Književne novine

SVEDOČANSTVO O STOLEĆIMA NADE I STRADANJA

(Milorad Panić-Surep: »Kad su

Naša književnost me obiluje delima memoarskog: karaktera. Neđostaju nam knjige koje bi čitaoca podrobnije upoznavale sa prošlošću, sa životom narođa tokom nekih desetak vekova provedenih na Balkanskom Poluostrvu, na, teritoriji koja nikad mirna nije bila, na teritoriji koja pamti pohode mnogih silnika i ratnika — po neizbrisivim, po duboko urezanim tragovima, po tragovima prisutnim i vrlo dobro vidljivim još i danas. Nekoliki pisci latili su se tog posla tek u novije doba Kada su uslovi bili znatno izmenjeni i povoljniji za stvaranje i pisanje. Međutim, nema memoarskih sve dočanstava o ranijim periođima naše istorije, o periodima isto tako burnim kao što je bio Dpočetak 19 veka, o periođima bpunim ratnih tegoba, strašnih nasija, raznih bolesti ,gladi i nemaština... Nema, jer tad literature izvan manastira, gotovo da nije bilo (ovde, naravno, izuzimamo narodnog stvaraoca, koji je svoj stvaralački genije usmerio na usmeni izraz.)

Zbog toga je pokušaj Milorađa, Panića—SS•urepa da savremenom, čitaocu pruži jednu introspekciju prošlosti veoma značajan, vrlo zanimljiv, a, isto toliko i potreban. Kao osnovu za svoj rad Panić je uzeo stare naše zapise i letopise, natpise i rodoslove, različite manastirske rukopise, vrlo retke uspomene suvremenika i putopise. Iz svih tih raznorođnih spisa „mahom dokumentamog karaktera, Panić je uzimao najkarakterističnije odlom-

u želji da savremenom čitaocu pruži što verniju 5.iu strahovitih infestacija „tokom. vekova, vršenih u ovim našim predelima

— i baš zbog toga' ovi tekstovi daleko prevazilaze memoare i obične zapise o vremenu i ljudima: oni su autentični dokumenti o istoriskim borbama, naroda za opstanak. Oslanjajući se na te spise „majući u vidu njihovu autentičnost pre svega, Panič Je ostvario svoju rekonstruk ciju istorije.

U Svome izboru on je Dboklanjao, naravno kadgod je mogao (ne treba zaboraviti da, i tih starih, škrtih i uzdržanih letopisa i zapisa ponekad nemamo dovoljno ili ih uopšte nemamo, jer je osvajačiuftom pogledu činio nasilja i uništavanja), pažnju i dru goj Strani ovih spisa: očigledno da je birao ne samo najkarakterističnije već i najslikovitije, najimpresivnije i najdramatičnije tekstove. Šteta je što nije imao malo više poverenja u biografe, naročito one iz XIV veka. Poznata je tradicija arhiepiskopa Danila i njegovih nastavljača, među kojima se ističe naročito jedan — bezimeni (jer mu, zbog njegove skromnosti ni ime nije mogućno utvrditi) Danilov uče-

prošlost pokazivao je Panić i u ranijim svojim rađovima, (u knji zi »Pilip Višnjić«e naročito), ali je.ovđe to doživljavanje prošlosti došlo najviše do izražaja, dajući čitavoj knjizi jedan poseban ton, sasvim u skladu sa tekstovima iz starih rukopisa, i zapisa. Ponekad, Panić je oživljavao ambijent u kome je radio grešni zapisivač — ističu se citati Vukovih opisa ovčarsko-kablarskih pređela, gde su, u manastirima, do kojih je teško bilo doći, pisali kroničari XV veka,sa manje stra ha i bojazni od Turaka negoli njihova braća u manastirima u pristupačnijim krajevima. Vukovom opisu neprohodnih predela oko moravskih manastira suprot stavlja Panić antitezu: »Danas već nije tako tamo«. Naveli smo ovaj primer da bismo ukazali koliko je stil Panićevih tekstova podređen stilu navoda, iz starih zapisa”

