Književne novine

IZLOG ČASOPISA • IZLOG ČASOPISA ·• IZLOG ČASOPISA :

PORED DOMACEG, XLE:TOPISA=, MA OVOC STRANI Puz, PORED O PEG TZ AMERIKE, BOVIETRKOG Sa) VEZA, PRANCUSE",

YFAVIJE, EGIPTA I KNGLESKJI

MATI CPITCKE

Pređavenje Todora Mamnojlovića o Tazi Kostiću „održano na ovogodišnjem Sterijinom pozorju u Novom Sađu prenosi »Letopise u svojoj junWkoj svesci. Manojlović je govorio o odmosu mlađe pesničke generacije posle Prvog svetskog rata „prema Tazi Kostiću, o WKostičevom pesničkom mnovatorstvwu, o mjegovom dđoprinosu idejnom, filozofskom produbljivanju naše poezije. Za Kostićeve drame „»Maksim Crnojeviće i »Pera Segeđinac« | „Manojlović kaže đa sa »dve najmažnije i najpoetičnije đreme našem romantizma. I jedna i druga odlikuju se svojim moćnim dramskim, tragičnim kao i poe'tčnim, lirskim „elanom. Ipak, kao đa ovaj drugi ima prevagu u njima, maročito u »Maksimu«. »Anđelijina pesma kao i ona »Nađanova« sa svOjom nekako provamsalski prefinjenom amoroznošću i melanholijom, pa oni više barokmi no šekspirovski gsamritno sumorni, dešperatni monolozi Maksima, ili i ona druga, takođe barokno gizdava, svetlucava i razlgrona Nađanova pesma o danu 1 noći — sve je to u suštini subjektivizam, lirizam; naravno, jeđan sasvim osobeno transponovan, stilizovan, prođuhovljen, pa, „Valjda baš »intelektualiziram« lirizam. Ali tai, takav lirizam je u osnovi svake velike dramatike — one Šekspirove kao i amtičke: ova druga Je, Znamo io svi, potekla iz dioniziskih igara. A i Laza Kostić je to vrio dobro znao ı duboko osećao. I zat0 je on 1 nadovezao, morae da nadoveže, &vesno i studđiozno, ali još mnogo više, čini mi se, iz neođoljivog najprisnijeg instinkta, na tu svetlu tradiciju. Nje gove đrame, a zapravo i celo njegovo pesničko delo, nose vidno 1 neizbrisivo njen Žig. Najvidnije, naravno, njegova liyika — taj pozni najđelikatniji cvet njegovog stvaralaštva koji kao da je tek u čarobnom SVetlu jednog sasvim osobitog pasionalnog doživljaja mogao da procveta 1 da se rascveta au punoj svojoj lepoti; a to svetlo zaista dugo, predugo nije htelo đa mu zasija.«

»Ali odjednom onda, već u njegovim zrelim godinama, takoreči pođ starost, njegov život i njegova poeczija ulaze, čudesno, u znak Venere; u Znak jedne odista čuđesno zanesene, egzaltirane ljubavi, jedne od onih na koje se mailazi samo u biografijama najvećih pesnika i umetnika. Laza Kostić, „već pred jesen svoga života, odjednom nalazi svoju TBeatriču, svoju Lauru, svoju Ulriku fon Levecov, pođ čijom inspiracijom on saznaje za onu najvišu ljubav i uspeva da je adekvakno i bezostatno uobliči u jednom srazmerno Wratkom nizu pesama — koji se svakako završava onom granđioznom »anta Maria della Salute“. To čudo vezano je za ime i obesmrtilo je ime Lenke Dunđerske.« PARTISAN REVIEW

