Književne novine
| ČEHOVLJEVA·
. SABRANA DELA
u. izdanju zagrebačke „Zore“
· Krajem godine koju baš sada odvajamo kalendarskom graničnom crtom od nove, 1960, zagrebačko izđavačko preduzeće „Zora” pristu-
„pilo je objavljivanju sabranih dela
“
O
Antona Pavloviča Čehova. Nema sumnje, u domenu prevodne literature, a napose u području izdavanja dela svetskih klasika, ovo je jedan od krupnijih poduhvata naših izdavača. Od deset tomova, koliko je predviđeno, dosad su štampana tri. Oni obuhvataju ne mali deo Čehovljevog pripovedačkog opusa, pri čemu sadržina prvog toma celovito, potpuno ocrtava svet Čehova — početnika, karakter i tematske osnove njegovih humoreski iz „vremena Kad je mladi student medicine iz Taganroga počeo saradnju u humorističkim listovima, potpisujući se „Antoša Čehonte”, „Ruver”, „Čovek bez slezine” itd,
Ne birajući najbolje i najtrajnije, već prenoseći našoj čitalačkoj publici skoro celokupan Čehovljev opus (izuzevši manje feljtone, skice, nedovršene radove), izdavač na taj način proširuje krug saznanja i utisaka. čitalaca -o stvaralaštvu yelikog ruskog pisca. Dođuše, prvi tom sadrži i pojedine tekstove koji sami po sebi jedva nagoveštavaju
kasniju veličinu i lepotu Čehovljeve.
proze, ali, nezavisno od toga, očigledan je značaj objavljvanja izdanja sabranih dela stranij klasika, vrhunskih · pretstavnika svetske literaturc.
Još pre rata štampana su u Beograđu sabrana dela A. P. Čehova (izdanje „Narodne prosvete”). Bilo bi nepvavedno potceniti to izdanje. I pored neujednačenosti prevoda, ono je odigralo u svoje vreme zapaženu ulogu na planu knjige i kulture uopšte. Ušlo je ne samo u javne, već i u mnoge privatnć biblioteke, bilo je više godina posrednik između hiljada ljudi i Cehova. Ali poređenje između izdanja „Narodne prosvete” i „Zore” upućuje na zaključak da je ovog puta pred nama šira i temeljitija zamisao. Opsežni tomovi zagrebačkog izdanja obuhvatiće više Cehovljevih dela nego preratno, Sem toga, tekstovi su sada propraćeni sažctim,. neophodnim, objašnjenjima na kraju svakog toma, što je ranijem izdanju nedostajalo. Nije.li Ovo ubeđijiv dokaz da se kod nas — u celini gledano — „danas pristupa knjizi, ciljevima knjige sasvim drukčije, na znatno višem stupnju nego pre dve.ili tri decenije. .
Prevodi u dosađ štampanim tomovima nisu baš uvek besprekorni (o čemu će još biti govora), ali najvećim delom su rađeni savesno, s očiglednim „nastojanjem da se Cehovljeva umetnička reč prenese što adekvatnije i da se odraze sve njene nijanse. U tome najviše Uspevaju Ivan Kušan i Maja Mulić„
Ovi'vrlo ukusno opremljeni, iako,
„Svjetski klasici”, čiji je urednik Novak Simić, pretstavljaju rezultat marljivog rađa — rađa sa jasnom perspektivom da deset knjiga u umetničkoj opremi Ede Murtića reprezentuju kod nas tokom dveju ili triju decenija stvaralaštvo autora „Stepe”, „Paviljona broj 6”, „Galeba” i „Višnjika”.
