Književne novine

ONOLOGA

»Među javom i med snom« ma Maloj sceni Jugoslovemsk og

Setna, đubolo uznemirujuća pesma Laze Kostića Među javom i med snom dala je ime i određila karakter poslednjoj premijeri Male scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U spomen pesnika, izveden je Scenski prikaz dvađeset i jednog monologa iz različitih dela, koja su, za dvanaest proteklih godina, prešla preko pozornice „Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Na početku pretstave, uvodni tekst je nagovestio da prikaz ima dva osnovna zadatka: da upozna novu publiku sa najznačajnijim U-. logama, koje su ostvarene minulih godina, i da „obeleži donekle i sam put kojim se kretala drama od antičke tragedije do naših vremena“. Senzibilniji gledalac je odmah razumeo dg taj potonji zadatak ne spada u oblast umetnosti, već u domen posebnog interesovanja istoričara kulture, i da će pretstava ustvari samo doneti smotru ghimačkog stvaralaštva, koja će nam omogućiti da premostimo vreme i pod neobičnim osvetljenjem za trenutak sagledamo značaj uloge Jugoslovenskog dramskog pozorišta u našoj kulturi. Gledalac, pritom, ni= je izbegao izvećnu tronutost, izazvanu ponovnim oživljavanjem pret stava, koje su odavno proživele svoj vek i sišle sa pozornice ostavljajući za sobom trag neke nestvarne lepote; najzad, tek po savlađivanju tog subjektivnog raspoloženja, publika je mogla da kritički primi pretstavu.

Jako smo opravdano pretpostavljali da će monolozi biti izveđeni rı koncertnom obliku, reditelj Predrag Bajčetić se opređelio za drukčiji stil izvođenja. Komentator je pre svakog monologa saopštavao niz podataka o epohi u „kojoj je komad nastao, o dramskom delu i rađnji koja prethodi monologu; ti podaci, međutim, nisu nas direktno uvođili u srž i atmosferu zbivanja u kome se ođigrava monolog. Glumci su potom stupali na scena i intenzivno glumili, dok su kostim, osvetljenje, muzika i mizansen magovešbavali zbivanje iz koga je monolog otrgnut. Ti suprotni postupci nisu se nikako usklađivali: strasne reči pesnikove

naglašavale su objektivan karakter komentara i svođile ga na ulogu karike za povezivanje a objektivni

ton propratnog teksta je često isticao preteranu uznesenost odglumljenih monologa. I apstraktni dekor, koji su obrazovale draperije i tek po ngpki realističk: detalj, bio je, na izvestan način, u suprotnosti sa prirodom glume.

U čemu je onda značaj pretstave? — upitaće se možda čitalac. U tome što nam je još jednom pokazala da je protekle decenije 'L Jugoslovenskom dramskom pozorištu igrala plejada glumaca velikih mogućnosti koji ne zaostaju, u pogledu đarov:tosti, za pretstavnicima vođećih savremenih pozorišnih škola. Sem toga, veče nam je pružilo dve nenadmašne kreacije, koje su se graničile sa savršenstvom. To se u prvom ređu odnosi na monolog Ivana „Karamazova u 'tumačenju Branka Pleše. Plešina prevashodno moderna gluma je istovremeno u-

- M dramskog pozorišta ključivala ironično otstojanje i neku elementarnu patnju, groteskni postupak i realističke dramske akcente, ali nas je najviše impresionirala stilizovanom plastikom tela u grču patnje, plastikom koja je na neshvatljiv način dematerijalizova– la scensko zbivanje i činila đa taj

glumački fragment bude neobično a

srođan misterioznom smislu romana P. M. Dostojevskog. Izvrsno je glumio i Mija Aleksić. Aleksić je stvario organsko jeđinstvo realističkih ; karikaturalnih svojstava, koja se prepliću u oljevom Ževakinu, i maksimalno se približio onom tradicionalnom iđealu, koj: traži da se publika nagna na „smeh kroz suze“.