Ako se ima, na umu ona stara izreka prema kojoj je istorija, učiteljica života, može se bez pre terivanja reći da će pažljivi čita, lac imati šta da nauči iz knjige

živi zavideli mrtvima«, Srpska književna zadruga, Beograd, 1960)

»Kad su živi zavideli mrtvima. Ova knjiga pruža nam jednu saSvim osobenu viziju prošlosti i značajnih istoriskih događaja, bo lju i trajniju nego bilo kakav udžbenik, nesumnjivo autentičnu i zato dragocenu, tim pre što je Milorad Panić-Surep pokazao odlično poznavanje naših starih rukopisa, i, što je još važnije, jedan Siguran i potpuno opravdan kriterijum prilikom izbora tekstova. Na kraju treba se osvmuti i na opremu ove značajne knjige. Izdavač nije žalio sredstava da ovo delo dolično i opremi: knjiga je štampana kao bibliofilsko izdanje — Vrlo lepim slogom, na finoj hartiji i sa uspelim reprodukcijama tekstova, što je naTravno, uticalo i na njenu cenu. Ostaje pitanje — zašto se uporedo nije objavilo i jedno popularno izdanje koje bi bilo pristupačno širem krugu čitalaca? Da je to učinjeno, misija ove knjige bila bi još veća i plodotvornija. Raško JOVANOVIĆ

SLUČAJ KAO ŽIVOTNA 77 OFILOSOBIJA

(Tomas Hardi: »Povratak domoroca«, »Džepma knjiga«, Sarajevo)

Kroz celokupno svoj y poetsko delo Hodi je OteledoN 20% vijao i zasbupao jednu pesimističku filosofiju, jedan jedinstven, tragičan pogled na život. Mada neki kritičari smatraju da je Hardi jedino u »Povratku domoroca« postigao savršenu ravnotežu između realističnih i romanličnih elemenata u svome svetu, između čoveka i prirode, između ljudske odgovomosti i delovanja slepog slučaja«, ovaj roman, jedno od vrhunskih Hardijevih sazdanja, u potpunosti objašnjava njegovo gledanje na život i položaj čoveka u njemu, filosofija koja, u njegovom delu, određuje tragediju ljudskih sudbina.

Ljudskim životom, smerom nj*govog toka, smatra Hardi, uwpravlja slučaj, sudbina koja svojim zlim dejstvima vodi ljudsko življenje iragičnom kraju. Između ljudske prirode i prirodnih snaga nema sklada i ne postoji mogućnost da se oni izmire. Suprotstavljen okolnostima nad kojima nema nikakvog upliva ljudski život osuđčen je na tragično okončanje, na neminovan pad. Takav kraj čeka naročito one koji su se odvojili od iskonske vezanosti za tle, ocepili od jedinstvenog primitivnog kružcnja sa najelementarnijim snagama grirode, one koji su se i emocionalno

Božidar TIMOTIJEVIĆ

NEDELJA U PREDGRAĐU

ZLATNO VEČE

Evo večeri zlatne i proste,

ljupki cvetovi izašli su na ulicu,

šaputanje puno razloga i smeh koji nadjačava moju mlsao, Ispred kuće sa zelenom baštom,

Posle toga umiljata šetija gradskim parkom, sunce na zalasku kao bajka iz detinjstva, poslednje šarene krpice svetla pekle su grad i naša lica za nova uzbuđenja stvorena.

Razgovor o toplom danu, o kući, o maloj ulici i o ručku, možda o školskoj godimf,

drugovima i putovanju, i opet sve io zajedno,

TOMAS HARDI

otrgli od nje. Samo najniži nisu podložni njenim slepim udarcima; njima je beda dala pravo na spokojstvo, jer su suviše nisko.da bi mogli da padnu još niže. Ljudska volja i individualna htenja odveć eu slabi da bi se mogli odupreti zlosrećnim 'lmčajnostima, a pogotovo ih savladati. Ono što sudbinski utiče na tok ljudskih života su naizgled beznačajne pojedinosti koje svojim neočekivanim i nepredvidljivim dejstyima neminovno e tragičnim događajima.

