Književne novine

s \

PREVEDENI ESEJ |

Leonard FRANK

Želeo bih samo da dam mekoliko upunistava iz piščćeve radionice — ne za one prosede glave koje to već odavma znaju, — nego baš za mlade naraštaje. Pisac mora da ima malo onog »nečeg«, šlo se ne da maučiti, šio mu mora biti svojstvemo, ali to je samo nekoliko- procenata u celokupnom stvaranju pisca, Sve ostalo je rad, težak rad. Ja i danas još svaku stranu pišem po deset puta i mnogo puta radim i po pola

na jednoj rečenici.

Pre nekoliko decenija posetio sam svog prijatelja Johanesa R. Behera u Minhenu. Onda je njemu bilo 17 godina. Upravo je prekmcavao pisacom mašinom dve strofe jedne pesme. Kad sam ga ponovo posetio medelju dana kasnije, om je još uvek tesao te iste dve sirofe.

Pisanje mije lako,

Trebalo bi da pišemo tako jednostavno, tako jasno

da i prost čovek mogne bez muke svaku rečenicu da ·

razume. Ne čitalac, već pisac mora taj posao da svrši. Da napišeš jedan istinit izveštaj o stvarnosti u vomanu — to nije moguće. Prepisana stvarnost ne može delovati istinito. Kad bi neko pokušao da naslika šta dve osobe n jednoj sobi ili šumi za deset minuta dožive, sve, šta misle, osećaju, čuju, vide, kažu, prećute čega se sećaju, šta zataje — ta verna shka stvarnosti tih deset' minuta morala bi da ispuni nekoliko stotima stranica, U svakom slučaju, da se dakle samo jedan jedini delić stvarnosti mogune izraziti, treba i taj naslikani delić da bude neistinit, Stoga me smemo jednu figuru iz romana tako da pretstavimo je ta osoba m stvarnosti bila i ponašala se.

Postoji samo unutrašnja istina. Samo wnnhrašnja slika koju imamo i stvorimo o liku iz romana, mestu dogačaja i situaciji, — jeste istinita i nekako ma tajanstven način izlazi, kao da je sve tako w stvarnosti i

Ko ne može da stegne srce pa da mnogo jzostavi, mora još mnogo da uči, Znati izostavljati, to je umetmosk U brzom dvadesetom stolećm može svaka tema romana da se savršemo sažme ma 300 do 400 strana, ako uspeva da maslika uvek samo najbitnije od prizora i situacije jezikom jasmim i jednostavnim, samo ono što je karakteristično za osobu o kojoj je reč a ipak da postimme da izgleda, kao da je mirni tok sebe nastao. Tada se čitaocu ta novostvorena stvarnost od koje prije ništa nije postojalo — čini tako sama po sebi razumljiva, kao da je

priče sam od

prava stvarnost,

ZOO UR

SVETLOSTI I SENKE (u Ateljeu 212). Prikazivanje Lebovićevih dram skih minijatura („Hiljadite noći”, „Svetionika” i „Snežne padine”) je zanimljiv eksperiment, koji o-

_PISANJE JE RAD

Jedan, ma taj način napisan roman može neuporedivo više da sadrži živomih zbivanja i ljudskih sudbina, nego li jedan opširno napisani roman wu iri sveske o istoj temi, i jače će vezati interes čitaoca. Ali je neuporedivo više potrebno predanosti vadm za taj skraćeni roman nego za onu debelu knjižurinu. Pisac romana koji tim spartanskim metodom mnogo odbacuje a ipak samo toliko, koliko treba, takav pisac ima pravo da pozavidi jednom rudaru.

Dugačka opisivanja prirode ne mogu zadržati či-

_laočevu pažnju. Romanopisac koji ne ume sa dve re-

čenice da opiše predeo tako plastično da ga čitalac i vidi i miriše kao da stoji usred njega, mora odlučno da izbegava opisivanja predela.

Autor ne sme svoje mišljenje da iznosi u romanu, On treba da stoji iza svog dela. A. ako želi svoju mudrost da iznese, mora uvesti jednu aktivnu osobu u roman koja će te mudrosti izgovoriti.

