Književne novine

e | :, :)

:

ZBIR NĆ

+

sagovornik, O MDBUA DOM LOA ajuće tekstove u Veodma

ovog lista). 'Na prigovor da on, Jeremić, po-

:}t

|

grešno shvata odnos estetike i metafizike, Jeremić najpre odgovara da sam ja promenio shvatanje tog odnosa za poslednje dve godine. To je neađekvatan odgovor, bez obzira na promene u mojim shvatanjima. _ Ta promena se navodno desila u članku u kome uopšte nisam izlagao svoje gledište, već prihvatio Jeremićeve definicije ,da bih ukazao na slabosti u njegovoj poziciji.

·'Drugi deo Jeremićevog odgovora služi tome da primerima podrži tezu o poklapanju estetike i metafizike po obimu i metodama. Jeremić mejpre traži da mu se navedu, granice koje dele metafiziku od estetike u Bergsonovoj filozofiji. Jzqleda da se radi toga uopšte ne treba truditi, budući da je Bergson metafizičar, a ne estetičar, kao što se to može pročitati u svakom odgovarajućem priručniku.

Sleđeći primer je Malro, uz čije ime Jeremić navodi mišljenje, kako je Malro uistini pre muetafizičar, nego estetičar, pa se to mišljenje čimi protivinstancijom za Jeremićevo tvrđenje.

Jeremić bi morao navesti primere estetičara koji estetiku shvataju kao nauku o umetnosti i uz to je izjednačuju sa metafizikom. U završnom delu svog teksta — odgovora Jeremić ukazuje na jednu grešku u mome upoređenju biologije i filozofije biologije sa estetikom i filozofijom umetnosti,

'To poređenje stoji u jednom kon tekstu koji mu tačno daje smisao, tako da čak ni formalna greška tu ne bi stvarno ništa izmenila, Ali, razmotrimo je li uopšte greška u pitanju.

Šema moga prigovora izgleda ovako: kao šio biologija (nauka o životu) nije isto što i filozofija biologije { fHlozoiija života), tako isto estetika (nauka o umetnosti) nije isto što i filozofija umetnosti. Izraz „filozofija biologije” je upotrebljen kao što se upotrebljava izraz „filozofija matematike” ili filozofija neke pojedinačne nauke uopšte. Meni je očigledno stalo do toga da pokažem da ispitivanje filozofskih osnova jedne nauke (estetike) nije isto što i izlaganje te nauke, da filozofija jedne nauke nije sama ta nauka. Jeremič to dopušta, jer su po njemu, filozofske, metafizičke Osnove estetike, po obimu i stvarn29, jednake sa samom _estetikom. U pravome odgovoru bi Jeremić morao objasniti kako je logički i' faktički moguće da se estetika kao na uka o umetnosti poklopi sa metafizikom, opštom naukom o biću.

Nemačka romantika je, doduše, težila za tim da estetiku stopi sa metafizikom, ali se tađa estetika nije definisala kao nauka. Ni Bergson, kao ni Malro ne shvataju estetiku kao nauku.

Pošto je na početku svog teksta odgovora utvrdio kako ja usvajam njegovo gledište, Jeremić na kraju istog teksta tvrdi kako ja zastupam ipak svoje gleđište. Da bi se videlo u kojoj je meri „moje stanovište” nepromišljeno, „želim još da objasnim to stanovište, koje doduše nije moje ,ali je vrlo interesantno i, ako smem primetiti, mehi vrlo blisko.

Reč je o jednom od najuticajnijih pokreta u estetici u našem veku. Kako je jedno funđamentalno

· NAKNAD

OLI IO

PRIM

delo tog pravca prevedeno na naš jezik i verovatno uskoro izlazi iz štampe, korisno je navesti nekoliko misli koje se nalaze u osnovi tog pravca mišljenja i koje osvetljavaju problem odnosa estetike i metafizike sa jedne interesantne tačke gledišta.