»Već dva veka zapadna kultura ima ustvari dve kulture: trađicionalnj}i vrstu — nazovimo je visoka kultura — ...i jednu novu vrstu koja se stvara za tržište. U članku »Kult masa i kult sređdine« Dvajt Mekdonmald u prolečnom broju ovog časopisa pokušava da određi suštinu »populame kulture« Po njegovom mišljenju tu novu vrstu »kulture«, »Kulturu masa« „možda je bolje zvati »masovnom kulturom«; ili, da UsVOjimo piščev izraz ma sk ultparodija je visoke kulture; postojao je već ranije, od 18 veka, ali pošto se o prošlosti misli jedino kroz prizmu onoga Bto iraje do danas, zaboravlja se đa majbolja dela pretstavljaju mnekolike šljive iz neukusnog pudinga mediokriteta.c Maskult nema čak ni teoriskih mogućnosti da buđe dobar. Do 18 veka dobra i loša Uumetnost stvarane su za istu publiku, po istim merilima, Odlučivala je individualna mnadđarenost. Maskult je nešto drugo; on nije samo neuspela umetnost. nego ne-umetinost; on je, štaviše, i antiumetnost. Maskult ne nuđi ni emocionalnu Kkatarsu, ni estetski dđoživljaj; on čak ne pretstavlja ni zabavu; on od publike ništa ne traži, jer joj je potpuno potčinjem, i ništa joj ne pruža. Dela wisoke kulture pretstavljaju izraz osećanja, iđeja, ukusa; i tvorci i publika priznaju izvesna merila. Maskult je inđifćremtan prema svim merilima, odbacuje i trađiciju i inovacije, ako nemaju dobru prođu.

Razlika među njima majbolje se može viđeti ako se upoređe dva čuvena pisca đetektivskih priča: E. S. Gardner je obični liferant i manu-

| fakturist, »nula kao pisaca; BP. A. Po

je, mađa je i on pisac za novac (što nije uspeo da ga zaradi nije važno) u svojim detektivskim pričema, ugpevao da izrazi svoju ličnost,

čak: & Ga' olakša | svoje meerotične zebnje, Razlika između visoke Kul-

· ture i maskulta nije samo t popu~

larmosti; žma i uvek je bilo izvrsnih. stvari koje ma popularne. Razlika ieži U mnepereonalnosti maskulta i njegovoj potpunoj potčejenosti gledaocu, Isti pisac, čak li ista Knjiga i isto poglavlje, mogu da sadrže elemente i jednog i drugog. Kod Balzaka malazimo tačnw psihološku i društvenu analizu i najnižu vrstu melodrama; kod Dikensa veliku „deskriptivnu prozu i najvulgarniju vrstu tea tralnosti. \

Pitanje mraskmlta | je đeo jedmog većeg pitanja, pitanja masa. „'“endencija savremenog industriskog društva je da pretvori inđiviđuu u čoveka mase, „wsamljemog atomac, jednakog milionima „drugih atoma, koji se ne kreću prema svojim sklonostima i tradiciji, nego na jedan čisto mehanički mečin. Čovek mase nije isto što čovek zajednice, koji ima svoje mesto i uiogu, slobodno razvija svoju sopstvenu ličnost. Međutim, »tehničari maskultac uzimaju masu kao ljuđsko merilo i rezonuju: ono što joj đajemo, to publika želi. Samo činjenica je đa publiku određuju dela koja se za nju stvaraju, i đa oni koji ih stvarajt, obično takva đela i vole. Mekdonald Kritikuje maskultt, jer veroje tu mogućmosti običnih ljuđi.

Istoriski razlozi masiktulta 6u poznati: industriska revolucija je StvoTila mase, a s njima i tu vrsta kulture. Do tađa su postojali samo visoka Kultura i folklorna umetnost. "Maskult je, na izvestan načim, produžetak folklorne umeimosti; samo su razlike među njima veće od sličnosti. Folklor se razvijao odozdo, kao mnasušna ljudska potreba. Maskult dolazi odozgo, „fabrikum ga

e _

»tehničari koje sa najmili bizmismneni«, »Jedna je stvar zadovoljavati popularni ukus, kao što je činila poezija Roberta Bermsa, a sasvim drugi eksploatisati ga, kao što čini Tiolivud«, Sa maskultom situacija je gotovo ista u Americi i SSSR, Samo dok su u Americi njegovi „uzroci komercijalni, u TMRusiji su politički.

