Književne novine

k

za : l ; U članku Dragana Jeremića „O filozofskoj osnovi estetike“ (v. prošli broj ovog lista) nalaze se iđeje koje je Jeremić izložio u svom refe ratu na nedavmoj skupštini filozofa u Sarajevu. Tađa sam i mao prilike đa, improvizujući, iznesem svoje poglede na pred met koji je Jeremić u' svom referatu tretirao. U ovom tek

stu želim da uz štampani tekst .

sažetog Jeremićevog referata sa potpunijom argumentacijom saopštim misli koje sam u Sarajevu izložio. ;

* * *

Svaka estetika ima i ontološki aspekt. Da li zato možemo reći da je svaka estetika ontološka? Svaka estetika ima i wvoje metafizižko „ležište“. Da li zato možemo

reći da je svaka estetika metafi-

zička? Kroče je opravdano smatrao da je svaka estetika empiri= ska, hedonska, utilitaristička, moralistička, intelektualistička, agnostička, mistička. Dođajmo sa svoje strane: ontološka i muetafizička, Kroče objašnjava da ti naslovi važe za sva vremena i za svakog mislioca, šta više, za svakog čoveka. Stoga je teško, zakljačuje Kroče, podeliti filozofe estetike prema jednoj ili drugoj kategoriji, pošto svako od. njih pripada, više ili manje, i nekoj drugoj, šta više, svim drugim kategorijama (U. izveštaju sa III. internac. kongresa za filoz., održanog u Hajdelbergu, 1908, referat B. Croce-a: L'intulzione pura e il carattere lirica dell' Arte). Ali, treba znati đa je Kroče dokazao. đa nije moguća ni mistička, ni agnostička, ni intejgtubHstička; ni moralistička, ni utilitaristička,, ni hedonistička, ni empiriska estetika, Takođe treba imati u viđu đa je Rejmon Baje dokazao, na primeru Berg5s5ona, đa nije moguća. ni metafizička odn. ontološka estetika (v. Ray-

mond Bayer: Essais sur la Mćtho-

de en ćsthetique).

|! Jeremić ne tvrđi da je metafi-

zička ili ontološka estetika mogu: ća, ali smatra da su u savre m'enoj kulturi i našem vre: menu · „metafizika i este tika tako tesno povezani, da se njihovi obimi skoro poklapaju, a isto tako i metođe, kao da nema više 'posčbne metafizike ni posebne estetike, kao đa je to ustvari””jedma" "jedinu disciplina“.

Meni izgleda da je odnos metafizike i estetike u savremenoj Kuituri i našem vremenu ponešto dru gačiji. Da bih izneo svoj pogled na taj odnos prethodno treba: da definišem oba člana relacije o kojoj je ovđe reč, tj, đa određim poj-

„ move metafizike i estetike. U pogledu prvog pojma treba skrenuti pažnju na to da se pojam ontologije, opšte nauke o biću, ne poklapa sa pojmom metafizike, nauke o najopštijim „principima bića, ali ih Jeremić bez ikakvog objašnjenja ddentifikuje. U ovome napisu prihvatam fu Jeremičevu u-: potrebu mnaveđenih fermina, pa se svuda gde stoji ontološka moža čitati i metafizička estetika, kao i u Jeremićevom tekstu. U strogo vođenom razgovoru takođe bi bilg neophodno razlikovati trađicional-ı mu i „rđavu metafiziku“ od onog pojma metafizike koji je u našem vremenu, posle antimetafizičkog ne opozitivističkog pokreta, opet prihvaćehn. '

Pod estetikom Jeremić „razume nauku o umetnosti, Međutim, ova definicija se najpre čini uskom, jer ne uzima u obzir vanumetničku estetsku realnost, a zatim nepreciznom, jer se pod naukom može razumeti bilo filozofska bilo neka pojedinačna. nauka. Ako je estetika filozofska „nauka, onđa ona ne ispituje svoje filozofske osnove, a ako je pojedinačna nauka, onda ne ispituje svoje granične pojmove. Stoga je neađekvatan sam naslov Jeremićevog članka („O filozofskoj osnovi estetike“). A onda opet Jeremićeva definicija estetike izgleđa široka, jer nauka o umet-