Filozofske rasprave ne spadajm u roman, Ko hoće da čita filozofske vasprave, čita filozofe, A. filozofija jednog romana mora biti sadržana u oblikovanoj ceini. Kad bi romanopisac čekao na inspiraciju ne bi nikad nijedno delo završio. Retko se javlja inspiracija i nikad sama bez saradnje autora, Ona se javlja za vreme samog rada i kroz rad. Inspiracija je dar koji tek nakon dugog upormog sedenja nad radom dolazi kao dar. Spoljašnja vadnja i napeti događaji, ako

se zbog teme ne mogu mimoići, ne bi trebalo da imaju

u romanu više značenja, nego što ga ima — recimo boja istismuta iz tube na paletu, koju će slikar tek da upoirebi za svoju sliku. I samo savršeno oblikovanje glavnog junaka još mije umetnost. Umetnost je Neiskazano i na neki tajanstvemi način ipak Kazano, žto .bez reči provejava između redova i pod stalnom kontrolom razuma izaziva osećanja koja pogađaju čitaoca pravo u srce,

Mnogo pisaca je napisalo rečenicu: Nebo ie bilo plavo. Velika je umetnost ako postignete da se pred čitaocem iznenada otvori plavi nebeski šator, A. lo se postiže kad ta jednostavna rečenica »Nebo je. bilo plavo« stoji w slikanju prirode na jedino pravilnom mestu. Pola retka prerano ili prekasno — to su onda samo četiri reči koje ništa ne kažu.

Za mlade naraštaje pisaca neka bude jož jednom rečemo: Pisanje w 99% nije ništa drugo nego rad,

težak rad.

lo na pozomici i proceni da li ono dabranih simbolističkih ili grotes- čarskog stoleća,

ima neophodnu scensku dimenziju. knih pri biti preobraž Evripid ić igeniii (minijature 5 prvobitno BiBaćiyu zbilihi MB O preobražen u o- ivripidovu „priču o Ifigenijimom radio i Lebović je uporedo sa nji» Reditelj Ognjenka Milićević, ko- moću p O ja se, tramsponujući jedan umetni- vljen. Sc čki oblik u drukčiji međijum, našla miđinog Kipa, Prva minijatura — „Hiljadita pred velikim: teškoćama, nije s podnoć, — je pričao dvojici prijatelja, jednakim uspehom koji su dobili mogućnost da nekim minijature. U „Hiljaditoj noći” in- verovanje u apsolutnim dđobročinstvom usreće teligentno · izgovorena

hovim emitovanjem sazrevao ka dramski pisac).

.i Orestovom bekstvu iz Tavriđe po-

tom, uđahnuo novu dušu starogrčkom mitu i podredio ga „najdubljim duhovnim zahtevima romanti-

suštinsku čovekovu replika je dobrotu. U Geteovoj drami, Ifige-

koje jć čine važnom Karikom ti postepenoj evoluciji evropske intelektualne drame. U „Ifigeniji” se ispoljava „Warakterističan interes za klasičnu mitologiju, i nastojanje da” se mitološke teme naročitim načimom interpretiranja ponovo uključe u duhovnu osnovu evropske kulture. Geteova drama donosi neku vrstu intelektualne diskusije, i u komađu misaone spekulacije teže da zauzmu mesto neposredne dram ske akcije. Govoreći jednom o Šileru, Gete je napisao „da je filosofija ranila poeziju i odvela pesnika shvatanju po kome je iđeja daleko iznad cele prirode”. Sa nešto pronicljivosti lako ćemo zaklju čiti đa se ove Geteove reči ustvari mogu odnositi i na njegovu „Ifi geniju na Tavriđi” Najzad, potsetimo se Koliko je velikih dramatiča ra našeg stoleća težilo idealu tako savršeno ostvarenom u ovom Geteovom komađu: da simbolična akcija bude nenametljivo 'konkretizovana a karakteri neupadljivo ogrnuti odećom iđeja.

„Ifigeniju na Tavriđi teško je scenski realizovati jer klasicistički i romantičarski elementi obrazuju u njoj jednu mutnu bujicu, koja tek pri kraju komada dobija izrazito romantičarsko obeležje. Sredina u kojoj se odigrava zbivanje i ličnosti drame vezani su hiljadama niti za antičku epohu ali su pritom osnovni unutrašnji sadržaji romantičnog karaktera. Rešavajući taj problem, reditelj Branko Gavela je imao zanimljivu ideju: za protagoniste je izabrao uglavnom glumce snažmog romantičarskog temperamenta (Jovana Milićevića, Stojana Dečermića i Marka Tođorovića) i nametnuo im glumački postupak, u kome su svi spoljni znaci psihološkog doživljavanja strogo stilizovani u duhu naših pretstava o antičkom svetu. Istovremeno, sistem stilizovanih gestova i mimike — koji su katkad pretstavljali divne pantomim ske minijature — 3Kontrapunktski je dopunjavao precizno recitovane dijaloge ili imtemsivna unutrašnja