Stvaralac nikad nije nezavisam ođ vremena i mesta u kome Živi; zahtevi publike uve su igrali značajnu ulogu, ali su pre 1750 godine bili kroćeni izvesnim: merilima savršenosti koja su prihvabii i ograničena publika obaveštenih amatera i umetnici koji su stvarali za nju. Danas su u Americi zahtevi publike, koja se pretvorila od malog broja znaJaca u veliki broj neznalica, postali glavni čimilac uspeha. samo se mali časopisi 'brinu o vredmosti. Komercijalna štampa smatra Knjige za robu, a prikazivači govore koji se filmovi i knjige sviđaju publici, ne njima samima.

Ali, ljudska priroda je snažna i puna neočekivanih zaokreta. Krajem 19 veka jeđan pokret se odvojio od tržišta i počeo sistemaiski đa mu se ođupire. Naravno to je bila avanparda, od Stendala i Bodlera, đo ĐDžojsa i Pikasa. Okrenuli su se malobrojnoj publici koja je volela njinove eksperimente i opet počeli da opšte sa sebi ravnima.

Mase cene svoje genije apsurdno visoko, ali takođe zahtevaju od njih da se potčine njihovom “ukusu. u maskultu sve postaje roba. Čim neko postigne uspeh od njega 5se traži da se ponavlja, jer to je materijalno korisno. Mogu se uporediti dva poznata američka pisca: Džems T. Farel je stekao slavu trilogijom »Studs Lonigan«, ali se otađa neprestano ponavlja; a ipak ga smatraju

za jedmog od najvećih američkih pisaca. Norman Majier, posle SsvVOE prvog čuvenog romana »Goli i

mrtvi«, napisao je još tri Rknjige, ali one nisu imale ništa zajedničko, ni po stilu ni po sadržini, sa njegovim prvim velikim delom: om je postao problem za izdavače jer neprestano želi da stvara nešto novo.

Kao tržišna roba maskuit ima dve velike prednosti nađ visokom kulturom: publika fu robu mnogo bolje poznaje, ona je · standarđizovama, lakše se troši, jer se uvek za šta Če se desiti; drugo, Ppisci. umetnici, urednici, zabavljači imaju u sebi mnogo šta od »čoveka mase“, kao što je slučaj sa Zejn Grejom, Sesil Đe Milom i Elvisom Prislijem.

Nastavak ovog | Mekdđonaldovog članka treba da se pojavi u sledećem broju. U mjemu će pisac raspravljati o Multuri prosečnih, kultu prosečnosti, sredine, Rkompro> misu između visoke kulture i maskulta, koji je postao glavna pretnja visokoj Kkultuni u Americi.

D. P.

pravoj,

fa –— Ve

fiheštre

eeamb au60M84 eu,

Lekari nagnuti nad bolesnim telom pozorišta diskutuju o uzrocima bolesti. »Film je uzroke, govorili su jedni u vreme Kađ je film naglo cvetao. A kađa je i film zapao u agoniju, Kkviva'je bila televizija; a zatim su ostali ređali đruge uzroke slabosti đanašnjeg pozorišta: automobilizam, frižideri, kupovina na Kkredit itd. Ukratko, niko nije viđeo glavni uzrok: izmenio se čovek.

Najbeznačajniji automobilski trkač ze da ako nastavi da gleda put kao 'Učelovu perspektivu, na prvoj okuci ođleteće wu jarak. Najobičniji posetilac bioskopa zna da omaj univeYrzum, o kome je Dekart mogao da misli da dugi nizovi logičnih zaključaka uspevaju da daju smisao nečemu, jeste ustvari iscepkami univerzum, iako on izgleđa, a ustvari i je“ ste, iscepkano trajanje.

