Književne novine

Sea pijoći čaj A _.

jorgovanom j lemnjeg popodaevy Bezbrižno i Peijalto S JUB) KHIe i; Sa čistom prostirkom ma kolenima

Sedimo, mi, mas. trojica

Plašeći se

Da ne dozvolimo drugima sla obkmiju

Koliko smo srećni

Ovako zajedno, dok gledamo mlad mesec, Kako stidljivo leži ma leđima, i pprwm zvezdu. .

Evo žena:

Stvorovi mekih, tankim maramama pokrivemnih ramena fraofleree: I radoznalo nas u prolazu posmakraju, - ii Jedna od njih, naša domaćica, prilazi:

— Osećate li se prijatno, gospodine? — CH

— Bojim se da ste pomalo usamljemi.

Želite li još malo čaja? Cigarete? Ne? Zahvaljujem se, čekajući da ode.

Liče nam na bića iz bajke.

~- Ko? — Prošlog proleća

i'Povređen -— jadam dečak, njegov mozak

+. Lekari kažu — nadaju se odmor će pomoći, Zawzete su čajem i cigaretama i knjigama

A. njihove reči dopiru do nas kao svračije brbljanje. Mi sedimo tihi u prijateljstvu,

— To je bilo jednog juira krajem maja

Jedna bela žena, bela lakoumnica kraj grma

Jedno svetlo priviđenje u ogledalm jezera,

A ja, matori moj, bejah se vimuo rano u OMU

|J mojoj maloj mašini izbačenih ušiju

Tajno je prateći kroz svetlucava bogatstva neba. Znao sam da mogu da je uhvatim kad želim Mada nijedna nimfa nije trčala brzo kao ova.

Peli smo se, sve više i više,

I nađoh je ma ivici šume, sumonne šume:

Zaustavio sam se ma njenom kraju

Osetio sam njen zagrljaj i mjen sveži dah.

"Tad me je metak pogodio, čini mi se

U levu stranu grudi,

I ubio moju malu izbačenih ušiju mašinu. Video sam je srušemu Poslednje kapi vma u peharu...

Mislio sam da mogu da je mađem kad želim,

Ali sada se pitam da li sam je našao, posle svega.

Čovek ne bi smeo da umre tako,

) "Takvog jednog dana

·Od metka ili na drugi: moderan :način "Trebalo bi umreti, mislim, od ectrurskog koplja Na poljima gde Okeanide

Svojom igrom rascvetavaju uskovitlanu trava, I ovakvog jednog dana

Postati visoki kip; želeo bih da budem Hrast na ostrvu u nemirnom moru.

LJmesto toga, metak mi je prostrelhio sece — Da, u pravu si:

Čovek ne bi smeo tako da umre

ni zbog kog razloga niti uzroka u svetu.

Za nekog kao što si ti dovoljno je zanimljtva priča O lete na visoko nebo i šwmnjanju

Oko ustiju smrti i ti ne znaš blaženstvo

Doma i dece; oczbiljnost

Života i rada i radost, naše nasleđe.

I, bolje od svega, blaženstvo starosti.

Bili smo suviše mladi.

Sada —u on prevuče rukom preko očiju

— Sada, drukčije više ne može biti.

Bili. smo 7

Nad Mianhajmom. Video si

"To mesto? Onda sigurno znaš

Kako čovek visi baš pod zvezdama i vidi

Kako se mirna tama širi i Pai: oko njih

1, rasečena kopljima svetlosti diže se u treptavim talasima Okićena nemirnim uzaludnim lepršanjem.

Sunčeve trube gasnu |

Na kući i ambaru, plastu i zidu,

U kolibici, sporo se okreće |

Na tavanici naslikano zlamo senilo lampe. Ispod nepomičnog i bešumnog vetrokaza Stoka mljacka i mrvi zrnastu hranu; Na zvezdama načičkanu granu jabuke Naslanja se savijeno, zemljivo malo. Mesec se kotrlja naviše dok iz daljine Dopire slab, tužan lavež ovčarskog psa

] ispunjava tugom dolmu.

Sporo lišće tame pada unaokolo

Stražar Smrt biće na straži

A pomilovan čovek moći se da spava.

Svet je miran, jer je star

Ispričao je mnogo zrna Života. 7 Njegova komšinica tamo, mesec, las Posmatra breg i reku, talas i sprud;

Mnogu lepoticu video kako vene, ; Kako prolaze i prolaze, on ne brine kuda; Zakletve zaljubljenih osvetljavao je.

VM agabunda koji je kleo njegov s)aJ;

epusa, Sem izvesnog je 1924 godine objavio zbirka »Mramorni

laum«, a posle sesreta sa drugom sveskom Eliotove poezije mastala

Poezija Vilijema Foknera en RE : ~

· : polpuno je u senci njegovih proznih dela koja sm mu donela slavu. Literarne enciklopedije i udžbenici zadovoljavaju se da spomenn kako je veliki književnik izrastao iz broja pesama šlampanih

Sedimo pijući čaj

Crna, zemlja nas je privukla, te noći Iz vazduha mecima mučenog: Velika crna zdela sa svicima...

