Književne novine
ANTOLOGIJA · EDIT SHFVEL
Majveća živa engleska pesnikinja, Edit Sitvel bila je mrednik velike antologbhje englesko-američkih stihova, koja je izđata početkom ove godine u Engleskoj i AmefFici. Cela ova knjiga ođiše đuhom i ukusom Hđit Sitvel, koja je izvršila pomalo mneobičan izbor stihova i pesnika i propratila ih skoro u svakom slučaju kratkim i sažetim komentarom, 'Tako u antologiji uopšte nema nijednog stiha iz Bajronovog »Don Žua» na«, ali ic zato Svinbern pored deć= set strana stihova dobio i dve strane komentara, Ođ novijih pisaca, savremeni wvelšanski pesnik David Džons zauzima u antologiji bogatih 16 sirana, a za njim ođmah dolazi Osbert Sitvel sa šest strana, što je zaista zamašno u poređenju sa tri strane dođeljene Robertu Brauningu i, Robertu Bernsu. Zanimljivo je da je Eđit Sitvel pripisala Bernsu i pesmu »Bobi Šafto« koja se dosad nije po> Javljivala u njegovim sabranim delima. Izđavač ove antologije je ipak ispođ pesme stavio potpis »anoniman, Ova knjiga ođ preko hiljađu stra-> na, velikog formata čiji je originalni naslov »The Atlantic Book of British anđ American Poetry“, ocenjena je od kritike kao jedna od najčudnijfh antologija u poslednje vreme sa ko" jom jeđino može da se meri »»OkSs" forđska zbirka mođernih stihova« od Vilijema MBatlera Jejtsa.
Ođ naročitog sm interesa u antolo>
* *
Izabrane pesme
Jagoslovenski pripovedači na ruskom
Značajnija ostvarenja naše književnosti, klasične i savremene, žza relativno kratko vreme našla su svoje mesto, stekla glas, a negđe su bila pravo otkriće u svetu, okom prošle godine izdana, je antologija jugoslovenske proze u Francuskoj, i izboriz jugoslovenske proze wu italiji, U SSSR-u poslednjih gođina preveđena su na ruski dela S. Sremca, B. Nušića, B. Copića, D. Cosiča i drugih pisaca, a krajem prošle gođine u Moskvi je objavljen u dve Knjige zbornik »Novele i pripovetke jugo» slovenskih pisaca« (Državno izđavačko pređuzeće umetničke literature, Moskva, 1959) sa preko hiljadu trista strana ođabranih tekstova, koji pretstavijaju malu antologiju naše nove i najnovije proze.
Izbor dela izvršen je hronološkim ređom, na osnovu principa nacionainih književnosti. Tu je prikazan beriođ ođ poslednje trećine develnae+ stog veka, vreme učvršćivanja realizma, do pedesetih gođina ovog stoleća. Prva Mmjiga sadrži manja dela najistaknutijih srpskih, hrvatskih i slovenačkih pripovedača 19 veka, a druga odabrane tekstove srpskih, hrvatskih, slovenačkih i muakedonskih pisaca 20 veka, do naših dana. Izborom su oDuhvaćeni samo pretstavnici rećalizma, starijeg i nOVOg, naša mođerna „uopšte nije uzeta u obzir, tako da u ovoj antologiji postoji upadljiva. praznina — razdoblje . između dva rata i izvesna Književna traženia današnjice Kod nas.
Uz tekstove je dat sažet informativan pregled razvitka naših Kknjiževnosti ođ druge polovine 19 veka (uz svaku Mnjigu pošebno) i kratke karakteristike pisaca zastupljenih u zborniku.
U prvom tomu srpsku Književnost zastupaju: St. Mitrov Ljubiša (»Ranjoš Maceđonović«), Milovan' Glišić (Glava šećera), Laza | kazarević (Sve će {o narod pozlatiti«), Simo Matavulj (»Bodulica«), Stevan Sremac (»Hir Geras«, „Radoje | Đomanović (»Ukiđanje strasti«), Svetolik Ranković („Zvanična ispravka«), Bora.