Filmološki Institut objavljuje svoja zapažanja, m kojima se ističe da film i njegova vizuelna tehnika »vrše na individualnu psihu, a naročito na psiho-socijalnu ravnotežu detimjstva i „mlađićstva« ogroman uticaj, isto kao i na »kolektivno psihičko podneblje u kome se oblikuju zajednička osećanja, mišljenja i socijalne mogučmosti«.

Trema tome, novom čoveku Koji se rađa u nesigurnosti, neređu, brizi ili indiferentnosti, kultura suprotstavlja oblike kojima te fenomene dokazuje. a.

Ako je potrebno đa ih brani, odmah se viđi đa to nije samo običan merkantilan posao, jer to je želja čovečanstva, koje ne pristaje da se odrekne svoje prošlosti, i koje, naprotiv, teži da na njemu osloni svoj progres. Nisu to više upravnici pozorišta koji se uzbuđuju, već gledaoci. Zato se oni sada ujedinjuja i traže da se brani pozorište.

A. pošto đanas pozorište označava i našu kuituru, ono je takođe i naš mentalni Kapital, ono što nosimo sa sobom u trenutku kađa krećemo na najčudniju pustolovinu naše istorije. A usput, ono će nam služiti da se suprotstavimo mapadima sumnje i nemoći.

*

ilustrovani časopis »Thćatre« (Pozorište), iz čijeg su uvođnika gornji redovi, izlazi već četiri gođine u Parizu; od neđavno je započeo novu seriju, koja će značiti i mjegov novi put u Đuđućnost. Ovaj časopis postao je glasilo, ne samo francuskog poZžorišnog života, već u isto vreme i pozorišnih prilika u čitavom kulturnom svetu, pa tako i Pozoništa Nacija u Parizu, koje stalno daje svoje pretstave i

Tirancuski

koje je stecište svih novina svetske ·

pozorišne umelnosti.

U julskom broju ovog časopisa, gotovo čitava jedna stranica Pposvećema je i našem beogradskom požo” rišnom životu. Donete su i tri skice nove pozorišne sale »Ateljea 212, projekat Bojama Stupice, koje se sađa gradi u Beogradu, i za Koju časopis podvlači da će biti jedna nova vrsta pozorišnih sala u svetu, jer će moći da menja “svoj oblik prema potrebama izvođemja. Doneta je takođe fotografija Žana-Pola Sartra, prilikom njegovog neđavnog boravka u Beogradu, sa grupom interpretatora njegovog komada #Đ»Iza zatvorenih vrata« u beogradskom »Ateljeu 92123«: rediteljem Mirom 'Prailović i izvođačima: Marijom Crnobori, Olgicom Spiridonović i Brankom Plešom. NOT:

OTO 7 O |

Pitanje: Kakav je Vaš metod rada? Odgovor: Teško mi polazi za rukom da dam sud o svojim rukopisima. Nisam nikad zađovoljan, neprestano ih menjam, u izvesnim slučajevima čak i po dvadeset buta, kao Tolstoj.

Pitanje: Da li je Tolstoj na Vas uticao? Odgovor: Da, fo rado priznajem.

Kao mlađ kod njega sam učio i naučio zanat pisca. Njegove koncepcije utiču na svakog pisca. 'rolstoj je učio od Stendala. Ja takođe mnogo dugujem velikim Klasicima. Zašto otknivati barut kad je on već otkriven? Mlađi pisci uče od mene. To je prirodno, legitimno.

Pitanje: Da li Vam se dopađa Majakovski? Odgovor: Ne. Veoma ga cenim, ali on ne uspeva đa zatreperi strune mojih osećanja. verujem da za njega karakterističan patos ne · priliči lirskoj poeziji.