. nosti mora obuhvatiti Činjenicu u-

metnosti u svoj njenoj Širini, pa bi estetika, između ostalog, morala proučavati na pr. i neestetička dej stva umetnosti, što nije njen Dposao. Meni se čini celishodnim razlikovati filozofiju“ ' umetnosti od estetike. Prva bi imala kao predmet činjenicu u celom njenom obimu i značaju, đok bi druga ispitivala „estetičku, umetničku kao i vanumetničku, aktivnost i realnost. Ali ja uslovno prihvatam | Jeremičevu definiciju estetike kao mauke o umetnosti,

da bih utvrđio da li tako shvaćena

i —--

umetnosti

i Jo stešika 1 tHilOZOf1ije

_urmčinosšili

estetika zaista stoji u onome odnosu prema imuetafizici, kako ga Jeremić formuliše (v. gore).

U ovom izlaganju „želim da, sa određene tačke gledišta, | otvorim tri osnovna pogleda, prvi, na po~

ložaj umetnosti u savremenoj kul-=

turi, drugi na estetička shvatanja u našem vremenu i treći na fiilozofsko-naučna shvatanja „ontologije (metafizike) danas. Kako se u novinskom članku ova pitanja ne mogu ni izlagati, ni rešavati, ja se stoga ograničavam na pregnantne formule odnosa o kojima jd ovde reč, formule koje se mogu naći kod izvrsnih mislilaca, naših savremenika, Dakle, tek iz razjašnjenja tri navedena pogleda mogli bi se izvesti neki određeni zaključci o odnosu ontologije (meta fizike) i estetike, koji ovđe stoji u središta pažnje. ;

Ako se postavi pitanje, radi čega je za dvočlanu relaciju metafizika-estetika potrebno i razjašnjenje trećeg pojma, pojma umetnosti, odgovor je jasan: estetika je nauka o umetnosti, Savremena e~

stetika se onijentiše prema savromenoj umetnosti i može se sa do-

' brim razlozima govoriti o estetici

koja je implicirana savremenoj umetnosti, kao što je klasicistička estetika Pila implicirana Klasicističkoj umetničkoj praksi. Svakako se iz položaja u kome se nalazi umetnost u savremenoj kulturi, iz shvatanja koja se o njoj neguju mogu pročitati i savremena estetička shvatahja.

U naše doba umetnost je postala pantonomna (gr. reč: pansve, nomos - zakon). Prema vrlo tačnim i efektnim „ođredbama J. Kona, mmetnost je i prvobitno bila pantonomnmna, to će reći, zavisna od svih osnovnih „tokova prvobitne kulturne -zajednice ljudi, đa bi zatim postala heteronomna, to jest, zavisna ođ neke ljudske aktivnosti koja je spoljašnja u odnosu na umetnost; da bi u daljem razvoju postala auto“ nomnzn, samostalna, Najzađ, u savremenoj kulturi i našem Vremenu, ona opet postaje pantonomna, ali svakako na jednom neupoređivo višem i Kvalitativno dru-~

gome nivou, no što je to bio slu čaj sa primitivnom umetnošću (Jonas Cohn: Die Lage der Kunst in „der gegenwšdrtigen | „Kultur, 1915). ; ; Ako se sada uzme da fazi autonomne „umetnosti, koja u Evropi za likovne umetnosti traie od vremena Renesanse do otprilike Ssređine prošlog veka, a «a ostale umetnosti se takođe polapa sa. njihovim ”, novovekovnim „razvojem, dakle toj fazi odgovara klasicistička, iradicionalna estetika, koja je izgrađena prema idealu „antičke umetnosti, i·to bilo sredstvima racionalističke filozofije (Baum= garten), bilo metafizičkonm me-

ftođom trađicionalnog obeležja (na

pr. Hegel). Danas je, međutim, umetnost pantonomna, a estetika kao nauka o umetnosti ne proučava samo specifične estetske doživljaje i stanja, izolovana umetnička dela i imanentne tokove Umetnosti, već činjenicu umetnosti u njenom celom obimu, punu stvar nost umetnosti. Nastavak na 7 strani