Pokret započinje u prošlome veku sa Fidlerom, sledbenikom Getea i Kanta. Istoriski je ovđe naročito značajan sleđeći Fidlerov stav: „Ali ako se tu i tamo moramo uveriti u to da se sa stanovišta estetike može zahvatiti samo jeđan deo punog sadržaja jednog umetničkog dela, da umetnička delatnost pokazuje pojave koje se opiru podvođenju pod estetička gledišta, da primena estetičkih principa vodi izricanju pozitivnih sudova o umetničkim delima koji su u odnosu na sama dela bez ubedljivosti; ako usled svega toga uvidimo da estetika, da bi bila pravična prema Uumetnosti u celom. njenom obimu često vrši nasilje nad samo sobom ili nameće umetnosti proizvoljno su žavajuće granice; onda se zacelo možemo osetiti pobuđenim da pre svega podvrgnemo kritičkom ispitivanju pretpostavku po kojoj estetika i umetnost po svojoj pravoj' suštini stoje u unutrašnje nužnom odnosu jedna prema drugoj”. Fidlerova misao je jasna: u umetnosti mogu doći do izraza moralna, politička, religiozna i druga gledišta, a ne samo estetska, U ovom pogledu Fidler se oslanja na Getea, čiju značajnu misao o prirodi umetnosti možemo odneđavno čitati i na našem jeziku: „Umetnost je prvo tvoračka, pa onda lepa”, kaže Gete. Kant je takođe jasno razlikovao pojam umetničkog od pojma lepog.

Direktno suprotno činjeničnom stanju Jeremić stavlja Fidlera u red onih estetičara po kojima estet sko nalazi svoju realizaciju samo u umetnosti, po ·kojima je srž cstetskog fenomena sadržina u umetnosti. .

Posle Fidlera gledište o kome je reč prihvatio je H. Špicer, a sistematski ga je razvio Maks Desoar, čija je „Estetika i opšta nauka umetnosti” prevedena na naš jezik, itakođe Emil Utic, koji je pred kraj života prihvatio marksističko gledište u estetici,

Po Desoaru estetika u svome'ispi tivanju ne iscrpljuje obim i sadržaj umetnosti, a osim toga sve oznake estetskog ponašanja pokazuju se i u našem odnosi prema prirodnim pojavama. U svim duhovnim i socijalnim oblastima jedan đeo tvoračke energije troši se za estetsko oblikovanje, dok je umetnost povezana sa našim celokupnim „znanjem i htenjem. Estetika po Desoaru nije u stanju da bude pravična prema velikoj činjenici umetnosti u svim njenim odnosima,

Najzad treba pomenuti interesantnog i značajnog Utica, čije je razlikovanje estetike i filozofije Uumetnosti dobro poznato svakom stu dentu filozofije u nemačkom, jezičkom prostoru. --

Utic stoji na liniji koju smo već obeležili, poznat je po pokušaju da načelno zasnuje opštu nauku umetnosti, a ovde nas interesuje samo radi njegovog rešenja problema odnosa estetike i metafizike. Utic piše da se estetsko ponašanje razlikuje od drugih načina ponašanja po tome što ono „uživajući zastaje

UBA O

NE KRITIČKE.

na primljenim utiscima,

dovođi pojave u bilo kakve veze:

javljaju”... Umetnost se pretstav~

EDBE „„.Africi“

ibn Kad je prije pet godina, ponova

se predaje „osećanju” u izloženim

pojavama, Ono — HBo takvo — ne''Objavljena „Afrika”,; knjiga Rašt-

ka Petrovića (izdanje beogradske „Prošvete”), Čitao sam je tada prvi puta: ali mi se iz zapretana sjećanja prizivali neki utisci, koje“ kao da sam davno već prije ste-

pita za život, svet, boga; ono ne uzima pojave omako kao što se one

lja kao „umenje”, umenje koje se ispoljava u oblikovanju i formiranju. Dok umetnost prima u sebe vrednosti istinitog, moralnog, m etafizičkog, estetičkom po sebi su strani intelektualno kao i moralno; ono ne otkriva metafizičko, kao ni sveto”. Prema tome u našem vremenu i našoj kulturi postoje značajna shvatanja koja ne priznaju metafizičku problematiku kao estetički TOON a pri tom ona nisu po-

zitiv a. o e OVO . Dr. Milan DAMNJANOVIĆ : do

od početka prvog poglavlja „Afrike” činilo mi se nešto poznatim: čas se sjećanje nejasno oživljavalo, čas pak zamiralo i pri ovom čitanju bilo zaista samo novo, još ne-' viđeno i neđoživljeno... Od tada” sam se Više puta vraćao želji, da. u sebi probudim preciznije sjećanje na naslućeno prvašnje djelomično upoznavanje Petrovićeve „Afrike”