U prvom tomu štampan je uvodni escj Aleksandra Flakera „Književno djelo “A. 'P. Čehova”, rađen vrlo solidno, na osnovu temeljitog poznavanja ruske literature u celini. Flaker, koji je konsultovao ne samo rusku već i zapadnoevropsku literaturu o Čehovu, daje razvijenu ocenu njegove proze i drama „ističući, pored ostalog, bitne razlike između „,Čehdvyljeva odnosa prema «stvarnosti i umetnosti i odnosa ostalih velikih pretstavnika ruske literature prošlog veka. Naročito ukazujući na kompleksnost, „Sslojevitost” prividno jedno·stavne Čehovljeve novele, Flaker ulazi u analizu pojedinih đela Antona Pavloviča i nizom primera dokazuje složenost i umetničku celishodnost stapanja satiričkih, tragičnih i lirskih elemenata na području proze ovog klasika, kroz slo žene tokove njegovog maksimalno sažetog „pripoveđanja, otpornog prema „opštim mestima” i upadljivim „verbalnim „ukrasima. Tugu i čežnju za srećom Flaker obeležava kao jeđan od bitnih motiva proze'i pozorišta A, P. Čehova čija se veličima ogleda i u tome što je suštinski krupne sadržine stvarnosti umetnički odražavao na sasvim poseban način ,ne pribegavajući ni „junacima” — izuzetnim ličnostima, ni fabulama vezanim za krupna, prelomna zbivanja,
U dosad štampanim tomovima prevodilački posao objavljen je Uuspešno, kao što je već rečeno, Međutim, ako se pojedini prevodi upoređe s originalom, videće se da tu ima i grešaka, dođuše ne mhogo, Prevod humoreske „Tisuću i jedna strast ili strašna noć”, koja je ustvari đuhovita parodija roma– na Viktora Igoa, pokazuje da prevodilac Krunoslav Pranjić ne vlada potpuno ruskim jezikom — i da bi u danom slučaju bio neophođan vrlo pažljiv redaktorski rad. Pranjić prevodi: „Oni” bijahu moje drugo biće” — mesto „...moj drugi život”; „statua postavljena sudbonosnom neznanju” — umesto „statua koju je. kob podigla neznanju”; „...zaljubljivati se u mene“, umesto „dđiviti se meni“: „Ona poljubi u meni demona“, ume sto „Ona zavole u meni demona“.
Omaške se zapažaju i u nekim drugim prevođima, ali je suvišno da ih navodimo: dovolini su već navedeni primeri. Ukazujući na važnost kompetentnog redđaktiranja prevođa, te omaške ipak ne umanjuju vrednost izdanja koje je počelo da izlazi baš pred stogodišnjicu rođenja Antona Pavlovića.
LJUBIŠA JOCIĆ: DVOKROLICA
Vuk KRNJEVIĆ.
Gaz JičezrPa
Još cviljenje mora da otvorim sec, da kajan iskopnim do bola, do sažaljenja, do prilaska očeva koji već pcpeo su, sjavljena lava smrti,
i kob što bi da sprži tu gordost da vratim se svome logu : Oni dolaze iz zemlje
počeka: teglim truli muk očeva.
puzanja štakora u maglenim jutnma. Q Narkise, u polju mokre
usahli život i smrvljeni vrt djetinjstva
što izgažen je, što muklo jecanje je
da nema odlaska, pljesnivi miris smrti: vrijemc bježanj, moja jalova blagost.
Velimir LUKIĆ (0 da Ka jagayaca
Postoji noć kad leluja se skelet tvoj.
O tome ni reči više
Vrt će se olvoriti, ko jednom što se otvorilo I moje srce za like, za imena zgasla.
Od nas svako ima svoju uspavanku.
I mi okrenuti prostoru koga ne vidimo Spavamo licem.uz lice. O šta nan; mogu Smrti, ljubayi i sve čega se bojasmo.
Mi imamo svoju nemoć, Ko snaga je TDesmisao što okružava naš profil. "Il taj cvet kraj ruke naše raste Uprkos njoj. A naše disanje, ono jc daleka obala i ne obazire se ni ma što Svi bi o životu mogli da ispričamo isto. No iraj« neka čudna, suvišna magla Kroz naše pore. Moje se usne nečem primižu.