KNJIŽEVNE NOVINE
Eiji kritički uvodi i komentari koje, istina, nisu dobili svi pesnici, Tako naprimer Volt Vitmen mije dobio nikakav komentar iz pera Edit Sitvel, dok je stari Eđmund Spenser maro" čito počastvovan,
* ,
Lengsiona Hiuza
Poznati američki pisac crmačkog porekla Lengston Hjuz imao je znatnog uspeha sa svojim izborom vlastite poezije, koja se pojavila u knjiKritika je prilično pohvalno propratila, knji-
žarskim izlozima u Americi,
Su, ali su neki Kritičari kao naprimer Džems Baldvin iz »Njujork Tajmsa« bili mišljenja da Hjuz nije dao najbolje iz svog talenta. Baldvin
kaže: »Kad gođ čitam Lengstonovu poeziju, ja sam uvek „zaprepašćem njegovim talentom i istovremeno potišten što on tako malo čini s njime. Ipak neke od novijih pesama su ocenjene kao dostojne da uđu u svaku istoriju američke književnosti. To U naprimer pesme »''reći stepen« 1 »Sanjalačke. varjijacije«, "+ Neke meri ofstupaju od „MHijuzove ranije poezije, što govori da pesnik još uvek traži nove mogućnosti izraza.
, A. K.
Stanković (»Noću«), Ivo Cipiko OAntica«), Petar Kočić (Grob Slatke Duše«, »U magli«, »U moru'svjetlo> sti«), i B. Nušić (sOdbor' za đočeke, »Mesečina«), Na istoj osnovi rađeni Su odeljci za hrvatsku (Šenoa, Novak, Kozarac, Đalski, Matoš, Šimunović) i slovenačku Književnost (Trđina, Levstik, Jurčič, Tavčar, MK-ersnik, Cankar).
Ceo zbornik uokviren je strogim granicama. realističkih nastojanja i dostignuća, To je vrhovno merilo po kome su pojeđini jugoslovenski pisci i njihova dela zauzimali mesto w knjigama. Zbog toga je slika razvitka jugoslovenskih Nmjiževnosti u 20 veku (od 1920 do 1950) ispala jedno strana, nepotpuna, pa prema tomc i netačna, Jer celokupnu srpsku literaturu u pomenutom razdoblju pretstavliaiu samo V. Petrović, IL. Andrić, B. Cosić, B. CČopić, Nikola Jopičić i Mihailo Lalić, a odđ Hrvata V. Nazor, S. Kolar, M, Krleža, Cesarec, S. Galogaža, R, Marinković, V. Kaleb i V. Desnica, Slovenci su zastupljeni delima Finžgara, Bevka, duša Ko» zaka, P. Voranca, Mranjeca, Ingoliča, Potrča i MKosmača. Od makedonskih pisaca' u zbornik Su ušli: Andelko Krstić, Kosta Wacin, B. Koneski, · 5. Janevski, Malevski i BoŠkovski. Pored snažno. obeleženog socijalnog akcenta pri izboru je otsuđnu ulogu igrao i obim teksta (uzimane su kra-
će pripovetke), što nije uvek doča-
ravalo pravi Jik dotičnog pisca,
U svakom slučaju ovaj prvi pokušaj upoznavanja sovjetskih čitalaca sa glavnim pretstavnicima i tokovima naših novih Književnosti treba toplo pozdraviti i odati priznanje urednicima i prevodđiocima, Izlaženje ovih knjiga dokazuje da u Sovjetskom Savezu postoji ne samo interesovanje za maša umetnička dostignuča nego i đobar broj inteligentnih i spremnih prevodilaca sa Jezika naših naroda, jer su prevodi rađeni temeljno i inventivno, i mm ruskom se čitaju slobodno i tečno. Jeđino što bi im se moglo zameriti to je da su mestimično jezički suviše »rusificirani«. U želji đa tekstovi budu Mto pristupačniji i lakši za ruske čitaoce, žrtvovane su pomekad intona» cija, melodija i boja srpskog origimala. S druge strane, savesnim pre»
pesme po stil wu znatnoj .
