenja. On me savladava lako, bez borbe. Mi živimo u najboljoj slozi: moj demon je svirač«. Dakle hudožestvenik. Jasno je kako '"Tin osjeća svoju slabost prema njemu i što mu on znači: njegov demon njegov je sastavni elemenat, on je po njemu Orfej i njegov glas orlejski jer je to demon svirač ljepote. I to što se s njim ne bori nego se dade pobijediti nije njegov poraz, jer samo u zajednici s demonom on pobjeđuje.
Goethe je rekao Eckermannu da je »demonsko ono što se ne da dokučiti razumom i umom« i na pitanje da li Mephisto ima demonskih crta odgovorio da nema, jer je on odviše negativna biće a da se »demonsko očituje u sasvim pozitivnoj djelatnosti« -— koju duh postiže tek u borbi faustovskog me{fistofelskog elementa.
Zlatko TOMIČIČ
KNJIŽEVNOST NA UNIVERZITETU
Ne mislim i ne želim da ovoga puta, kao što to ni do sada nikada nisam činio, govorim u ime Ove :li one skupine ljudi, da napadam ili branim, udvaram ili, kudim bilo kome i bilo koga iz bilo kojih razloga, već da kažem svoje mišljenje o književnosti na univerzitetu, naravno u Beogradu, o tome kako se pređaje ili ne predaje, kako jeste i kako bi trebalo da „bude, Znam da se sa nizom mojih stavova mnogi neće složiti ili, bolje, da se niko neće složiti, što u ovom momentu, bar za mene, uopšte nije važno, utoliko pre što se ni ja lično sa mišljenjima i stavovima mnogih drugih ne slažem i verovatno se — bez ubedijivih đokaza — nikada neću mo ći složiti! U prvom ređu želim odmah da naglasim da u ovom slu Čaju ne govorim ni kao čovek sa univerziteta, no kao sasvim običan promatrač, čovek koji se prilično. kreće u društvu '·stuđenata (književnosti), „književnika, profesora univerziteta i njima sličnih građana ove zemlje. Krećući tako čas među jednim čas među drugim, imao sam prilike da čujem razne priče i razna mišljenja (uglavnom prigovore) o nastavnicima (profesorima i asistentima) književnosti i obratno, te jađikovku književnika što se njihovo ime
ne pominje na katedri, što nisu predmet „proučavanja, itđ., itd. Slušao i — zaboravljao!
Ali — u poslednje vreme sve više — čak i u štampi! — govori se o tome kako naša „savremena
se
literatura uopšte nije zastupljena, kako se ne govori o piscima DOsle Laze Lazarevića i Rađoja Domanovića, te da se, što je najtragičnije, može vrlo lako diplomirati „skoro bez ijednog pročitanog reda iz dela Iva Andrića i Miroslava Krleže ali je to nemoguće bez Petra Zoranića ili Petra Zrinjskog“, kako je. to pokušala duhovito da kaže nedavno PFlorika Štefan. Te reči ne samo da su neosnovane i da nisa istinite, nego đuboko vređaju ličnost i rađ svih onih koji se nalaze na raznim katedrama ıstorije naše književnosti, koji jednako proučavaju ovu posle rata
kao i onu međuratnu, jednako hrvatsku i slovenačku kao i srpsku
književnost. Nastavak na 5 strani
LJUBIŠA
Pa
Pavle STEFANOVIC
la
„Ljudi. imaju izvestan ftajhi
nagon da traže razonodu i
zanimanje izvan sebe... (Blez Paskal: Misli)
Kao i svake druge godine tako '{ ove, na vrlo prostranom područ· ju civilizacije koja' potiče upravo sa našeg, balkanskog ' poluostrva (iz stare Helađe, prema posthomerovskom značaju te reči), noć uoči započinjanja kalendarske nove godine biće provedena veselo, vrlo veselo, gdegde i bučno. Za tom noći svane dan, tojest naiđe jutro, koje je obično ponajmirnije i ponajt.še tamo gde je prethodna, uvodna noć bila najburnija. Taj dan je zapravo praznik, svečan, ozvaničeno takav u Evropi, još ođ godine 1504, kađa je ediktom francuskoan' kralja Karla IX, usred burnih verskih ratova između katolika i hugenota, označen kao početak one iste Zemljine revolucije oko Sunca (revolucije — u astrohomskom značenju tog termina) za koju su stari Egipćani· , Perzijanci i Halđejci kao početmi dan bili ođređili jesenji ekvinocijum (22 septembar), đan koji će u istom smislu ozvaničiti, za jedno prolazno vreme, i revolucionarna republ kanska, vla-. da Francuske, u gođiti 1792.