Mada je u »Povratku domoroca«, ako se osmoltri tragični splet sudbina nekolicine žitelja Egdonske Pusbare, Hardi na kraju ipak doveo do jednog razrešenja koje nije „potpune tragično (srećnim se nikako ne može nazvati jer se do njega došlo putem prethodnih tragičnih okončanja), sućtinski sagledan i taj roman ide u red onih koji su pisani da bi objasmili njegov filosofski stav i koj ga objašnjavaju.

U ovom delu Hardi je ispričae jednm vrlo jednostavnu, tragičnu ljubavnu povest. Sredina, okolnosti, sl+

ispred prozora pokrivenog novmama kao i wvek dosad deca su izašla iz svojih mozgova u svet,

i nad našim Žživljem. Tako je on uspeo da, izvrši jednu svojevrsnu rekonstrukciju čitave borbe za

čajmnosti, ali i same osobine ličnosti, njihove strasti, htemja i nastojanja čine ljubav jednog idealiste (Klim)

zeleno, meko i gusto kao divlji vrt. A onda jedan smiraj, i dugo ćutanje,

opstanak koju su naši narodi sa Turcima vodili u prošlosti, ostva, rujući pritom u svojoj „knjizi kontinuitet i onda, kad nastaju i izvesni (samo prividni) prekidi te borbe. To je bilo mogućno jer setaborba nije ni prekidala, borbe za život je u ovom našem podneblju uvek bilo — ako ne sa neprijateljem i osvajačem. onđa sa prirodnim nedaćama i bolestima. Smrt je svakoga trenutka bila prisutna i svaki je trenutak značio borbu sa njom, borbu neravnu i tešku — za mogućnost trajanja, za održanje, za opstanak uprkos svim nemanima, Panićevom postupku gotovo se nema šta prigovoriti: ZDOg nepostojanja druge, bio je upućen na literaturu za koju se može, skoro uvek sa podjednako prava, govoriti da jeste i da nije to. Panić se morao osloniti na sumarne letopise črnorizaca, na oprezne, suzdržane i bezlične zapise jeromonaha, na, isprekidane i nedorečene tekstove nepoznatih pi saca, često i na kratke zapise ustvari zareze u kamenu i na fre skama, a i na epitafe. Životne ne prilike diktirale su takva pisana, svedočanstva. Svi ti zapisi mogu itekako da deluju svojim imanen tnim sadržajem: oni Su često izraz neizrecivog straha koji se pretvara u nemoćni vapaj za pravđom i čovečnošću ili su nemoćno slikanje jezovitih prizora, ili samo jednostavne kKonstatacije o nesreći i nevolji Pregnantnošću svoga izraza „lišeni svakog aulizma (tako tipičnog za naše stare biografe), često atoristički dati — svi ti zapisi đeluju kao vema slika prošlih tegoba, u kojoj baš te osobenosti izraza donose posebnu draž. Zaista, ima utim često nedorečenim i nezavr šenim zapisima, u tim škrtim re Čenicama nečeg specifičnog, jer je čitaocu ostavljena mogućnost da sam za sebe dogradi sliku, da sam upotpuni pretstavu događa ja,jer to anonimni zapisivač ili neki grešni dijak nije učinio zbog straha ili ne smatrajući za potrebno, ne naslućujući svoju ulogu. Ipak, većina pisaca ovih tekstova bila je duboko svesna svoje misije zapisivača -— letopi-

Sca i upravo to saznanje O Ppo-.

trebi da se ostavi trag o svome vremenu bilo je moćni imperativ tog neprekinutog: niza pisaca: »Plovi plovče, piši grešni pope Petrea — uzvikivali su ti črnorisci u tmini svojih ćelija, očekujući zoru da bi otišli na počinak. Neki od tih rukopisa nisu nastali u tišini manastirskih ćelija: »Da prostite me grešnoga popš Nikolu ako budu gde i sgrešil, jere ju velma ne volji pisah u tamnici seđeći u Kozniku ,glađan ižedan i zimii velma nevoljanć«...

KNJIŽEVNE NOVIN:

M. PANIĆ-SUREP

nik. On je uspeo da u svoje predi stinirane tekstove unese najviše života (poznate su njegove Trealistične i uspele slike pojedinih bojeva) i da svoje delo. obogati širom slikom vremena 1 događaja, ne zadržavajući se samo na ličnosti čiji je Život opisivao. Takođe, možda, bi bilo bolje da se Panić oslonio i na narodnu poeziju. Narodni pesnik umeo je ponekad vrlo realno da opeva istoriske događaje (da ne govorimo o umetničkoj lepoti njegovih dela i slikovitosti njegovog izraza). Pojedini narodni stihovi zgodno bi upotpuniljii oživeli zapise naših starih letopisaca (bila bi, nesumnjivo, u pojeđinim slučajevima vrlo zanimljiva paralela, između podataka starih letopisaca, i činjenica, koje je uočio na= rodni pevač, i to paralela koja bi se postigla mestimičnim navođienjem marodnih stihova bpored tekstova starih zapisivača,). To bi samo doprinelo Panićevoj knjizi, koja je, i pored sve apar tnosti stila starih pisaca — Črno rizaca, monotona, te zato zahteva istrajnog čitaoca. Toga se Pa, nić pribojavao pa je u uvodnim redovima apelovao na Sstrpljivost. A da bi kako-tako ostvario izvesnu preglednost knjige, Panić je na, njenim marginama notirao, u vidu sinopsisa (ako bi se tako moglo reći), sve značajnije momente u istoriskom toku događaja. Ti ispisi, najčešće citati iz samih tekstova, ponekad vrlo srećno komponovani i ubačeni, nesumnjivo da pomažu Čitaocu. | i

Vrlo je primetna i karakteristična osobina tekstova obuhva, ćenih u ovoj knjizi — aforističnost. Sa koliko malo reči, koliko uzdržano i jednostavno i zato vrlo impresivno svi ti grešni, poznatiinepoznali zapisivači doča ravaju tegobe prosunb vremena, unoseći u svoje tekstove i objek tivnost hroničara ali i surovosti i sumornosti svoga življenja, nesigurnog, teškog i strahotnog, evocirajući tako, na jedinstven način, više nego jezivu sliku prošlosti. Koliko mnogo kazuje Ovo malo reči: »Nema leba 1492«, koje je nepoznati zapisivač u kamen apside Dečana. I upravo tu mogućnost neograničenih pret postavki koju tako zgusnut i jezgrovit način izražavanja „pruža koristi Panić, stvarajući i sam vrlo potresne slike o narodnom strađanju. Panićev tekst, inspirisan tim zapisom iz 1492 godine, ide u najlepše vizije prošlosti u ovoj knjizi autor je zaista urmeo i da čuje i da oseti nemi gOVOT ovog dečanskog zapisa. Tu svoju izrazitu sposobnost pronicanja u

U sobi pod žutom svetiljkom, u postelji ispod lenog jastuka, tamo, tamo čuvam neke bojice kojima šaram po vazduhu beli cvet,

A ipak, ne mogu da se zaboravim,

ne mogu da se pomirim sa ovom Ycčeri: zlato je prosuto, ljudi govore,

ljudi nekuda odlaze, ne znam gde.

Ispod glave izvlačim opake stvari, čitam davna pisma, buđ se smeši, ugnjile reči, ljubav i pepeo kojoj strani da se okrenem?

Šta bi bilo da zaboravim, DevoXcica bere da okrenem noć i dan, da se usprotivim. Ali kako staviti razlog pnotiv razloga

kad svi SU jalki kao obmana. more se smeši,

"Tišina mw visini” duguljasto lice, pamuk odmora.

i nemjirmna fravka među usnama, htela je, valjda, da kaže nešto čarobno, veliko, ali digla se i rekla samo: »Moram. Lakwunoć«.