„Afrike“ prviput

#

Božidar TIMOTIJEVIĆ

SEĆANJE

Dan je otišao i sada ništa više. ni ti ni ja nemamo. Držimo neke lepe blede cvetove u krilu, u sumračnoj sirotoj sobi i gledamo se kao da se nikada nismo ni rodili, A | Ti ćutiš i ponekad bi htela da pevušiš ali ti ne da čisti jesenji, vazduh što se kroz prozor uvlači i tek bi se pomešao sa tvojom pesmom, a to više ne bi bila ni pesma ni vazduh.

Zašto si htela da pcvaš kad je pesma dovoljna u čoveku. Ja ti nisam rad pomoći, jer ne mogu tako naglo da se pretvaram čas u zvuk, čas u sećanje. .

RIKO DEBENJAK: KOMPOZICIJA

rukama. 1 kao što se pO- G—65) ·

· mah se uočavaju

Zaboravljena u

%

vertira.

Rastka Petrovića

nekad zgođi, vremena iznenada objavi intenzitet pamćenja, prošlih dana „bijes“

ada nulo” mi, da se onaj moj prvi su-

stet s Petrovićevom „Afrikom” doista zbio prije ovoga izdanja, Nnegdje na stranicama nekog starog i

kao i, na neki: način, zapamtio. Već zaboravljenog prijeratnog časopisa.

„bacih” se u

Uznemiren nadom, sam se brdom

traganje: okružio s časopisa, koji su mi bili pri ruci, { uzeo:ih listati... 1, štono riječ, u ovakvoj prilici, „vinuo se radostan usklik” : našao sam Ono, što sam tražio gotovo nesuvislo i porivski, i to na mjestu, kojem sam se, možđa, najmanje nađao — u zaista starom, zaboravljenom, danas slabo poznatom _sara)evkom

iako sam pouzdano znao da mi časopisu NOVA KNJIŽEVNA REVIJA

„MLADA BOSNA” (god. 1951, #V. ma uvodnom mjestu 5 Nnaslovom: POLAZAK U AFRIKU i 5 podnaslovom NA TROPSKOM MORU, a zatim i tekst o tome na punih šest velikih stranica (8187) s potpisom RASTKO PETROVIĆ.

Ali puka činjenica ovoga otkrića jednog dijela Petrovićeva teksta O Africi nije samim time iscrpljena i dalje nezanimljiva, bez novih ak-

· cenata! Naime, uspoređivanjem tek

sta u časopisu s onim u Knjizi, od- neke prazlike: knjiga „Afrika” počinje nekako naglo, gotovo neprirodno, jer ulijeće „in medđias res”, tj. pisac otkriva 8 prvim nastupom u Glavi prvoj: „Polovinom decembra, po | npučini, pristupasmo lagano tropima... Itd. A tamo, u časopisu, počinje: „Kada sam spremao da objavim svoje putopisne beleške o Africi, Ž o rosto počeo od te ili duadeteta strane paebika; od šrenutka kada je brod, na kome sam se nalazio, već klizio tropskim morem. Tek sada evo ja prepisujem t ore prve listove, zanimljive u koliko se na njima vidi kako se sprema i kako počinje jedno takvo putovanje.” Bilo je to početkom decembra u Italiji, u Rimu. Vuije, brat piščeva prijatelja dra Vuijea (s kojim smo se u knjizi upoznali nekako prenagloiizđaleka, premda je on i međij i informator za OVe Petrovićeve putne avanture), ovdje su, u časopisu, osvijetijeni neposrednije, Jlogičnije, s nekoliko potpunijih riječi, napose, što se tiče brata dra Vuijea pri susretu u Tulonu, o čemu, đođuše, govori i fragment u knjizi, ali ne sve Ovo. Marselju, „prvoj varoši. Afrike za one koji 'iđu u Afriku”, u knjizi nema govora i Marselj je tek poimen ce samo spomenut, naročito u epilogu: ovim uvođom u časopisu pisac je letimimo «zabilježio dovoljno

