Književne novine

Godina XI. Nova serija, br. 110

AMI | SOLIDARNOST

Dragan M. JEREMIĆ

Upravo u trenutku kada sam ponovo pročitavao jedno od poslednjih Kamijevih „objavljenih dela, zbirku pripovedaka ,izgnanstvo i kraljevstvo”, saznao sam da je Kami poginuo u saobtaćajnoj nesreći. Ima nekih čudnih koincidencija između onoga što ljudi misle i onoga što im prirođa dodc ljuje kao da hoće da potvrdi njihovu misao i da, istovremeno, pokaže njenu paradoksalnost, Neobično je, naprimer, kako je Bergson, gledajući dušu iznutra, smatrao da telo sa čulima pretstavlja samo ekser o koji je. đuša „okačena” za materijalni svet, a priroda se našalila, pa mu dala talentovanu ali gluvonemu kćer. A apsurd koj. je u Kamijevom mišljenju imao onu istu ulogu koju je imao „cogito” u Dekartovom mišljenju, ustvari je odneo sa lica zemlje Kamija, ličnost u koju su mnogi misaoni ljuđi polagali nađe u svojoj borbi protiv apsurdnosti života.

Kami je postigao skoro sve počasti koje se mogu postići u ovom svetu spisateljskim rađom. Bio je čitan i prevođen širom sveta, za vrlo kratko vrenie je postao pisac čija je svaka knjiga, makoliko bila tanka, očekivana sa krajnjim „nestrpljenjem i priželjkivanjem, MHob:o je jedno od najvećih zvaničnih knji ževnih priznanja — Nobelovu nagradu, čak i pre drugih francuskih pisaca koji je sigurno više zaslužuju — pre Sartra, Malroa i Monterlana. Bio sam jeđan od prvih ljudi koji su kod nas pisali o Kamiju i stoga neka mi ne bude zamereno što ću reći đa je Kami bio miljenik sudbine i da je otišao u jednom tremutku' kada nije imao više šta novoga da nam kaže, On je bio i ostaće jedan od najuticajnijih i najčitanijih moralista koji je izvlačio pouke iz teškog iskustva Drugog velikog rata, no vremena su se donekle promenila i traže nove iđeje, koje ne verujem da bi nam Kami dao. On nam je u osnovi rekao ono što je imao reći.

Od prvog trenutka Kamijevo stva ralaštvo stoji u znaku tri osnovne životne kategorije: apsurd, revolt i soliđarnost. Sve počinje apsurđom i ljudi koji vole sve da klasifikuju po principu jednostavnosti nisu pre stajali da Kam'jjevo stvaralaštvo vezuju samo za osećanje neslaganja čovekove ličnosti sa svetom u kome živi. Apsurd je potreban kao prvorodni greh, da bude negativni potsticaj koji će čoveka voditi ka oslobođenju, ka šsmislu, ka izbavljenju. Stoga je apsurd nužna pret“ postavka i polazna tačka koja se mora prevazići, ali ne ukinuti i prevazići kao Što se to dešava S OSnovnim kategorijama kođ Hegela. Apsurd ostaje kao klima koja stalno potseća na potrebu izbavljenja,

Nastavak na 3 strani

M. PANIĆ-SUREP

| HB - e»

JUGOSLOVENSKI NAROD u svoj svojoj rasprostranjenosti od Soluma i Atosa do Pešte i Sent-An-

dreje, od Istre i Jadranskog, Mora”

pa do State Planine: — kroz, mno-

ga stoleća Srednjeg veka ima „jednu vrstu književnosti kakvu ne malazimo u drugih narođa „Evrope, +— književnost

