Književne novine

STRPLJENJE I LJUBAV | VASPITANJE O

i Susveć sa Mžaijmemdiuom Bu

U binduskoj literaturi punoj previranja i raslojavanja vezanoj ili za tradicionalne teme iil socijalnu angažovanost, delo Džainendra Kumara, značajnog hinduskog pisca koji je ovih dana posetio i našu zemlju, pret stavlja poseban fenomen po traženju novih izražajnih sredstava i. psihološkoeličkom wgvetljavanju problema sayremenog čoveka Jndije, Još na samom pocelku syog književnug styaranja (roden je 1905, a počeo da giše 1927—28) Džainendra HBymuanar ja

odredio sebe dajući psihološki i mo-_

ralni lik čoyeka koji sc leroru suprotstavlja gandijevskim nenasiljem.

svom (i kod nas u orevodu Zo--

re Minderović objavljenom) romanu »Ostavka« Kumar daje jedan ugao gledanja na svet prikazujući promašenost sudije Pramoda koji se, posvečujuči se karijeriemu, oglušio e lju Dav, osnovnu i jedinu, po mišljeniu pisca, vrednost života koju u knjizi personilikuje tragična mala Mina. Slično Dostojevskovoj Sonji, i ona će proči devet krugova pakla na zemlji ostajući, uprkos svemu, čisšla i zlačeci nežnost, nesebičnost i jednu ponosnu ljuhav; sve:va da je wyet u ko me Živi »samo dyuštveni šljam“. Mi su, bipak, u pitanju ljudis i ona će reći: »L bačena moda njih Ja yidim sve iasnije i jasnije čistotu, njihovc Čovečnosti: na loj čovečnosli, ma kake. ona nesigurna i slabašna bila pokatkad, ja zasnivam svoju- nadu i veru. Mnogo sam se polucala i došla do saznanja — dodaće nešto dalje +rla jedino što je u suštini vredno jesle saosećanje poniženih i odbačenih«.

„Tom saznanju i:·toj čovečnosli zaprelenoj 1 nesigurnoj, pošvetio je IDžainendra Kumar sve svoje pripovelke, romane | osam zUirki eseja.

Sitan, spečenog mrkog lica s velikim očima | glavom uvek malo poviienom prema ramenu, kao kod umorne ptice, Kumar potseća na likove hinduskih isposnika u pričama Ra djarda Kiplinga i Rabindranata Tagore. Nacionalni kadi (belo platno) u koji e obučen, sandale na bosim nogama, način na koji uzima, za nas neshvatlilvo male, količine hrane, izvesna izdignutost nad svakodnevnim sitnica» ma, još više potenciraju Kumarovu sličnost s drevnim mudracima Indije, koji su se u ime jednog višeg smisla života odricali života u svakidašnjici,

— CČovek-stvaralac se mora izdići iznad dobra i zla = kaže Džainendra MWoumar na sopstveni način intonira« nam engleskom jeziku — da bi mogao da gospodari njima i stvara, ovek koji styara različit ie od čoveka dela. Da, neposredno-delatna ličnost ne može da shvati domet dela majbolji ie primer Napoleona u Tolstojevom romanu »Rat i mir«. Onaj koji dožiyljava bol ili radost nadvladan je doživljajem, a da bi se doživljaj inrazio potrebno je nadvladati ga i pretvoriti u imaginaciju, jer stvaranje je, po mom mišljenju, preobličavanje *injenica poznatog sveta u jedan sa» morodni, novi, dotle neviđeni poredak sMvarl,

— Mako vi stvarate?

— Ne bih to mogao zašigumo da kažem. U svakom slučaju opisivanje nije moja najjača strana. Nikada ne mogu ca opišem jednu,konkretnu situaciju, ličnost ili događaj. Karaktere obično konstruičem.

~ »Ostavka« deluje prilično realislički? i

— Verovatno. U Indiji su čak kri-

tičari pokušali da pronađu konkretnu ličnost koja je opisana kao sudija Dramod. Pa ipak, i u loj, knjizi su svi likovi i događaji konstruisani, Ne-

RIHARD MORTENZEN (Danska):

DZ. KUMANL posredno iz živola ne mogu (a W/imam građu, delimično i zbog svog osećanja izolovanosti koje vuče diboke korene iz mog poresxla, vaspitanja i rane maldosti koja nas, bloli mi to ili ne, formira i kao ljud i kio stvaraoce. — Možete li reći nešto pobliže o

tome? — kažem očekujući nepiristaja= nje, ali hinduski pisac kao malo koji kogn sam srela voli i zna da govori o sebi.