I ovome negde mora biti kraj: Čovek ne bi smeo tako da umre —-

Čovek ne bi smeo da umre tako,

Njegov se glas uiišao, a vetar je šaptao njegove reći

je, 1933 godine, zbirka »Zelena grana«, Njegovu vrimovanu poeziju, ·

kao i Eliotovu, karakteriše apologija mirnog živola i otpor prema

modemoj civilizaciji, Pisao je deskripivne, filozofske, ljubavne i ||

satirične pesme neujednačene vrednosti. Peame koje donosimo prevedene slobodnim stihom objavljene su wu zbirci »Zelena granae,

Upola mečujne reči Lebde kao sive ptice Oko naših glava.

Sedimo tihi u prijateljstvu.

Hladno mi je jer sunce je otišlo

A vazduh je hladniji gde nas trojica Sedimo. Svetlost je otpratila sunce

I ne vidim više,

Bled jorgovan okreće se ka ljubičastom nebu. Savija glave prema meni kao čovek.

— Starče — reče — kako si umro?

je jorgovam klimao glavama na nežmim stabljikama

Slažući se s njim, Ne ibrimući čuje lH on ili ne. Čovek mne bi smeo da wmre tako

Sunčeve trube

Ali miran uskoro;

Na svom magličastom brdu Sluša kratke krike tamne ptice Iz njenog gnezd } proklinje mesec jer njegov sjaj 'Otkriva sve lopove u noći.

a na nebu

Mimo se gega ubica, savijenih kolena wsiljenom ~

On ne oseća blagu ruku povetarca

On sada poput Solomona sve zna:

Čovek, konačno, diše samo

Da želi i muči prostor oko sebe.

odmoru,

Ispod jabuke Evino obličje :

Ispod jabuke Eyvino izmučeno obličje 6 Svethrcalo je Zmijinim obličjem, njene rastrzane grudi

'Sva uzavrelost smrinog mesa. Zatim kroz mračnu sobu sa šapbioiH Dolazi čoveku san za kojim se ZUd!.

lopov u zasedi pakostan i oprezan Vreba iz daljine svet, još budan,

KNJIZEVNE NOVENE

Pod njegovom svetlošću začinje se 2

adale sa zmijimim yijugama i nestajale kao sunce Da oglase crninu njenog greha od istoka do'zapada. U zimskoj noći čovek se greje

Žaleći stare grehe koje je propustio

Fetišima bi hteo bič krvi da ostivi Zaboravljajući da ga je sa dahom nasledio.

Ja— ja misam mrtav. Čuo sam njihove glasove iz vele dalpHne — mije mtav On nije mrtav, jadno momče; on nije UmTo —

V. KUZIN (Holandija): SPOMENIHM:

Ali stari bogovi padaju, drevna Zmija

ustoličena je i krumisana umesto njih, a njem miljenik Zlatna je jabuka koja nikad ne smiruje

Već svagda brani mrvicu čovekove vatre, kad ptice Zlatar i lasta i one što pišteći put severa lete, vitlaju se Nad čovekom iz Nazareta, Rima i Virdžinije.

Pogledajmo između dva kovitljaja

Pogledajmo reći ću Ja — između dva kovitljaja kratke suknje video sam putire kolena

i trenutno site pčele koje zuje

gde stanuju njena medena bedra ti mali meseci

lih vitkih meseca sastavak ja bih pokidao

tako nežno bih pokidao ovo smireno devičanstvo sna 'Tako da bi me u svojoj tesnoj kući

našla kako dremam kad bi se probudila —

ne — gospođo Ja volim vašu ćerku — reći ću

iz neke lismate nedoumice želja

vetar wućcc dremljivo Proleće upola neodeveno ruka koja je nekad milovala grudi budeći uzdahe sad mdara belimm njene zadnjice do rumene vatre

Ni ine kako vaš lje i imetak —/ Ae o BOČ, zdrav CProvaG Bogdan A. POPOVIĆ)

aaa aaa aaa area ru Jrar weLzzr een eener vi a arene sneno zaprsru=O

VILIJEM FOKNER |

NOVA LIS

HI IGRA NA TEMU:

KREATIVNA SINTEZA

Nemačka womoniika mmela le <a se Da Smojstven mač zagnjuri u svet fenomenologije, tražeći smisao i zna“ čenje njegovih čudesa. Jedan od onih koji je najdalje i najdublje otišao

ji Pori pojmovima jeste Novalis

smeloj bari |- (1772—1801). Kod nas pomzmat go|| tovo žšdključivo po svojim >Himnama

aoćić, on e daleko manje ili čak wikako pommat kao pisac genijalnih »Fragmenata«, Sta su wsbvari »Fragmenti«D i

