Književne novine

O JEDNOM VUKOVOM SPISU

U Centralnom državnom arhivu književnosti.i umjetnosti SSSR na» lazi se jedan Vukov rukopis (sign. 436, op. 1, ed. br. 638). Bez naslova je, a ima 14 kucanih sirana. Tiče se odnosa između srpskih ustanika i ruske vojske na

Duwunavu. |

Po jeziku i grafici, po veoma

čitkim i okruglastim slovima, re» ' klo bi se da'je iz mlađih dana, iz četrdesetih godina možda, onda kada je Vuk došao u dodir sa više ruskih naučnika, Đo svoj prilici je i napisan na zahtjev nekog od njih,

O susretu Karadjordjevih ustanika s ruskom vojskom, o njihovom zajedničkom ratovanju protiv Turaka, Vuk je govorio u

Kad · Srbi 1807 godine namisle vladu svoju rasprostraniti izvan pašakuika Bijogradskog, Milenko StojLković, starješina nahije Požarevačke, odredi se u Krajinu Negotinsku, da bi kako na onu stranu prodreo do Dunava i otvorio put između Rusa i Srba. Prešavši on toga proljeća preko planine Miroča, načini šanac u Krajinskome selu Štubiku. Rusi su pak do toga doba vrlo malo vojske imali gore preko Olte, a još manje onuda oko Dunava; za to Vidinski Mula-paša i Gušanc-Alija i KaraFejzija i Deli-Kadrija i Smail-beg Sereski, sa svom vojskom, koja je stajala onuda protiv Rusa, iziđu odmah u selo Malajnicu pred Milenka, i, načinivši oko njega više od deset Šančeva, tako ga opkole sa sviju strana, da mu se ništa ni otkud nije moglo pronijeti. Čujući Kara-Đorđije, da je Milenko tako opkoljen, on podigne iz Šumadije dvije-tri hiljade ljudi i pođe mu u pomoć, i da bi mu brže prispjeo, u Smederevu potrpa vojsku na lađe, te je spusti niz Dunavo do Porečke rijeke pa' odande otide po suhu; i došavši na Malajnicu, odmah udari na Turke, te prodre s jedne strane i sastane se s Milenkom. Čujući u tom Rusijski general-major Isaijev, da su Srbi prešli u Krajinu i tuku se s Turcima, krene se i on iz Kraljeva s nešto kozaka i pješaka k Dunavu, i rastjeravši Turke, koje pred sobom nađe, pređe u Veliko ostrvo. Doznavši KaraĐorđije da je Isaijev ondje došao, pošalje Milenka sa jednom hiljadom Srba ma Dunavo prema Velikome ostrva, te se tu 7. junija prvi put sastanu Srbi i Rusi. Isaijev ostavivši nešto malo svojijeh ljudi, da čuyaju Veliko osrtvo, sa svom ostalom vojskom otide s Milenkom na Malajnicu, i ondje svi zajedno udarivši na 'Turke, tako ih razbiju, da im otmu i topove i haznmu i džebanu. Po tom Srbi i Rusi otidu zajedno te opkole Negotin, u koji se Gušanc-Alija bio zatvorio sa neko 2000 Turaka, no pošto Kara-ĐDorđije otide odande k Deligradu, Isaijev se vrati na Veliko ostrvo, a Milenko preko Miroča u Poreč. Osim Kara-Đorđija i Milenka ondje su bile još ove Srpske poglavice: Vuica Vulićević, starješina nahije Smederevske, Stanoje Glavaš, koji je ponajviše mz Kara-Đorđija išao, i Mihailo Stanković Karapandža, bivši i pod "Turcima obor-knez Krajinski.

U proljeće 1809. godine Milenko opet pređe preko Miroča, i zavladavši Brzom palankom, opkoli Kladovo. No kako mu Rusi odmah ne mognu preći m pomoć, a njemu dođe zapovijest, da ide k Deligradu, tako se on s vojskom izmakne od Kladova u Brzu palanku, i ondje mjesto sebe ostavi Mihaila Karapandžu. Po odlasku Milenkovom iz onoga kraja Isaijev s nešto Ruske vojske preče opet na desnu stranu Dunava, i saslavši se s Mihailom Karapandžom,

nanovo opkole Kladovo i učine juriš ,

nanj, no ne mognu ništa učiniti, nego nzalud izgube nekoliko stotina ljudi. Kako po tom padne Deligrad i vojska Turska dođe u nabiju Požarevačlu na Dwhavo i na Moravu, tako i Srpska vojska na ovome kraju vrati se k Poreču, a Rusijska na lijevu strana. Dunava.