— Žašto da ne) B,afic 5, Tu nema velikih tajni, Reden sam u džainističkoj sredini, a džaimizam je, poznato je, relativno malobyiojnn ver ska sekta koja spada medu wnajstarije idejne pokrete antičke Indije; srodna je s Budizmom, poznata po krajnjoj moralnoj strogosti | svom neverovinju n Boga, lDanas ne bih mogao da kažem da li sam oslao veran izyornoj religioznoj tradiciji ili je se odrekao, Jedino u Kta sam siguran je a je moja koncepcija svela — končepvija ljubavi, bez obzira što i u živoiima naroda, kao i u životima ljudi postoje duboke i oštre krize,

— Ako je svet po vačem shvatanju — ljubav, kako objašnjavale i kako primale mržnju i naailjeh Nenasiljem, Smatram, kao što je smatrao | Gandi, da je to jedino mo guće da bi svet prihvatio liubav kao vrhovnu zapovest živela, a nas u Indiji. Gandi je imao dalji domet od političkog, bio je {edinstyena pojava u okviru tardicija indiske civilizaciie i snažno ulicao na l{ormiranje i knii ževnih sličnosti u svim'krajeyima i na svim jezicima Indije, ;

-—— Kad smo već ko, toga, hakva ja situacija &avremene indliske literas ure

•-- Vrlo složena, U već {ormirane tckove tradicionalne i socijalmo into» nirane književnosti počinju da se tl. kivaju tokovi modernog paihološkogs romana, Sve je više pisaca koji tragaju za novim stilskim i filozofskim rešenjima, Posebno je karakteristično postavljanje platnja o sadržini političkih vrednosti, Pisci i mislioci ne za» dovoljavaju se više formalnim i par cijalnim rešenjima i odgovorima, Traži se jedinstvena osnova kulturnog do: življaja i suštinska imlegracija, preispitivanju svih vrednosti otišlo se vrlo daleko, Stare vrednosti su pokolebane a nove se još uvek traže,

— Vaš položaj u indiskoj književnosti? — To bi mogli kritičari da kažu, Nemam nekog višeg obrazovanja, a kad sam počeo da stvaram nisam do bro poznavao ni hindu jezik na kome pišem. Od. samog početka bio sam

KOMPOZICIJA.

želji da izmeni, ili bar pokažs

|O OVO TATOO OI

HHBDA4RW*4bHRR

napadan ponekad, ponekad hvaljen i cenjen, ali ni <landanas nisam šigu= ran da li sam pisac i ne bih mogao da dam objašnjenja hi o svojim delima, a još manje o delima savremcnika. Kritika je u dobroj meri primetila kontradiktormost mojih shvatanja. Anligandijevci me oplužuju da sam ekstremni gandijevac, gandijevci da nisam došledan. Neki leiičari tvrde da uvodim f{rojdovske teme u literaturu, iako Frojda nili volim, niti či tam. Neki pak govore da sam cgzislencijalist iako sam se s tim terminom sreo tek nm pogovoru engleskeg prevoda svoje knjige. Gve to dovodi do zaključka da se pisac ne može ukalupiti u parole. Jedino verujem u misiju stvaraoca koji izražavajući sebe proširuje svoje »ja« i na druge u kako bi mogao ca se izmeni dosadašnji poredak stvari .Ne volim velike reči ni u životu, ni u literaturi, Kad se govori o Čovečanstvu u kategorijama kao što su: klasa, masa i slične socijalne wrupacije, prelazi se iznad dometa konkretnog čoveka, a taj upravo treba da zanima pisca. Tako nastaje ponor između čovečanstva i čoveka, iako je reč o istoj realnosti,

— Koji su pigei ili dela uticali na vas?

·— Ne bih mogao da kažem da sam slobodan od ~7RQuicaja, „Ali, wbjaaniti kako je na mene delovao Dostoj»yski ili Gandi ili bilo ko drugi bilo bi teško kao i objašnjavtai kako su na moju kry delovali razni sastojei hrane koju sam uzimao, Ne osećam pripadnišivo ni prema Čemu, jer mi se čini da to ograničava, Nepripadnest pruža šire horizonte ali i dovodi i de osećanja nesigurnosti i izolovanosti, Dugo sam žalio sebe zbog og osećanja izo" lovanosti, ali mi se danaa čini da je to za stvaraoca dobro, Simpalije i antipatije samo bi spulavale,

— Takav je vaš stav premn 'Tagori? — Poštujem ga, osećam ičvesiu zahvalnost prema njemu, ali se 5 njim u mnogo čemu nc slažem, Daleko mi je bliži Čaterdži,

— Da li se, osim književnog rada, bavite još nečim?