Intervjuisan je jedan Sed lefBki književnik, bbitanja je postavio jedam Norvežanin, a intervju čiji odlomak donosimo objavljen je u listi koji izlazi u Ttaliji. To je ustvari trougao Mihail Šolohov + Martin Nag — »Književna Evropa.” Možda ovo ne bi bilo potrebno isticati, možda bi takav stil rada ostao nezapažen, da io nije, ustvari, 1 jedna

„cije drevnih

od Karakteristika časopisa kodi. je počeo đa izlazi ove godine, a čija tri dvobroja (časopds izlazi jeđanput u dva meseca) želimo da prikažemmo, »Ono što može da bude teško, ali ne i nemoguće, za politiku, — piše u uvodniku prvog dwobroja direktor časopisa „Đankarlo Vigoreli — besumnje je olakšamo, mada ne uvek i lako, Zahvaljujući kulturi. Zato je apsolutno neophodno, i hitno, da takozvame dve Mvrope prestanu da se ignorišu ·I jedna i druga Twropa ne Smeju đa kasne sa upoznavamjem, i sa ponovnim upoznavanjem: tzajammnmim odmeravanjem i vwpoređivanjem ne samo da ćemo dati Život jedmom drevnom zajedničkom korenu, već ćemo i onom drevmom i novom stablu, koje teži za jedinstvom i koje je beskrajno jeđinstveno, zajedničkim snagama omogućiti da procveta«.

'Časopis »Književna Evrope pretstavlja ustvari baš jedam takav poKušaj, ostvaruje plemenitu i korisnu misiju, ostvaruje težnju glasno izražemu mne prvom sastanku KmjiževVnika fizv. dve Evrope održanom na inicijativu italijanskih pisaca pre dve gođine u Napulju. Onda nam postaje sasvim razumljiva ona Kkarakteristika koju smo u početku pomenuli i dobijamo odgovor ne bpitanje zašto baš Luj Aragom pretstavlja, Jama Očenašeka, Osvala Ramu našeg Andrića, a Aragom, Zelinski š Boura (Bowra) Kvazimoda.

Đug bi bio spisa eminentnih saradnika OVOEK časopisa Koji u svakom od svojih brojeva, na po oko 20 mstramica, objavljuje originalne književne radove, savremenu poeziju i prozu, eseje, iritičke prikaze. Teško se mogu staviti zamerke tematskom, umefničkom i geografskom izbomu »Književne Evrope« čiji se radijus kreće ođ Levija preko Gilena (Guillen), Dilena Tomasa, Jurija Olješe, MHakslija, Juhasa, Ana=gnostakisa, Pavezea, Viktora Njekrasova, Pratolinija, Care do Iva Andrića. Od naših književnika u »Književnoj MEBvropi« pretstavljeni su Ivo Andrić pripovetkom »Rajkin san« (IL sogno di Rajka. U okviru iserpne beleške Osvalda Ramua pod naslovom „»Autor romana na Drini Ććupnija« objavljene su i dve Amndrićeve pesme Jutro (>Mattino«) i »Jesen« (»Un autunno«) koje će, kako veli Ramu fzaći u zbirci koju priprema »Nolit«. Tanasije Mlađenović je zastupljen sa tri pesme: »Magila jie samo u nama« (»La nebbia Č sOl»Kaktus« i »Saznanje« (»I'imtuiziome«) u prevodu 1lillanc Misoni uz takođe iscrpnu belešku. Pod naslovom »Jugoslovenska izjava« objavljena je i sažeta informacija iz referata Borisa Ziherla »O gulturnoj

tano im moi«),

politici“. M. M. S O. — 0 3 »Revue đe Caire, ča-

sopis koji izlazi na. jrancuskom u Kaijru,·najuglednija je književna publikacija savremenog Egipta. U vilo lepom izdanju, a često i sa izvanrednim ilustracijama, taj časopis donosi značajne eseje, članke i prce glede iz Književnosti, nauke i egipatskog umetničkog života. Neke zabeleške važne su i za nas i pomenućemo ih.