đa se poslije nekog P.

lastično i svoje doživljaje Marselja (svoje doživljaje u Marselju) — rekao bih lakonski: svježim stilom i zanimljivom sadržajnošću! Zatim lađom put od 'Marselja kroz Cibraltar prema Okeanu (Atlaniski ocean), plastična slika života Marokanaca u Kazablanki, i Dakar, Dakar je u knjizi donekle predočen, opširnije nego U časopisu, ali je iznenadni susret s onim mornarom (koji je Hrvat iz Splita) na susjednom brodu „Arhanđel”, u Casopisu izdašnije opisan i dijalog citiran potpunije. Pisac veli (u Ćasopisu) da je to bilo „noću između 17 i 18 decembra”, pa je tim podatkom utvrđen datum njegova boravka u Dakru. Zatim još, u časopisu, dalje pripovijeda O propasti (potapljanju) brođa „Arhanđel” nešto poslije u pristaništu Buenos Ajresa, Što U sastav njegove knjige o Africi doista ne pristaje. i

~„ Ovo su bitne jednakosti i razlike Petrovićeva napisa „Polazak u

Afriku”, što, takvo, nalazimo ili ne nalazimo u Glavi prvoj (i, dalje) njegove knjige „Afrika”, A

knjiga „Afrika” objavljena je prviput godine 1950, dakle prije, otprilike gudinu dana ranije od O vog uvoda u časopisu. I baš zato što je autor poslije objavljivanja svoje knjige smatrao potrebnim da i ovo objavi, ređaktor ovog našeg izdanja „Afrike” godine 1955 trebalo je da i o tome vodi računa te na neki način ovaj dodatak pri druži matičnoj knjizi, ili da O tome bar obavijesti današnjeg čitaoca. Jer mnogo toga sadržajnog U ovom zakašnjelom dođatku nešto znači i popunjuje ono U knjizi, a lje potom pjesničke, umjetničke izražajnosti nimalo ne zaostaje, pa bi današnji čitaoci i kritičari radđosno dočekali i ovo. I za žaljenje je, osim toga, što se redaktor novog, našeg izdanja '„Afrike” nije držao obaveznim, da današnjeg čitaoca izvijesti o svima poznatim okolnostima postanka i komponiranja ovog putopisno-umje:n'čkog djela, pa čak ni da mu označi datum prvoga rođenja, što nije bez razložnog interesa. Na ovakav način, kako se postupilo, neupućeni, čitalac ostaje zbunjen: po svemu Uviđa, đa „Afrika” nije od danas (1955), ali joj temporalnost ne će znati da određi, sluteći tek nešto

O neodđedđeno po Šškrtoi i konvencio= __ |

nalnoj biiješci na ovitku „knjige: „Rase Petrović, jedan od istaknutih pretstavnika naše književnosti u razdoblju između dva rata...”

Milat, SELAKOVIĆ

aa ___L___e asa na

Čedđo PRICA

SLIKA

Ona s lijevog zida zapravo je večer i stolječe po kojem me odgojiše: čuvaj u sebi podlaca ~

ı kad bma dođe ruši i reci

da prezireš mrtve.

To bješe povijest i moji profesori.

Ona s desnog zida je otac. On tako uvijek preti velikim okom,

jer dođe plah i'mlad za moje ruke on šulje na križu

i omrije nerazočaran.

Ja strah taj imam od njega

i pred njim ne vjerujem.

|J trećoj pročelje svijeta u meni tako smiješnom što pišem o mrtvim slikama.