— Ne, Čitavog života sam bio slobodan pisac, Možda i nisam wogao da budem nešto drugo,

— O čemu govori vaš roman?

— O čoveku koji je došao na vlast, postigao velike uspehe, bio u mo gućnostj da avetn nametne dobro ili zlo, a onda shvatio la jedan čovek ne može da prihvati odgovornost ža milione i napustio sve, — kaže aulor

poslednji

'»Oslavke« i, osmehujući se, na pita"

nje: »BŠta je po vašem mišljenju sve" IU najpotrebnije?« — odgovara; — SOeolE i ljubav. rozdana OLUJIĆ·LEŠIĆ

DREVEDENI ESEJ “S

%

Do Meseca će se svakako stici; ali kakay će biti čovek kada tamo bude stigao? Kako će se na njegoyo srce odraziti jedan takav poduhvat, kakva će biti tada njegova osećanja? Kakvo je mesto književnosti i umetnosli u savremenom svelu koji je sve više pod dominacijom nauke i tehnike? Možda su tradiciomalne čovekove vrednosti dovedene u krizu perspektiyama ·biologije, otkrićima u fizici, početkom ere istraživanja svemira?

Nekoliko godina pre svoje smrli Andre Siglrid ie napisao u »Aspecis du Xe sičcle«:

»Tehnika, koja je trebalo da bude sluga, nastoii, naprotiv, da slavi u svoju službu znanje i jedinku. U pitanju je dakle problem koji obuhvata suštinu mašc civilizacije: da li je stara koncepcija kulture saglašliiva sa ovom predominacijom tehnike, i nije li uticaj grčko latinski, mediteranski, dosad odlučujući za formiranje naših evropskih koncepcija, samo jedno poglavlje ljudske islorije na putu ka mjenom kraju?«

Sociolozi, filozofi i naučnici raspravljali su nedavno o ovom problemu u Rajnfeldenu, Švajcarska. Ovplakujući oskudicu ideala i vrednosti u kapitalističkoni druživu zasnovanom na industrijalizaciji i tebnici oni su upozorili na opasnost od sveta u kome materijalno blagostanje i aulomalizacija rada, umesto da doprinesu većoj sreći, nagoveštavaiu duhovno osiromašenje čo-

Domenjko Javarone, | menih. italijanskih pisaca i publicista, sopisa »Književna Evropa.

_ Domeniko JAVARONE.

SEĆANJA

autor ovog eeja, jedan je od posnakih savreZamenik je glavnog uredmika ča-

Ć

vest mladih, pa ćemo še uveriti da ih u ogromnmoj većini dodirujemo na najeaijivije me8lo, četiri nedavno objavljena broja » omsomolske pravde? | o lome je pisano i u mekim novinama na apadu ccle strane su bile posvećene pismima mladih, a meka || studentkinja, izmedu oštalog, mapisala je i jedmu ma- || ivnu ali veoma zuačajnu rečenicu: »I u kosmosu čo- || veku će biti potrebna grančica jorgovana, Pouka je || očigledna: samo naučno znanje nije ovoljno, jer po- || sloji i nešto šio nauka sama po sebi ne može dati. || Čitanje romana, slušanje muzike, gledanje slike ne pretstavlja neprirodnost već je zahtev uslovljen duhom. ||| Ako umetnost razvija kulturu osećanja. egzaktne naukec postaju neminovno moralnc — otuda i negacija | dualizma između sfera eksperimentalnog istraživanja || i humanističkog saznavanja, Istoriski zakom kaže da svaki materijalni napredak nosi u sebi klicu sopstve- || nog uništenja ukoliko ije praćen više nego propor- | cionalnim progresom moralne svesii jedinke i društve- || nih institucija. | be je opasnost koja se nadvija nad savremenim syetom. Ma koliko bio veliki naučni i tehnički mapredak | jednog društva on ovodi do duhovmog pustošenja ukoliko nedostaje vaspitanje ošećanja i ukoliko se ne || ostvaruje umeinost, Niko mne može reći da ic nacislička ! Nemačka bila naučno zaostala zemlja, Naprotiv, reč

naučnik je odgovorio: »Ne znam voditi sledeći rat, ali znam

kamena, kamenice“. nosi u sebi više pcsimizma od stotine godina, formulisao + progres nauke biti toga je potrebno

dualizam između slera naučnog i istraživanja i humanističkog saznavanja?