NEDELJA ZA NAS

Opet je nedelja n Rakovici, u predgrađu high šuma, plavo nebo, karanfili e rastu na prozorima, dimnjak pored reke

zaspao je. Zlata nedelja, toplo popodne.

okreće nam lice,

ljubičice, wzdiše,

majka na stepeništu sedi s godinama.

U mukama držim mapu svela,

more odvajkada.

U ovom predgrađu tako je lepa nedelja:

SLATKO DETE ŽIVOTA

Sunce nam se osmehuje, lišće svetluca, ručak wu travi za malu porodicu. U reci Ljiljana se kupala, bacala kapljice

na svoja leđa, voda se umivala zelema,

Nikada nisam mislio da mi se osmehne,

da se okrene, da mahne ručicom;

ipak, slatko dete života učinilo je

ono što beše tako daleko za oboje.

PIRTAR., LUBARDA: VRISAK

Pre nego stignem pre nego spremim popeću su na brdo od krečnjaka, bele brdo iz školske čitanke.

Dići ću kapu, mahnućw krovovima,

možda zauvek i nikad više, ako me pitaš, U ovom predgrađu tako je lepa nedeljaz ručati, pušiti i umreti.

ručati, pušiti i umreti,

e bilo dnugde,

oler i dom stavim,

i jedne romantične nezadovoljnice (Justasija — engleska Ema Bovari) neiepunljivom. Data u ambijentu Egdonske Pustare, koja u romanu nije samo prirodna pozadina i središte radnje nego aktivni epa ta ljuc' bav prikazana je z spreg ljudskih sudbina koje su delovale na nja, i na koje je ona delovala. Zanimljivo da je sudbina ličnosti, mada 'ne sasvim dosledno, određena wu skladu sa njihovim emocionalnim „odmosom prema pustari: one koji je mrze i žele da iz nje odu pustara kažnjava smrću (Justasija, Vajldiv); onima koji u mjoj vide središte svojih životnih puteva pruža ili setno spokojstvo (Klim). ili mirmu, isto tako setnu sreću ('Tomasin, Digori Ven).

Mada manje prisutan nego u ostalima njegovim važnijim delima, slučaj Je i u ovom Hardijevom romanu odločujući, Zbog neprestanog isti canja ih slučajnosti Tar, diju su zamerali da je izopačavao stvarnu sliku života, njegovu suštum, činio svoju fabulu neživotnom i neverovatnom. Činjenica, komi verovatna niko ne spori je da je Hardi u skčaj verovao, Želeći razjasni i oživobvori svoju filosofiju em je svol umetnički postupak pobčinjavao svemu što je moglo da peti tom cilju, svesno ističući one elemente koji a mu najbolje odgovarali. Prelamajmući život svakidašnjice svoju umetničku mdividualnost stvorio je svoju sliku života ona je nepodudarna sa svakidašnjim životom, ali ne sa sušti. nom Života koju je on u svakidas» njici otkrivao; a život za svakog originalnog umetnika ima dragu suš» tinu, pa su i devijacije od sveta oka nas nužnost svakog umetničkog postupaka. Čini se da je Hardijev mnogo veći nedostatak što je u svojoj filosofiji slučajmosti bio jedmostram, Polazeći od jedne tragične premise on je pnimere za svoju filosofiju otkrivao u životu oko sebe, ističući tragično dejstvo beznačajnih slučaj nosti. Sudbina je slepa, ali nije wvek tragična. U svojoj slepoći ona mme ponekad da „obraduje nenadanom srećom. Ne želeći da izneveri svoju tragičnu premisu on je tu čimjenicm zanemario, ne wdkrivajući prave primere koji bi njegovu premisu oprav“ dali, jednostrano se graničavajući samo na jedan vid slučaja u ljwdskom životu. Zato je njegov nedo» statak pre nepotpunost i jednostranost činjenica, nego »neverovašbnosti<a zapleta ,

Ovaj značajni roman velikog emgleskog pisca izišao je u dobrom

prevodu Lake Semenovića. Nekolike

nepotrebne rogobatnosti (»moglo ga se videti«, »često puta«) mogle su se izbeći sa malo više pažmje.

Dušan PUVAČIĆ

3