ı JEDN

Dogodilo se da sam pre šest meseci, čini mi se 3-eg avgusta, boravio samo nekoliko sati u Dubrov| aiku. Proveo sam, upravo, jedno toplo letnje poslepodne na onim kamenim pločama, tamnim od morske vode, preko kojih se može doći do male dubrovačke plaže. Tog dana sam imao tamo jedan nenadni susret, i razgovor koji me ponekad vraća mislima o čovekovoj želji da proputuje svetom. . Ova želja naravno ima veliku starost, vekovna je. Danas ona hoće da dobije svoj najviši izraz -— može se bez bojazni to reći — pa fantastika, kojoj je bila izvor i seme, počinje pomalo da se plaši izvesnosti da će jednom izgledati čak smešna, jer su neke njene pretenzije već postale ne samo ono u šta se više ne sumnja, nego su i nacdmašene ponegde. Pred čovekom se pomalja mogućnost jednog grandioznog izlela u svemir, on Već stvara sredstva za taj poduhvat, i ponosan je. Ne smatramo da je to toliko čudno, ali ne zabovavljamo, ipak, da wu ovom času još traje potreba, i nužnost, da upoznamo najpre svoj zavičaj — ovu zanimljivu i čudnu lopiu na kojoj živimo. „WAtaviše, onaj neodoljivi zov, onaj uzbuđujući poziv da krenemo u nepoznate i nove predele unosi baš sada sve veći nemir u sve veći broj ljudi jer su stvorene mnoge, dosad neslučene mogućnosti za to, Tom. nemiru, toj želji, prirodno, najlakše podležu mladi ljudi i zato se pred

njima, svakog sledećeg dana, uspravlja pitanje —— kako.

da krenu u svet)... ;

Stanični peron ima danas sve manje privrženika koji u njemu vide samo mesto za trenutke melanholičnih rastanaka i uzbudljivih susreta, a sve više onih koji se sa njegovih koloseka otiskuju u svet ne ma-

3

reći mnogo za lirska raspoloženja, jer im pretpostavljaju svoju žeđ za upoznavanjem novih krajeva, Mada aerodromi nude veća preimućstva, još uvek je veliki broj specijalnih kompozicija koje naručuju turističke agencije. Bacimo jedan pogled na njih i u masi onih koji mašu sa prozora videćemo pretežno lica mladih ljudi koje je povukla želja za putovanjem. Naravno, reč je o putovanju sa plemenitim pobudama; reč je o čistoj čovekovoj želji kao što je ona koju sam onog letnjeg dubrovačkog dana sasvim slučajno otkrio u razgovoru sa jednim mladićem iz Metohije.

Ležao je na jednoj od onih tamnih kamenih ploča osl0njen na lakat, sa nekom knjigom koja nije ličila na roman. To je ovde, u atmosferi sveopšteg odmaranja, pomalo bilo čudno. Doći u najlepši, kako kažu, grad sveta, i učiti nešio (jer on je stvarno učio) iz gleda, zaista, pomalo. neobično, zar ne» Ali, tek šio sam drugi put izišao iz vode on — ko zna zbog čega — sklopi knjigu i dode do mene. Zašto plivam pored same obale — to njega kopka.

Gledam ga, ima telo i lice mornara — i priznajem da nisam baš suviše vešt plivač, On se takode smeši, spušta se na vreli Kamen- pored mene, uzima bez reči pruženu cigaretu, pa kaže:

Posle ćemo zajedno.

TI dopušta da se odmah nazre jedna nijansa male ·hvalisavosti u njegovim rečima, hvalisavosti kojoj 5c oprašta jer iza nje stoji bezazlenost mladosti. »Ja dobro ronim«, uverava me on 5a željom da počnc priču o sebi.

I zaista, skočio je sa ivice jedne uzdignute stene, lebdeo jedan tren v plitkoj vodi,.pa se izgubio u gustom modrilu. mora. Gledao sam, gleđao, i čekao, Pro-

a LL "——!

A STARA ZELJA

šao je skoro jedan minut i on se, u zamahu, izbacio iz vode, udaljen — hoće li se verovati? — oko četrdeset metara. Možda se varam, možda malo preterujem sada, ali bilo je svakako dosta daleko za moje plivačke pojmove.