No umesto svakog nabrajanja narođa koji su za pocetak nove gođine označavali još i zimsku :li letnju solsticiju (kratkodnevicu od 292 decembra ili đugodnevicu od 22 juna), bolje je možda zadržati se za koji trenutak na noći i danu one Zemljine rotacije oko svoje imatorijalne i teoretski zakonite osovine koja je mu običainoi praksi naše društvene sredine počastvovana povlasticom i stimulirana neobaveznom ali preporučenom javnom sugestijom da bude u prvoj, noćnoj svojoj polovini vesela a u drugoj, dnevnoj — praznična, svečana. Kod nas, kao i na mnogim drugim područjima evropske civilizacije, taj prvojanuarski, tokom bes-,
JOCIĆ: LET
. stih ostrva, opkoljenih i zapljuskizimskog, BEOGRAD, 1 JANUAR 1960
ANTONI KLAVE: CIRKUS –
konačnog: vremena uglavnom svaki 366-–ti dan najavljuje se, priprema i organizuje već u poslednjoj trećini meseca decembra, i ne bi zaista imalo smisla .ukazivati na. sva. ona brojna javna saopštenja i izvešća koja dnevna štampana donosi u poslednjim decembarskim danima, da bi, kao svoju iskrenu i srdačnu reč druželjublja, u svojim poslednjim brojevima uoči Nove godine, svima svojim čjtaocima ·čestitala praznik, tojest poželela srećnu Novu godinu. Taj prvojanuarski dam, sa uračunatom rađosnom i veselom noći koja mu prethodi, već od poslednje decembarske ili prve januarske ponoći, kao po nekom dirigentskom „signalu najpreciznijin hronometara našeg tehnički veoma naprednog , veka, otvara euforično intoniranu i inkantiranu kratku
eru rukovanja,· zagrljaja, ljuoaznog · |
osmehivanja, ljubljenja. i uopšte tanano „nijansiranog, na vjelikoj skali “od trpeljivosti do srdačnosti široko „diferenciranog iuzajamnog pozdravljanja među ljudima, pozdravljanja čoveka sa čovekom, pod znamenjem sveopšte dobronamernosti i dobrih _međuljudskih želja, uobičajeno 1 konvencionalno, u dđeveđest i devet procenata stupanja ljudskog lica pređ ljudsko lice iskreno izražavanog:. „Srećna Nova godina!“. Ođigrava se, dakle, to. zdravljenje, to prolazno usrdno bratimljenje, i usmeno, takoreći fizički, neposredno i imedđijatno, 'z-
među svih rođaka, prijatelja, dru-="
gova, poznanika, sugrađana, saunarodnika, ukratko —, ljudi.