A biljka ato ima neke misli Ne bi to nikada razumela. : Ja sam okrenuo svoje disanje, uspravio svoje trajanje
'Ta liubav možda je i zagometna, ali ima svoju vasionu,
O cvetovi, o nema usta, to govorenje kroz prazninu Senkun će dubok mir da čuva, dok vodom nekom Mit lobanje okružayva
I svet sav.
Svejedno šta u magli traje Kroz sfere neke polje plamti "Tako se zbiva u samoj yarci () našem vidu uspomena.
Jer predeo, more, reči, sve to Pod našim likom sakriveno Od umiranja put su kruga Koliko dugo gasne leto?
sjenke,
: Oza > fecrue IOZU/Z7A,
ZA NOĆ...
“.
Nastavak sa 1 strane -ızaljH ničara „kraj nemirnih kazaljki PO skala a? aleitičnim centralama. Njima svima, naravno, i Usrdnije, žešće, toplije, zahvalno, glasnije no što je samo prirodno i normalno, ndše sveopšte, totalno iskreno „Srećna Nova godina!“. Među ljuđima, oslobođenim od društvenih obaveza, biće, razume se, mnogih koji će dobar deo ove noći provesti po svojim domovima, u krugu porodice ili bližih prijatelja, u skrovitosti i spokojstvu intimnih razgovora. Ali će za neke ova budni noć pred prvim januarom. biti noć groznice, ponestalog daha u plućima, razdirućih bolova u kičmi, noć paćenika O traumatološkim klinikama, sa nogom ili rukom u minsu, o kojoj vise teški tegovi, noć neke kritične
neizvesnosti i teške brige, noć ži- ·
votne opasnosti za nekog ko je onom brižnom možda najbliži i najdraži na svetu, ova noć svih onih koji su svojom nezasluženom ličnom unesrećenošću veoma masovnog iako nikad sveopšteq zabavijanja i veselja. U poslednjim neđeljama ih samo dđanima decembra godine koja nas za svagda napušta, — koju mi, stareći, prolazeći, dotrajavajući, · prosto-naprošto postojeći, za. svagda napuštamo, — 3mnehhm našim sugrađanima, i nažalost ne tako malobrojnim, đogođile” su se razne, vrlo razne nesreće, saobraćajni udesi, smrtni slučajevi u porodici, požari po mukom tečemim i jedva stečenim đomovima, · poplave po brižljivo negovanim i obdelavanim njivama, stihijne kataklizme besvesne prirode, poremećaji i kyvarovi u opštem ređu stvari, koie nazivamo nesrećnim slučajem. Šta u ovoj iluminiranoi noći, razdraganoj uvertiri svečanom, prazničnom danu prvog „januara, svima tim unesrećenim, u opasnost dovedenim, zabrinutim, sudbinski ugroženim ljuđima možemo poželeti, šta drugo do to, da im nova, nailazeća gođina buđe srećnija ili bar manje nesrećna, milostivija, naklonjenija, po stihijnim snagama svojih zlih potencija neutralnija, neaktivnija, ravnođušnija!