Tako, samo u Poeledmjih: šest brojeva, od početka Ove gođine do danas, objavljene su oveće studije o »Istoku i Zapađu«, O najstarijim komadima egipatskog pozorišta, o »Tripolisu i mitu Daleke princeze«, O spasavanju starih egipatskih spomenika u Nubijskoj pustinji, kao i člamak pun konkretnih istoriskih podataka o Pontiju Pilatu. UZ ovaj poslednji članak donete su i ilustrakairskih rukopisa iz epohe, koji govore O smrtfži Pontija Pilata, „rimskog guvernera Judeje. Tsto tako, ima članaka koji govore i o novim iskopinama starih spomenika u Egiptu i njihovom savremenom konzerviranju.

Pored ovih članaka, koji se tiću prošlosti Egipta, »Kairski pregled« doneo je i niz napisa o Kmjiževnim problemima, delima i ličnostima velikih evropskih književnosti. Objavljeno je. nekoliko Članaka o ruskoj književnosti i nauci, kao »Čehov i Čajkovski«, »Stogodišnjica Čehova«,? »Mikluho Maklaj«, »Vladimir Vikentijev«, kao i napis o ruskom. baletu. A zatim, iz francuske lNnjiževnosti, esej o Žeraru Nervalu, niz člamaka povodom smrti Albera Kamija i o nekim savrememim francuskim pozovišnim komadima.

Za mas, Jugoslovene, majinteresantniji je pregled umetničkog Živoia Kaira ove poslednje sezone. U njemu se prikazuju gostovanja naših poznatih mvuzičkih ličnosti.

Tako povođom „gostovanja Melite Lorković i Mirjane Vukdragović

govore najpohvalnijim rečima. Isti-.

ču savršenu tehniku M. Lorković 1 njen naročiti uspeh u TListovoj »Po-

smrtnoj povorci«, a kod Mirjane vukdragović, za koju podvlače da je kćer izvršnog jugoslovenskog

kompozitora, kažu da je odlično inMerpretirala Ravelov Koncert en sol mažJewmrT.

Govoreći o NO. ponada „dirdgemta Miki Zdravkoviću, Koji tamo boravi već duže vremena i sprema niz muzičkih ostvarenja sa Kairskom filharmonijom, podvlače njegov đimamizam, koji zna da povede čitav orkestar, kao i da iz njega izvuče dotle neslućene mogućnosti, Pored više stranih dela, koje je Zđravko-

nijom, kao MBerliozovu simfoniju«, Čajkovskov i Ravelov »Končerto« i najzad »Simfonijuć od Cezara T'ranka, Kairo mu je naročito zahvalan što je izveo dve velike kompozicije od savremenog eHipatskog kompozitora „Abu Bakra Kejrata »Folklorna svita za orkestar en đ o, op, 2 i »Folklorna uvertira, op. 26« Zdravković je svojim rađom sa MKairskom Tilharmonijom ostavio vidnog traga u muzičkom životu savremenog Trgipta. N.f.

The Listener

Artur Džekobs, bivši muzički kritičar »Ivning stanđardđa«, boravio je neđavno u Rusiji. U članku »Muzika u Moskvi đanas« on iznosi svoje utiske o savremenom muzičkom Životu u Rusiji.

'Teoniski se, ističe on, U Rusiji odbacuje sve što se odvojio od tonalnosti., Zanimljivo je da zvanična teoriska mišljemja više zastupaju myvuzikolozi nego Kkompogzitoni. Džekobs se u to uverio pošto je prisustvovao jednom sastanku u Savezu „wovjetskih kompozitora, na kome, recimo, mladi sovjetski Rwompozitori Sviridov i Ščedrin UuopŠšte nisu bili prisutmi, Sčedrin je tvorac 'baleta »Konjić grbonjić«, zasnovanog ma bajci P. Jeršova, koji se sad prikazuje u Boljšom teatru, Sčedninov muzički idiom. mođeran je koliko je bio moderan iđiom Stravinskog u vreme »Žar ptice«. Sviriđov je dve godine mlađi od Bendžamina Britna i neke mnjegove kompozicije, koje je Džekobs čuo, mogao je napisati i Britn.