zapisa i natpisa. Valja „odmah reći da to nije nikakav proizvod neke originalnosti našeg nacionalnog duha, već da je to posledica sasvim određene istoriske nužnosti. Dok su ostale zemlje polako ulazile u Renesansu i kroz nju dosledno razvijale svoje materijalne i duhovne snage, mi smo naglo upali i sve više tonuli u mrak jednoga ropstva; dok su se drugi u XVIII i XIX veku : borili za više oblike proizvodnje i napredniju organizaciju društvene zajednice, našem narodu, bi suđeno da vodi borbu za svoj goli biološki opstanak. U takvim okolnostima u nas se retko i maio gde mogao pojaviti i izrasti Književnik, ili slikar, ili mislilac sasvim određenog, individualisanog lika, jer takvom fenomenu baš ništa nije pogodovalo, a sve ga je sputavalo. U koliko je do njega ponegde i dolazilo, a jest, on je bio osuđivan na usamljenost u okovima tradicije. Ali je zato da iskru sačuva, nagonu cvetanja da udovolji, iskustvo da prenese sleđećim pokolenjima — pisao takoreći ceo narod, mnogi. ljudi. Pisali su gde su stigli: na belinama starih knjiga, zidovima crkava, . nadgrobnim spomenicima, limenim krovovima, pa i na živim stenama „planinskim, i čime su god mogli: barutnim crnilom, oštrim šilom, biljnim sokovima, dietom, 1 kako su Uumeli: „staroslovenski, govornim jezikom, u dijalektu, pismeno, polupismeno, nepismeno. Ali, to vređi naglasiti, uvek konkretno; najčešće o onome što ih tišti, ređe o onome što ih veseli. I to su ti naši zapiši i natpisi, čitava književnost koju drugi narodi ne, mogu istaći a koja je u nas jeđan od najjačih vidova duhovnog stvaralaštva kroz mnoga pokolenja. Sabrani, izneli bi desetine debelih tomova; a još ih ie mnogo neprenesenih u štampane ređove, nepoznatih. Onaj koji se iz strasti, ili po potrebi, bavio ovom materijom, zna da u njoj ima svih književnih vrsta; istoriskocđokumentarne, lirike, sentenca, dramskih dialoga, govorništva. Jedan pokušaj takvoga razvrstavanja zaista _bi-doveo do. iznenađenja. Za ovu priliku zahvatimo samo jedmu pregršt od toga blaga, rukovodeći se jačinom osećanja i raznovrsnošću tema,

PETAR LUBARDA: SIMFONIJA ORIJENTA. (sa izložbe u Ljubljani)

iževinasf Zarpisa 1 HE pisat

Evo kakvu nam zemlju vide starac Isaije posle bitke na Marici 1371 godine: „...Prosipaše se Izmailćene i poleteše po vsei' zemlji jako (kao) ptice po vazduhu, i ove ubo ot hristijan mčem zakalahu, oveh že v zaplenjenije otvoždahu, a ostavših smrt bezgodna pože; ot smrti žoe ostavšii gladom pogubljeni biše, Takovii bo glad bist po vsem stranam, jakovi ne bist ot složenija miru (od stvorenja sveta), ni že po tom, Hriste milostive, da budet. A ih že (one koje) glad ne pogubi, sih popuštenijem božijem vici noštiju i dniju „napađajušte snjeđahu. Uvi, umilen (čudan, strašan) pozor be videti! Osta zemlja vseh dobrih pusta: i ljudi, i. skot, i inih plodov”.

A jedan drugi, što u tim smutnim vremenima nevin sedi u tamnici, ovako zavapi: „Bože, prosti grešnago i neđostojnago vzreti na nebo očima Rajčina Suđića i KMievca, jere preskrbna ni (nam) jest duša do smrti: drža ni kesar'u pirgu za pet mesec ničim kriveh, vladika Hristos vest (zna)... Oh, oh, što-mi: je tužno v teskote sej,i'v smrađu sem!” i

Murata pak, dok nadiraše ka Kosovu „ovako videše oči zapisivačeve: „„„.I podviže se Amurat car perski s množastvom Agaren, jako ni že moštno izčisti ih (da ih nije mogućno izbrojati), jako'biti

pri

pri njih naša jako reka· mala mori... Idejaše bo zver jako lav rikaje!”