Ali, s drage strane, mnoge uloge su nastale u senci romantičarskog nasleđa, koje već gođinama pretstavlja osnovno zlo u našem pozoOrišnom životu, i tokom pretstave s lakoćom smo uočavali u igri nekih glumaca gotovo sva obeležja romantičarskog postupka: bibliski stil govora, glumčevo gubljenje u oblacimn rasplinutih osećanja — ko ja neprestano nagoveštavaju nešto presudno važno i istovremeno nas sprečavaju da saznamo šta je to, otsustvo racionalne akcije, težnju ka neumerenoj idealizaciji heroja i iznađ svega sklonost prema lepim POZUBE ili veličanstvemim gesto~

ma.

Vladimir STAMENKOVIČ

o

MIJA ALEKSIĆ KAO GOGOLJEV ŽEVAKIN

ZEKO IJ UME Sibila Aleramo

%

Pre kratkog vremena u dubokoj starosti umrla je u Italiji pesnikinja Sibila Aleramo. Rođena je u Aleksandriji (Pjemonte) 1876 god. lako je uvek bila u drugom planu na pozornici italijanskog književnog života, Sibila Aleramo je ipak pevala iskrenim i iznad svega strasnim glasom koji ju je, svojom autentičnošću „postavio vrlo blizu naj veće pesnikinje italijanskog. novečenta: Ade Negri. Sibila Aleramo, kao i Ada Negri, ostaće u sećanju jer je svoje delo ispunila vibracijama žarke, nemirne i često nezadovoljene ženskosti, Ta njena ženskost u kojoj se oseća ljupkost filtriranih post-romamtičnih odjeka, ipak je vrlo modema i prihvata i podražava one težnje. koje je brz tok života i menjanje običaja nametnuo ženi.

Prenoseći i razvijajući, u sasvim različitoj klimi, Ipbzenovu poruku u korist emancipacije žene, Sibila Aleramo predstavlja se vrlo: mlađa, 1906 godine, italijanskoj Književnoj publici svojim romanom „Jedz, ma žena”. I pored toga što su se u tom delu malazile. koncesije tadašnjoj mođi, poneki trag danuncijevskih slabosti, ono je odmah imalo velikog uspeha i u inostranstvu. U njemu, kroz afirmaciju nezavisnosti glavne junakinje koja ima hrabrosti da polomi „red” i „mir” lažnog buržoaskog morala, nalazi se· skoro sav životni i umetničei program ove spisateljke.

Polazeći ođ tih feminističkih pre okupacija, Sibila brzo dolazi i do socijalnih problema. U prvi mah oni Ši kod nje konfuzni, rieodređe no utopistički i humanistički, a zatim sve određeniji i na političkom terenu. I đok je u mladim godinama lutala po močvarnim poljima rimske okoline, deleći kinin malaričarima i propoveđajući jednu neođre-

jednog svetlamika

u porodičnom dupku Nasledio sam stari sipl

i katastrofalne sudare

zastarelim stremljenjem Najzad sam se popeo

i proglasio sebe Dugo sam se zbog svoje veličine Sad se vraćam rodnom

i lepih uspomena

Nisam imao namere da

|

Ja sam živeo sasvim slučajno

| aje e veafalaptrje Odrastao sam na svetlosti ja

i svršio školu uspravnosti

jivi budilnik i odocnio za sve brze vozove

Pešice sam obilazio geografska mesta i tražio Mesto Pod Suncem

ne znajući da ga je zbrisao dežurni Naivnost mi je služila kao streha a od neuspeha sam napravio toliki da sam celo naselje mogao finansirati

zemljotres

kapital

na Brdo Svoje Običnosti

za hadžiju

Onda sam Hadži-Ja legao u liliputanski mravinjak i celo jutro izigravao Gulivera

osle češao

svetlarmiku

da se lečim od, morske bolesti

Pa oprostite ako sam svojim postojanjem“ uznemirio nečiju blagočestivu dušu

vređam

Mile STANKOVIĆ

đenu socijalnu jednakost, u godinama posle Drugog svetskog rata pristupa Komunističkoj partiji Italije, i stavlja svoju poeziju nažalost već zamagljenu koprenom gođina — u službu italijanskog proletarijata, njegovih težnji i nje govih borbi. j

Jako se prvi put pretstavila romanom, iako su romani bili i druga dela koja su neposredno zatim nastala („Pejzaž”, „Ljubim dakle postojim”, „Bič"), Sibila je „pre svega pesnik, Ona počinje đa se bavi poezijom tek tridesetih godina ovoga veka i otada, šem poneke novele koja se pojavila u listovima LOGOR sva njena dela su zbirke pesama („Pesme”, „Da zemlji”, „Iz mog do yORan, „Ljubavna šuma”, „Pomozite mi da kažem” i „Svetlosti moje večeri").