Za godinu 1810 odredi se u Bukrešu general-major graf Cukato s podosta vojske Ruske (kao što se govorilo, sa 12000 ljudi) Srbima u pomoć. . Srbi urede, te se iz cijele njihove oblasti izbere i sastavi 4500 pješaka i 1500 konjanika. koji će Huse na Dunavu dočekati i s njima onoga ljeta zajedno vojevati. Srbi su ovm vojsku iz sviju nahija izabrali

· diju.

,

svojim istoriskim spisima: ponajviše u Praviteljstvujuščem sovjetu (Istoriski i «elnografski spisi, knj. 8, str. 87—90 itd.), ponešto u biografijama Hajdul-Veljka, Milenka „Stojkovića 'i „Miloša Obrenovića (IES, knj. I, str. 117, 121, 230, 262). Ovaj spis,.medutim, preistavlja izvjesnu cjelimu o tom pitanju, iako u Praviteljstvujuščem sovjetu ima epizoda o tim odnosima kojih ovdie me zapažamo,. No, bez obzira što su činjenice u njemu uglavnom poznate, a s obzirom da ga je Vuk svojeručno i kao jedan zaokrugljen sastav pisao, meće biti na odmet da ga i tekstuelno upoznamo.

Golub DOBRAŠINOVIČ

jedno za to, da bi Rusima pokazalj, kakovu oni dobru vojsku imaju, a drugo, da bi ljudi oni, kad se vrate

natrag, mogli narođ svuda uvjeriti,

da su Rusi zaista došli Srbima u pomoć i pokazati mu, kakova je nji hova vojska i sila, VWojnici su ovi iz svake nahije imali svoga osobitoga starješinu, a nad svima se postavi Petar Teodorović Dobrinjac. Grof Cukato prođe s vojskom na trojičin dan niže Brze palanke na ušću rijeke Zamne, i sastavši se ondje sa Srbima, zajedno uzmu od Turaka Brzu palan» ku, Kladovo, Prahovo, Negotm i Bregovo. Za hrabrost n bojevima oko ovijeh mjesta graf Cukato dade kolajne: WVuici Vulićeviću, Hajduk Veljku Petroviću, Ivanu Momiroviću i Zdravku Bogdanoviću, a Altanasije Čarapić, vojvoda iz nahije Gročanske, pogine na Prahovu. Osim ovijeh pomenutijeh poglavica Srpskijeh bio je ondje i Milan Obrenović, starješina nahije Rudničke, koji je još u početku one godine otišao u Bukreš, kao poslanik od naroda i od KaraĐorđija, pa sad s grafom Cukatom u Srbiju prešao. Milenko je onoga proljeća bio bolestan, i dockan je došao u Negotin.

Ovoga ljeta udari Rušić (Huržid) paša sa silnom vojskom od Niša, i opkolivši Deligrad, ostavi ondje nekoliko hiljada ljwdi, a on s ostalom vojskom prođe, te udari na Kruševac, i osvoji ga. Po tom, ulogorivši se ondje kod Morave, pređe u nahiju Jagodmsku, i na juriš osvoji Srpski šanac na Jasici i pobije u njemu oko 200 Srba, i stane palii i barati onuda obližnja sela i navaljivati, da prodre wwira u aKako ova vojska Tumska proče Deligrad, i Srbi ostave ondje samo onoliko ljudi, koliko je potrebno za čuvanje šančeva, a ostalu vojsku (oko 5 do 6000 ljudi) odvede KaraĐorđije sobom pred ove Turke. No budući da je Turaka, kao što KaraĐorđije kaže u jednome pismu Petru Dobrinjcu, bilo 30000, za to se Srbi nijesu mogli nigdje s njima U Veliki boj wpustiti, nego su samo iz krajeva gledali da ih obustavljaju i ponajviše su iz brda morali gledati, kako im sela pale i haraju. Za to Kara-Đorđdije piše Petru Dobrinjcu u Krajinu, ili da gleda kako da nagovori grafa Cukata, da pošalje što Ruske vojske pred ove Turke njemu u pomoć, ili on sa svom Srpskom vojskom iz onoga kraja čas prije da ide k njemu. Graf Cukato voljedne prvo, nego, drugo, i odmah odredi polkovnika grafa Orurka sa neko 3000 vojske Kara-Đorđiju u pomoć. Vojsku ovn Rusku odvede HajdukVeljko, koji je dobro poznavao putove, kako uz Timok, tako i onamo oko Morave. Turski je logor još jednako bio na. desnoj strani Morave niže Kruževca, pak su odande prelazili u nahiju “Jagodinsku, te se sa Srbima čarkali i sela palili i harali, a uveče se svagda opet vraćali u logor. Kad se Srbi s Rusima sastanu, odmah prestanu kloniti se Turaka,