Miodrag
Izašao 'je dzjutra iz kolibe i nekoliko trenu= taka gledao sebe, udisao Je opor zimski vazduh koji je strujao iz šume i osluškivao šum ledenih santi koje su ispod sive koprene magle plovile površinom reke. Osećao se slo-
an i ničim ne sputan. A onda je, kao što mu se to češće dešava, poželeo da ode u neki udaljeni kraj šume u koji odavno nije zalazlo. Nije imao neku naročita svrhu da ide tamo, nego: tek onako — da vidi kako sad tamo izgleda, Ritska šuma brzo raste i promene su u njoj dosta nagle. Onde gde su se do nedavno mladi izdamci jedva isticali iz gustog podrasta za nekoliko godina izbija mlada šuma itkih topola. Tamo će sesti na neki natruo panj koji dotrajava u senci mladih stabala i zapaliti. ci-
garctu. Pušiće i sa tihim spokojstvom umornog
putnika gledati oko sebe. ZŽadržaće pogled na nekom PrEodtaBbLa starom stablu okljaštarenom vremenom i burama ali još uspravnom i prkosmom i radosno mu namignuti kao nekom starom dobrom poznaniku koji i bez reči shvata u čemu je stvar. Možda će se pritom nečemu i potsmebnuti, a onda, kao da bi hteo nešto da zabašuri, brzo skupljati suvo granje od naplavc i založiti vatru. Voleo je da usamljen sedi pored vatre u Šammi.. .
Zvizmuo je svojoj lovačkoj keruši. »Hajde, Mala«, rekao je i zabacio puškw ma rame.
Polazeći, otškrinuo je vrata na kolibi i rekao »Idem«,
Jz kolibe je izvirila žena. »Na ceo dan?« zapitala je.
»Zini da ti kažem«. Osmebnuo joj se i čupmuo je za prosedu kosu.
» Triput ua za skitnicu, za gadal« doviknula je žena za njim.
joj je, ne osvrćući se, pretio stisnutom pesnicom preko ramena. Zalazeći m kupinjak osvrnuo se i nekoliko trenutaka radosno je gledao kroz sparušene wreže.
»Za gadal za skitnicnl« ponavljala je žena tuckajući pesnicu o poesnicu,
Utabanom jelenskom stazom probio se kroz čestar i zašao u staru proređenu šumu. Išao je polako prožet tišinom zimskog jutra, Pod nogama šuštalo je suvo lišće po kome se belasalo smrznuto inje, a oko ogolelih stabala lebdela je laka izmaglica. Wazdušasta i providna, u blizini, ona je —- ukoliko je gledao dalje postajala sve gušća, ela najzad prede u sivm neprozirnu tamu. Poncka sen, minula bi između stabala i nestala u magli. To uznemireni jeleni beže sa proplanka i sklanjaju se u gustiš.
Na mestu gde se šumska proseka ukrštava sa seoskim putem iz magle se ukazala neka ženska prilika. Lepio je papir na cigareti i neprimetno gledao kako se žena, približavajući se, polako preobražava. Do maločas hod joj je bio putnički odmeren, malo irapav, a sad je išla sitnim žemskim hodom, dok je jedmom rukom popravljala šarenu maramu na glavi, a drugom povlačila naniže svoj kratki sivi kaputić. Seljanka je bila mlađa lepuškasta žena. Gledala je u zemlju praveći se da ga ne primećuje. Duge trepavice senčile su joj plavičaste podočnjake, ·a oko punih usana lebdeo jedva primetan smešak. Naišav pored njega žena je podigla glavu i, odgovarajući na pozdrav, vedro ga pogledala, ali spazivši da je star čovek, u njenim nasmejanim očima mimula je sen razočaranja. Nešto hladno, neprijatno zatreperilo mu je u duši.