Nijedan statističar neće, međutim, nikađa biti u stanju da saStavi listu ljudi koji u ovogođišnjem novogođišnjem noćnom #8zabavljanju i veselju neće učestvovati samo zato što Su pretrpeli bolno i neočekivano iznenađenje, što ım je uskraćena ljubav, za koju su bili
"OGverehi da je uživaju, kao uzvra-
čanje onog istog Što sami pružaju. Takvi „ljudi su neka osobita vrsta ranjenika, i dok ne prezdrave, dok im se rane ne zaleče, oni su oncsposoljeni za radost, ma koliko ·h mi zbog toga koreli i poželeli im, umesto novogodišnje čestitke, đa se otrgnu, oslobode, da prevaziđu i prerastu svoju ojađenost. U sličnom: je položaju i stanju privremene utučenosti, u stanju onesposobljenosti za učestvovanje u dobrom raspoloženju drugih, i onaj kojeg je napustio ili izneverio prijatelj, jer prijatelj je, po rečima Fransisa Bekona, onaj s kim „možeš pođeliti tuge, rađosti, strahovanja, nade, sumnje, i sve ono što
isključeni iz
ti tišti srce“. Kami je, kroz usta jednog svog junaka iz romana „Kuge“, rekao „da U Ovom svetu ne možemo učiniti nijedan o. rak, a da se ne izložimo opasnosti da ubijamo", a mi ovde imamo na umu još nevinije, sasvim nezionamerne postupke onih koji nekog mogu duboko. ojaditi i unesrećiti jedino zato što ga ne mogu voleti, (jer niko, naravno, ne može samo
moralnoj želji za revahšom ne. žno i strasno voleti, već jedino p>. štovati), pa ako onda zbog jedne takve situacije, gde nema ni zlos namernosti, ni krivca, ni ičije bilokoje ljudske krivice, oni koji SU na takav ili sličan način napušteni i ojađeni, za neko (kraće ili duže) vreme nemaju sposobnosti da budu veseli, mi isto toliko nećemo kriviti one koji su ih do takvog stanja doveli, koliko nećemo ni nom napuštenom, · usamljenom i ranjenom čoveku ~ (muškarcu ili ženi) zameriti Što nije u stanju da naprečac ozdravi i progori ono što mora pregoreti. No u svakom slučaju, svi oni koji su upoznali nevolja i nesreću, umeće bolje i istinskije ceniti svaku, i najmanju ” sreću. Za njih je već i samo izostajanje „nesreće — neka vrsta male, dobre sreće, jer oni SU, Zahvaljujući iskustvu i pamćenju, skromni. ||
Dobro je, svakako, što ima do | sta ljudi koji su u stanju đa doživljene nesreće lako i brzo preva~
ziđu, savlađaju pobede. Njima ćemo, i o Novoj godini, na toj imanentnoj snazi karaktera čestitati, makar i onom konvencionalnom, uobičajenom, eksklamativno-optativnom rečenicom. Ali i za one koji su iznutra, iz se»e prinuđeni da pamte, da nose u sebi svoj privre= meni slom, svoj jad, svoju prinudnu usamljenost, morali bismo, Cini mi se, o Novoj godini imati trenutak misli i saosećanja. Ne bismo ih smeli zaboraviti sasvim, & svakako. đa nije lako iznaći formu u kojoj bismo im povratak životnom veselju zaželeli, stojeći, za neki trenutak, uz njihovo nedužnoa strađanje, uz njihovu nezaslažemnu opustošenost. Oni su i suviše po nosni, đa bi primili sažaljenje, sit=ničarsku rađost onih Kkoje.,.je, nji-“
„hova sudbina slučajno promašila, #
naše saosećanje za njih potrebno je nama samima, kao preventivno odbranbeno naoružanje. Čime bismo inače čuvali svoj potiljak ođ ' mučkog nišanjenja mitskog, sofoklovskog, šekspirovskog i foknerov skoq kopca-uđesa? ·
Njima, svima nekrivim strađalnicima ovog sveta. upućene su misli i osećanja ovog malog ogleda, ćutljivi pozdravi o Novoj gođini, · neadresirane poruke jedne možda i sasvim nevešte utehe za tu veselu noć, za tu staru, ponavljanu radosnu i svestrano dobronamerni noć, uoči dana koji će biti praznično svečan, Čovekoljubiv, kratak i odmereno tih. ~
Pavle STEFANOVIG
nažalost, ne baš jeftini tomovi, o- Čehova. bjavljeni u „Zorinoj“ ediciji Lav ZAHAROV. SAVREMENA PROZA
| BELA PUSTINJA
Ugledah krov: crn dimnjak i dim. Sa belog krova, tromo se Vuče u visine oblak ćmog dima. Usred krošanja stoji kuća, pritisnuta snegom. Radost i čuđenje: jest kuća, oči me nc varaju! Ali otkuda kuća wsred šumetine? Otkuda kuća usred ove ledene pustinje? Nisam u pustinji, rekoh. To je kuća, rekoh. Eno još jedme kuće, rekoh. Eno i druge i bteće. Eno šela, rekoh. Verovao sam da nemam snage, ali sam potrčao. Pao .sam u celac, oblizao ledene sne, podigao se i ponovo potrčao. Sa očajnim naprezanjem izvlačio sam noge iz snega. 2
Video sam selo... ; | Vatre, rekoh. Hleba, rekoh. Odmora, rekoh,
Trčao sam, spoticao se, padao... Beše dan. Ugledah prozore i vrata, Vrata otškrij
'muta, prozori širom otvoreni. A sneg! Kakvi su to do-
maćini unutra» Otvorili, usred zime, i vrata i· prozorc! Njima nije hladno, rekoh. Njihovi zubi, ne cvokoću,
· Njihova kolena ne bride. Njihove noge nisu promrzle.