Dr. Milan DAMNJANOVIĆ

RIKO DEBENJAK: MRTVAČKI PLES STOLICA

Slobodan MARKOVIĆ

ri

OVuweeje

Uspavani Kasino kao na „gondoli još gori mojom

neće me odvesti onoj koju

Moj broj je davno. mrtav na ruleta,

U svoj albergo Atlantida *

po aa oo 1 tedibvenn; jče iz Ir

ap prošla še edA korsšda,

Kasino, ti ostaješ wvek i oklopnici časti u holu

smmorne ljubavnike koji su došli

nadom. Skup ludaka na svetu

isti, dB Mhša čekaju bez tela

“

e e ~4,

dana . |

kroz kišu,

TI ja osećam na pmtiu ispod šarenog amrela

da nema mwlehe za mene, da j= kasno, vrlo kasno.

i >

izmedu kuća koje znače

ivicu do koje varoš krocći, evši jed iz Palače,

psu lwutalici ljubim oči.

Uz njegov lavež kad doziva senka mi raste nemoguća, pa s njim sam sve do malih kuća i strnjikom, između njiva.

Na Dumnavcu se on oprosti pred kolibom gde ću sni. Uznemiriti me neće gos. Niti će me iko whoditi.

"O Drobuđiću se sasvim Čio i pruživ ruke a dann, biće svet ovaj mio newerovatnom Slobodanu,

Došao je novembar. Skoro nemoguća.

Večernja svetla tinjaju u kiši zar ne vidiš, da treba volići u zanos divnih, odbeglih „gvanuća kad si ljubio i bio lyubljen,

Došao še taj Gospodin, Peetendent na mesto

koje si ti hteo

zauzimaš nm IH dobu.

Nemiran ludak, gospodar vetrova, Maestro koji dobuje kišom po njenom grobu,

. koju si ljubio i bio ljubljen.

Doža» je on, gmčar i bačvar i

vinar,

beli mudrac sa crnim cvetom u čaši.

Sve si mu

davao. I poslednji, dinar.

Umirale sw ti devojke. Plakali primaži

kad si ljubio i bio ljubljen. J

Došao je starim taksijem oromuo i izbrazdam kao kora bora wu Visokim Dečanima

od koje si rezao srca povazdan.

Dožao je mesec lude ekvilibristike.

Besplatni, stostnuki salto pravi list stare lipe, Na frontijeri pevalo ti je srce bez mistike, jer ti uvek u ušima zavičajna kola škripe gde si ljubio i bio ljubljen.

· Samo estetika

U svom članku »Filozofska osnova estelike« objavljenom u »Književnim novinama« zastupao sam stanovište da estetika mora da ima, kao i svaka nauka, jednu ontološku osnovu. Milan Damnjanović je ranije zastupao stav »da umetnost može da bude objašnjena na zadovoljavajući način sa antropološkog stanovišta i da je prema tome ontološki problem n estetici, ustvari, pseudoproblem« (vidi časopis »Filozofija« br. 1 za 1959 godinu). Posle mog članka, u kome kritikujem ontološku estetiku, ali ne i ontološku osnovu naučne estetike, on menja svoje mišljenje i slaže se sa mnom, tvrdeći da »svaka estetika ima i ontološki aspekt«, pa ipak nalazi za potrebno da diskutuje o mojoj tezi. Pravo rečeno, ja ne vidim čemu ta diskusija služi kad on usvaja moje stanovište, ali osećam da dugujem objašnjenje zbog netačne interpretacije mog stava.

Svakom čitaocu mog članka si-

gurno je bilo jasno da mi je f{e- |

nomen uzajamnog prožimanja ontologije i estetike u savremenosti služio samo kao Jedna činjenica koja svedoči o tome da ontološkom problemu estetike treba prići ozbiljno, a ne negirajući ga a priori kao pseudoproblem. To je činjenica a ne moj stav. To je činjenica koju, maprimer, potvr. đuju, od strane filozofa Bergson, Hajdeger, francuski egzistencijalisti (Marsel, Merlo-Ponti, Bovoar), a od strane umelknika i esejista Prust, Malro, Lukač u svojoj kantijanskoj fazi, Blsnšo. Zbog toga Žan Onimi s pravom govori o lome kako sada melafiziku pojmova zamenjuje metafizika »stila« (v. časopis »Studije« 1954 br. 1).

Ja bih voleo da mi neko ko se sa ovim ne slaže pokaže gde su granice koje dele ontologiju i estetiku u Bergsonovoj filozofiji ili gde su granice metafizike i estetike u Malroovom delu o »psihologiji umetnosti&: njihovi obimi su jdentični, a metoda kojom se izvode estelički i metafizički zaključci je jedna jedinstvena. Staviše, Klod Morijak tvrdi da je Malroovo estetičko delo »Glasovi ćutanja« mnogo Više, mćčtafizika

nego estetika (u delu »Ljudi i ideje ovoga vremena«, str. 193). može se isto tako tvrditi da Je Bergsonova metafizika ustvari jedna na glavu postavljena esteiika (vidi moj članak »Estetika Anrija Bergsonak u časopisu »Filozofijas 1959 br. 2) ili da su svih asam Bergsonovih tomova dela filozofije umetnosti (Deni Uisman, »Postoji li bergsonovska estetika?«, | zbornik »Bergšon i mi«, str, 153)

Sam Damnjanović nije načisto da li estet/ka može da bude ontološka ili ne, jer najpre tvrdi da je Baje dokazao na primeru Bergsona da je ontološka estetika nemoguća, a zalim tvrdi da metafizičku estetiku zastupaju esteličari kao Žak Mariten. Činjenica je da je Baje utvrdio samo da je kod Bergsona bila negnoguća este tika van ontologije (vidi Bajeovu studiju »Estetika Amrija Berg sona«, francuski časopis »Filozofski pregled« 1941, str. 311) a ne da je nemoguća ontološka estetika uopšte. Ontološka estetika je svakako moguća, mada nije naučna i mada, kako sam pokazao kritikujući gledište E. Đerato-

mera, nema moći da rešava konkretne probleme umetnosti, odnosno savremene umetnosti.

Ali estetika niora da ima filozofske korene, mora da se uključi u sistem nauka, mora da ima svoje sistematsko jedinstvo, mora da pođe od izvesnih opštefilozofskih stavova. U tom smislu Ludvig Landgrebe kaže da bi svakoj estetici morala da prethodi metafizika umetnosti (»Filozofija savremenosli«, „poglavlje »Filozofski problem umelnosti«, str. 110). Mislim da je svejedno da li se laj udeo filozofije u estetici naziva filozofskom osnovom este tike, filozofskom prolegomenom estetike ili filozofskim fundiranjem estetike (Damnjanović, mislim, bez razloga smatra da je prvi naziv pogrešam, a poslednji, koji je identičan s prvim, dobar). A to znači da treba biti kako protiv ontološke estetike tako i protiv pozitivističke estetike koja negira filozofske korene estetike i estetiku pretvara u niz posebnih estetičkih pravaca koji gube" medusobnu vezu.

Damnjanović bi hteo da sugeriše da sam blizak oniologizmm,

EDUANRD PINJON: IZGORELI BREG

· ima svoju novčanu vrednost,

zbog toga što usvajam aontološki aspekt u razmatranju umetnosti, a ja mislim da je takav stav samo posledica njegovog ranijeg mišljenja da je ontološki aspekt estelici nepotreban. Jer mora biti očigled-

| no da se samo priznanjem vredno-

sti ontologije kao baze estetičke nauke ne postaje pretstavnik ontološke estetike, kao šlo prelstavnici ontološke estetike misu ni Etjen Surio (koji čak kaže: »Ne zaboravimo da je umctnost pravo ontološko iskustvo«; v. članak »Umelnost i filozofija«, francuski »Filozofski pregled« 1954, str. 15), ni Mikl Difren, ni psiholog umelnosti Žan-Pol Veber, mada svi govore o polrebi stavljanja estetskog T{[enomena u ontološku perspeklivu. .

