Književne novine

(„Poniženje Sokrat

Pred sam rat (1940), dok Ranko .Marinković još nije bio izdao nijednu knjigu, Ivan Goram Kovačić rekao je za njega sleđeće: „Bogat realist, invenciozanm, okrutam analizator, s prim jesama fantastike, oštroumam,

jeđak satirik, prozaičan lirik. To su naoko nezdruživi začeci buduće jake lićđnosti, Mo-

žda će čvršćim spojem tih začetaka, pod vodstvom jednoga od njih (ođ kojih bih ja volio đa veću ulogu, nego što su je dosad imali, zauzmu lirik i realist) kompozicija Marinkovićeve proze dobiti na čvrstoći, forma na f{iksažu, zahvat na zamahu, satira na humanosti, analiza na poetičnmosti, a stil na odmjerenosti”. Pođemo li od ovih Goranovih zaključaka, nagoveštaja. i želja, doći ćemo do uverenja da je Ranko Marinković, od tada do danas, ostao, uglavnom, smalitik i satirik, spojivši s tim i svoju nagoveštenu realističnost, Možđa se o celovitosti ličnosti Ramka Marinkovića kao pisca određemije ne može govoriti mo sada povodom knjige „Ponižemje Sokrata”; tu ga se upravo može sagleđati i doći do novih saznamja o njemu, do kojih reni-

jedan kritičar. Jer, ni „Proze” ni „Ru-

je nije došao mi njegov ke” nemaju ovu celovitost, 8 tematske i metodološke strane, kakvu imaju pripovetke u „Poniženju Sokrata”. Od „Sanjive kronike” do „Oka božjeg” nižu se priče o jednim te istim ljudima i mjihovim sudbinama, o njihovu životu i svemu ostalom što ih u zaparloženosti svakodnevice susreće i okružava. Jedno lice pomenuto i načeto u jednoj pripoveci gotovo je do kraja sagleđano u drugoj: mai~.me;y-· dok ·je. jedno. lice u ·prethodnoj-priči . sporedno, ono je već u sledećoj centralno, mosilagr je radnje i nerazdruživi deo va rošice koju pisac želi da naslika. Slobodno se može reći da je „Poniženje Sokrata” hromika jednoga života, života naše poluinteligencije na našim otocima između dva svetska rata. Ranko Marinković je, besumnje, hroničar u najboljem smislu te reči, · onakav upravo kakav je Ivo An. drić u svojim delima „Na Drini ćuprija” i „Travnička hromika”. „Sanjiva kronika”, inače puna ironije na istoriju i njenu fakto grafiju, povest je zapravo piščeva rodnog otoka od prvih pomena o njemu pa sve do Prvog svetskog rata, Tom, pripovetkom Marinković je želeo da istakne kako se sve to .o čemu govori istorija samo moglo desiti, a ne da se zaista i desilo! Za njega je, u ovom slučaju, bilo važno da istakne koliko se istoriji može pristupiti s punim povetenjem, s predubeđenjem da je sve totako bilo. Pisac je svakako potcenio istoriju, ne maglašava– jući to uvek do kwaja i ne govoreći to otvoreno, no ostavljajući samom čitaocu da dođe do takva zaključka. Trebalo je to đa uradi da bi u ostalim pripovetkama pokazao pravi život, stavio ga nasuprot prošlosti, ko ju svaki istoričar prikazuje pre ma svome ličnom nahođenju. Zbog toga je i njegov način pri povedanja u „Sanjivoj Kkronici” potpuno drukčiji od onoga u ODsilailm pripovetkama. „Sanjiva Jerronika” je suya, faktografski dosadna i teta čitaoca da baci knjigu nastranu, jer je ubeđen da ni ostali tekstovi knjige nisu nimalo drukčiji, Međutim, kad se pređe na ostale pripovetke, utisak je sasvim drugi: Čitalac, naime, ne pušta Knjigu iz ruku sve do poslednje strani ce, U takvom načinu oblikovanja životne materije treba tražiti { sagledati umetničke vrednosti ovoga pripovedača.

Marinkovićevi ljudi potiču iz

različitih društvenih slojeva, ali

ipak treba maglasiti da i imteligentni i poluinteligentini, nedoučeni studenti, brijači, fakini i ostali — svi oni nose nekako ista obeležja, obeležja naših otočana ili, bolje, naše provimcije. Primenjujući čisto realistički metod, i analizirajući njihove potsvesti, Marinković je pokazao kako su i unutrašnja preži vijavanja i doživljavanja tin iju di mala, uska, bez jačih preloma, sem u. slučaju Mome iz hronike, ovde prvi put objavljene, „Mislilac mad osam grobova”, Već iz „Proza” poznata pripovetka „Ni braća ni rođaci” daje najširu sliku unutrašnjeg sveta tih palančana-otočana i njihovih međusobnih odnosa. Jedam mali uspeh u životu njima je dOVOljan. da preziru. sve i svakoga. U ovoj hronici ice Sabundalovića Marinković je izneo neobično veliku građu koja bi, sagledavajući još neke vidovc života provincije, dostajala za roman, Sve je tu svedeno na podmetanja za trenutke lične sveće, pa kada je i uhvate, dostigmu, oni nekako ne umeju da je zadrže duže, da joj se predaju, da je celovito osete, već su, u stalnom strahu da ćc nestati, večito prazni. Prikazujući te i takve ljude „takav njihov život i odnose. Marinković mne otkriva u suštini ništa novo, ali potvrđuje i ponovo naglašava kako se ljudi jedan od drugoga vrlo malo razlikuju i da je svaki život, ma koliko se živeo u ime mekoga ili nečega, upravo življenje samo za sebe i radi sebe. On je analizirao život svo jih otočana. u dvadđesetogodišnjem vremenskom. rasponu ispod zaustavljenog sata na ZVO niku svetoga Ciprijana, osetio svu jadnost takvoga bivstvovanja („Poniženje Sokrata”, „Balkon”, „Ni braća ni rođaci”, „Karheval” i „Mislilac nad osam grobova”) i, usto, nagovestio mogućnost menjanja toga života i dolaska nečega novog („Oko božje”).

Pripovetka „Mislilac nad Oosam grobova”, kojom je Marinković đublje ušao u unutrašnji svet, svojih ljudi i koja se Svojom umetnošću nimalo ne. razlikuje od ostalih, interesantna je s tematske strane. Tu je ispričama životna. tgageđija čoveka koji je sahranio sedmoro dece i Zenu, Pomirenost sa životom. onakvim kakav je i sa svim onim što život pruža — leži iu osnovi karaktera Mome, glavne ličnosti ove pripovetke. Njega, od malih nogu mažena i navikla na nerad i ođmaranje, život ne-

milice nosi, baca, udara i ubija a đa ni jednom rečju ili pokretom me pokaže svoje protivljenje ili bar mastojanje da svoj život koliko-toliko uzme u svoje Tuke. On to me čini, već, na kra. ju, razmišljajući („filozofirajući”), sumira sve i njegov jedini zaključak je: Da je bilo onako, ne bi bilo ovako! U svojim sta vovima prema životu Mome je pomalo papirnat, uza svu logic= nost njegovih zaključaka, Marin ković je u mjegovu slučaju Želeo da ukaže na pravi smisao života, jer je čovekov život neponovljiv i živi se samo jednom. Smisao života, prema 1Ome, nije filozofiranje no življenje, sadržajno, potpuno, srećno... U ovoj pripoveci smeta dorečenost, naime to Što je pisac re kao o svojoj ličnosti sve, gotovo je razgolićujući, Što je kod Ranka Marinkovića bila retkost ili- je uopšte „nismo susretali. Možda bi bolje bilo da je „Misliocu nad osam grobova”, na-~

stalom još pre rata, izostalo poslednje poglavlje, napisano sadn.

„Poniženje Sokrata” potvrđu-

' je Goranove zaključke. On je i.

ovde „bogat realist”, „okrutan analizator” i „jedak satirik”, jedino je u većini slučajeva izo stao „prozaičam lirik”. Sada, kada imamo pred sobom celovitu ličnost pisca, nameće se i pitanje regionalizma, kojega Se Uspeo osloboditi u nekim pripovet kama u zbirci „Ruke“. Pitanje regionalizma je najveći problem svih naših pripovedača, Dalmatinaca | naročito, kojima pripada i Ranko Matinković. On je sav na svom malom rodnom

COO

at, „Naprije s“, Zagreb, 1959)

otoku, sa njegovim ljudima i rijihovim svakodnevmim, ali ipak opšteljudskim | problemima.

Svet Marinkovićevih interesova

nja je, prema tome, uzak; mne proširuje ga, ali ga, što je svakako meobično važno i nužno, produbljuje. Time se on izdvaja

od većine naših savremenih pri povedača, (Čak mi u svojim dra

mama on se nije udaljio od toga svoga sveta.) u uskom. krugu tera pisca, hteo on to ili ne, ma ponavljanje. Marinković se još ne ponavlja, ali opasnost preti i na nju tre-

ba upozoriti. Po onome što je

dosađa đao, on je ipak više hroničar maše dalmatinsko-otočke palanke i to hroničar ranga Iva Amdrića i Isiđore Sekulić, Za našu savremenu literaturu to nesumnjivo tmmogo znači,

Tođe ČOLAK.

To obrtanje

RANKO MARINKOVIĆ

__L__L_LL u iuu„I„AIWĆWWwWNuNNNIUILANUNID, PLATON |. DJJALEKTIKA

(Platon: „Parmenid“, „Kultura“, Beograd, 1959)

izvesna ostvarenja ljudskog U ma ne govore samo o visokim intelektualnim dometima njihovih autora, već svojom pojavom blistavo obeležavaju pojedine epohe u istoriskom razvitku ljudske praktične i misaome delatnosti, Takva dela daleko nadrastaju vre me u kome su nastala. Ona pretstavljaju osnovna svedočanstva O nezaustavljivom progresivnom "hođu ljudske misli i akcije.

Ovi atrihuti mogu se — bez Ograđivanja — pripisati i Platonovom filozofskom dijalogu „Parmenid“. Međutim, za razliku dela slične vrednosti, ovaj mali Platonov spis odlikuje se, pored ostalog, i izuzetnom „preciznošću i suptilnošću u izrazu, vanrednom jezgrovitošću i sjajnom sintetičnošću. Najzad, po tome se ovaj dijalog razlikuje i od ostalih Platonovih većih i manjih dela,

Platonov „Parmenid” šeštruko značenje. Ipak,

2 Spava M Bio, bi i "Platon je — doduše nesvesno — verifikovao U slovljenost. svog sistema objektivnog idealizma celokupnim prethodnim filozofskim razvitkom, po sebno filozofiranjem pretstavnika elejske škole. Drugo, u pitanju je celovito i jeđinstveno sistematski izloženo svedočanstvo o — ne samo Platonovim +— nastojanjima i naporima da se čovekov odnos prema prirodi i društvu logički odredi. Više od toga, dijalog „Par menid“ potvrđuje stav da se ljudska misao — kao subjektivni odraz objektivne stvarnosti — u svom razvitku zakonito sukobljava s logikom samih stvari i 5 logikom konkretne ljudske praktične đelatmosti. i

Ta sukobljavanja znače osnovne tslove napredovanja ljudske misli i stalnog „postavljamja pitanja o zakonitostima razvitka i kretanja. Prvobitno se pošlo od elementarnih kategorija i parova kategorija. Kasnije, postepemo su uočavane i definisane ostale knmtegorije i njihovi međusobni odnosi. Stoga nije nimalo slučajno što se elejac Parmenid u tumačenju sveta opredelio za večno i nepromenljivo Jedno, a, posle njega, Platon za ideje po sebi jedne, večne i nepromemljive. Platon je, dakle, otišao korak dalje; i u svom „Parmenidu“ nastoji da taj korak dalje što je moguće kompleksnije i preciznije odredi. On smatra da postoji veći "roj ideja, ustvari apsolutnih idealnih suština po sebi jednih, večnih i nepromenljivih. I ma koliko te ideamoe suštine bile apstraktno shvaćene, „značajno je to da za Platona ne postoji samo Jedno, On je bio prisiljem logikom realnih stvari i njihovih odnosa da „stvori“ mnoštvo ideja. U pitanju je imperativ objektivne stvarnosti đa bude u dato vreme na određeni način što je moguća adekvatnije definisana.

Platon nije mogao da ode dalje. Njegov intelektuyalni aristokratizam ne dozvoljava postojanje ideja nekakvih „smešnih stvari", jer ideje su istovremeno idealne

ima ističu, ŠC

vrednosti kojima se sve Što je O-

vozemaljsko — Ukoliko zadoOvoijava određene preduslove -— može samo neprekidno priblizavati, a nikako se i poistovetiti s njima ili dostići njihovo idealno sSavršenstvo. Platonov um, aristokratski normiran, nije mogao dopustiti postojanje- takvog sveta ide~

vi-'

ja wo kome bi postojale i. ideje „smešnih“, „ružnih“ i „običnih“ stvari. Time je, u osnovi, ogran!čen i njegov zahvat u pravcu definisanja dijalektike objektiivnog i subjektivnog. On se koleba, nailazeći na protivrečnosti u odnosima vanmzemaljskog i nađzemaljskog sveta ideja i mnogostruke ovozemaljske _ stvarnosti. Ovđe ireba podvući jednu važnu tva. Naime, obično se tvrđi da je Platonov dijalog „„Parmenid“ obrazac antičke dijalektičke veštine raspravljanja. On to, de facto, jeste; al, tvrdeći to, nikako ne treba smetnuti s uma i činjemici da je upravo dijalog ZParmenid“, istovremeno, najubedljiviji doRumenat o protivrečnostima i teško ćama koje Platon nije mogao razrešiti niti pak zaobići,

S kakvim se teškoćama Platon susretao vidi se, između ostalog,

i iz završnih stavova njegovog „Parmeniđa“. On je, naime, UtVTdivši „da „ako Jedno me stoji,

ništa. „ne „postoji“, Čini S x. primoran da doda i sledeće:

„... bilo đa Jedno postoji,

ili da ne postoji, ono i druge stvari, — kako izgleda, — u njihovom od

mosu prema sebi, i u njihovom uzajamnom odnosu, na sve načine, jesu sve, i nisu ništa, i izgledaju sve, i ne, izgledaju ništa, To je savršena istina.“ (61) .

Ovi stavovi, pored toga Što impliciraju ntelektualistički nihili-· stički odnos Platonovog objektivmog jdealizma prema objektivnoj

CCajije

1 eto već sam,

ne znam kako za sebe da kažem,

lek misam Više pod onim suncem prvim.

Nama je swnce donosio vetar sa juga i delio ga' Ž

svakoj pruženoj ruci.

'Tako su ruke s večeri

mirisale na since.

Sutradan,

osvammla bi zemlja okromjena. Vetra bi mestalg,

a sunce je ostalo da lebdi samo, sred praznoga neba.

Napuštena zemlja i napušteno sunce.

Lepota je brzo iščezavala sa ruku, jureći za vetrom. Za njom sm koračali željni po golom vazduhu.

Svanuo je treći dan kao «la ništa nije bilo.

'Prikradao se neki drugi vćtar,

zlateći vmršenc kose

i krošnje. Sunce je plovilo na belim' velovima, lutale su povesme izmaglice, svaka kao dah neke tajne. A jedna stara kapija otvarala se vodeći u svet.

Niloga nema. Nikoga nema, šaputala je tišina pod strehom. Samo ulical f Kuda vodi wlica kad čovek korača njom sasvim sam? Nekuda, na dve strane. ; Ah, biti razapet nad prvim korakom / lutanja!

Marija TARJEVIĆ

„_____ —--— · - – —-__ _- __-_—--- _— —— –—__—

-.filozofskog~- dijaloga

stvarnosti, samo učvršćuju zaključak da se Platon nije mogao oglušiti o zahteve koje je realna stvarnost postavljala ljudskom saznanju. Ipak, od konstatacije da „druge stvari... Jesu sve, i nisu ništa“, pa đo priznanja objektivno dijalektički zasnovanih i struktuiranih „drugih stvari... u njihovom međusobnom ođnosu“ bilo je potrebno učiniti grandiozan napređak. Ovaj napredak je ljudska misao „ostvarila pzahvaljajući i Platonu — dodđuše tek mnogo kasnije — i pored toga što ju je upravo Platon pokušao da ograniči u njenom 'napređovanju. Stoga se upravo završnim stavovima njegovog „Parmemida“ najeklatantnije može dokazati imanentna nesposobnost objektivnog iđealizma đa obezvređi i porekne objek tiynu dijalektiku stvari i misšljenja. : „MWulturino“ izdanje Platonovog „Parmenid“ — drugim . rečima, prvo celovito izđanje ovog dela na srpskohrvatskom jeziku — dato je u brijjantmom i preciznom prevodu dr. Ksenije „Atanasijević, a opremljeno izuzetno instruktivnim i obuihvatnim predgovorom | eminentnog filozofskog radnika i pisca profesora dr Veljka Koraća,

Franc CENGLE

INVENCIJA·

(BIME VUČETIĆ: „RUDE, NA OGLEDALU«, LIKOS, ZAGREB, 1959)

Mučno je ako moramo OVu knjigu pesama tek da pominjemo po njenom osrednjem. dobru. Izgleda: da je ona duboka kao retka ruđa, a jednostrana kao ogledalo. Izgleda onda, opet, da je previše krit:cna. o.

Kritičnost ipak ne pristaje stihovima ako se ispoljava iz ugla koji nam donosi nadoknađu, i ako se skladno nc usaglašava s intimnom stvarnošću, Vučetić je iznutra jedak pesnik, tako da su mu'sve „iskopine“ očvrsle, neđoterane i bez sjaja. Ustanovio je pesmu prema sebi, a ko zna nije li i najprikladniji subjekt nepodesan za takav odnos. Posledica pesme, videli, 'smo, najposle je Uuvek svć, pre nego pesnikova. narav, jer je tvore situacije kojima samo služimo. Zato je valjda prvi utisak ove grupe pesama gor5k solipsizam, a drugi jednostranost, vizija. d

Nad ovom knjigom pomišljamo ma one prave pesnike koji su fsežali u posebnost. Valjda su imali razl da se na taj način odu piru intelektunlizmu, koji se poput nasilnika preobraćao u O%4 blike poezije. Mnogi 5U, čisto pe snički umovi, naneli zla poezijk, racionalno je preobraćajući i pot« činjavajući svojoj socijalnoj na ravi. .

Šime Vučetić je pesnik koji upravo stvara svoju poeziju od

svoje naravi. Koji, dakle, neprospavane noći, prozne · ideje, jake racionalne vizije i Nčne, nekad

nerazumljive, a nekad sasvim banalne neugodnosti unosi u Svoju poeziju. Oni umni ljudi, kojima u prozi nije stalo do količine reči, prenose tu naviku i na poeziju i onda ispadne da je oblik pesme qotovo uvek iskrivljen, nabijem sadržajem, il; mulubljen zbog semantičkog vakuuma koji vlada u stihovima. Postoji, dakle, „neka bitna razlika između prozne i poetske reči. Na ovom mestu nije govor o toj razlici zbog autopogovora „Ruđa na ogleđalu“ u kome je pesnik boljim oruđem hteo da zaštiti slabiju polovinu svoje đelatnosti, tvrđeći da ova „pjesnička razmišljanja... wmnticipiraju (samo) jednu “praksu“, „Rude“ su, naprotiv, jeđnosmislene i u pogledu te stare igre. Imaju gde gde oblik čiste stražti, kroz jedan kroz dva stiha, da bi se potom pr.kazale opet u omoj boji: „Igrao sam ulogu lijepa .lafa-frajera/ i grlio plemkinje, sluškinje i seljanke/ koliko sam vina popio ·iz praznih čaša,/ mrtvih napudranih lica naljubio,/ jastuka i vlasulja ispipao/ u predstavama moje slavne karijere“.

Naglašena nervnost ođaje razlo ge rutiniranog pesništva. Dok je dobrom čitaocu „potrebna istina bez pozađine, koja ne potiče od estetičkih znalaca koji anticipira= ju iskustvo tuđeg dara, rastu u taboru Stvaralaca suprotna uverenja. Tako se kođ nas u stihovima ljuljaju univerzitetska | Mskustva kađ im se dodaju čiste reči, kao: „Transcendentalni svet se ljulja...“ Vučetić recimo premara jezik teoretskim iskustvom, prenagljiutjje u zaključcima na mačin kao kad se sukobljavamo s Čvrstimm usmeao NAGOOSEROŠ. | o ne naglo, isko tek šeno, Vučetić Koristi MENE sništva rađi saopštenja koja mogU da budu i neznatna. Kao pesnik interesuje se za svakovrsnu stvarnost, od života do smrti, u čemu pokazuje krajnju dovitljivost. Tek u pojedinim iskušenjima. izgubi jezik iz vida da „kod njega „Šarac riga žeravicu“ na

četku pesmice koja ima ROE ton i prozirmu boju. Sve pesme SU ugrožene jezikom, koji jest ds

a onakvo i ovakvo poetsko po TORO ali nije uvek autentičan ij Tro,en DO meri stihova.

Vučetićeva poezija ne spada ni u kakvu stvaralačku grupu. Ona je zbog svoje svakovrsnosti, spolj=ne i unutrašnje, autohtonma i samohrana. Ljubiša KOZOMARA

„Putareva žena* Alberta Moravije

Zbi irka novelJa Doznatog italijanskog

pisca, i » pisana u prilično velikom vre“ menskom razmaku,

| ima ed 25 jedničku jednu za

karakteristikn: problem Sšeksa u životu savremenog čovek#& Citav niz Pripoveđaka, hoje su dosa= 6. bile zabačene i zagubljene u ra* Znim časopisima, našao se okunpljen u ovoj knjizi. Pisac se bavi ulogom

seksa kao sredstva za ispunjavanje svakođnevnog

života i rezignirano zaključuje day ;

o iz toga, uglavnom, zvija đosada kao finalni proizvod,

KNJIŽEVNE NOVINE