Naročito u stihovima slobodmo izbija žestina Sibiline žemskosti ko ju samo ukus može da kontroliše, poetska aluzija da temperira, ali čulima usijana mašta i intimna potreba opštenja sa ljudima da egzaltira, Poetski svet Sibile Aleramo bio je refleks njenog života. Njeno delo spisateljke i pesnikinje liči na ogleđalo; izbrušena autobiogra= fija sa hiljadu otsjaja koje je Uvek lako identifikovati. Već u glavnoj junakinji prvog romana nalazi se njena lična đrama, drama žene koja se usudila đa zbog ljubavi razori jedan nesretan brak. I zatim, malo po malo, nailazi se na otsjaj njenih nemirnih strasti koje su je postavile pored poznatih mla dih peGnika kao nesretnog i ludog Dina Kampane, i utopiste Đovani Čene. (Obojica su umrli vrlo mladi, a ovaj drugi baš kađa je, i917 go dine, organizovao pomoć Srbima, izbeglicama iz njihove okupirane zemlje.) U svoju ljubav žive žene Sibila je udahnula onaj plamen strasti kojeg osećamo kako izgara i kako se troši kroz njene stihove. Njena poezija je puna tog pulsirajućeg života koji u trenucima ostaje samo žarko, neproživljeno isRkustvo, nepročišćeno umetničkim odvajanjem.

Sibila Aleramo zamislila je poeziju i život kao stalnu i plemenitu

potrebu da se predaje, da se poklanja: „Nije važno ostariti naprotiv stvarno nikada se ne sta-

ri — dok ima nešto đa se pokloni”, .

To su njene reči i, možda, najbolji sud o njoj. Serđo TURKONI

PREVEDENI ESEJ |

DŽON SJARDI (John Ciarđ0, američiri

Đxog SJARDI

Podučavanje profesija, Tešk me nudi bar jedan kurs

-MWiaJ konferencija uje na neku vrstu na

I ja smatra prevarom, "tog »podučavajućeg« aparata, može mora obaveza, sirast — ma k

nost, međutim, mije trvnosti,

stvaralaštvo — jeste uvek, i

·

rene imaginacije,

I tako se može ustanoviti da,ne postoji pravi

paradoks. Elementi invencije ili

učiti ali stvaralaštvo se mora samo i samo od sebe disciplinovati, Dobar učitelj —

on u razredu nekog grčkoj pijaci — može neobično Ali u pisanju kao i u svakom mora sam sebe da uči.

Dobar učitelj količinu suštinskih pouka. a

kom kasnijem poglavlju, ljivati treba je j

On može da je potvrdio tačnost«, je pametno mapisati j Šavajući svaku važnu promenu nici, On može da krepi mnogim primerima dopušta više

rođen je 1916 gođine u Bostonu. Preda' j je jeđan od urednika poznatog Saturđay Reviews. mena do vremenax«; preveo je na

~

9 | pisanju danas je praktično postalo o da postoji koledž x zemlji koji »stvaralačkog (ma šta to bilo) nekog »učitelja pisanja« bio). Šta više, kod mas se održava najmanje pedeset isaca od kojih svaka pretenležnosti. A. izgleda da su neizbrojivi literarni savetodavci, dobri ili rđavi koji bi

bili spremni da daju obećanja da su u stanju da nauče pisca onome šlo mu je potrebno.

dučavati, Ono što pisac pre svega a poseduje jeste inventivnost, Opredeljenost, ako nazvali piščeve ljudske motive — moraju svakako postojati, ske motive znači samo preipostavljati da je pisac ljudsko biće — što svakako nije vrlo težak posao, ljudskost, već izraz ljudskosti, a za postojan izraz iznad svega je potreban dar inven-

Ali gde i u kom programu je, ikad bio ili može biti kurs inventivnosti, što će reći, bilo u umetnosti, baš ono čemu se ne može podučavati, Pa ipak, iako to izgleda paradoksalno, stvaralaštvo ne može da izbije iz newkosti, Stvaralažtvo je preustrojstvo poznatih elemenata u nešto Hovo pomoću

da pomogne čenju.

