Književne novine

Nastavak 85%. - ku, traži joj 8e suprotnost,

poigralo dokono riječima nego da sc

snažnije izrazi misao. A uvjeren je:

» Jezik je kao čovjek: u njemu se majlakše možeš prevariti; nikada nisi unaprijed načisto, kakav će biti čovjek u ovoj ili onoj prilici: šta sve može značiti riječ negdje u nekoj rečenici koja još nikad nije izrečena, a koju će netko izreći; ne može se poreći šta sve čovjeku može pasti na um«. I bilo da mu od jedne rijeći sine druga, bilo da se zanese bližom ili daljom asoctjacijom "približavajući riječi koje su samo zvukovno skladne, a po smislu oprečne, Šimić zna da sc igrati riječima »tbo jest mislima, može samo onaj tko ima misli«, onaj »tko svojim imaginativnim promišljanjem i vidovitošću imaginacije pronalazi promisao i slike u jeziku, a pre ma tomu kako promisli i kako smotri slike u jeziku, rađaju mu se promisli i slike u vlastitoj imaginaciji«.

Igra riječima je izraz pjesničke imaginacije. U djelu Stanislava Šimića ona se samo lako i može primiti.

Zaljubljen u riječi, Šimić prodire u njih ne samo sa islraživačkom radoznalošću nego i strašću doživljene avanture, otkrivajući po čemu se riječi »u stanovitom času i slanovitoj prilici, mogu uskladiti i sjediniti da od njih bude sklad poezije i poezijsko jedimstvo«, oblikujući rečenicu u kojoj redovno začuđuje svojim otkrićima da je vrlo često oblik jedne riječi samo »maska smisla druge riječi koJa joj je inače svojim smislom ·oprečna«, Svoj aforizam »Prijevodi pjesama većinom su sprovodi pjesama«, Šimić je objasnio: »Prevodi li netko poeziju iz jednoga jezika u drugi, može je dakle usmrtiti tim prevođenjem, pa ono bude sprovod poezije iz jezika, u kojem ona živi, u jezik u kojemu joj je grob. Riječ prijevod, po svojoj vanjštini i po zvuku, donekle je slična riječi sprovod ali joj ne mora uvijek biti smislom oprečna. Budući da riječ prijevod djelomice vanjštinom i, katkada, smislom naliči na sprovod, tom sličnošću, u spomenutoj rečenici, predočuje se da je u njoj smisao baš kao i u riječi sprovod; da je prijevod zapravo sprovod, samo se čini da to nije jer je malko oblikom razližit: kao da je preobličen: maskiran sprovod«.

Jedna njegova pjesma nosi naslov »Nedjela nedjelje«. Nije u naslovu riječ o »pukoj igri riječima« nego o kritici dosade, o doživljaju ispraznosti prazničnog dana koji pjesniku izgleda »skelet ružni«, jer je doživljavajući prazne ulice koje su napustili građani i šetači, osjetio da je takav dan osiromašen pa i odvratan. I noseći u sebi, ko zna koliko i kakvih doživljaja iz atmoslere koja miriše tim pustim i praznim danom, misleći na zatvorene «dućane kao na sužnje, osjećajući koliko i kako od dosade zijevaju grad i ulice, tražio je najprecizniju riječ uz rijč nedjelja, i, najednom, malim je obratom pronašao riječ nedjela, izrazio svoj doživljaj, i izrekao | pravom riječju svoj protest, pronalazeći ujedno i unutrašnji sklad između riječi koje su, naoko, daleko jedna od druge. Čini mi se da je Šimić to majstorstvo, koje mnogi nazivaju, netačno, samo »igrom riječi«, učio i naučio od našeg najboljeg majstora — naroda,

NSA A i noseći duboko u sebi jepotu jezika narodne poslovice, zagonetke i lirske narodne pjesme. Šimić u eseju »Jezik i pjesnik« uočava, analizirajući dva primjera iz narodnog stvaralaštva, da »u stihovima,

Ako ti nikne šenica

Šenut ću dragi za tobom,

bude li se, namjesto šenut, melnulo poluditi, lirike nestaje; na-

staje ne tek proza, nego gotovo nesmislica. Lirsko je u samoj asocijaciji, kad od neke riječi sine i zazvuči dru-

ga, slična; pa od njihove zvukovne sličnosti dočara se lirski sklad. Lir-

sko je u samu obliku; može biti u ciglo jednomu slovu«.

Naravno, i tu, analizirajući narodni izraz, Šimić ujedno dndirektno analizira i svoj vlastiti·

Saživljavajući se sa jezikom i oživljavajući jezik, obrazovan i darovit, Šimić je postao jedan od rijetkih kritičara koji su kod nas pravi i koji znaju da je prave kritike malo jer je »kritika najteža umjetnost: i onomu koji je piše i onomu koji je čita«. Omiljena mu je tema: kritika protiv filistra i protiv filistarske literature, a najmiliji pisci u hrvatskoj lileraturi: A. G. Matoš, A. B. Šimić i Tin Ujević, o kojima je najopširnije i najstudioznije pisao, Pišući o njima pisao je ujedno i o atmosferi u hrvatskoj književnosti od Matoša do naših dana, uživajući u djelu Matoša pjesnika; utvrdivši da je Matoš »određena, stalna mjera prema kojoj se mogu mjeriti kultume vrijednosti«, eda je najimućniji hrvatski pjesnik jezikom koji znači imena za stvari užasa gluposti gadosti sramota zloća«, & doživljavajući poruku i sudbinu A,

·'B. Šimića, sličnosti koja je bila cjelovita š po svom socijalnom i moralnom karakteru, i po svojoj pjesničkoj prirodi, koja je zajedno sa A, Matošem doživjela »robinzonsku sudbinu tv hrvatskoj literaturi«, bio mu je olakšan dodir s poezijom »totalnog pjesnika« Tina Ujevića.

Radovi o ovim pjesnicima cjelovit su ogled i o novijoj hrvatskoj knjiŽevnosti, o strujanjima u njoj, traŽenjima, lutanjima i usponima, a ujedno i najbolja potvrda kritičarskog talenia Stanislava Šimića.

(Odlomak iz studije) : Božo MILAČIĆ

6 |

iietdda“bižae

i:

LIKOVI

A UMETNOST

MARKEOVA UMETNOST

- Povodom retrospektivne izložbe

ALBER MARKE:

Ime Albera Markea (Aibert Marquet, 1875-1947) pominje se uvek uz Matisovo (Henri Matisse). Bili su đrugovi i prijatelji, saradnici u ateljeu Gistava Moroa (Gustave Moreau), jedno vreme su stanovali u istoj kući, da bi se prehranili slikali su kilometre dekorativne girlande za Svetsku izložbu 1900, dugo su šetali kroz sale Luvra, ponešto i kopirali, a zatim radili zajedno na kejovima Sene. Prvi dani nastajućeg Povizma spajaju njihova imena u pobunu protiv impresionističkog akademizma, u novim, buntovnim nastojanjima. U svakom spisku fovista i Markeovo je ime.

Danas međutim, izgleda čudno da je Marke ikađa smatran fovistom, Otkuda to dolazi? Ođa-

brana s ljubavlju za svaki Kko-

mad, i sa izvanrednim poznava-

njem Markeovog opusa, retrospektiva koju je Beograd OVvOg meseca imao sreće da u svom muzeju primi i prikaže, takođe nameće ovo isto pitanje. Da li se ustvari zbog naglašavanja suprot nosti uvek uz Markeovo pominje i ime Matisa, velikog čarobnika čiste boje što njome plošno, često dekorativno, pokriva blatno u najsmelijim odnosima ma kojima arabeska ima apsolutnu vrednost izvorne melodije?., .\li ustvari, zaista ima mnogo srodnosti između prvih slika NotreDama Matisa, i Markea a smeli aktovi iz Moroovog ateljea zaista su i Markeovi vesnici fovizma. U Markeovom delu počeci ustvari polaze od Vam Goga (Van Gogh), đa bi se zatim oslonili na Sezana (Cezanne) a kasnije o duševili Japancima, „Međutim, Marke je vrlo malo lutao. Gotovo odmah je našao sebe. Tako je u sred Fovizma, čiji je kovitlac povukao i najjače, Marke postao nezavisna ličnost a zatim nasta-

G. vio da sledi svoje specifične na-

klonosti, u suprotnom smeru od revolucionarnog poduhvata čija je koloristička agresivnost bila daleka njegovom tihom i upornom. oduševljenju prirodom. Od nje same on dalje i više nije tražio! Tzložba u Narodnom muzeju dragocena je ne samo kao pregled Markeovog dela nego i kao rekapitulacija jednog izuzetnog

AKT U ATELJEU JEDNOG PRIJATELJA

umetni čČkog stava. Jer, makako bio savremen sa svojom epohom, a naročito u onoj prvoj četvrtini veka, — Marke je bio onaj koji je sve dobro upoznao da bi u sbletu srodnosti i suprotnosti O• stao uvek jedna izdvojena ličnost, Mađa ga Klodu Moneu (Claude Monet) približava naklonost za pejzaž, za okeraste i ljubičaste izmaglice, za ružičaste i beličaste tonove — njegova je suprotnost impresionizmu duboko potcrtana: ni negiranje postojanosti objekta, ni rastvaranje forme, ni divizionizam tona, ni zapetast potez, ni otsustvo kompoziciske strogosti, Dok kao i nabisti voli da slika sivom bojom i zna da beskrajno bogato diferencira crnu ostaje on „dalek njihovim intimističkim i literarnim temama. Poštovao je volumen i obuhvatao ga u prostoru konturom uvek preciznim i tačnim, ali planovi xojima se sluzi ne rasklapaju objekt nego sugeriraju dubinu, voleo je čvrstoću i postojanost, predmeta ali je njegova umetnost sinteze daleka svakoj kubističkoj analizi. Dok ga od Povizma odvaja njegovo hromat sko slikarstvo što poštuje valer koliko i prirođu samu, činjenica, je da je, kao i fovisti, sanjao o sintezi: o jednoj originalnoj likovnoj verziji što sliva osobenu ekspresiju unutrašnjeg umuetničkog života sa specifičnim karakteristikama objekta. I Marke je to postigao, ali u jednom osobenom, u svom realizmu!

Marke je zaista uvek bio realist. U svom poštovanju prirodc nikada se nije usudio da je deformiše ili stilizuje — „uprošća-

vao je samo da bi tako sažetim-

jezikom još jasnije govorio o njoj. Učestvujući inteligentno u buri svog vremena punoj traženja i problema, ostajao je Mayke van svih teorija i eksperimenata i radio spontano, samo za svoje zadovoljstvo. Boja mu je uprošćena kao kod svih fovista, ali mu je koloristička gama suprotna njihovoj, tonovi sordirani a valer izražajno sredstvo. Slivena, jasna, Markeova đđpboja sve i kad deluje monotono vrio je raznolika u svojim nijansama. Mnoga su putovanja, naročito na Orijent, prelivala ponekad inten zivnijim koloritom njegove Doejzaže — Što potseća na njegovu prvu, fovističku fazu aktova i portreta — ali bila je to samo trenutna refleksija, Marke je ustvari ostajao i dalje zaljubljenik pejzaža, naročito gradskog, „kišnih dana kad izmaglica obavija mostove nad rekom, a po umi-

venim kejovima promiču sive si-

„stvo mu je smireno

luete. On voli i snežni pejzaž sa gustim vazduhom što deluje kao masa, sa beličastim površinama što ističu čistotu kontura. Na nji ma je razvijao svoju igru horizon tala i paralela kojima povezuje detalje i slici osigurava čvrstoću i kompozicisko jedinstvo. Mada ne podnosi mekotu impresionisti \ čČkih slika i uvek naglašava masu

— poštujući primer Bezana -—

Markeov svet zbog svoje konm-

bpaktnosti nije i težak, čuva ga od

toga hitrina i odlučnost poteza i

tanak, pun nerva namaz paste

što podržava život objekta, kao

i čistota i jednostavnost postupka koje sugeriraju svežinu i ne-

posrednost. Njegova inteligentna,

i voljna umetnost nije lišena, po-

ezije, a sintezom što oslobađa

bitni karakter formi, planova, 1i-

nija, Marke izbegava opasnost

živopisnog. Konciznog rukopisa,

jednostavnih sredstava, slikar-

i harmo-

nično.

U »sporednom« delu svog Opusa — u crtežu — Marke je zaista veliki. Rađio ih je olovkom, Dperom ili četkom, i crno-belim dao vrhunske odlike crteža. Naročito crteži četkom imaju izvanrednu · sugestivnu i sintetičku snagu, a samim načinom kako belu površinu konturira crnim, sugerira umetnik ne samo volumen nego i kolorističke vrednosti. Marke linijom prenosi kompleksnost realnosti, hvata ne samo pokret nego daje i refleksije pune dđuha, a često i humora. Njegovi krokii, hitre beleške do krajnosti koncentrisane, mala su remek dela.

Markeovo osećanje za izuzetno, talenat karikaturiste što na prvi pogled uoči bitno, daje njegovom delu onu vitalnost a često i originalnost, koja zadovoljava i današnjeg gledaoce čije su naklonosti i ukus pošli drugim smerom od harmoničnog, tihog tkanja francuskog pejzažiste.

Dr Katarina AMBROZIC

Miroslav S. MAĐER ~

BORAVAK U STIHOVIMA

BIVŠE OČI SA JEDNOGA LICA

U rijeci postoji putnik moga lica

oči će se isprazniti zbog ničega.

Slutim malu kišu u oblacima |

i nečiju smrt kako se preobražava u zemlju ponekad ko sad neku divlju bol među ljudima, Iz te rijeke kesi se prošlost lica n

i ljtraju zaljubljeno jajke sjena

kao Žive žice u lamnim svjetiljkama.

RAK SA i RUMORNOM STAROM NAVIKOM

Ako to opet tako izgleda da mmoge raduje pola proljeća da mene množe riječi suvišne i vječno život pravi pravcali.

onda neka je ta stara zemlja umorna neka je bičuju tvrdi ljudi

mjesečina je uvijek uzorna

i sunce duboko u rijekama.

Ako to opet tako izgleda

i plice će krila izgubiti.

NOĆ ŠUTNJE U OČIMA

Noć ponovo iskošena rebra dana mlate se mjesečine sa svih strana to voda mijauče izlizana izrovana i horda vjetar mrkim makazama.

Umorni smo draga predugi smo draga odtalasat će nas mravi sa obala.

DVAPUT MALA MISAO

Ne znam misliti

i još sam umoran

a put bi me smogao kad bi mogao ! ! da me potisnec do beskraja, / Ono što sam čovjek

što je udaljeno među nama

ako zaplačem nikom ništa

ako nestanem opet isto

tako je istinit onaj smijeh sa drugoga

UDALJENI SNIVAČ

San je bio takav pakao | da su u njemu umirali moji sinovi i prijatelji taj san od vražjeg pepela

Kad sam ga ujutro progutao do smrli dlan je poskočio kao lopta

ipak sam očišćen ponoćnih poslova rukama umakao u sunce.

KROKI RADI USIDJELICE PREKO PUTA BOSUTA

Više nema samo ulica samo kuća samo očiju samo svanuća i samo trava,

Sad- je sve jednim vremenom prozvano i onaj koji se okreće da vidi

preobrazit će samo mjesečinu

na starim dojučerašnjinm granama.

Žilijen BENDA

O mističkom shvatamn ju literature u Francuskoj

ZILIJEN BENDA (Julien Benda), francuski esejist i romanopisac, vrođen je 1867 godine, Umro 1956. Njegove knjige su: »Dijalog u Vizantiji« '(1900), »Moj prvi testament«, »Bergsonizam« „i »Uspeh bergsonizma« (1912 i 1913), »Belfegor: Esej o estetici današnjeg društva«, „autobiografska dela: »Mladost jednog intelektualca« (1938) i· »Regulator u svom stoleću«, zatim »Vizantinska T'rancuska« (1945), »Tradicija egzistencijalizma«, »O stilu ideja«, »Kriza racionalizma« i druge.

Jedan oblik prezira naših modernista prema inteligenciji jeste u tome što žele da najviša funkcija nauke, izum, bude zasluga osećajnosti — ili inteligencije u koliko je ona osećajnost, u kome slučaju je ta reč pogrešno upotrebljena. Nema ikakve sumnje da mnogi mešu njima ne bi odobrili ovaj tekst:

»Najveća greška onih koji veruju da će umanjiti vrednost inteligencije pridajući osećajnosti najviše duhovne sposobnosti, jesle u tome što me vide gde je ustvari razlika između inteligencije koja shvata, raspravlja, prihvata ili odbacuje, — ograničava se, najzad, na kritiku, i one iuteligencije koja stvara« (Bergson, Dva izvora morala i religije).

Osećajnost koja prati naučni izum je intelektualma osećajnost, što je Klod Bernar nazvao »osećanjem duhaa; ona nema ničeg zajedničkog sa pravim stanjem srca ili nervnog sistema, koje literate uzdižu pod tim imenom i koje nikada ništa nije pronažlo na naučnom polju. Postoji u Bergsomovoj izjavi jedma dvosmislenost u pogledu reči osećajnost, koju njem autor izgleda nimalo ne želi da prikrije, a još manje njegovi fanatični privrženici.

Da razmislimo još i o ovim rečima Andre Rusoa: Dekart, »taj duh više metodičan nego li stvara

lački«, I najmanji čak bi odgovorio da je pronalazač R

analitičke geomelrije i teorije o prelamanju svetlosti zaista dobar „pronalazač; ali on se smaira tipom inteligencije koja rasuduje, a romantizam u nažoj literaturi želi da ponizi taj načim mišljemja., (Osim ako ovde nije reč o religiozmom duhu kome ie stalo da omalovaži oktoka istraživačkog duha.)

ojedini od tih mističara žele, uostalom, da štanje svesti koje oni propovedaju, a koje je izrična meMAHA onoga Što ceo svet naziva mišlju, prećuino sarži tu misao, naravno prevazilazeći je i me propuštajući da je gledaju sa visine, Nadrealizam nam govori o oj »memtalmoj materiji koja se razlikuje od mjisli, čija sama misao.., može biti samo jedan poseban vlačeka, ali dakle može da bude, Postoji tu jedan pokre sličan onome kojim bergsonistička in. luicija, pošto se definisala namernim isključivanjem običaja naučne inteligencije, ipak tvrdi da može da je

x:

ponovo nade ne menjajući prirodu (»savijajući seć nad”

samom sobom, »prevrćući se«, »skupljajući se«, »grčeći se«), ili još kojim filozofi pristalice akeije žele da se od radničke inteligencije prede na spekulativnu putem kontinuiteta. Ono što zapažamo, tlo ic da ira« cionalno me uspeva da dovoljno prezire racionalno da me bi pokušalo da ga prisvoji, međutim ipak kao pokroviteljsivo.

Netrppeljivost čitave jedne klase modernih pisaca prema misli u uobičajenom smislu reči objasnila mi se jednoga dana sa svom poželjnom jasnošću. Nalazeći se u jednom njihovom društvu, gde je raščlanjavano neko nedavno objavljeno delo (recimo wu stilu Siaresa), koje je pod imenom »misli« sadržavalo samo subjektivna tvrđenja, ponekad čudna, tojest patetična, koja su apsolumo za preziranje sa svakog mezainte» resovanog gledišta hoje se stvara sa strane — upitao sam prisuktme Sla oni misle o tim postavkama koje, izvana svakoga pritiska od strane samoga aulora, čine da izbije u stvarnost jedam meopažen odnos, koji oboga” čuje maše znanje o njoj i, da se me bih poslužio pri merom naučnika čije bi svedočenje ove literate odbacile, naveo sam Šatobrijana: »Aristokratija ima tri m“ zastopna doba: doba nadmoćnosti, doba privilegija,

doba taštine«, Oni mi saopštiše, ne bez ljutnje, da za”

pamtim da ih misao takve prirode nimalo wc intere“ suje: da im je ona, s obzirom da je tvrdila kako iznosi jednu bezličnu istinu, ne obeležavajući posebni žar duše, hroz definiciju izrazila samo banalnost, čak i ako nije bila izrečena, i da oni odbijaju da pridaju i majmanji značaj takvoj bedi, Ovakav sud w odnosu ma misao, zajednički čitavom jednom literarnom sVvelu, bio je međutim ovde predmet saznanja koje, dove deno do jednog takvog savršenstva, mameće divljenje. \ Na a da se pomoću reči uspe izići iz sebe samoga i da se izjednači sa Svemirom, ipspiriše čilav jedan svet modernih literata, To se naročito vidi kod Remboa, kada uzvikuje: »Ja je jedan drugi... JA acam strelu; simfonija se kreće u dubinama...“ i kod čitave jedne škole savremenih pesnika, koji bi mogli uzeti za devizu: »Kroz poeziju ka ehstazi« (e x-stare): azumljiva je privlačnost ove škole za bergsonističku

filozofiju, po kojoi se ličnost, dostižući svoje »du-

oko jad, podudara sa suštinom svela, i za germanski Hi e! čije je to takođe učenie. Treba da uvi 1mo da, se, sa te tačke gledišta, moderna literatura 50“ proistavlja intelektualizmu u ime dvaju vrlo različiti

i To je upravo smisao koji proizlazi iz manifesta objavljenih u časopisu Fontaine (mart. 1943): » Poezija kao duhovna vežba« — i dalje: »Misija poezije je... da omogući mome ja da se izvuče svojih granica i da se proširi do beskraja«. Ona težt a osbvari praiskonski san, napola utopljen u nesvešn0r roi o magicnom svemiru, u kome se čovek ne bi ošt" carevao nad pojavama, van svakog racionalnog pula

arsel Rejmon, Od Bodlera do nadre

alizma, uvod).

KNIIŽEVNE NOVINE

'oclvojemim od stvarj, gde bi duh bez posrednika =