Pisac članka veruje da kompozitori u Rusiji komponuju mnogo radikalnije moderno nego što se to da zaključiti po onome što izvođe na koncertima ili u pozorištima. To njegovo mišljemje potkrepljuju mnogobrojne vrlo moderne slike koje je viđeo u privatnim moskovskim stanovima, koje se, zbog teorije socijalističkog realizma, javno ne izlažu.

Ako se, međutim, ostave muzičke teorije, gdđe je Kontrola još vrio stroga, pa se pogleda šta-sc na mu-–

zičkim scenama Izvodi, stranac mora da izmeni mišljenje o sovjetskom muzičkom životu. U Boljšom teatru sad se postavija poslednja opera Prokofjeva »Povest o pravom čovekua. Ovo delo je završeno pre kompozitorove srarti, ali nije prikazano jer je bilo proglašeno za »Kkrajnje Tormalističko, „anftimelodično«. zanimljivo je da scemograiija za ovu operu ima malo veze sa uobičajenim renlističkim isticanjem svakog detalja. U jednom razgovoru sovjetski dirigent Rožđestvenski rekao je da namerava da izvede violinski koncert Albana Berga sa nekim mlađim sovjetskim violinistom, Njemu se takođe sviđa Septet Stravinskog iz 1955 gođine, i htieo bi da ga javno

izvede. Muzika Stravinskog nije tako nepoznata u Moskvi kao Što sam, Stravinski misli. Ne da se izvode samo njegova starija dela (»Žar ptica«, »Petruška«); već za sledeću godina moskovska Filharmonija sprema njegovu Simfoniju u tri stava, iz 1945 gođine. Među ostalim delima koja se nalaze na repertoaru može se čuti Bartokov violinski koncert, onaj izveđem prvi put 1939 godine. Nedavno je u Moskvi prvi put izvedđen Bramsov Rekvijem, što znači da dela sa religiosnom fematikon" počinju polako đa se javno izvode i slušaju.

Džekobs upozorava zapadne Kritičare đa budu pažljivi kad se određuju prema sovjetskoj „savremenoj muzici. Tačno je, kaže on, đa je prva tačka na koncertu jednog moskovskog hora bila pesma posvećena domovini i partiji, ali u Rusiji se u pozorištu ne svira svako veče nacionalna himna kao u Engleskoj. S druge strane neki londonski komcerfi posvećeni Vrlo, vrlo ekscentričnoj muzici nagone ga da misli vrlo biagonaklono o Lenjinovoj paroli o umetnosti za široke mase. Na kraju on napominje da mnogo manje paŽnje treba obračati na sovjetske ieorije, a više paziti na ono šta ruski

muzičari stvarno čine, »Jer nas oni

Pid igsnenaditi«, završava Dže· D.P

IN

Napisom Barse i SRO K R ORO Mena Joneska«, koji je štampan u j broju, J. Prid izjašnjavajući se za klasičan realizam, a posebno za mo. cijalnu tematiku w literaturi, prihš. no oštro napada umetničko delo ' filozofiju ovog dramskog pisca ge ime stava da jedna činjenica može da buđe materijal za uopštavamje samo ako sadrži »z=uno socijalno konkretnog, tipičnog za re. alnoste, on aprioristički odbacuja, Joneska 1 njegovu amntidramu, Moja je po njemu izraz potpume izgubljenosti osamljenog čoveka pred slo. ženim profivurečnostima stvarnosti, Joneskovo stvaralaštvo je bežanje od nužnosti da se ia Bsloženost razu. me, ono je ihuzija da se ta Uumrira; Sšnjem svetu, wa mtihiji subjektivimma može izbeći ta mužnost. Da nije bno te iluzije, kaže dalje Friđ, da se Jonesko nije udđaljio ed savrememi. ka au osobenjački, tamni labirint ira. ciomalizma, maglovitih alegorija i svesno đvosmislenog stava prema pos Javama stvarnosti, on bi mogao đa · dostigne muajstorstvo jednoga MoMjera. Ovakav kakav je, on je nepr ske Živih ljuđi za koje je patološki alogizam bĐezumlja norma koja zahvatljiv za pristalice reahizma jer njegova drama izražava koncepciju