No, dok traje i prolazi burna, vesela, izuzetno radosna prednovogođišnja noć, traje i prolazi još i jedno neđemobilisano bdenje
'mnogih ljudi, čestito i budno, kao. ||
i u svim drugim noćima odqovornošću ispunjeno radno i naporn9 obavljanje ređovnih poslova tolikih i tolikih naših sugrađana: telefonista, telegrafista, lekara i bolničara, šefova malih željezničkih stanica u tihoj i mrkloj noći, čuvara robnih kuća, po prostorijama igpunjenim. mesingom, „tkaninama i posuđem, vratara fabrika mrinicije, vatrogasaca po požarničkim domovima, čuvara zgrađa, koje su, u svom nicanju iz zemlje, iz SVOjih temelja, opkoljene. i pretrpane svakovrsnom „drvenom, „gvožđanom, betonskom, žičanom i drugom građom; traje i prolazi noć milicionera po ulicama, noć glumaca-komičara, veseljaka, uvese-
· ljivača, onih koji trče od lokala đo
'okala, đa bi zabavili druge, ne zabavljajući ni najmanje sami sebe, noć (dežurnih hirurga po bolpicama, noć usamljenika na svetionicima malenih, kamenitih, pu~
vanih hučnim talasima uskolebanog: mora; traje i prolazi
noć vojnika na straži, noć rudara
:02
i i
LUIS T ZA KMNOJIZŽEVNOST UMETNOST II DRUBTIVENA PITANUJA
{
/
noćno=-tamnim,
uvek vlažnim, dubokim podzemnim oknima, noć ljudi po parom ·oznojenim lokomotivama, noć ljudi sa kormilom i volanom u treznim i opreznim rukama, noć inženjera i
po iohako
Nastavak na 4 strani
Cena 30 din CEMU ESTETIKA
Da li ona ima neku svrhu i da li su' je stvarali- zato da bi mogla da umetnika uputi u stvaranje, a laika u doživljavanje umetničkog dela?
To bi značilo da je moguće pro naći estetske norme i najzađ stvoriti tu dugo · traženu normativnu estetiku. Jer jeđini logičan zaklju= čak estetike pisane rađi umetno= sti jeste upravo: ići ka estetskim normama.
Međutim do danas nije nađena nijedna jedina estetska norma koia bi bila efikasna, koja bi iskustvom mogla biti potvrđena. Nijedna u celokupnoj istoriji estetike, Nije pronađena zato što nije pronađen nijeđan objektivan zakon umetničkoa dela.
To uporno traganje za estetskim normama, za objektivnim, „racio-
nalno definisanim zakonima umet«
ničkog dela, postalo je već davno
beznađežnjim. Toliko beznađečžnim, da se s pravom možemo zapitati: da li je umetnosti potrebna este= tika i ima li uopšte smisla rađiti na estetici rodi umetnosti? Na estetici čije bi norme morale biti dokazivane klasično, tj. iskustvom, onako kako se dokazuju sve nor= me .svih prirođnih nauka?
Pre svega, još uvek nije utvrđen odnos između umetnosti i iskustva, Ali da umetnost nije iskustvo, čak ni sistematizirano isku= stvo kao nauka i filozofija, to je sigurno. Kako onda ona može pro= veriti tačnost estetskih normi?
Nastavak na 10 strani
O anzumam uze gy u uuu ue rm———– GOO be siča Čije &alb Zofeazrce Co Go szaĐoapPava
Samo ne
U tućčem
Osetljive
{P.
Mudrosti, Samo nitkovi znaju šta je poezija, Kradljivci vatre, nimalo umiljati
Vezani za jarbol lađe koju prati Podvodna pesma javom opasnija. 'Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati DDa zameni poljubac što pepeo odmara
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Spavaj, a ako možeš i sanjaj,
sanjari. Vreme sanjarenja je prošlo.
Potraži se u zaboravu.
Jedan svet je potono, drugi iščezao, Treći se rađa. Taman oblak se spušta i senči 'Tvoje traženje u zaboravu.
Ako si sada malo usamljen, srce utišaj
"“ | slušaj svoju usamljenu krv. Nešto će se ipak Dogoditi: Potražiće te u zaboravu.
Toanasije MLADENOVIĆ,
a /ada.
Ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moj» se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metaforel
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli. Ptico, dovešću te do reči. Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne. huli.
smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija. Savest ne ume da peva, jer se boji
praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji. Zvezdama smo potpisali prevaru Nevidljive noći, tim crnje. Upamti Taj pad u život ko dokaz tvom žaru. Kad mastilo sazre u krv, svi će znati Da isto je pevati i umirati.
jači će prvi posustatil
Smrtonosan. je život, al smrti odoleva.
ledna strašna bolest po meni će se zvati. ~ Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati.,
Branko MILJKOVIĆ