Književne novine

yv

me PE: SO. VYOATOGOGaTCIĆ

.. e Bve studije iz stare \ v •.e•. | e srpske književnosti

(Moskva, Nowi Sad, 1960)

Sovjetska akademija nauka objavila je međavno wu svom zborniku »Trradi otđela, drevneruskoij literatuvis, wu šesnaestoi knjizi „za godinu 1%0, između miza, raspravm, Moje se tičn kulture srednjeg veka, i veoma,

interesantnu stuđiju · „Đorđa nađojicića, profesora, Univerziteta u Movom

Sađu, pod naslovom. »Pandehovo ska- ,

zamije 125) Kw

doš u prošle. veku m jednom srpskom seli kođ Bkađra mađen je pergamentni rukopis, u nauci mazvan »Zbomik popa ĐDragolja«. 9 tom zbornikm je i ovo »skazanije« mMakedomca, Panđeha, koji Je zagometnim i metaforičkim sfi?}om prikazao situncije + svoje proricanje buđućih događaja. na Balkano i oko mjega, Pošto Je pomenuo tatavskm majezđna n, Rosiju i Mađarsku, Panđeh se bavi ratevima, i drugim đogađajima Kkođ Srba, Bugara i m Vizantiji, pa kazn=fe kako će se »srpsko ime wurnetje, jev aludira ma sWrpshke mnobede mnmađ

Greimzn, kad sw Srbi kođ Prilepa potukli „grčkog wojvođu „Msileasa, oObuzef, flovenskim rođoljubljem. Pandeh je očekivao spasenje od

Srba koji aa postajali sve močmiji. Tako je tekst vrlo hermekičan i zamračena izraza, Wiadojičić je u potponosti uspeo da objasni sve aluzije, činjenice i misli ovog starog: makedoemskog pisem, čije: je »proročaskoje skazanije«, pisano srpskom recensijom slovenskoga. jezika, sađ protumačeno i objavijeno u čuvenoj publikaciji Sovjetshe akađemije, nostalo dostupno i stranim slavistimx3a. Druga rasprava, »Arhiđakon Jovan. pisac stihova XVII vekaw, objavljena je m »>Godđišnjaku filozofskog 1TDMWalfeta«< m Novom Sagu. Ingenioznim i pouzdđdamim metođom Radojičić nam otkriva ko je ovaj poslednji sw mimu starih srpskih MNmijižeyvmika, za mas interesantam kao pisae dveju malih besama, posvećenih patrijarbiu Arsemlju TV, Svetom Savi i srpskim svetiteljima. Veliki rođoljub, taj pisac Tribira i čita stare srpske rnkopise, Mh kojima, krijući se pod skromnim imenom >»arhiđahona đovanne ostavlja svoje stihove ili zapise kao što je

Ovaj um Studemičkom zborpikwu žitija, i pohvala „Lagzarm i drugima; «»o Serbi bedni! „.. Slavu i čest, hrabrost kamo. oprayviste? Vse pogrebe zavist prokleta«. Ostvari, to je đocniJi episkop osečki, pa vršački i najZađ mitropolit karlovački Jovan Georgijević {1759-—1773). Optuživam kod austriskog cara i wvlasti đam »me zmn dobro mi čitati, a još manje. razumeti«, jer »nema mi filozofije mi bo, goslovije, pa čak mi gramatičke ŠMole«, ovaj stari pisac »mnije bio nimnlo manje pismeniji ođ ostalih epishopa, svoga vFemena«, Rađojičić ma-– vodi i drmmm dela, za koja, sađ kad de utvrđeno da su »arhiđijakom JoBate, »episkop đJoan« j mitropolit yovan Đorđević isto Tice. pouzđano saznajemo da su njegova. Bio je sin kar}ovačkog tamburaša ođ MWosova lli Metohije, što našim »gražđanimac mije bilo pravo, ali ovzi Dođatak o oeu tamboražu »mogao bi se Mkorisno upotrebiti za tumačenje Georgijevićewih sWwlonosti mnrema pesmi i muzici«, osobito kađ se-ima mm umu đa je Jovan svoje stihove mabeležio ma, jedmom starom Yrokopisu iz X%XYW veka o srpskoj i grčkoj muzici koji Je očžaeviđno čitao i brončavao, Još jedno sveđočanstvo, „o našoj starol VMuatturi!

n.

i *,

PFRANBSOAZ SAGAN

B.