apsurdnosti „približavanja | „čoveka spoljašnjem „svetu, nekakvu apsurdnu normu življenja«. | Njegov

manir karakterišu groteskno ekscemfrične farse, košmari i alegorije, automatizam mavike, razgovora, poWereta i postupaka ličnosti, čija je psiha mehaomizam Kojim ne upravlja ni volja ni svest. Te su ličnosti mamemnjuje razum i logiku.

Obuhvativši pojam »zdravog smislac ne samo brbljarije malograđa- · na, banalna naklapanja, poslovice, već i najviše iđeale čovečanstva, on ga s potspehom degradira, stvarajući posebnim sredstvima svoga umetnič„ kog postupka utisak prividnosti 1 univerzalne apsurdmosti svega onoga Što se ma scemi zbivalo.

T likove njegovih drama i njega gamog, Frid tumači kawc tipičnu pojavu MKapitalističkog sveta, a njegov zahtev da se deama očisti od svake ideologije, političke, svesne tendencioznosti, rečju ođ svega što može da ugrozi mir društvemog Života: kao filozofiju »postojanja van isto“ rije, filozofiju učmalosti« i apologiju toga društva. ~

Činjenica da Jonesko ipak zauzima na repertoarima «vOzorišta mesio

iza Molijera može se objasniti po pPridu jedđino »magičnom snagom mode. S. B

Inspirisan primedbom jednog kKri“ tičara da u njegovim delima pređeo, geografski položaj i ambijenat izgleđaju gmmačajniji od likova, Lorenš Darel, u broju od 15% juna, razvija svoje mišljenje o tom predmetu. Osnovna premisa je: »Likovi su, mal te ne, funkoije ambijenta ... Važna determinanta svake kulture je, po” red ostalog, đuh muesta«. S

Kultura se obično smatra nekom vrstom istorijskog stila koji diktivaju ljudske želje. Darel, međutim, ne veruje đa su se, od vremena kad ih je Tacit prvi opisao, Britanac ili Nemac promemili. Do god se ljudi budu rađali kao Grci, Francuzi, li Ttalijani, proizvođi njihove kulture nosiče nepogrešiv pečat mesta ma kom su Živeli. Nevidljiva je Konstanta mesta sa kojom. se i običan turist susreće seđeći mirno uz čašu vina u jednom „pariskom bistrou. Možđa on sebi neće moći da je for“ muliše vrlo jasno, na literaran na“ čia, ali će osetiti oštricu sreće u vazduhu Pariza, davnašnju izvrsnost nacionalne psihe, koja zna đa je umeinost značajna | Rhao ljubav ili hrana. Samo deset minuta seđenjš na Delfima, pri fihoj identifikaciji sa okolinom, bez intelektualnih pro“ blema, dđoneće osećanje grčkog am“ bijenta bolje no dvađeset gođina studiranja antičkih tekstova. Identi“ fikacija je, upravo, najbolji način doživljavanja ambijenta, jer i površinskih, vrlo jasnih promena, sd” štinska, stara priroda marođa i nai života ipak ostaju isti.

Putovanje i upoznavanje prirode je neka vrsta nauke sačinjene od intuicije koja je svakom, a naročito umefniku koji istražuje plodno tie u koje će staviš korenje, potrebnš' Ono što stvara »velike Knjige“ je sigurno priđavanje iste pažnje geO“

j grafskom ambijentu kao i likovima

đogađajima. Štaviše, one postaji klasične kada su istinski povezan sa prirodom, kada pošeđuju oseća“ nje prirode — kada je duh neđeljiY ođ geografskog ambijenta. Treba obraćati pažnju na ono šta zemlja kazuje, na skrivena magneina polja kojima geografski ambijent utiče nB Tičnost. B.A. P.

KNJIŽEVNE NOVINE