Blago njima, rekoh. Trčao sam. Začudo, opet. mi se učini da zavija vuk, Otkuda vuk u seu? Gluposti,
rekoh. To laju psi, rekoh. Prtinz je bila široka i bela.
Nisam posrtao. Trčao sam ka vratima, koja su bila otškrmuta.
Kundakom grunuh u daske. Kundakom ili cokulom ožinuh u daske i vrata se otvoriše. Zapahnu me toplina razbuktale vatre. Peć nisam video, ali osetio. Hvala ti, bože, rekoh. Mislio sam da si gad, o, bože, i da si se protiv mene zaverio. Hvala ti za ovo, rekoh još jedmom prilazeći vatri, Soba zagrejana.
i emu. Neću skončati u pustinji, sam i
. domaćin nije ·Nema ih. Ne laju. Gde psi laju, nema. vuka. Ali ne
i sam WValrı
— Domaćine, — viknuo sam. -
Čuo sam kako krskaju moje vilice. Čuo sam zube, koji su drobili komi tvrdog kukuruznog hleba,
— Domaćine, — vikmuo sam.
Niko se nije odazivao.
— Hej, domaćine, gde si? Sedoh na klupu. Usta: puna hleba. Lpak sam wviknuo: |
— Čija je ovo kuća? j
Moje vilice. Moji zubi. Hleb. Domaćin je izišao, rekoh. Vratiće se, rekoh. Sedi i jedi, starče, rekoh. Domaćin je otišao da nahrani stoku. Odmori se, starče. Eno i lončića s mlekom. Uzmi i mleko, starče. Pij, statče. Drišao sam vatri, ogrejao ruke, uzeo lonče s mlekom i nagnuo ga. Opržio sam jezik i usne. Ništa, starče, rekoh. Vrelo je, ali pijl Pij mleko i jedi hleb! Vratiće se domaćin, a ti, starče, jedi i pij, govorio sam gutajući pomamno, Seo sam i gutao. Kad se najedem, mislio sam, baciću se na krevet i zahrkati. Smrt me je mimoišla, mislio sam. Pobedio sam i zimu i bespomoćan, mislio sam, ali mi se opet učni da čujem vuka. Gluposti, rekoh. Kakav vuk» Osluškivao sam. Ništa. Ipak me obuze nemir, Gde je domaćin? Da ' obegao od vukova? Ne čujem pse.
laju. Zavija vuk, On je, rekoh. Pogledao sam u otvorena vrata i ruka je poletela k pušci. Sura životinja, propeta na prednje noge, zinula je u me. praga. Samo što nije skočila na mene! Podigoh pušku, ali
" ćice. Šta je s njom?» Otišla po vođa? Nema ni dece,
rekoh. Šta je ovo? Zašto je kuća pusta? Zašto n ovoj kući nema nikoga? Čija li jie ovo jazbina? Ko je gospodar ovde? Nema nikoga, rekoh. Ova kuća je opustela, rekoh. Možda je cela porodica poklana, rekoh, želeći da se bacim na postelju, ali sam istrčao.