No, ostavimo ove· krvave a'·Dpogledajmo one malo veselije. Veoma je mnogo zapisa o sitnim, svakodnevnim stvarima. Oni nas ovde osobito privlače, jer govore o najmanje promenljivim stranama ŽIVljenja. Jedan sirak, Mihailo, dok leža ođuzet i dok umira od straha „Ot begov turčskih” blagosiljaše svoga suseda „jere mi dade tri čaše velije vina”; drugi „Milčina koji mi dš cklenicu vina i ukruh,' jere beh gladan velma”; treći 'kaluđericu Teodosiju, koja ga uteši, jer „me napoji vina, oči mi:se ispraviše a ruce ukrepiše”. I, uopšte, ovo piće kanda je oduvek imalo čarobnu moć, sve do naših dana i pozndnika. |

Ali se ni bolesti mne zaboravljahu. „Prvo ti me,boleše glava koga pišeh toi tetrag, i zub boli. Zub malka kost velika _ bolest!" Slično o očima, rukama, stomaku,

A ovakvi koga neće nasmejati: „Anatema đavola, koji mi obali sveću i prožeže mi nogavicu!”.,

| BEOGRAD, 15 JANUAR 1960

I premeštao

Ali kuda?

Daleko

Stevan RATČKOVIĆ

Grad. ili :Bbonoć

Čekao si ponoć

"Tako nekako neobično

Kao da si nekog živog čekao

Kao da će se ponoć pojaviti u dnu ulice Ili iza ovoga ugla |

Sa onog prozora.

Da ne čuješ) Od koga si pobegao.

Cena 30 din

Čekao si ponoć Bogzna zašto:

Grad valjda da bi se umirio

Ljudi tvrdo zaspali

Šumovi možda da bi se wvukli u svoje kutije za šumove Ptice — u svoje kutije koje se ne zatvaraju

A'ti da bdiješ

I osluškuješ svoje korake kao dane koje si preturio.

Čekao si ponoć.

l· evo osluškuješ svoj korak:

Nekako suviše ravnomerno odjekuje · Suviše ravnomerno

Kao časovnik

(Onaj jevtini budilnik w krpe koji.si wuvijao

Kuda si to dolutao

Da se tako beskrajno i tupo faraonski ispavaš?

Hteo

Da nisi možda žudio

I tajno izmislio: Kad su svi najumorniji ti najsvežiji da budeš Pa ovaj zaspali grad odmneseš

: oc

Sa' životom Sa pesmom.

„Zde pokusi perce i upisa slovce, i pride mušica i popi mi (črnilo), i az se oskrbo zjelo i vrgo se percem i odbi joj krilce, i reče mušica: jao, jao, ubo mnje ljuto žao!” Dok je ovaj pisac toliko dugo mislio šta da zapiše da mu je mu-– šica za, to vreme popila „mastilo (kako il su duboki koreni ove profesije!), diak Nikolica nije gubio vreme. Vrteći se na svom sedištu on je kroz sveti tekst svakog časa proplitao i svoju ličnu žalopojku: „Hartija zla a črnilo i ošte huže.. Hartija se ispeče, a pero se sabmu,

I star

a sam umreh od znoja... Zgreših, gladan!... Mnogo mi se stuž grešnome u suhomude” Ako je

iguman video Šta sve zapisa ovaj đak na „Apostolu”, valjalo se bogNastavak na.5 strani

Bilo bi nepravedno reći da nema dobre literakere bez ljubavi. Ima i ljudi bez strasti. Ima i cvetova bez mirisa. Ima čak i vrlo lepih ptica koje uopšte ne pevaju. Pa ipak, kroz sva vremena, pesnici i pisci svih naroda pričajući o' svojim" osećanjima ovekovečili su i svoje ljubavi. Dante je sačuvao od prolaznosti Beatniču. Petrarka se ne može spomenuti bez Laure. Gete nije krio odnose svojih dela prema Frederiki i L,oti i gospođi fon Štajn. Šekspir je doduše sklonio pod veo svojih soneta ljubljeni lik, ali pokazao nam je da je postojao. Zmaj ne bi bio Zmaj bez »Đulića« i »DĐulića uvelaka«. Večno će ostati tajna ko je bio model za Dulčineju Servantesa, za Anu Daviča u »Pesmi« ...