~
Zastao je i, paleći cigaretu, zamišljeno gledao za ženom. Ža časak mi se učimilo kao da neka nevidljiva odvratna ruka pokušava da ga odgurne iz Života. ;
Skrenuo je u šumu i ljutito viknuo na kerušu koja je njuškajući za tragom neke divljači zamicala u gustiš. Keruša je zastala i nekoliko trenutaka upitno ga gledala. »Ništa, Mala, ništa«, rekao je pomirljivo i odmahnuo rukom, Spustio se u korito presušenog rečnog rukavca i produžio njegovom ivicom. Udisao je opor mi ris magle i po poroznom pesku naplave zasmledao tragove divljači, dok su odlomci onoga što je' nekad negde sačinjavalo njegov život iskrsavali w sećanju i nestajali u hladnoj tišini šume.
»Naredniče! Konju! Ne znaš oče našle siktao mu je u lice piskav' glas dežurnog oficira. Gledao je u izbuljene oči i stisnuta usta iz kojih ga je zapahnjivao miris vojničkog konjaka i nije se osećao uvređenim što ga naziva konjem. »Oče naš ne znaš, sunce ti božijel..« Video je kako se kapetanovo rame povija udcsno i osetio kako mu žmarci polaze uz leđa. »Nemojte to pokušatil« izustio je muklo i malo se povio prema srditom starešini. Onda se setio'da bi zbog toga tih nekoliko dana pred odJazak na front mogao provesli u pukovskom zatvoru, a za sutra veče imao je zakazam sasta« mak sa crnpwraslom barakerovom ćerkom. »Avrio« prošaptala je i još nešto nerazumljivo cvrkutala pokazujući prstom na brojčanik zidnog sata iza sebe. Pokušao je da stvar zagladi. »Bogami ne znam, gospodine kapetane, kako sc to desilo. Mislio sam da će mlađi dežurni... U našoj čeli uvek mlađi dežumi čita molitvu...
...»Ovamo! Ovamo!« vikao je uzbuđemo onim iza, sebe dok su zrma prštala po kamenjaru, Vojnici su pritrčavali i pucajući prilegali iza kamena. Jedam plavokos mladić ispustio je pušku i uhvatio se mukama za stomak. Nekoliko irenutaka ostao je klečeći kao da nešto očekuje, a omda se zgrčio i svalio na užareni kamen. huci borbe jedva je to i zapazio, a kad se pucmjava malo stižala spazio je kako mu mladić krvavom šakom daje neki znak. Dopuzao je do njega i iz džepa na bluzi izvadio ratni zavoj. Mladić je odrečno mahnuo glavom sa jedva primetnim bolnim smeškom oko pomodrelih usana. »Ne, ne treba«, šaputao je u kratkim predasima. »Nego... uzmi mi sat.. Ako otstupile...« »Ovamo, ovamo«, šaputao je idući presušcnim koritom rečnog rukavca, a jedna rana koja je četiri decenije mirovala u duši polako je krvarila. Pokušavao je da plavokosog mladića zamisli kao starog čoveka svojih godina, ali to mu nije uspelo. Onda se sećao ostalih palih drugova i svi su oni oživljavali u sećanju' kao vedri mladi ljudi, dok je preživele drugove s kojima se nije više video mogao lako'da zamisli kao stare ljude koji još samo po nekoj neugasloj crti lica potsećaju na nekadašnje mladiće. Pokušao je da odredi svoje mesto u toj sumornoj povorci. Onda je spazio više sebe jednu položenu brestovu granu što se nadnela nad presušnim koritom rečnog rukavca. »Vidi, Mala!« doviknuo jć keruži i, oslonivši pušku o jedan žbun, poskočio i uhvatio se obema rukama za granu. Podigao se nekoliko puta na. mišicama, a zalim se snažnim zamahom prebacio preko grane. Malo zadihan nečemu se gla-
“ov... 000? os” wu0BOb BI
ILUSTRACIJA D. STOJANOVIĆA-SIPA
-
ORULJUJGVJA Suprsli e" WahE" jaje
sno nasmejao i uspeo se uz strmu obalu ru-
kavca.
Magla se polako dizala i šuma, do maločas sumorno siva, sad je izgledala kao podmlađena. Iz Imurnih oblaka prosijavalo je bledo zimsko sunce, a drveće okićeno injem činilo se kao da cveta. Iz odžaka usamljenc kuće čuvara lova na jednom proplanku dizala se tanka spirala dima. Kad su joj se približili iz dvorišta je izašla crna čuvareva keruša. Spazivši Malu prilegla je na zemlju i s položenom glavom između prednjih nogu nekoliko trenutaka srdito je gledala. Onda se polako digla i vrebajućim hodom pošla prema njoj, dok joj se dlaka na vratu kostrešila a ispod zgrčenih usana svetllucali oštri očnjaci. i“
Mala je radoznala pogledala i prijateljski mašući repom potrčala joj ususret. Crna keruša je zastala okremuvši glavu malo ustranu kao da je ne primećuje, ali kad je ova po psećem običaju pokušala da je onjuši, ona je munjevito zgrabila za vrat i svom snagom survala se na nju.
Mala je tužno skiknula, kako mu se učinilo više zbog izneverenog poverenja nego od bola. Ali ona nije bila stvorenje koje bi se olako prepustilo ćudima podmuklog napadača. Brzo se snašla i hrabro prihvatila. nametnutu borbu. koja se u času rasplamsala s takvom unišlavajitom žestinom da ih je on nekoliko trenutaka ao opčinjen gledao. Bilo je u tome neke su» rove lepote od koje je sav uzdrhtao kao pred otkrićem neke duboko skrivene tajne u tamnim kutovima ljudske duše. ZČa časak to pred njim nisu bila dva psa u borbi na život i smrt, nego ovaploćenje neke stravične poezije uništenja kojn život sudbinski nosi u sebi.
Na besomučne nasrtaje svoje protivnice koja je ujedala gde je stigla, Mala je koristila svoja iskustva iz borbi s divljim stanovnicima šume i nastojala da je zgrabi zubima za neki važan životni organ. Nešto slabija po snazi ali iskusniji borac, često se sama izvrtala na leđa i naglim irzajem zadnjih šapa pokušavala da napadaču noktima raspara stomak. |
I dok je kod crne čuvareve keruše, koja Je osećala da se prevarila u oceni protivnika, strah potsticao krvožedni clan, dotle se kod Male sve više rasplamsavyala strast samc borbe. Jedva uspevši da ih udarcima čizme razvadi, zgrabio je Malu za ogrljak i povukao za sobom u šumu, Spustio se u jednu uvalicu i seo na oboreno stablo. Keruša je legla kraj njegovih nogu i muklo cvileći zalizivala rane, On je zapalio cigaretu i smešeći se gledao je. »Ništa, Mala«, rekao je. »I mene su tako napadali. Ko sve nije pucao na menc i posezad za mojim Životom i onim što čini njegovu sadržinu. (ja, Mala, puno je ožiljaka ostalo od toga, više na duši nego na telu«. Keruša ga je čas upitno gledala, čas se kostrešila i u borbenom raspoloženju pokušavala da se vrati na proplanak. »Ostavi, Mala. Ne vredi. Poraz napadača uvek ic bio potstrek za nove napade, nove zločine... Posle su rekli treba oprostiti, zaboraviti. Oprostiti? Ne sadrži li oproštaj i poniženie Za, onog. kome se čini. Zaboraviti? Ne znači livio odreći, se onih koji .su pali.. Može li se onda živeti u svetu koji na poverenje odgovara podmuklim napadima, u svetu kome ne možeš ni oprostiti ni zaboravitiP« Osmehnuo se. »Pa, Mala, to, živi smo, Znači — ·može«. i
2
wa 065 me... \waw as m a
vođiocima zađavalo je očigleđnu te”.
škoću određivanje rođa i padeža ne” Hih osobenih imemica (Đoka, Novi i đr, i tumačenje izvesnih specifičnih reči (ćevap, pandur, guni i đr.), Koje nisu prenošenme adekvainim izrazima, Ali takvih slučajeva, srećoMn, ima malo, te se ne remeti opšti, 5asvim povoljan uhkisak., U celini dva toma zbornika imaju „mnesumnjivu kulturnu i književnu wrednost uvo” deći i naša ostvarenja u bogati fond ruske prevodne literature.