nego ih sjutra dan dočekaju na Ja-

sici, i Turci ih opkole sa sviju strana, ali im ne mognu ništa učiniti, nego pošto su se čitav dan tako bili, Turci se M veče vrate u logor. Po tom graf Orurk nagovori Srbe, te se odma! sjutri dan premjeste svi na Varvarin (u polje). Poslije šest dana pređu "Turci opet preko Morave na Varvarin, i kad budu na pogledu Srbima, Rušić-paša rekne starješinama svoje vojske »Sve ste govorili: „Ne smije Srbin m polje, nego bije iz šume ; sad eto polja, a eto Srba: sad da vidimo, ko carev hljeb jedel« Za iljem "Turci udare sa najvećom silom i hrabrošću na Srbe i na Ruse, a

Cobe gate

Ovo wiše nije stremljenje stabla prema' nebu svom.

Tidiš }i wmor grana

%

i v

U stankama lišću se smiješe plave oči svoda

izgubljene.

O gledaj ovo otimanje vjetru

i korijenje

gdje ukopano stoji

u čvrstom zagrljaju

i u dugu zemlji

koji će vratiti uskoro svemauvši posljednji put.

Alisa

oni ih junački dočekaju, i tako su 'se bili čitav dan: Ruski su pješaci stajali u paradi i bili iz topova, a Srbi i Ruski konjici gonili su. se s Turcima po polju, i otmu im sedam barjaka. Kad u veče noć prekine boj, Turci ondje, od Srba i od

Rusa kako top ne može dobaciti,.

zanoće načinivši šanac oko vojske svoje. Videći graf Orurk još u prvome boju na Jasici, da je Turaka prema Srbima i Rusima vrlo mnogo on je odmah bio pisao grafu Cukatu, da im pošalje još jedan polk vojske Ruske u pomoć, i Cukato je nato

bio odredio polkovnika Isaijeva i poslao ga s Ivanom Momirovićem. Ru-

VUK. STEPANOVIĆ KARADŽIĆ

šić-paša je pak već bio vidjeo, da mu je i ono Srba i Rusa na Varvarinu dosta, a kad dozna, da se „još vojske Ruske krenulo od Dunava uz Timok, i jedne mu uvode za nju stanu donositi glasove, da ide ovima u pomoć, a druge, da hoće upravo na Niš, on se na novo zabrine i poplaši, i smislivši sve misli na jedno, još jedan put udari onđe na Srbe i na Ruse, pa kad im opet ne mognc ništa učiniti, on se Vrati na desnu

stranu Morave i sa svom vojskom

otide u Niš. Srbi to jedva dočekaju, jer je na Drini od Bošnjaka bila onaka nevolja, kao i prije na ovome kraju Rušić-paše; za to IMaraĐordije odmah podigne svu vojsku Srpsku, koja na ovome kraju već nije bila od potrebe, i od Orurka uzme polkovnika Nikića s nešto koaka, koje je on u Vlaškoj bio sastavio, te otide na Drinu Loznici u pomoć. Isaijeva i Momirovića sretne na Poljanićama pismo Mladenovo s ovijem' glasovima, te se vrate na trag.

Idući Orurk iz Krajine k Srbima uzeo je od Turaka Banju, koja je još, od prošavše godine u njih ostala, a vraćajući se na lIrag Gurgusovac, i obadva je ova mjesta. predao Srbima. Tako su Rusi predali Srbima i Kladovo i ostala sva mjesta u KraJini. Na svršetku ove jeseni Cukato se s vojskom Ruskom opet vrati preko Dwunava u Vlašku, samo u Kladovu ostane do proljeća jedan major s nekolike stotine ljudi.

U proljeće 1811 godine pređe opet nešto vojske Ruske wu Krajinu, no mnogo manje, nego prošavše godine. Mjesto Milana Obrenovića, koji je na svršetku prošavše godine umro u Bukrešu, bio je iz Bijograda poslan, radi različnijeh dogovora između Rusa i praviteljstva Srpskoga, Pavle Popović, sovjetnik nahije Bijogradske, i sam je Kara-Đorđije dolazio onoga ljeta u Negotin. No bojeva s Turcima onoga ljeta Srbi i Rusi nijesu nikakvijeh imali, osim što su se u jesen oko Vidina malo čarkali.

Na svršetku 1810 godine poslat je u Srbiju na molbu praviteljstva Srpskoga pješački Neišlotski polk, koje za to, da bi se narod uvjerio, da se Rusija Srba primila, koje pak i radi neprijatelja Srpskijeh; no on se nigdje nije tukao s Turcima, nego je razdijeljen sjedio u Bijogradu i u Šapcu, dok se 1812 godine, poslije mira Bukreškog, opet mije vratio na brag.

| i

KNJIGA O (Miodrag Popović

Monografija — kakvu nismo imali. Nismo je imali ne samo po tome što o Đuri Daničiću nije bila napisana nijedna iscrpna studija, već i zato što su monografije kao ova najređe u svojoj vrsti. #)

Na jednom mestu u ovoj poetski napisanoj knjizi gde je sebi izuzetno dozvolio školski izraz dr. Popović kao da se izrekao: Daničić to je epoha.” Zaista, u Daničićevoj biografiji kulturni istoričar je prikazao pre svega jednu epohu srpske i jugoslovenske prošlosti, dao neobično upečatljivu sliku našeg života za otprilike jedan vek' unazad. Ređak poznavalac istoriskih, mnacionalnih i kulturnih prilika u prošlom veku, Popović ume da izabere rečite a malo poznate činjenice, ume da ih suoči na jeđan dramatičan način i da iz obilja podataka izvuče umivenu i bistru viziju. Njegov intuitivan pogled na prošlost, premđa je satkan od autentične građe, izlazi iz okvira istoriske hronike i prelazi u krug stvaralačke imaginacije.

Danas, utančan sluh možda neće moći đa primi poneku reč ili opasku na račun Daničićevih suvremenika, Nekoga će neprijatno darnuti pokoja opora reč o držanju Vuka Karadžića ili kneza Mihaila u ođređenim situacijama, negativan portre koji je dobio profesor Vukomanović ili movinar Miloš Popović. Zacelo, autor nije bio bolećiv prema oreolima kulturnih zasluga i nacionalne slave. Poznato je da slike iz privatnog života nosilaca kulture nisu uvek najbolji putevi u kulturnu istoriju. Pa, ipak, čemu obarati oči pred senkama velikih? Dr. Popović — kao što nije apriorno uzdizao zasluge zasluže nih nije bio ni konvencionalan u

osuđama. Ako se u Knjizi mogu uočiti izvesne „pristrasne boje u osvetljavanju ličnosti i zbivanja,

onda je to ona vrsta subjektivnosti koja je obeležje njenog žanra, to je vrlina i ograničenost okvira Književne biografije. Miođrag Popović je u toj meri umeo da doživi ličnost čiji životopis sastavlja da je čitav svet ljudskih odnosa i vidika „uspeo da propusti kroz prizmu Daničićevih ·po= gleda. Ponekađ je ta prizma bila zamagljena — biograf se nije Klonio đa i to pokaže. Stari vitez demokratije, Demičić pod starost nije mogao đa prati nova sazvežđa ma društvenom horizontu: biograf je ovđe zauzeo kritički stav, ali i tađa bi imao

i »Nolit«, Beograd, 1959)

ĐANICICU

: »Đura Dani čić«

razumevanja da je sve, ipak, moralo biti tako kako je bilo.

Poznavaoci rađa Đure Daničića vi deće u. knjizi Miođraga Popovića živu sintezu svih dosadašnjih radova o Velikom naučniku i elemente studije koja još nije bila napisana, Oni koje, interesuje književnost biće prijatno iznenađeni da ova studija deluje kao dobar roman: roman o životu koji je naizgled bio sušta suvoparnost, ovejana kabinetska monotonija. Sav između gramatika i fi ioloških polemika, povijen nad sred= njevekovnim »srbuljama« ili nad ce“duljicama s ispisanim rečima, okružen đacima ili pritisnut samoćom, ovaj »poslednji naš inok i prvi mo=., derni naučnik«, Đura Daničić je proveo vek lišen spoljne dinamike, pro~ . živeo život oskudne dramatike sa eksterijerom tri četiri grada na Savi i Dunavu. ; }

Kao pripoveđač, Miođrag Popović ne primenjuje stilske arabeske. Možda se u njegovoj ozbiljnoj prozi jedrog jezika ne može sresti nijedna slobodnija metafora. No on ume da istakne pođatak „Koji po sebi ima simbolički značaj što se široko preliva i plavi tekst gustim metaforičkim smislom. Među fakvim simbolima javlja se uvek nanovo Dunav. Reka koja svojim okukama · zapljuskuje Novi Sad, „rođno mesto Daničića.* Reka koja protiče Kkroš slovačku Bratislavu, Požun, kako su zvali ovo mesto Daničićevog školo> vanja. Niz koju se spuštao netrpeljivi mađarski šovinizam. Na kojoj su ga zatekli otsudni dani: »I ime i jezik i reku rodnu hoće da mu uzmu. Da ne budđu njegove ni vođe snene, ni muelođije devojačke što su na rečne falase isplovile iz tamnih dubina ili dđotekle ko zna iz kojih srpskih davnina. Zalazio je u devetnaestu« U Beču, javljajući se kao zreo pisac, pod imenom junaka na. rodne pesme, mlađ čovek je opet iz”. lazio na obale, nešto tešnje primaknute, doduše, ali obale iste reke čija je voda vukla u Domovinu, i dalje. Bila je to reka u koju se uliva Sava sa svojim levim i desnim pritokama. Široka, tiha ravničarska voda koja . dolazi iz Evrope na Balkan, koja nas spaja i teče bez stanka ... Zaista, ako je iko primio nešto od njene tihe postojane stihije — onda je to bio Đura Daničić.

Iuo TARTALJA

ČEMU NAS UCE „TRI ANE“

Statističari kažu da su „Tri Ane” naš stoti igrani film. To je za domaću kinematografiju impozantna čimjenica, jer mi smo počeli da pokrećemo kameru tek 1945 godine. Doduše, razvijenije kinematografije prave godišnje preko tri stotine igranih filmova, ali ih prave već decenijama.

„Tri Ane” su, dakle, naš jubilarni film, Ali, odmah ću reći, nisu na jubilarnom nivou. I ne samo to: taj film, valjda ironije rađi, kao da hoće da nam kaže da se ne zanosimo mnogo, da iako smo napravili sto igranih filmova još treba učiti.

Pa, čemu nas uče „Tri Ane”?

Zanat, usko shvaćen, očigledno znamo, Tehnički gledano, „Tri Ane”

su korektan film, Baš kao i mnogi

njegovi prethodnici, jer već odavno znamo tehničku magiju filma.

Ali zanat, u jednom širem tumačenju: kreativna tehnika — ako se

tako možć reči, taj i takav zanat ·

nažalost dobro ne znamo.