Volite li Bramsa (SSvjetloeta, Sarajevo, 1960)

Bitna ” razlika” između sudbine romana Franmsoaz Sagam w Francuskoj i kod nast Tamo su ih, igrom Yveklame i slučaja, obasuli pohvalama, a ovđe ih, eto, primaju sKkeptičmo | nalaze Mom limente u majboljem slučaj »a njihove stilske YvYline, Tamo snu dospeli u ruke poslovmih jzđayača i dobroćudnih alka“ demika, a, do nas dospevajn preko rđavih, prevodilaca, koji brižljivo uklanjaju iz feksta pomenute stilske wrlHne, ostavljajući na, hartiji samo suvu i hiađnu zađešila je I njen četvrti roman M, Sagan V oliteđ?i Bramsa,

Uprkos muzički intonirsnog maslova M ovom romanu nije reč o ljubavi prema Bramsu ili muzžjci, već e »pravoj« ljubavi, đobro pomatoj iz

parkova, filmova i ranijih romsna

reč, Takva sudhima

Baganove, deđina novost wu odnmoen ma tri prethodna romana ove spisateljice je odmos gođina njenih juna“ ka; RW i„romame Volite 1i Bramsa "ona prviput opismje ljubav između starije žeme i mlađića, mim. je iscrpen još jedam slučaj ćudljive ljubavne igre, a Sagapovoj ostaje da, tražeći temu za novi r0> man, razmišlja kakve još. peripetije mogu doživeti pariski. Jjuba.vnići,

Za razliku od romana Za mee sec %a gođibhu, 'jeđinog 9" kome je Sagamova bar pokušala, da, dostigne izvesnu tmetničku visi>

nu, ovđe je sve jednostavno. Razvoj

događaja oko jeđnog ljubavmog {ne bračnog — čudne li hrabrost!!!) trougla teče lineavmo, pravoliniski, go tovo da se mišta i ne đogađa, Ničnosti se mnogo vole, pokušavajn da reše svoje »problemew, imaju svoje iđejice, a. onđa se sve naglo svršava i vraća na. stanje kao prce ljubavi, Ceniralpo mesto romana, „pitawje koje mlađi Sinom postavlia svojloi starijoi poznanici (kasnije ljnbavnici) Pol: »Volite }i Bramsa?« jedina je rečenica pe kojoj se može misliti o kakvim se ljuđima govori wu YrOmanu: Wulturnim, obrazovanim, i prefinjenim, jer ih interesuje i kliasičn& muzika, Ali Saganova i ovu reče“ nicu MWomenfariše „sa .svojstvemim. »einizmomx«: »To je pitanje kakva sma joi postavljali đečaci kađ joj je bilo sedamnaest gođina, A bez sumnje, postavljali su ih i Mkasnije, ali mise. Blošali odgovore, Rao što mnogi mladići postavljaju svojim devojkamš,

· pitanje: „Volite }i Saganovu?a I ve»

rovatno ne slušaju odgovor.

Ova knjiga, đakle, govori isto omo Što smo već pročitali m prethodna, tri romana Fransosz Sagam, I nagoveštava kraj jeđnog mita o mladoi Wnjiževnici — ponavljanje njenog mikrosšveta, majbolji je dokazr za to. Masnije će ostati samo obična priča: publika, je volela jednom bisca koji je bio n mođi, T, sa, promenom mođće, zaboravila ga,

lyan Šop

ute

O t eh

MIRKO RIOTMEE,

Primož Trubar "(»Nolita, Beograd, 1960)

Mnjiga Mirka Rupela „o Primožu 'Trubarm upoznaje mas &m majznačaj“ nijom ličnošću slovenačke reformacije i sa jednim od najvećih ljudi slovenačke društvene i kulturne istorije, U prikaxu Mirtkga MKtupela Trubar je jeđam od ohib snažnih „i uvek dragih ličnosti koji umeju đa deluju Da ljuđe, rečju i delom, i čija pravovremeno izgovorena reč, ne tako retko, ubrzo poštaje delo, Ali, Rupel se me ograničava samo MG to. O nastoji, i to sa dosta uspeha, da, prikaže Trubarovmum delatnost i da po kaže zbog čega se Trubar mora sma» trati duhovnim vođom ~ „tlovenačke reform:cije, Odgovor na to pitanje ova, knjiga vw potpenosti daje, U tom đobu jakih ličnosti. | emergičnih ljuđi 'Trubar je, svakako, ne sam? majjača, ličnost nego i majveća du“ hovna vrednost „slovenačkog refo?rmatorskog: pokreta,