DUŠAN DŽAMONJA: NAPUŠTENA NEVESTA

«O aun

— na drukčijim osnovama — refor matorska ulbinha Šoovog bića. Moramo, takođe, zapaziti :an se ii Ssobina sa sticanjem uspeha, at- . ı stva i intelektualno ztelonti rein- Takav događaj beše premijera kamnirala u izrazitoj sklonosti za novog dramskog dela najistakmiučistim. moralnim strastima. tijeg slovenačkog dramatičara dv. Razumemo li na ovom mestu da su- Bnatka Krefta „Balađa o poručništinu Šoovih drama određuju kon- ku ji Marjutki”. Autor ovog znaflikti koji se odigravaju u mental čajnog dela, poznat i kao režiser, noj sferi, i uočimo li da je men- književnik i u poslednje vreme pro talna akcija nedovoljna za form!- fesor za rusku literaturu na Ljub-

POZORIŠNO | PISMO |} LJUBLJANE

| Pozorišni život u Ljubljani, i Uopšte u Sloveniji, odvija se sa sve većim intenzitetom. U OTR) gta

de je prva pretstava na slovenaćKosi jebiu bila baš u godini kad je u Parizu izbila velika građanska revolucija (1789), oseća se sve više postojanje pozitivne pozorišne tradicije. U ovoj sezoni rade, poređ dramskog i opernog Narodnog pozorišta, Gnadsko pozorište, zatim Eksperimentalno pozorište, koje de li svoje prostorije u bivšem monastiru nemačkih vitezova sa Omladinskim pozorištem, a upola diletamtska Šentjakobska scena, koja je započela s redovnim sezonskim nadom već odavno pre Drugog svetskog rata, takmiči se u poslednjim gođinama sa Zanatlijskom scenom; i ova potonja ima danas već svoj ređovni repertoar i okuplja oko sebe publiku koju umetnička pozorišta još nisu mogla da zahvate. Repertoarska politika većine ovih pozorišta pokazuje savremenu orijen taciju, a prve izvedbe domaćih dela uvek su više ili manje događaj u hronici ovog nabujalog pozorišnog života.

psihološka strujanja. Jednom reči, ranje karaktera na pozornici, shva- ljanskom univerzitetu, stekao je tanano | harmonično preplitanje tićemo da je fantastična legenđa mmogo priznanja — i, u inostranmnogobrojnih elemenata pozori- O orleanskoj devici, koju je Šo 2- stvu — sa svojim čuvenim dram8a~

šne pretstave neobično je potsećalo na neku divnu simfoniju u ko

Tri intelektualne drame

mogućava jednom mladom drama- usmeravati ka pisanju snažnih zre tičaru, da u vreme "traganja za alističkih drama, u kojima će svasopstvenim izrazom, vidi svoje de- kodnevni život pomoću pažljivo o~

joj je sve pođređeno konačnom rasplamsavanju određene ideje. Promišljenost Gaveline · režije najpotpunije se izrazila u glumi Marije Crnobori. Tokom prva če> liri čina, Ifigenija Marije OCrmobo-

are i o Orestovom ozdra zj osmi' i tid"'Bs{0ljen6pi" krddem" Meta“ ri nedvosmisleno je pripadala an

čkom podneblju: glumičini gestovi

Ma ODO RASU je aONoN je- i mimika potsećali su na ritualne om visoki om poukom, obređe i samo se povremeno u durežirala sve tri kroz koju probija romantičarsko bini njenog bića naslućivalo užare-

no strujanje strasti; u petom činu međutim, 'emocije su naglo

čovečanstvo i ubrzo otkrili jalovost bila osnovno „izražajno sredstvo, nija odbija da prevari varvarskog provalile kroz prirodne gestove i

takvih nastojanja; druga minijatu- dok su gluma i mizansem blago stira — „Svetionik” — nas uverava lizovani u duhu rešenja koja zakroz jednu koliko realističku toli- hteva realizacija bajki. Lebovićevo

kralja i apelujući na njegovu do- mimiku, i objasnile ono konačno brotu uspeva da u njemu probuđi

trijumfovanje Geteove romantičar-

samilost i sažaljenje. Kroz Ifigeni- ske minijature — kontrapunktski

ko simboličnu igrariju đa i dana- delo je tako sveđeno na intelektu- jinu pobedu Gete slavi svoj Pi ~ u x | J nOVO rdnost šnju generaciju prožima humanisti- alnu dimenziju i pritom je izostala stečeni princip po kome čovek za- Odbičeija. Car ta ab S i i AIU

čki ideal minulih epoha; najzad, ona atmosfera tajanstvenosti, ko treća minijatura — „Snežna padi~ u ovom slučaju jedino može da p na — govori o dvojici unesreće~ krene gledaočevu (ili nih ljudi, goniocu i progonjenom, imaginaciju, Međutim, koji su u besputnoj zimskoj noći pađini” Ognjenka Milićević

otkrili u sebi jednu (po autorovom našla nenemetljv pealistički „tre. jj d : mišljenju) večnu konstantu života: tman, koji je ODUBVA Spbtižio o kojoj jeyGeta doonija peyao:

svoju humanu ljudsku prirodu.

obične okolnosti i dospevaju u mo- stva. ralno-psihološke dileme, u Kkojima

ličnosti đa bi tek tako ispoljili

svoje suštinsko jezgro: izvesnu jednostavnu dobrotu. Lebovićevo de-

ićevim dramskim skicama ustvari nedostaju ubedljiva drama~

likog stepena dramske napetosti, slovenskom dra'

a za ishod služe jednostavni naivni Geteova „Ifigenija na Tavridi” je obrti, koji ne proizilaze iz emotiv- nastala u yreme pesnikovog boravnih ili psiholoških nužnosti, već ka u Vajmaru, u doba Geteovog jedino posvedočavaju piščevu veru prijateljstva sa gospođom fon u mogućnost srećnog raspleta čo- Štajn i putovanja u Italiju; teško je pouzdano reći koja je od tih oS druge sirane, Lebovićev dra- kolnosti (odgovorna dužnost na pomaturški prosede varira od apstra četku zrelog doba, poznanstvo sa kine uprošćenosti do naturalističke umnom ženom i upoznavanje podnaglašenosti. „Hiljadita noć” je, neblja tako srećno uravnoteženog) naprimer, savremena bajka u ko- prouzrokovala ono duboko Geteovo joj su elementi fantastike podre- poniranje nad „sopstvenom prirodeni dokazivanju autorove teze, dom iz koga su nastali misaoni pri čemu scemsko uobličavanje' komadi „Ifigenija na Tavridi” i dramskog kretanja i piščevih sim- „Torkvato Taso”. Ne upuštajući se bola neminovno otkriva izvesnu u dalja nagađanja, utvrđimo da je pravolinisku misaonu „uprošćenost „Ifigenija na „Tavridđi” najzrelije (priljkom izvođenja „Hiljadite no- Geteovo pozorišno delo i istovreći” na radiju, slušaočeva mašta je meno najbolja romantičarska drapotsticana svojstvima jednog dru- ma, S druge strane, svojevremeno gog medijuma, sredstvima koja su je primećeno da se „promantičarski tu uprošćenost preobražavala u pre postupak sastojao, u apsorbovanju imućstvo dela). Naprotiv, u „Sne- jednog prastarog i objektivno požnoj padini” je zasnovana jedna stojećeg sveta kao materijanaturalistička situacija i pažljivo la za foFmulisanje novih subjek- · Su ocrtana dva izrazita ljudska ka~ tivnih emocija, koje će dati drukči- · raktera a reflektovani život nije je obeležje drevnim pojavama i. nasilno utisnut u okvir neke poje- Stvarima. Takav jeđan drevni sve Gete je pronašao u Evripiđovoj

| o „Ifigeniji na Tavridi”, koja obravrednost „Snežne padine” sugerira đuje antički mit o prokletstvu Apdmisao da Lebovićev razvoj treba gamemnonovog doma, Gete je, pri

vekove životne avanture.

dnostavljene . sheme, Umetnička

KNJIŽEVNE NOVINE

; U glavnim ulogama su sa uspelaraju svoj odnos Prema tuđoj pm pagtupil Nikola Popović i Ne: tor Starčić: Nikola Popović je inteligentno „usklađivao stilizovanu lo ne karakterišu, dakle, naročita Spoljnu ekspresiju sa unutrašnjom filosofska dubina i originalnost; uz istinom lika, a Viktor Starčić je oto ubrzo nam „postaje jasno da tyarjo dve minijaturne studije karaktera, odlično prilagođene usloturška razrešenja: situacija je u Vima kamerne pozornice.