TEL. Ane” SO pokazuju... \

Retko koji domači film ima jasnu i sigurno vođenu priču. Da se razumemo, pod jasnu ovde mislimo na kompoziciju koja ne pati od digresija, od stranputica, od opterećenja mnoštvom sporednih linija, Znači, ne samo da je scenario, uopšte gledano, još maš problem br. I, nego je i scenariski zanat jtekako problematičan „kod mnogih pisaca. Dilema: šta je važnije — imaš li šta reći ili umeš li govoriti, koja se često naglavu postavlja ,kod nas postoji samo utoliko što mi (preko dozvoljene granice) ne umemo da koncizno i dram ski iskažemo ono što imamo da poručimo. Kod „Tri Ane”, na primer, nema bukvalne nejasnoće. Ali pisac nije jasan u svom dramskom

metodu. Još tačnije rečeno, pisac

nije umeo da misli filmski, bar ne dosledno, od početka do kraja. Svi znamo da film govori pre svega slikama, ali kad pišemo za film onda kao da to zaboravimo. Ustvari, mi idemo linijom najmanjeg otpora: koristimo sili pozorišni metod, ili pripovedački, romansijerski ponekad ( i to je „još najmanje nesrećno jer, smatram, romansijerska dramaturgija je filmu bliža nego teatarska — ali to je tema za sebe), koristimo čak i re-

portenski metod, kao što je slučaj

najeklatantnije ·

5 „Tri Ane”. Zanimljivo je da film „Potraži Vanhdu Kos” ima istu grešku: pričam-ti-priču kompoziciju. Manje-više to je reportaža, baš kao i u „Tri Ame”, Slike ne govore same po sebi, nego je govor, priča, ilustrovan slikama, A to je metod stran filmu.

S druge strane, ono što u „Tri Ane” nije reportaža jeste — pozorišna scena. I to čista, autenmtična. Dakle, nimalo asimilovana, A to je strano telo u filmskom organizmu. Samo, to sve ne bi pomenutom filmu tako presudno štetilo da je komponovanje intenziteta i interesa za junake i njihove sudbine bilo koliko-toliko dramsko, Ovako, s metodom „nabrajanja, ređanja slika i podataka, postigao se samo prividno filmski inmtemzitet, samo lažna građacija interesa. I to je filmu slomilo kičmu.

Nesumnjivo, Ahilova peta domaćih scenarija je filmsko kazivamje, Kako slikama govori ti, a ne govor slikama ilustrovati?

Kako klasičnu podelu na uvod, zaplet „kulminaciju, rasplet i zakljuČak zadržati a ne biti pozorišan? Kako romansijerski bogato kazivati i objašnjavati a ne biti preopši-

ran i dosađan, a ne biti razlomljen na mnoge linije? Kako atmosferom

postizati temzijui relaksiju? Kako.

junake u akciji razotkriti? Kako...?

Nesumnjivo, to sve još ne znamo. Gde-gde nam pođe za perom, ali s mukom, s naporom. Ali nesumnjivo jeito da se svemu tome možemo naučiti, Samo, izgleda, nikako da shvatimo (nekima neugodnu) isti nu: scenario je pre sirovina za film, pre tehnički prigotovljena (inače) plemenita materija, nego što je umetnost za sebe, literatura dakle.

Samo, to nikako ne znači da se može bez dara, bez kreativne snage!

Ljubomir RADIČEVIĆ

Roman Džeka Kernaaka snimlien za film

Poznati roman jednog od najemimnentnijih pretstavnika američke »pretučene« generacije u Književnosti neđavno je prenet i ma filmsku traku, Film je zadržao isti maslov kao i knjiga i pođ imenom »Pođzemnici« doživeo uspešnu premijeru na Brodveju. Glavnu ulogu wu filmu ftumači MLesli Karom, „a režiser je Džordž Rič, koji je i sam jedno vreme bio vbitnike, Da bi pojedine scene što vernije snimio, „režiser je kameru sakrio u jednom kamionu ma ulici, tako da su prolaznici postali nesvesno odlični statisti za scenu Koju su glumci glumili pred njihovim jačima. U jednoj sceni Lesli Karon skoro naga je protrčala ulicama na opšte zaprepašćenje mirnih šetača, koji su to »odgIumili« sasvim verno jer nisu Imali pojma đa se pređ njima snima film. Inače je i sam auior Keruak izjavio da, je zađovoljan ekranizacijom njegovog romana, koja je sa pDuno sreće i umešnosti priveđema kraju. |

KNJIŽEVNE NOVINE