AH n ovoj Kknjizi mije samo reč o Trubaru. Sigurnom rukom i vešfinom dobroga pisca, Rupel daje iz“ vanmredmo jasmu sliku slovenačkog i nemačkog društva toga vremena i wa ipvanredno „jeđnostavam „mačim objašnjava m priličnoj meri složeme religiozne, političke i .ekonomske odnose toga doba. 'a slika siovemačkog društva\mu vrememm kad dobija knjigu na marodnom jeziku i m trenutku kađ verska emancipaciia od Rima ima priviđ nacionalnog osamostaljenja pretstavlja jeđnu od majvećih vređnosti ove knjige, Tsto lako pisac izvanređno uspelo prikawuje otpore i smetnje na koje su Trubarova nailazila mastojanja, ka” Što mkazuje i na fo koje su društveme snage i iz kojih razloga davale faj otpor Trubarovom radu.

Tako mnmemza omu mnaučmu vrednost koju ima Mknjiga dr France Kidriča 6 vođi slovenačke reformacije, knjifa Mirka MHuipela ne pretstavlja samo đdragocemu informaciju publici koja slovemačke stvari me ma više nego Što bi to smela sebi da đopusti nego i wamčmi rezultat „Rome se moraju odati mnoga priznanja,

Knjigu je korekimo prevela Jelena Btefanović-Križaj,

Predrag Protić

PESNIK NA LETOVANJU

ERIM. VILIJAMS

"Tunelom u slobodu

(+»Svjetlost« Barajevo, 1960)

Jednostavnim, gotovo reporterskim postupkom Vilijams priča o bekstvu dvojice britanskih zaroblienika iz logora i o njihovom putovanju kroz Nemačku i okupiranu MĐansku do Svedske, koja je, nezahvaćena ratom, značila khomačan spas i povratak kući, u Kngiesku. Pričanje teče pravoliniski, bez ikakvih zaokreta, čak i bez mnogo uzbuđenja, iako je fabula davala, dosta mogućnosti za to, Pisac 5e, očigledno, čuvao đa ne padne u druBu krajnost, fantastiku i iskonstrujsanost, i ograničio se na najsuvlju fak» tografi,ju,

\ \R\

.\

+

(KARIKATURA ATL,EKSANDRA KLASA)

Ali pisac se odrekao ! drugih mo«gučćnosti koje su stajale pređ njim. U romanu su opisana samo površinska zbivanja; Vilijams se nije Wwbptštao u đubliu psihološku analizu sVO+. Jih junaka,

Lutanje Pitera i Džona Nemačkom, do Štetina gde će se ukrcati na brod kojim će otploviti u Dansku, prete stavlja uspeliji đeo ove Knjige. Prostorije kroz koje prolaze, liuđi koje susreću, sve je fo skicirano, zabeleženo, mađa nedovolino obrazloženo i objašenjeno, i stvara interesantno sliku, isečak iz Života Nemačko a vreme Mrugog svetskog rata. Ali i ovaj deo nije bez pađova; bekstvo zarobljenika iz logora ponekađ liči na igru, nedovoljno ozbiljnu za rate prilike.

Prevođ Verice Dragičević.

T- Š.

PISMO O M

Sirumo ćeš reći kako je veoma nalik na mene da šedijinm u' Dubrovniku a pišem pismo o Firenci. Ali o Dubrovnikv ne bih zasad umeo ništa novo da ti kažem: a nedavno sam, prevrćući po nekim starim časopisjma, pročitao kako je naš Milan HRešetar, poreklom i rodom lubrovćanin, u već poodmaklim godinama otišao u TFitencu «a tamo provede oslatak života i to me je polselilo na moju davnašnju slwtnju da postoji meka duboka i Mmtimma veza između ova. dva grada. Pa pomislih da bih baš iz Dubrovnika momao lepo i istinfto «a ti mapišem o Firenci i da tako ispunim jedno staro obećanje.