dualizam posloji, baš zbog ogromne razornc moći kojom raspolaže tehnika, ne može se dozvoliti da sudbina čovečanstva zavisi od m je kontrolišu: i ako je ovo a n- drugo zaa nauka nema više smisla, jer se njeni putevi razžilače sa putevima ljudske sreće, ciliem Živola, le o progrehu nc može biti reči već o

Ako

ljudi koji hključak, jasno ie

denciji, a Pa ipak, ako se bolje razmisli, dolazi se do zaključka da pomenuli dualizam ne postoji

menijoj koncepciji nauka prelpost

slobodu duha i živi u

islicanu, ne amo praktične korisnosti,

idealnih, viših principa, oslobodili čoveka od tupe

yizma; stvorili su čovečanstvo ljivim i {imalnim dužnostima jalnih zahteva života, drugog, potiče čudesan savremeni principi, olakšavajući čoveku da tije slere duha,

književna dela prošlih vekova,

Pokušajmo sad da postavimo te probleme pre

večanstva, dosadu, psihičku neuravnoteženost.

Poznat je aforizam koji se pripisuje mu je neko svojevremeno postavio pitanje: » biti oruđa kojima će se voditi sledeći rat?«, kakvim će se oruilima kakvim će se orudima Yoditi onaj rat posle sledećeg: biće to lukovi, strele od Ovo predviđanje, sa malo reči, onoga Šlo je, prc Žan-Ž,ak Ruso ističući da će šietan za sudbinu čovečanstva. Zbog da se zapitamo: da li zaista posloii

avlja, i uslovliava, duhu: tojest pretpostavlja duhovnu energiju čoveka, kao individue i kao člana društva, i ne toliko metodima neposredne več takode i pre svega zbirom koji sa wsmeravaju u SVim njegovim spolinim manifestacijama, Ovi principi su animalnosti w koioj darovali su svojevwrsnost niegovom osećanju i spontanost njegovoj svesšli, obezbedili su družtvo od varva" saznanjem o nepromenkoje stoje iznad maleri-

Od ovih principa,

je o naciji ali njen razvoj ključaka dolazi

Ajnštainu kad Kakva će veliki

stanje nije on — pareele koje karti SSSR-a wnego

Ove opservacije

dve

:»

gotovo

eksperimentalnog prave u

Ženevi. Od

drugovima: »Mreme ilosti uskog kruga 8

eltasavre- podređivanje akcija utvrđenoj šemi, Ta

.

je rodđem, organskom ličnošću.

e mo U SuUSrelć“, a nc od neče# progres, i baš ti | gmeifnost.

dospe u najuzdignuali su nam welike simfonije i velika

d sa- godine,

NA KRAJU SEZONE

Krajem sezone 1958/59 godine preovladalo je mišljenje da se beogradski pozorišni život nalazi u stadijumu stagnacije, Tome je saznanje da rezultati ostvareni pret. hodnih godina (konsolidovanje pozo» rišta kao ravnopravnog kulturnog či nioca, uklanjanje dogmatakih barijera i otvaranje pula savremenoj do” maćoj drapal) nc rešavaju sami po sebi nijedan suštinski problem pozorišme kulture, već da pretstavljaju samo neku vrstu prirodnog preduslova za njeno normalno razvijanje. Nekako u to vreme postalo je jasno da pozorište ponovo mora odrediti svoje mesto u kulturnom životu glavnog grada. : \

U takvoj situaciji pozorišta su reagovala spontano i u novoj sezoni povećala broj premijera, verujući da će na taj način privući više publike i tako ispuniti svoju najvažniju društvenu funkciju (u sezoni 1958/59 godine pet beogradskih pozorišta su prikazala dvadeset i devet novih drama, dok su u sezoni 1959/1960 godine čeliri beogradska teatra — koliko ih je preostalo posle fuzijc Beogradskog dramskog pozorišla i Bengradske komedije — izveli trideset. i sedam novih komada). Naglasimo odmah da piscu ovih redova nije poznato da li su beogradska pozorišta prošle sezone imala više posetilaca nego prethodnih godina, Ali ako su tealri i uspeli da privuku nešto veći broj gledalaca, moramo se upitati da li je pozorište ispunilo najvažnija 'očekivanja zajednice. Pokušamo li na ovom mestu da iz antagonističkih uslova definišemo društvenu ulogu pozotišla u našoj sredini — to je svakako najsigurniji način za izbegavanje toliko opasne jednostranosti zaključićemoe da naš teatar pored ostalog očekuju i dva bitna zadatka: % jedne strane, pozorište mora da omogući plodonosan susret \sa kulturom one potencijalne publike, koja je posle velikih promena u strukturi stanovništva dobila izuzetan značai u kulturnom životu zemlje — film i televizija ne mogu da ispune tai zadatak iz objektivnih razloga; s druge