P. M.
* * *
»POSLEDNJE GODINE: TOMASA MANA«
Neka vrsta posthumnih memoara Tomasa Mana je ovih dama izazvala interesovanje poštovalaca njegovo Književnog đela u Nemačkoj. Knjigu pod gornjim naslovom „je mapisala piščeva ćerka Mrika Man, koja je bila mnerazdvojni pratilac svoga oca. Ona opisuje poslednje gođine života velikog pisca, njegovu dilemu O po” vratku u domovinu, u kojoj niije mogao da ostane jer je bila pođeliena i razjedinjena, Otkrivaju nam se intimna Manova razočarenja posleratnim svetom, od koga je on oće» kivao više bravđe i razumevanja za ljudske patnje kao posleđicu pobeđe slobođe nađ điktaturom, koja je iz” vojevana oružjem i krvlju.
Granice ljubaznosti
Nastavak sa 2 strane
stranu, izbegavajući vaše oči. Shva tićete najednom da većina tih ljudi uopšte nije istinski zainteresovana za vaš život, za vaše teškoće, za vašu radost. Shvatićete da su
oni ustvari ođuvek bili hladni i ne-
zainteresovani, samo ste se vi varali pripisujući neki poseban značaj njihovoj ljubaznosti. Svako je od njih, dok ste se ispoveđali, mislio u tom trenutku o svom životu, o nekoj sitnici, možda, što je tada za njih bila neuporedivo važnija od vaše priče koja se poput zujanja muhe uplitala u njihova razmišljanja i koja im je tek na mahove dopirala do svesti, ometala ih u lagodnosti i zvučala strano, dosadno,
I onda, upitaćete se, zbog čega je sve to tako?
Zašto smo i dalje, posle ovakvih saznanja, uporno glasni u ovoj našoj građskoj šarolikosti., Možda je u pitanju nenaviknutost našeg čČoveka na ustalasali život velikog grada, možda pomalo i njegova izgubljenost u mnoštvu oko njega, strah od samoće koji je ovđe nekako najuočljiviji, mada inajapsurd niji u isti mah. Iluzija o velikom broju poznanika čimi da postajemo
nekako sigurniji, stvara u nama izvesnu ravnotežu. Ta nas iluzija bodri i budi veru da nismo samo obične, bezbojne jedinke na asfaltu, u kancelariji, kafani, u porodici čak; ona nas uverava da se našoj ličnosti ipak na neki način posvećuje izvesna pažnja i da smo koliko-toliko značajni,
T eto, ovo me_je opet vratilo na jedno staro pitanje o kome sam više puta razmišljao: koliko svako od nas, ili bar najveći broj onih koje znamo, nosi u sebi po neku pro-
·vinciju, Po neku zapamčćenu, upla-
Ššenu, predratnu provinciju koja već odavno ne postoji i za koju ne znamo, kada mas je i koliko formirala. I ko zna, da li možda, poređ ostalih uzroka, mnoge naše neprilagođenosti, možda „mnoge naše osame u ovoj velikoj ali pomalo još uvek tuđoj sredini nose njeme boje i akorde...
A građ buja oko nas. Raste i sazreva. Mi, njegovo šaroliko mnoštvo, najvećim delom doseljeni ovamo iz raznih krajeva — mi smo njegovo lice. To je lice još uvek mlado i još uvek pomalo nesigurno. Zato se možda i svako od nas toliko traži u drugima. Međutim, konture novog su sve jasnije. A ta
naša prenaglašena ljubaznost, ta prisnost jedne mlade sredine, ti vedri, neobavezni i bučni susreti, meni se bar čini, da ipak, danas već, đeluju pomalo kao anahronizam. Dinamika modernog velevaroškog života zahteva od građani-
na više sigurnosti i sistematičnosti, a za uzvrat ostavlja mu, nažalost, premalo vremena. I mislim da nama koji smo svakim danom sve stariji u ovom gradu, ne preostaje ništa drugo nego da se pomireno, ali i mnogo pouzđanije nego došada, vratimo polako u one prave i prirodne granice sebe.
Momčilo MILANKOV,