Za Pirencu reče Jedan moj poznanik da je otyorena knjiga o umetnosti, Po je ono opšte, poznato o njoj. kao i da je grad cveća, što. stilizvvano na f{rancuskom" Dplakatw wz, sHiku lepe žene i palate Sinjorije glasi Ville

' des fleurs, Tleur des villes. Zaista ne možeš uzeti u mike mijecdmu storiju umelnosti a da u njoj orlmah ne nađeš neku liremlimsku palatu ili sliku Botičelija; ali

to nije ono zbog čega sam više puta i pred tobom nazivao Fjrencm mojim najlepšim gradom, \

Nego mi se čini da Fitenca svoja bogatstva i le pote voli da krije, da obećava mnogo više nego što Imisli da pokaže, a i kad pokazuje onda to činj izne mada, čoveku negspremnom i zbunjenom, da sa baš'na taj mačin, po nekoj paradoksalnoj logici, obogati i · pokatkada usreći, Z.nam da iznenađenja postoje samo za onc koji ne znaju ali verujem da nema nikoga ko toliko zna da ga Firenca ne bi mogla nečim iznenaditi, ;

Neću da te zamaram 8 lim kako sam prvi put poŠšao wr Firencu da vidim velike renesansnc majstore a pronašao sam line i zapamjujuće pripovedače. predrenesanse, pa kako sam drugi put išao da još jednom čujem s plaina njihovo pripovedanje a otkrio dŠinorE

enesanse. Mego zamisli ovo: ulica u Firenci je uska

a krovovi prekomerno istureni, gotovo sec nad sredinom ,

ulice sastaju, Samo to nije onako kao po našim gra“ dovima u Dalmaciji: tamo su zidovi beli ili sivi a xuće male. Mnoge kuće su u Firenci palate„a ogromni Tovovi nadnose se visoko negde nad tobom, A boja,

boja cele Ejrence je hladna sivosmeđa koja se preliva

do. najtoplije crvenobraon, Jednom, još kao dečak, sanjao sam m toj boji more. Mislim da je bilo mnogo lepše od. sadašnjeg plavog mora. Ulica Fience UONa na lo more, A njeni krovovi potsećaju me na

aplinove filmove; prvi put im se emeješ, ali sa nekom toplinom i ljubavlju, a posle, što ih duže gledaš, „5Ve je manje smeha i sve se više zaljubljuješ, |. sad, „podeš takvom jednom ulicom koju si Yeć uzduž i popreko prošao i zastaneš kao ukopan pred nekom zgra-

gem koju si već mnogo pula video jer odjednom a „Zgrada ima islikanu lasadu kao da ju je jutros rano

neko slikao a kao da je to jutros bilo. pre trišla godina, (der je slika već izbrisana, vidi .se Jasno samo rep morske vile i jedan bokor cvetova; sve ostalo je za magljeno i u obrisima kao da se nalazi negde. u duini i iza, kao da je ova slika samo stara cirkuska"

me.

A

zavesa koju treba malo podići, provući se lepe nje pa da se izgubiš mi beskraju nekih nepoznatih svetova. Shvatiš da su to pređ tobom ona Velsova vrata u zldu o kojima si nekad, davno, čitao, prilika da otpufujecš n Čudne krajolike detinjstva i osećaš da moraš odmah: i hitro nešto preduzeti ako ne želiš da tu priikw izpubiš, a ne zmaš šla, Naravno, ne uspeš na vr&me da se setiš i sve si izgubio. Kasnije, kad dođeš sebi, kreneš u poteru za drogim takvim kućama i nećeš ih naći ako se i ubiješ tražeći.

Kaziyaću ti još o ovakwim trenucima kad mi se činilo da ću uhvatiti čarobnu plavu pticu koja sigurno žiyi n onom gradu ali je nevidljiva a njene pesme za ljudsko uho samo retko čujne, Ali bih učinio nepravdu Firenci da ne govorimo o njenom bogatstvu koje se zove umetnost. Firenca je domovina Mikelanđelova. Kad sam prvi put tamo boravio, obožavao sam |Davidla, onog za koga su Amerikanci nebrojiye pare da valj, a kad sam drugi put došao najviše sam voleo onc nage poluležeće ligure jz medičiske grobnice, Izmedu tih dveju mojih pošeta stajale su dve godine. To nije naročito veliko vreme ali dozvoljava ipak da se u njemu svašta dogodi. David je osion mladi itan koji čika bogove «a se pokažu, da se vidi „jesu Hi oni tako snažni i lepi kao on što Je. Ono četvoro u Kapeli Mediči su vmorni ljudi koji znaju o svemu sve pa i to da se ne vredi opirati. A ipak ima u njima nešto, neka snaga! koja nikad više neće pokrenuti mišice, neka iha vatta koja se nikad neće razbuktati u oganj, ali koja postoji, To je vatra poznata samo najvećim, njihova nesposobnost da se pomire sa sudbinom, da priznaju postojanje nemogućeg i medokučivog. Zbog toga su im življenja uvek tragična. Zbog toga su oni kao i deca: ni deca ne veruju u nemoguče. Zbog toga su oni prava deca Mikelanđelova.

Koga od građana firentinskih da ti apomenem posle Mikelanđela? ] zašto posle? Možda bi na prvom mestu trebalo govoriti o Leonardu koji zbog svoje ozbiljne i sveopšte mudrosti nije mogao istovremeno na onako slovenski način biti rastrzan strastima kao Mikelanđelo pa je mamje opsedao gemeracije jumoša i nije izazvao Romena Rolana da mu napiše biografiju. A ostali? Nekoga bih morao da zaborayim pa bi mi posle bilo krivo. :

SO ij · Odmarao sam se jednog vrelog popodneva sa dragovima u najcvetnijem firentinskom parku, ležao sam postrani, sam na travnoj padini i gledao srebrnu nisku antičkih figura koje su oivičavale put kad su me pozvali da pomognem u sporazumeyanju s nekom devojkom. —o Zgodna je — rekoše, ; :

Nikada nisam bio vičan opisivanju ženske lepote i od mene će biti dosta ako kažem da je neverovatno. ličila ma Rafaelove madone, samo je, nasmprot njima, živela. Sedela je na klupi između starice koja je plela i čuvara ša prutićem u rUci, eo sam i ja, a kad ieu drugovi rekli da je već u gradu sve otvoremo i da

E NAJLEPSEM GRADU

bismo mogli da krememo, pošao sam. Jedino sam joj mahao mukom izdaleka.

Naravno, hteo sam ostati. Ali bi se drugovi smejali. Rekli bi: eno ga, pošao u svet da voli umetnosti Ima toga noćt na svakom ćošku za petsto lira i da se mnogo ne mučiš. Osećao sam se nekako mlad n tom irenutku među vršnjacima i bilo mi je stalo da dobro misle o meni. Tek uveče kad sam legao u krevet, sam, mnogo puta stariji i ozbiljniji, osetio sam kako je malo važno što bi oni rekli. Shvatio sam da mi je baš toga dana plava piica ponovo sletela na rame | da sam ostao, možda bih je uhvatio. I odjednom neka luda nada nahrupi u mene, kao što se to često dežava

e spavanja, izgledalo mi je nemoguće i neverovatno a je naš rastanak na večnost, a sasvim prirodno i jednostavno da ponovo odem i da je nadem, da ona bude tamo i da me čeka. Ako ništa drugo potražiću nog čuvara 5 pruliićem pa ću se kod njega raspitati: Žmate, ona smeća lepa devojka s babom?

Prekonoć je padala' kiša. a sutradan rano otišao sam do one. klupe. Tamo je sićušan fotograf u tam nom odelu. svojim panoptikumom od pokrueta i reči nameštao svečano obučen mladi par u najbeslovesnije položaje koji se mogu zamisliti: Molim sad jednu pomu ovako, sad jednu pozu onako, gledajte ovde! Pa još klupa što je mpila vlagu, prljava polegla trava i neke rupčage Mnaokolo, sve to nije mogao biti dekor za devojku od juče, ništa od svega toga nije spadalo n slikn koju sam npamtio. Setio sam se cirkuske zavese na fasadi Kuće i osmehnvo se: opet mi nisu dali da zavirim.

ai.

Jednoga dana tražio sam u muzej. Lutao sam nlicama raspitujući ne odviše marljivo ali sam konačno kroz nekakvu kapiju ipak dospeo gde treba. Samo se muzej zatvarao u četiri i imao sam jedva pola sata vremena, protrčao sam kroz mekoliko sala sa grnčarijom, zadržao se pred egipćan= skim skulpturama i baš kad sam se našao pred vratima etrurakog slikarstya morao sam da se vratim, službenici muzeja su mc ljubazno isterali, A sledećeg jutra u dam trebalo je da poče moj voz. Izišao sam gneYan i krenuo ulicom koja to nije bila, Ubrzo sam primetio: kuće se nisu svrstavale oko menc u redove “dvojne, bilo je nešto neobično u toj ulici, bio je io tre i pored sve obuzetosti ljutinom okrenuo sam se da sa pogledam. Vikno sam: Dela Hobia!