Jedan od majnovijih izdavača Novalisa nazvao ih je »igrom lažnog Dbisera«, | sama svestam {rovalije značenja koja deli Novalisa od istoimenog dela Hermana Hesca. Pa ipak, u osnovi ove jezičke analagije leži duboka istina: »Fragmenii« su jedna wwsta imtelektualne igre, ne kog skoro magkog prizivanja Bt Mtine značenja koja se krije iza šare nolikog pojmovnog protivmurečja, iza nominalnog značemja dbvari, bića i wiihovih pojmova. Oni su slobodnokreativno »izvrtanje« pojmovanc strpktore, Tomalaženje nove bare Sanisla w paradoksalmom vezivanju i a” sociranju pojmovnih sadržaja. Ovaj

ak ustvari pretstavlja prve taka nesistematske pokušaje kreacije iz ie zičke strukture mdmaha, okretanje” lesike Terika protiv logike wstaljenih pojmovnih komnvemcija. Se

Otuda mi se čimi kao pravi i neophodam pot s Novalisove »Fragmenie« ovaj njegov kratak esej o jeviko, u wriginahw: »Monolog«, koji {formalno i ne 6pađa u nedovršenu seriju »Fragmenata«, ali neobično blagotvorno, iz sbrokture jezičke fenkcije, baca wwetlost na samu logiku kreacije »Fragmenata«, Smisao je ja“ san: samo weuslovna, spontana jezicka igra bez ikakve fntencionalnosti omogućuje pmoću i slobodu jezičke kreacije n kojoj se rađa wmeknost, zapravo m kojoj nastaje spoj jezičke invencije i račanmje ideje.

Dok problemu spontanaiteta Novalis prilazi jezički, Klajst ga demon strira ritmički (»O maronetskom pozorištn«). Prevedena na tniverzalan iezik mjegovih »Fragmenata«, Novalisova jezička ponwga hoće da kaže: što je jedan imstramemai attonommjji, wu sebi apsolutizovaniji, tim je mnjegov gnoseološki domašaj dublji, poipumiji i wniverzalniji, Primer: muzika i matematika. .

• ” lezično nadahnuće · 3 • vw i slivaranje

Sa govorenjem i pisanjem zapravo fe ludkasta stvar; pravi govor puka je igra qeči. Za čuđenje je smešna zabluda kad ljudi misle da govore radi stvari. Upravo za osobenost jevika da se on brme samo za sebe — niko ne zna. Otuda e on tako čudesna i strahotna tajna, tako da

kad meko govori samo zato da bi govorio,, on mpravo izgovara najdiv-

|. mije i najoriginaWnije istine. Ako

pak hoće da govori o nečen određenom, omda ga ćudljivi jezik naleruje da kaže najsmešnije i najposuvraćenije stvari, Otwda i „nastaje mržnja koju poneki „uwzbilini ljudi gaje prema jJeziku. Oni opažaju njegovo vragolanje, ali ne primećuju da le prezrenja dostojno brbljanje beskrajno ozbiljna strana jezika, Kad bi se samo ljudima moglo učimiti shvatljivim da je sa jJezikom kao sa matematičkim formulama: one čine svet za sebe; one se igraju jedino same sa sobom, one me izražavaju ništa drugo do svoju čudesnu prirolu, i wpravo zbog toga su tako izračajne; baš zbog toga ogleda se w njima čudesna igra odnosa među stvarima. Jedino zahvaljujući svojoj slobodi one su wdovi prirode i jedino u njihovim slobodnim pokretima ispoljava se duša sveta i čimi ih nežnim merilom i osnovom stvari. Tako je i sa jezikom — ko ima fino osećanje za njegov položaj, za mjegov takt, njegov muzikalan duh, ko u sebi čuje nežno delanje njegove unutarmje prirode i prema njema pokreće svoj jezik ili svoju ruku, iaj će biti prorok, a nikako onaj ko dobro zna da mapiše istine kao što je ova, ali nema dovoljno sluha i smisla za njih, pa će sam jezik terati sprdmju sa nim i ljudi će mu se narugati kao 'Trojanci Kasandri. lako mislim da sam ovim majjasnije naznačio suštinu i mesto poezije, ipak znam da to nijedan čovek neće razumefi, i da sam rekao nešto sasvim budalasto zato što sam to bhieo da kažem, a tako ne nastaje nijedna poezija. Al šta omda ako bih moTrao govoriti? I ako je ovaj jezički nagom za govorenjem mak za jezičko nadahnwuće, za delatnost jezika u meni? T kad bi moja volja htela sve što bih ja morao, onda bi to na kraju, bez mog znanja i pomisli, mosla biti poezija, pa bi jednu tajnu jezika mogla učiniti shvatliwom? 1 tako bih ia bio profesionalan pisac, jet pisac je samo onaj ko je nadah-

met jezikom. a Preveo i uvodni komentar napisao Zoran GLUŠČEVIĆ