Istrčao sam u dvorište. Sadi se čolo jasno: kao cvilenje, u daljini. Žavijao je vuk. Iz daljine je dopirao njegov glas, iskidan vetrom.
Poltrčao sam drugoj kući.
Opet ista slika: otvoremi prozori, otškrinmta vrata.
Uđoh u kuhinju. Pusto, Uđoh u spavaću sobu, Pusto.
Na stolu wgledah renjaču. Rakija, rekoh, Pij, starče, rekoh povukavši gukljaj, Frepečemica, rekoh. Poznajem je po boji, po mirisu, po snazi. Prepečenica, rekoh i nagnuh još jednom. Zahvaljujem ti, o, bože, na, nebesima, mada mi nikad nisi pomogao. Potegnuh još jednom. Hvala ti, sveti Stevane, rekoh i nagnuh peti put. Hvala vam, andleeli, na nebesima. Ja sam pobedio smrt i studen. Ja sam izbauljao iz bele pwstinje. Samo da mi je pronaći domaćina, rekoh. Da mi je pronaći bilokoje živo stvorenje, mislio sam arčeći rakiju.
— Hej, domaće, gde si?
Muk. Topla soba.
-- Hej, domaćine, gde si?
Nema nikoga,
Povukoh još jedam gutljaj, Ovo mi je bog poslao, rekoh, Iskapiću bocu i zahrkati slavno. Bez domaćina. Neću da mislim o domaćinu. Baciću se na postelju, zamotali remnik oko ruke, da mi neko pužku ne ukrade. Već spavam, rekoh. Onda ponovo, na vratima, ugledah oštru njušku vuka. Propeo se, zinuo. Gleda me, zakrvavljeno. Potegoh pušku i viknuh najjačim glasom:
-— Ubiću te, životinjo...
Vuk opet nestade. U muhtoj peni.
Nije to vuk, rekoh. Vuk bi nasrnuo, To je pas.
U glu: krevet, pokriven ponjavom. Pored prozora: | nisam opalio, Zivotinja nestade... n re Pas ili vuk: svejedno. Nema smisla da razglabam o __ stolić i drvena: klupa. Na stolu:: hleb, nelomljen, Za- Dugo sam slušao njeno zavijanje, ali nisam Msta- | tome, Ipak je pas, mada liči na vuka. Nije vuk, rehvaljujem ti, o, bože, rekoh zgrabivši hleb. Odlomio jao. Sedeo sam i odmarao se, Umor me je „savladao. koh. Pas, rekoh. Ponovo sam nagnuo bocu, Rakija sam komad i zagrizao. Onda se setih domaćina. Gde. Qbarao me je san, Treba leći u krevet, mislio sam, · se razlevala po uslima, po površini jezika, po grlu. je domaćin? Zašto je kuća pusta? Čija je ovo kuće- . ali sam bio uveren da moram sačekati domaćina i upi- Plamen u guši i u crevima. Goreo sam. Da nisam doRac ' j | tati ga da li mi ustupa postelju, Onda se setih doma- bio tifus, prepadoh se, To je od rakije, rekoh. Nije
TrWNNSapA ref ass aa RAJ VRVPPa/GA ae tu ira RM Cy
Hfas. Rakija, rekoh. Zahvaljujem vam, andeli na ne« besima. Pobediću smrt. Hvala ti, o, bože na aebe« sima. Nisam dokrajčen. Mislio sam da si bulja, e bože na nebesima, ali me nisi dokrajčio. Hvala ti, Pobedio sam i studen i smrt. Hvala ti. Nisi hulja, Fd« jem u tvoje ime. Rakija mi vraća snagu, smelost i po. uzdanje, Nisam mrtav, nisam izdahnuo.
Pio sam, pio... .
Onda osetih da mi se muti pred očima. Te še
TLUSTRACIJA SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆA
KNJIZEVNE NOVINB