Na najvećoj zgradi irga, u trouglaslim prostorima koje ostavljaju između sebe lukove kolonade na mestima gde se sastaju, ugledao sam dvanaest okruglih medaljona od. majolike sa dvanaestoro dece tu bareljefm, beli na plavoj osnovi, wvijeni n pelene, svako sa malih reku,

Firenci Arheološki.

čijim osmejkom na licu, sa drukčijim pokrelom ~

Ne znam da li sam jako glasno viknuo, ali dva Ttalijana što su stajali u blizini trgoše se. Stariji osmoiri prvo mene pa onda toplo svetlucajući očima i glertlajući w onu decu reče: Si, si, della Robbia. Mlađi je bio manje ljubazan, on naćini rukom pokret kao da nekoga davi i reče: — Aha, bambini abandonati, khk... Ja sedoh na stepenice prekoputa i ostao sam tu dva ili pet sati dok se nije smrklo. Možda sam nešto i razmišljao za to vreme, o ljudima što su se u nekom tamo veku kad još nije bila pronađena Amerika brinuli o napuštenoj deci onako kako to i mi danas gordeljivo činimo, o umetniku koji je stvorio dvanaestoro dece na medaljonima a koga niko ne smatra bogznakako velikim, ali su ga sigurno zavoleli svi što su ovamo dolazili i zamišljali ga često kao brižnog oca topla pogleda i krupnih ruku, Razmišljao sam, kažem, ali su sve moje misli plovile lako i nevažno kao otkinuti cvetovi po mome osećanju sreće koje je bile široko i snažno kao reka. Proveo sam veče u družtvu malih bambina, belih na plavom, na umornom od vremena zdanju firentinskog doma za nahočad, i uhvalio sam sebe u laži. Ranije sam ivrdio da je sreća samo „uspomena, ili nadanje. ·

Kad god sam hteo da se oprostim od Firence odlazio sam pred njenu katedralu. Ona, Samta Marija del Fiore, najlepša je crkva koju poznajem. U svakom 'slučaju najdopadljivija. Možda ti još uvek misliš da je dopadljivost pogrdna reč, ali meni se čini da je lepota samo ideja pa ako hoće da se ovaploti i realizuje mora da postane dopadljiva. Otuda svako doba i svaki čovek vole po neku svoju dopadljivost i upinju se ca je proglase za lepotu, Ja sam samo hteo da kažem kako su se Firentinci gradeći svoju crkvu trudili da ona lepotom nadmaši sve crkve u Mtaliji i drug de i u tome su malo isuviše uspeli, A ima i jedan drugi razlog što volim Santa Mariju del Fiore; ena me potseća na lađu. Na neobičan ukotvljen brod. Ne samo da njen tlocrt ima oblik broda jer je jako duc gačka i dosta uska nego ima udubljenja i izbočenja, mostove i kupole, sve one delove čiju namenu laik ne razume ali ih sigurno prepoznaje kao brodske. A. na-

ročito, ima okrugle prozore svuda wnaokolo po trupu, kao što samo brodovi imaju. Sećaš li se kako smo zajedno voleli brodove? Sate smo provodili na obali naše reke gledajući stare putničke lađe na točkove, šlepove i neugledne male tegljače. Da i kasnije, u godinama koje zovu zrelim, mogao sam da zaboravim sve kraj brodova usidrenih u lukama. Oni znače mnogo više nego brodovi na pučini. Brod koji plovi pokazao je već sve što ume, ponekad je i smešan kad ga gledaš kako duva i stenje, Ali brod u luei. kad se Hh i bezljudan ljulja uz kamene kejove, skriva u sebi sposobnost da otplovi neznao kud. Rekoh ti, ona crkya je jedan tkotvljen brod. |

Kad sam poslednji put onde stajao još nije bile sasvim svanulo, Tek što se iz vazduha izgubila boja plavog mastila i ostalo je neko razređeno, prljavo crnosivo tkanje. Visoki delovi katedrale gotovo se nisu videli. I prozorska okna su još muklo ćutala čekajući prvi zrak swnca da ih oživi. Samo bi. beli mramor ovde onde čudno blesnuo. Kao da je jedro, spuštajući 5e, zabelasalo. Kao da se brod sprema da krene, ] doista, čujem šumove i žubor glasova kae da mornari vrše poslednje pripreme, i zvuk s kojim se sidro diže iz vode. Još koji trenutak i odnekud odozgo oglasiće sc zvono i brod će nestati u magli,

Tvyrtko KULENOVIĆ