Ustvari, Damnjanović,. uprkos svojoj deklaraciji da svaka estetika ima i ontološki aspekt, nastoji da ontološki problem izbaci iz esletike i prebaci u nadležnost filozofije umetnosti. Time stvar postaje samo komplikovanija, ali ne i Jasnija. Žar nije bilo dovoljno iskustvo sa stvaranjem »Opšle nauke o umetlnoslie Maksa Desoara i Emila Utica pored esle- „ tike, da se takvo nepotrebno udvajanje ponovo ne pokušava? Još od Hegelova vremena, kada je estetika shvaćena kao filozofija umetnosti a ideal, umetnički lepo, kao »adekvatna stvarnost lepozg«. a naročito od Tena i, Fidlera, jasno je da je srž esletskog fenomena sadržana u umetnosti i da se prema tome, pored svih postojećih razlika, umebnost i esletsko u svojoj suštini poklapaju. Eystetsko nalazi svoju realizaciju samo u umeinosti, a umetnost, mada jc i zanaisko izvođenje i roba koja pre svega je estetski fenomen. *

Jednom prosto proširenom delinicijom estetike kao nauke o umotnosti i njenim odnosima (kakvu sam zaslupao u svom članku »Osnovni problemi estetike«, časopis »Naše teme« 1957 br. 6) omogućava se jedinstvo umetnosli i estetskog. To jedinstvo je, mislim, opšteprihvaćeno u damašnjoj estetici. Navedimo, primera radi, samo mišljenje Morisa Nedonsela, '

KNJIŽEVNE

koji na prvoj strani svog »Uvoda u esteliku« kaže: »Estetičar je filozof umetnosti: on traži da objasni njenu prirodu, da opiše njeno poreklo, vrste, finalnost; om pokušava da odredi njene odnose sa lepim, on analizira tajnu same lepote«. Ozbiljan estetičar mora da shyata estetiku kao nauku e umetnosti, ali on mora da bude istovremeno i [ilozof umetnosti, naime da vodi računa o poslednjim uslovima stvaranja tmmetnosiž i njenog smisla i značenja u okviru celokupnog bića.

Ako se u ovom objašnjenju pozivam pre svega ma činjenice, lo jc zato što se u diskusiji či njenice mogu teže odbaciti nego logički argumenti. Ali ja nisam ni protiv zdravog razuma | prihvatam Damnjanovićevu »zdravorazumsku vežbu«,. koja, čini mi se, Jašno pokazuje kako njegovo

slanovište o filozoliji umetnosti * estelici nije dobro promišljeno., U zaključku se kaže: »Filozofija umetinosli nije isto BŠlo i nauka o umelnosti t. j. estetika, kao što filozofija biologije očigledno nije isto što ı biologija.« Dre svega, šta bi to bila filozofija biologije» Znači li to da svaka nauka ireba

· da ima i svoju filozofiju? Ne vidi

li on da ovim stavljanjem znaka jednakosti između filozofije biologije i biologije s jedne strane š lilozolije umemmosti i estetike s. druge strane, ustvari definiše filozofiju umetnosti i kao filozoliju estetike? A, onda se postavlja pitanje: kakav je odnos između umelnosti i estetike, kad je filozofija ' umelnosli istovremeno i fi, lozofija umetnosti i filozofija estelike? Jednom rečju, na kraju ove zdravorazumske vežbe kod Damnjanovića ostaje nerešeno samo pitanje odnosa umelnosti i estetike, ukoliko sw rešena druga pokrenuta pitanja,

Dragan M. JEREMIĆ NOVINE