će biti u stanju da pribeleži obimnu On može da ukaže budućem vopipaapisee da ako se nekoj sporednoj ličnosti u romanu ime, dobro je da se ta ličnost pojavi u meali ako se nećć više pojavčiti kao »intendant«, »velika plavuša“, »čovek u crvenom prsluku« i slično. ukaže da dobar dijalog izbegava »on »om je vikao«, »on je bučao« i da ednostavno »on je rekao«, naglaglasa u sledećoj reče“ okaže da u svim romanima neko mora da razume radnju, i može da brani teoriski i pota se u od jednog načina poiman On može da ukaže budućem pesniku

rima i tradicionalna metrika misu neophodni, ali ako

ostavno mazma.

\

je na

važnije su mu knjige: engleski

dućem piscu pisanja« (ma ko on

literarnu grupu

poseduje ili drugog

Ali tražiti ljud-

Reke gim sa nekom

· kvoj zavodljivosti

daleko veću verovatnost isto vreme u ponašanju

iednako značajni. I to j RIDUEV jet ikakve generalizacije nisu nikad dos

odnekud se mora „početi. , el e dećih šest tačaka kao najznačajnije i majglavnije koje sam uspeo da utvrdim.

1. NEŠTO O ČEMU ĆE SE PISATI

Pisac romana postupa drukčije sa činjenicama, ali

stvaralaštva? Pravo mauci ili filosofiji injenica je voljne. Ali

a“ 'b.

stvaralaštvu talenat

kaže

bere da piše o

dobrom romanu ne

ja jedme scene. a tradicionalna

se prihvati jedna forma omda se nje pisac mora pridržavati, Om može da pokaže da su w okviru forme

ustanovljene na početku mčenikove pesme metrički nesavršeni a. neke rime wategnule. , „.

On može da »pouči« (ili pridikuje) bezbroi takvih

wo

detalja. A. ako je dobar stručnjak u svom poslu, nika: da su ove pojedinosti pravila a da nijedno od njih oji ne zna da postoje.

meće zaboraviti može da Pa jedan 'majstor, ne može

a ignoriše pisac

neki stihovi

koja janja, o nutku

drugoj

PESNIK MATERIJE

Nastavak sa 3 strane

znajno-logičkog porekla, ili su one rezultat jedne nadahnute i lucidne igre. Matić, koji nikad ne isključuje potsvest iz igre, strogim zakonima mišljenja pretpostavlja slobodne zakone neobaveznih asocijacija i pevanja. On starim i poznatim mislima često iznalazi novi skupocenu emotivnu vrednost, rastvarajući kristal misli u nerazblaženoj kiselini potsvesti. Međutim, on najčešće upotrebljava misli kao ukras, kao dijamantna zrnca, koja utiskuje u tamni zid iza svesti. Matić se igra mišljenja. On to radi sa ' superiorošću i sa lucidnošću koja je ponekad mudrija od tidljivog i opreznog uma. Buđrući da je Matićeva poetska misaonost lucidnog, a me metafizičkog karaktera, to se kao kriterijum njene Verođostojnosti ne postavlia racionalistička fantazia apokaliptika. Izgleda da je pesniku isto toliko mrzak Dekartov princip clare et distincte Rkoliko mu je drag cogito. U pesmi „Svet se ne bi držao“ Matić kaže:

„Svet se ne bi držao

ako bi bila samo ta siva jasnoća“. "Biti jasan znači izđati tajnu Koju ne poseđuješ. A ono što se bez izdajstva može jasno i razgovetno reći nije ni· dostojno da se kaže,

er: i „odavde pa do Afrike isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare“. Racionalistički Kriterijum istinitosti je izgubljen u potsvesti i u nepredviđenom skretanju „elektrona koji odbija da se kreće po zakonima naše objektivizirane svesti. Prava prirođa života i materije izmiče našim pojmovima, čak i onda kad je pragmatistički ukrotimo. Automatski „tekst na koji je ljiadsko srce đalo pristanak jedina je nemistificirana poeziia kojia remeti „patetično i mrgodno ustrojstvo sveta“. Kriterijum istinitosti je vitalnost i nerazgovetnost. Kađa bi ma-

terija i htela da ođa svoju tajnu bilo bi neoprezno i glupo saslušati jet i

„Smešno je da pričaš mi tajne

suoje: ne, meću da slušam, da ih

čujem.