svakoj minijaturi dovedena. do ve-– IFIGENIJA NA TAVRIDI (u Jugo-

fo je likova i tanano prepli- „Svaki ljudski greh Sve tri Lebovićeve dramske mi- O a Bujebbat 4 istovde: ? s nijature imaju sličnu dramaturško- meno sugerirao obilje neočekivanih filosofsku konstrukciju: mali obi- asocijacija, koje su nas odvlačile ni ljudi prolaze u njima kroz ne- u neispitana područja našeg isku-

pozorištu).

~

ja dobija spasenje samo pomoću samo SVETA JOVANA (u Narodnom po a po- odricanja i pravednosti. U skladu zorištu). Da bismo razumeli „Sveslušaočevu) sa takvim shvatanjem, staro pro- tu Jovanu” moramo uočiti da je u „Snežnoj kletstvo koje lebdi nad Orestom tokom života Šo neprestano ispoje pro- je pobeđeno dubokom čovečnošću, ljavao naklonost prema izuzetnim

ljuđima, koji su opsednuti nekim višim duhovnim ž„iljevima. Lako ćemo pogoditi da je ta Osobina „u-

Izmiruje se čistom humanošću”. stvari prikrivala duboku nostalgiAli Geteovu „JlIfigeniju na Tavri- ju za mladošću, u kojoj je jednom đi” karakterišu i izvesne osobine, bila pokopana i ponovo utvrđena

_ OLGA JANČIĆ: GLAVA,

ja, i da razvoj

hološku dramu,

su dobacivali

nije dopustio da se Jovana nena- čne ljubavi, metljivo postavi u središte zbiva- trenutku kad se približi spas nja i prouzrokovao je izvesnu dram jedna lađa — svršava smrću porusku nekondenzovanost pretstave to kom pet prvih slika,

Vladimir, STAMENKOVIĆ

bradio u „Svetoj Jovani”, pružila mya „Velika buma”, „Celjski grofomogućnost za uspešno rešavanje vi”, „Malograđani”, itd. Njegovo osnovnog problema šoovske drama- najnovije delo, kome će uskoro pri turgije. Prenoseći istoriski trenutak poznog srednjeg o životu ı sudbini velikog pesnika veka, u kome su preovlađivale o- pPrešema, interesantno je i sa drapasne fanatične prirode (koje sU matsko tehničke strane. Kao svojestrasno identifikovale svoj život sa dobno Milan Begović u svome delu svojim verovanjem), So je uspeo „Bez trećega”, koncemtrisao je i da se na sceni prirodno razvijaju Bratko Kreft svoju scensku baladve amtagonističke ideje otelotvo- du samo na dve osobe koje ispunja reme u ljudima, i istovremeno iz- vaju čitavo veče i zbog toga treba begao da ličnosti j kao mehamičke marionete ili piš- zivnija, kako bi dva sata uzastopce čevi glasogovornici. Međutim, S pra privlačila punu pažnju publike. 1I vom ćemo zaključiti da u „Svetoj u jednom i u drugom pogledu đoJovani” ne postoje karakteri kakve živela je Kreftova drama u Gradje poznavala klasična dramaturgi- skom pozorištu potpuni uspeh. , komada proizilazi Što se tiče motiva ove scenske iz neprestanog sukobljavanja razli- balade, on je uzet iz jedne dosta čitih ideologija. Tačnije rečeno, za~ poznate pripovetke sovjetskog piključićemo da scenska ubedljivost sca Borisa Lavrenjova. Krefti sam dela ne proističe iz živog i istini- kaže u uvodu da je ovu građu utog osvetljavanja ktera, već iz veštine sa kojom Se pjsca i samostalno je obrađio kao ideje materijalizuju i potom suprot kakva «građu iz istorije ili mistavljaju jedna drugoj. Najzad, ne tojogije, ravnajući se po Molijeru, ćemo biti daleko od pomisli da su Šekspiru i drugima, koji su takođe Šou duhovne suštine bile važnije obrađivali već pre njih obrađeod materijalnih otelotvorenja, i ne dramske motive, Zaista, sam oda je u „Svetoj ljudskog bića jedna ideja stavljena značajniji je način kako je drama na probu istorije. Međutim, reditelj Hugo Klajn dao tipičan scenski karakter i ponije sagleđao iz takvog ugla „Sve- sebam život izvesnim „situacijama tu Jovanu”. Reditelj je Šoovo delo iz pripovetke i kako je umeo da sa tretirao kao izrazitu realističko-psi dijalogom izrazi značajni „konflikt koja „povremeno između dvaju različitih kamaktera, ima komičan prizvuk. U pretstavi prošlosti i pogleda na svet, te prose isuviše osetila ređiteljeva ruka, žeo ovu sliku neobičnih ljudskih koja je pažljivo obrađivala razno= sudbina sa iskrenom i dubokom like detalje: s jedne strane, veči- humanošću. na ličnosti (u prvom redu Jovana, episkop Košon, Inkvizitor, Stogam– se na jednom malenom ostrvu Aber i Bastard orleanski) precizno ralskog mora gde se nakon bure je naslikana pomoću obilja reali- i brodoloma nalaze jedna boljševičstičkih pojedinosti i pažljivog pre- ka partizanka i jedan belogardistiuveličavanja tek naznačenih psiho- čki oficir, dakle dvojica očitih i loških svojstava: isto tako, reditelj nepomirljivih neprijatelja. „Ostaju je pedantno obrađivao odnose među sami samcati na ostrvu, u zimstvarao atmosferu i sko doba i jedva pronalaze skromnastojao da scensko zbivanje pul- no sklonište u jednoj ribarskoj kro sira vizuelnom i emotivnom sna- vinjari. Belogardistički poručnik je gom. S druge strane, karikaturalni intelektualac, koji je više slučajno elementi su imali ili ulogu zabav- nego smišljeno upao u vojsku renih spektakulamih međuefekata ili akcionara, prijatelj knjiga i ljubiponeku standardnu telj lepote, a Marjutka je obična socijalnu parolu. Imali smo utisak devojka koja je na sebi doživela da su detalji apsorbovali svu redđi- sudbinu proleterske dece i fanatiteljevu pažnju, i da su im žrtvo- čno se zagrejala za socijalno oslovane strasne šoovske intelektualne bođenje rađnog naroda. Poručnik diskusije i ona misaona napetost, je zapravo njen zarobljenik i ona koji bitno karakterišu komađe en- bi trebalo da ga dovede u svoj gleskog dramatičara i približavaju štab, da se nije desila nesreća na nas večnim pitanjima o suštini eg= moru. zistencije i prirođi ljudskih odno- „Bratko Kreft je izgrađio svoju sa u društvu. Slične slabosti pratile su i kre- čne situacije, u kojoj se nađu mlad · aciju Milene Dapčević. U tumače~ muškarac i mlada žena, nego i na nju Milene Dapčević, Jovanin lik je velikom konfliktu · između dvaju bio sastavljen od mnoštva efektno posve različitih karaktera i suprot pronađenih spoljnih detalja (hoda, nih ideologija. Ove se isprva sukoglasa, karakterističnih gestova) i bljuju u jakim dramatičkim \ sutanano uočenih nmsiholoških obele~- protnostima da se onda smire požja (priprostog šarma, neke tvrđe moću Erosa koji gotovo neminovno upotnosti i izvesne doze frivolno- interveniše u ovom ideološkom kon sti) ali mu je nedostajala okosnica fliktu između dvojice ljudi, od kooko koje je Šo izgradio Jovaninu jih svaki znači svoj svet i za količnost: ustreptalo halucinantno vi jima stoji gotovo neizbeživa smrt. zionarstvo i strasna vera da svet Imajući pred očima Euripidove uzo mora biti uređen prema slici vla- Te tragike ljudskih sudbina, Kreft stite duše. Najzad, takav postupak je Sa istančanom. psihologijom pri-

nas u mračan družiti pomalo već svršenu drami

komađa deluju da bude i radnja ı gluma što inten

ljudskih kara zeo slobodno iz pripovetke ruskog

Jovani” umesto snovni motiv nije mnogo važan;

tičar svojim originalnim zahvatima

Radnja Kreftove drame dešava

dramu ne samo na temelju neobi-

kazao tragičnu lepotu ove neobikoja se u konačnom

Čnika, koga ubije Marjutka, jer se suviše uzrađovao da je lađa baloNastavak na 10 strani

Božidar BORKO

7