U ljubavnim pričama sve je i divno, i bolno bez obzira da li je to anegdotična noveleta'ža podlistak ili sonetni venac, psihološki roman ili tekst za šansonu, tragedija sa mačem i otrovom u pet činova ili scenario za zabavni muzički film. Registar ljubavi je šinok — od boga do seksualnog zločina. U književnosti završetak ljubavi mora da bude ili. smrt ili legalan brak. I put tome cilju vodi kroz sva čistilišta problema, zabuna, nesporazuma, ljubomora, neshyvatanja, neverstava, kroz katastrofe, dosadu, melanholiju, neuroze, psihoze, histerije i druge peripetije, ratove, zločine, mučenja, prokletstva — ali na kraju čeka ncdvosmisleni pakao ili nenadmašni raj. Ljubavne priče govore u pesmi i prozi o svemu, od ncdužne vilinske čežnje do špilja perverznih strasti, Voleli su i pisali o tome. proroci: i, kraljevi. Starog. zaveta, rimski pesnici, srednjevekovni trubaduri, čedni Rilke — u čijim strofama svaka žena kao da ima svetački oreol oko glave — i markiz de Sad, čije je ime krstilo jednu od najtežih stranputica ljubavi. — Prešern i svaki gimnazijalac.

I premestiš?

Kuda si to dolutao U pon Kao da je doba šetanju»

Šalu da zbijaš

Zar sa samoćom?

Čekao si ponoć ...

Daleki je ovo grad

Sa monotonom nekom istorijom

Sa golubovima I spomenikom

Sa jednim osvetljenim prozorom.

BERNAR BIFE: KOMPOZICIJA

KAD DODE TREĆ

Još nedavho Frojd se pozivao na Dostojevskog doka« zujuci svoju teoriju o odnosima različitih polova, da« nas skoro svaki literata zaviri u »Uvod u psihoanalizu« pre nego što će svoje likove snabdeti »kompleksima«. Niče prezrivo proklinje ženu sa svog mrzovoljnog, uzvišenog pijedestala, Breht poriče ili'zaboravlja ljubav pozivajući se, na revolucionarnost, a znamo Ničeova uzavrela pisma ženama i ustreptale Brehtove ljubavne stihove.

Samo jedno ćemo retko kad naći kod pisaca — ono što Je najčešće. Nećemo naći opis ljubavi koja bocka neprijatno, ali nimalo opasno, kao trn u peti, kao zubobolja, protiv. koje čovek uzima aspirin, iako ni zubarska klješta neće pomoći. Još ređe ćemo nać» knjigu o tome da se momak i devojka vole — ali da se to nikoga ništa ne tiče Jer tada ni sama knjiga ne bi smela da bude napisana.

Egzibicionizam pisaca koji pišu o ljubavi uvek izneverava stvarnost, iako sve crpe iz stvarnosti. Od genijalnog ludila do loših stihova, od Helderlinovog zanosa do maturantskog notesa u kome se »sjaj« naravno rimuje na »maj«, sve ćemo naći u delima o ljubavi. Pa ipak, tom svojom najčešćom tematikom književnost kao da najviše izneverava ono što u svakodnevnom životu obično sretamo, ono treperenje i moćno i banalno koje — ww nedostatku većeg izbora reči — nazivamo ljubav.

A drugačije zaista i ne može da bude. Jer kada se njih dvoie vole, kada, šu svejedno za drugo. kada nema prepreka — kada se dvoje ljube, nazivaju milim rečima, grle — pa će-najčad doći i deca. — to je za njih prekrasno. Ali za pisca tu nema posla. Pisac strastveno može da se lati pera — tek kad se po-

javi treći, luan IVANJI

MAbki i