Tajna je kao i ljubav kao i krilo“. Ima nečeg smešnog i neodrživog u postojanju materije, u vatri ivo di koje „traju po zakonima i van zakona“ (podvukao B. M.). Ako je tu ođana tajna nemoguća i opasna, varka je nužna kao nešto Što se protivstavlja beskraju. Himnički raspoložen prema varkama oka, pesnik uzvikuje: „Ništa ne đokazujem protivu svetlosti“. Optimistički se završava njegovo pitomo privoljevanje bujnom i šarenolikom svetu priviđa:

„Nek svet svaki je život ma i

Crva: ..A

Osobina modernih pesnika je da pišući stihove na temu svoga pesničkog umeća budu sasvim iskreni. Oni se ne skrivaju u magli nadahnuća i iza paravana raznih malograđanskih predrasuda o pesniku. Mođerni pesnik u pesmi sleđi sam tok nastajanja pesme i saopštava ga. Tako pesma često opeva sebe sam", svoje vlastite zakone. Ali šta mari, tako se bar zna ko je pred ogledalom, a ko „iza ogleđala, praslika plamena“. Pesnički je cređo Dušana Matića: poezija je u rečima, i nigde drugo. Ali to ne treba shvatiti tako da su poezija same reči. Poezija je zaleđena u rečima, kao elektricitet u atomu. Reč treba razbiti i oslobođiti njenu emotivnu snagu, jed, čar, plamen i groznicu. Ovakvo svoje shvatanje Matić je izneo u uvodnoj pesmi „Slomi sve reči“. Kao svakom pravom pesniku, Matiću jie pesma važnija od mesta kome se uputila. Intencija pesme je tu da organizuje pesmu i da stihovima đa određenu tenziju, a ne da ih sasvim potčini sebi. Matić često nalazi hrabrosti da reči pošalje u smrt, đa bi čuo njihovu hrabru pesmu na putu

univerzitetima u

(časopisa za književnost i umetnost »rThe, »Kući u Ameriku«,

Danteov »Pakao«.

fa

Obrada takvih pojedinosti je korisna koji sa „učit m sebi uštedeti godine lutanja, pokušaja i pogrešaka, Pisci uvek proizlaze iz literarnih grupa ove ili ome vrste, a jedna od najvažnijih stvari koj u dobroj literarnoj, grupi jesu baš ovi žnije što učitelj pisanja može učiniti jeste

o pisanje ne poseduje a koji auč i ako elementi koji se mogu naučili nisu dovolini da od njega naprave pisca, šta on mora su merila za njegov talenat? : H

Odgovori na ovo pitanje moraju se dati posebno, a ako se tako daju moraju se

red po kome su mehaničkoj potrebi učionice) ne sme se

u opisivanju lova na oblasti kriminala, oslobađanje engleskog trgovca koga ie zarobio francuski brod, rusoa, Kod ovih majstora ljubav prema činjenicama bila je dovoljno jaka da ih namami majbolje romane i da to uvek čine iznova. A ko da a čovek koji čita ne samo da čovek koji strasno želi ima zaista nešto protiv te iseckanosti? Sve one samo“ cvetajuće, sa ljubavlju porečane, Jer pisac je čovek koji mora da zna nešto bolje nego iko drugi, pa gova zlatna ribica ili tako veliko kao što je on sam, Istina, od njega se ne traži Bar dotle dok ne počne da piše o tome.