doprinelo ·

strane, pozorišle istovremeno mora da odgovori zahtevima i onih slojeva naše publike, koji su u neposrednom dodiru sa kultumim strujanjima u Evropi (o poštojanju te publike naj bolje svedoči činjenica da je Beketov »Godo« doživeo u Beogradu tridesetak izvođenja, čime se ne mogu pohvaliti ni znatno razvijeniji po zorišni centri), Shvatimo li usto da se naš pozorišni život isonpljuje, u oblicima pogodnim za neko neraz" vijenije (recimo slobodno: primitivnije) društvo, nećemo izbeći zaključak da u našoj pozorišnoj siluaciji presudnu važnost sliče estetsko merilo, jedna osobena artistička radoznalost, koja će omogućiti afirmiranje nekih za nas novih oblika pozorišne umetnosti, pogodnih za zadovoljavanje potreba tih novih gledalaca. Utoliko je važnije utvrditi da hiperprodukcija premijera nije išla na ruku kultyisanju novih vidova pozorišnog života, i da je, naprotiv, utvrđivala tradicionalne nedostatke našeg teatra. Ta neobuzdana irka za premijerama (najekstrennije manifestovana | primerima Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Ateljea 212) prouzrokovala je nekoliko šteMnih posledica, među. kojima se ističe po» novno izazivanje disproprocije izmedu prikazivanja domaćih' dramskih tekstova i komada strane produkcije: pretprošle sezone odnos je bio četrnaest prema pelnaest u korist slranih pisaca, dok je minule pozorišne sezone prikazano dvanaest domaćih drama i dvadeset i četiri komada iz pera stranih pisaca. Zanemarimo li na trenutak okolnost da je besomučna irka za novim komadima dovela na naše pozornice mnoga beznačajna strana dela (navedimo samo nekoliko primera: »Holiyudska bajka«, »Dvanaest gnevnih ljudi«, »Nežna plica mladosti«., »Zabavljač« i »Eisaća mašina«), ubrzo ćemo uvideti da je iakva politika prvenstveno oštetila domaće autore, čija su dela zbog bezvrednih stranih komada, praćenih nczasluženim publicitetom stečenim u inostranstvu, često ostajala bez pu-

blike, potiskivana na sporedne scene, ilj pripremana na brzinu i sa nedovoljno pažnje.

Ali najštemije posledice takve orijemtacije moramo polražiti na „drugoj strani. Prinuđeni na neuobičajen tempo rada, reditelji su još više učvrstili svoje rđave navike i nisu uložili nimalo energije da prevaziđu iradicionalnu 5prcalističko-psihološku koncepciju pozorišne igre: drukčije rečeno, reditelji su se i dalje ograničavali na onijentisanje glumaca u pogledu vre" mena i prostora u kojima se zbiva nje odigrava, praktičnu analizu karaktera i građenje likova; posle tako obavljenog posla, oni su se zadovoljavali da na nekoliko proba prokontrolišu mizansen i dejstvovanje pozorišne mažinerije. Pitanje modernizacije stila ostajalo je u potpunosti iz» van oblasti njihovog interesovanja, a pojmovi kao što su iromična distanca, konverzacioni stil ili

teaualiTA a |, estradna gluma pretstavljali su samo čežnjivi san nekolicine posvećenih

gledalaca, Alko su se ti elementi katkad pojavljivali u nekoj pretstavi, obično su odudđarali od njenih ostalih svojslava i vodili u krajnje štetan eklektizam, nćpogodan za wtikrivanje suštinskog duha prikazivanog koma» da. Pozorišta su se tako izjednačavala u pogledu stilskih obeležja i je dino razlikovala stepenom obdarenosti svojih članova. Jednom reči, beo gradski teatri su pokušali da ožive svoju delatnost načinima Rkarakterističnih za komercijalno pozorište: u prvom redu maksimalnim povećanjem svoje produktivnosti,

JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORISTE. prikazalo ie u minuloj sezoni deset novih komada. U delatnosti ovog teatra uočili smo tri osnovne tendencije: visoku umetničku vrednost prikazanih pretstava, bojažljivo. prilaženje sayremenoj domaćoj drami i konvencionalno-realistički stil izvođenja, koji je povremeno modifikovan uvođenjem elememata nekih nerealističkih prosedea. Tokom sezone bila je, naprimer, zapažena pretstava Geteove »Ifigemije na 'Tavridi«, Za prikazivanje ovog zrelog Gete-

koja spada među tehnički najnaprednije,

lija Erenburg kad tvrdi da u jednom novom društvu slobodni časovi moraju organskom +— kulturnom, razvoju ljudske ličnosti, dovoljno;

krajnje su aktuelne i za jedan i za ||

drugi deo sveta; zato se identičnim terminima za vreme nedavne ras•

Openhajmer predočio Amerikancima i zapadnom sYyciu i što je Erenburg iznosi polemišući sa nekim svojim

prošlog leta u jednom književnom časopisu svoje ze mlje — jedne reči koja je spiracija. Vreme je da se složimo da se nijedan roman ne može pisali po porudžbini, jer je neophodno da se roman prethodno intimno doživi; da nijedna umetnička porudžbina mesto kreativnog učešća u Žživolu, čini kobnim. po umelnost nije pasioniranost umetnika, || jer je ona naprotiv preko potrebna, već nemaran odnos prema Životnoj istini, proizvoljno mešanje planova, , misli, osećanja ko se me stvara književnost nege surogat književnosti«. |I još: »Važno je dostići druge planete, ali za mene mišta manje nije koji budu tamo stigli budu pravi ljudi,

različitosti svetova koji kruže svemjirom, srca koja pokreću osećanja, Interesuje me estetski smisao u odnosu ma meya Yremena

U tom ispiuvanju je zadatak i misija književnosti

kua ras : * Javaroncoyv ešej objavljen je {ebruara meseca ove

bio »moralan«, Do analognih za- || da se posvete

dubovnom, hreativnom —/ || jer samo malerijalno blago || »Postoje i ked nas — rckao ie ||| treba da se krče, ali ne samo na

i u srcima ljudi«.

i fizičar Openpbhajmer izrazin

posebne je važnosli što ic lu istinu

je da se potsetimo — napisao je

mesmotreno pokopama: im- |||

i mladi treba da znaju me može žauzeli Osmo što se meni

heroja, unapred

važno da ljudi sa komplemom Ono što me interesuje nije samo već različitost kakav će biti kojima idc-

ovog dela, u komc jc jedan prastari i objektivno postojeći svet poslužio za formulisanje novih romantičarskih uglova posmatranja, reditelj dr Bran" ko Gavela je izabrao glumce izra" zito romantičarskog temperamenta, kojima je potom nametnuo jedan si” stem spolinih ekspresija i unutrašnjih doživljavanja, usklađenih sa zahtevi" ma realističko-psihološkog teatra. Ali dok je takav postupak bio donekle u skladu sa duhom Geteovog dela (Mo se može reći i za realizaciju Kamijevog »Kaligule« i Koktoovt »Pisaće mašine), dotle je sličan tre man bio u suprotnosti sa suštinom Sartrovih »Zatočenika iz Altone«, U kojima | nekoliko filozofsko-etičkih stavova određuju karakter autorovf distance prema posmatranoj privaknoj istoriji i dopuštaju originalno formu" lisanje modernog pojma sudbine. Re ditelj Mata Milošević, koji je reži“ rao »Zatočenike iz Altone«, nije U” speo da uspostavi ravnotežu između površinskog realističkog sloja Sartro" vog dela i dubinske igre ideja, koja nas dovodi w prisan dodir sa večno“ šću i oličava piščev »živi napor daš se lindska komdicija osvetli u njenoj totalnosti«.

Daleko. potpunije estetsko zado“ voljstvo pružilo nam je izvodenje Šoove komedije »Nikad se ne zna“, v kojoj se veliki irski dramatcaf po prvi put našao na bragu Osn0vn! principa svoje dramaturgije — prven” stveno načela po kome paradoksalan razvoj akcije pretstavlja racjonalnu shematizaciju određenog konflikta M ljudskom društvu; reditelj M. Belo vić tanano je stilizovao celokupni akciju i tako sugerirao utisa' da st junaci igraju života i pritom nesVe“ sno otkrivaju mehanizam društveni odnosa,

Jugoslovensko

~ dramsko „pozorište izvelo je i jedan scenski prik

az velj“

KNJAZEMINE | NOV:IFNE