A onda, kada sam mu iskazao potrebno divljenje, on otkriva tajnu: učenik je Nautike, živi već dve godine u Dubrovniku i sprema se da običe svet. Bio je već u Italiji, ali to nije, za njega, nešto, naročito. Kada se vrati brod, koji je sada na putu, i kada on, kao pomorski oficir stane na njegovu palubu, onda će io značiti — veliko putovanje. Oploviće ceo globus.

Njegova životna povest, razume 5, nije ni naročito velika, ni bogzna kako bogata. Rođen je 1940 godine u Ivangradu; ime njegove porodice nosi jedan planinski predeo na domaku ovog malog crnogorskog grada. 'To je Ćerahića Gora, Njegovo ime je Rade Čeranić. Živeo je jedno vreme u Osoju kod Peći, u onom lepom metohiskom kraju gde se sa jednog prostranog uzvišenja, nalik na visoravan, spušta pogled na srebrnu traku Belog Drima. Đa je došao ovde, u Dubrovnik, i sprema se da bude olicir na jednom našem trgovačkom brodu sa kojim će, čuli smo, uskoro krenuti na veliki put po dalekim morima. Zato sad, u masi kupača koji se predaju mirisu morske vode i toplini avgustovskog sunca, uči esperanto. (To je, dakle, ona knjiga sa kojom se do maločas sunčao).

»Sem toga«, kaže on, »učim engleski i alijanski: hoću pravo sasvim da savladam ove jezike, jer nešto već znam«ć.

Gledao sam ga i mislio kako se om verovamo u svom svakodnevnom snu već kreće ulicama Aleksandrije, ili sedi na nekoj terasi Hong Konga, ili maše

devojkama na pristanišnom doku Amsterdama, ili u lepoj uniformi pomorskog oficira silazi na velike bulevare Rio de Žaneira...

i Možda bi, mislim, za ovu kratku povest, ili umesto nje, bilo. dovoljno samo sećanje na te sunčane dubrovačke dane, na bistro zelenilo jadranske vode, na bela jedra koja se njišu tv daljini, na sporo otkucavanje časovnika sa tornja, koji svaki put plaši jedno jato golubova. Povest je bila odista jednostavna i nije bilo u njoj ničeg za naročito čuđenje, ali kad pomislim na mnoge mlade ljude koje u određenim godinama neće da mimoiđe jedan unutrašnji poziv na putovanje, jedna snažna želia za lepom pustolovinom koju ono donosi, onda se vraćam liku tog mladića sa dubrovačke plaže i kažem sebi, — eto kako se, sa dužnim stroljenjem, i jakom voljom, mogu otvoriti, jedna vrata, pronaći jedna staza koje vode u svet.

„Ovoj želji možemo iskazati veću ili manju naklonost, ali dozvolimo da radosna slutnja predočava stalno najlepše melodije nepoznatih predela za kojima b svakom od nas čezne jedan neostvareni muzičar. Dozvolimo da predosećanje slika najkrasnije boje neviđenih pejsaža za kojima vapi oko jednog malog slikara u svakom od. nas. Dopustimo. najzad, da u svakom od nas uzdrhti jedan mali arhitekt — za neviđenim gradovima i njihovim velelepnim zdanjima; jedan mali naučnik ZN. nestalim civilizacijama: jedan smeli i ncumorni istraživač ~— za krajevima koji to i tamo, na geografskoj karti sveta, imaju oblik bele mrlje jer još nisu ispitani; i jedan pripovedač — za pričaiha koje piše život GECIR od onog koji poznajemo.

og toga sec, i još zbog mnogo če :

putovanje nebselno pretvara il Tedi O Oe

ganje za nečim” što nas neminovno mora učiniti boga-

tijim, A to počinje da se javlja u jednom trenutku na-

· šega života i ne preza da iskaže i svoju volju, i svoja .prava, i svoju moć nad svim našim zahtevima.

Danilo NIKOLIČ

LL |K, ||. || — —_ _—____- --—-_--- — __________________

KNJIŽEVNE NOVINE

ı

4 OB O oka ZNL