što je potrebno znati o od nekog značaja koji nije dovolino cenio svet i nije skupljao za sebe čudnu i izvanrednu, i punu dušu činjenica o njegovim

, esejist, antologičar i Americi i Evropi. Sada

»Druga nebesae, »Od vres

ila nauči

usluga bwus kompetentnim učiteljem može

u pisac sliče etalji. Najvaa stvori dok

kojoj on podučava minimum

iegovi najtalentovaniji učenici nauče maksimum vedite Me borbu između sebe (retko, ako ikad, kroz sam učitelj pisanja«, pa i po cenu da se to uzajane divljenie). moram da podvučem pred licem sveg da se pisac ustvari ne

zahteva početni dar koji čovek se me može naučiti,

.

da nauči? Koja

poređati jedan za druvrstom prirodne implikacije tako da dati bude ključ za njihov značaj, la( a to je jedna od najstalnijih dozvoliti da sakrije da se svi odgovori nalaze u dobrog pisca i da su svi poddeo onoga što treba maučiti,

Predlažem sle+

stvaranja m se | se ne bi moglo reći da je više vezan za njih nego

sobom pokazati | pesnik; od njega se jednostavno ne taži da ih drži

i: a daa — bio pod poetskim pritiskom; ipak još uvek mora da ih oledža, pariskoj kafani ili na ~ se čvrsto drži. Uzmimo Melvilovu strast za detalj

kitove, ili Defoovu za detalj iz ili o drvodeljstvu Robinson da razvuku svoje

bi se zabavio, da dotakne piščevu dušu u delu, dirljive činjenice!

bilo tu nešto tako.malo kao nje“

da zna nešto specifično, Ali kad izaon odgovoran da zna sve . Ne znam nijednog pisca

X, onda ie

punu glavu i zbivanjima. Š

2. SPOLJNJE OKO

Ništa nije teže piscu neso da iživliuie svoju strast a da je istovremeno kritički posmatra. pisaca svih vrsta puni suštinskom dvojstvu,

su dugih razmišljanja o ovom ovom osećanju estetskog odva”

pažnji koja vreba u zasedi: baš u tre“

kad su osećali potrebu da budu potpuno apsor“ bovani poslom koji rade.

u ništa. Ono što pesma znači postoji i izvan pesme. Ali ono što u pesmi peva stvarnije je od onoga što pesma znači, kao što su „putokazi stvarniji, i rađosniji, moreplov cu od luke kojoi Žžari“. Drugi je poetski stav Dušana Matića da je istina neočigledna: „Tavno' je bilo istine“. Suprotstaviti se očiglednosti znači približiti se z2ilji i poeziji. To protivljenje se sastoji u tome da „ne-svetu pesnicu svoga da-ja pružiš“ i „da svoje ne-ja baciš na tas da-sveta“.

Ovakvim svojim shvatanjem poezije i samom svojom poezijom, naročito, Dušan Matić je uticao na mnoge naše mlađe pesnike, a pre svega nm Miodraga Pavlovića, Boru Rađovića, Jovana Hristića, Božiđara Timotijevića * Vuka Krnjevića. Ali treba naglasiti da je taj uticaj

{|

više formalne nego li sađržajne prirode. Ipak bi taj uticaj trebalo posebno ispitati jednom drugom prilikom i na drugom mesti.

_ Mi smo do sada govorili o Matiću kao pesniku materije, o Matićevoj lucidnoi misaonosti, o njegovom egzaltiranom verbalizmu i O njegovoj nadrealističkoj ars poetici ukoliko. smo uspeli đa je ekspli-. ciramo iz njegovih stihova. Na tome bi se ovom prilikom i zadržali. Ali se sam Matić nije zadržao, na tome. Pri kraju svoje knji“ ge (u IV i V odeljku) Dušan Matić postaje nostalqičan i zamišljeno sentimentalan. To više nije pesnik materije. već pesnik izgu»ljenog vremena koje on prustovski pronalazi, ali samo upola, jer izgublje=“ no pa nađeno još uvek je upola izgubljeno. Pesnik je već pomalo mmoran, ali i pomalo patetičan i te“ atralan pre spuštanja zavese. Ali zavesa se ipak ne spušta. Na naše zadovolistvo pesnik Dušan Matić odbija đa spusti zavesu. Iako već umoran, on ne može da odoli poravnom silovitom pozivu na putovanje. TI evo ga, putuje kroz prostor i vreme sa plamenom na rukama, Branko MILJKOVIČ

KNJIŽEVNE NOVINE

Memoari dobrih: