Književne novine

OLJA :OBTTUAEI

LI PISCI T

AŽE

„DOŽIVOTNU SINEKURU“?

U »Politicić od 21 av us

ta MiOON Stamatović je GOKOĆAHC Pitanje visine autorskih „OnoTara (ili kako on kaže — materijalne naknade, jer mu se E Teč Čini adekvatnija od reČi honorar) za dela umetničke proze. On uglavnom govori o plaćanju romana, ističući da nije »bitno to da li je damas pisac jednog ekonomskog priručnika bolje honorisan od Dpisca jednog romana (naš ekonom ski razvoj zahteva obimnu i raZnovrsnu stručnu literaturu, pa ne treba zamerati ako ponekad prvi autor dobije više nego drugi — Kurziv, M. O.), nego je bitno to da li je pisac romana dobio realnu naknadu za svoje delo, koje je stvarao ne samo mesecima nego možda i godinama.a Po Stamatovićevom uverenju, ta naknađa je niska i nedovoljna, a što je ješ važnije, ona stalno opada, umesto da raste. Opađanje ie teklo ovako: u godini 1952, ođ prodajne cene knjige, na industrisku izradu ( Slog, štampu, hartiju i povez) išlo je 55 otsto, na izdavačku maržu, knjižarski rabat i autor

ski honorar po 15 otsid, dok se

taj odnos u godđini 1959 izmenio tako da na izradu knjige otpada 50 otsto, na knjižarski rabat i izdavačku maržu po 20 otsto, a na autorske honorare samo 10 otsto, (u ovoj godini samo 8 otsto)! Po ovome ispađa da je tvorac dela najsporedniji činilac, »mada on zauzima prvo mesto na liniji autor — izdavač

— štamparija — knjižar., Ume-.

sto da svi faktori ponesu veret poskupljenja knjige, kola su se slomila na autoru. S obzirom na monopolistički položaj šiam parskih pređuzeća i na malobrojnost i finansisku „nenioć naših knjižara, izdavač je za" kidđao od autora, jer je i on pre ma njemu sačuvao monopol (u međuvremenu je uveden i Dporez na honorare za umetnička, dela). Krećući se od 10.000 do 17.000 dinara po autorskom tabaku (to je minimalna lestvica), honorari za umetničku pro zu rasli su sporije nego što su »za ovih osam godina rasli minimalni. dohoci: svih drugih kategorija.x Otuda je, po Stamatoviću, ovaj problem vrlo alktuelan i ozbiljan i Krajnje je vreme da buđe pozitivno rešen... Učinilo nam se da je pokrenmuto zanimljivo i neodložno Dpitanje. Saglašavajući se sa Stamatovićem, zaželeli smo da i sami o ovome ponešto kažem), utoliko pre što se među naši.n ljudima. ođomaćilo uverenje da pisci »mlate pare. (Kad sam “pre nekoliko dana rekao jednom prijatelju da sam završio novi roman, on me nije pitao O čemu govorim u romanu i koliko sam vremena rađio, već me je pitao koliko ću da dobijem za nj. Na diskusiju me Dpokrenuo i članak u »Ekonomskoj politicic od 2 septembra “sa potpisom „Lj. V.), u kome se osnovne Stamatovićeve tvrdnje pobijaju ili žele da zaobiđu. Čitajući Stamatovića, Lj. V. »dolazi do utiska da kod nas

UBO AN DRIO

vladaju veoma nepovoljni uslo. vi za razvoj književnosti«, i bu·ni se protiv toga, navođeći broi ke koje pokazuju izdavačke delatnosti i novih stvaralačžih ostvarenja. On tvr di da se može slobodno zreći »da su današnji autorski honorari književnika... istovremeno i suviše niski i suviše visoki. Ovo iz prostog razloga što su bri lično iznivelisani, odnosno što se formiraju po administrativnom i vrlo uprošćenom kriterijumu — prema autorskom tabaku.« On se protivi argumentaciji koja insistira na vremenu proveđenom u stvaranju umetničkog dela, jer »svako vreme nije novac«, a književno stvaralaštvo je »do kraja individualiziran rad na čije Kvalitativne rezultate ne utiče ranije opredmećeni rad, nego pre svega, da 'ne kažemo jeđino, lična svojstva stvaraoca-književnika. Prema tome, ako plaćanje po utlošenom radnom vremenu u bilo kojoj delatnosti znači zakidanje od najprođuktivnijih i preplaćivanje najslabijih, onđa je to pre svega u oblasti individualnog izvomog umetničkog sivaranja — kurziv M. O.). I dalje, ako u nekoj oblasti treDa DOdržavati veće diferenciranje ičnih dđohođaka, onda se to pre svega odnosi baš na ovu Kate. goriju društvene delatnosti... Ne možemo isključiti određenu ulogu tržišta na formiranje vi_sine autorskih honorara... Posebno je neprihvatljivo propisivanje visine autorskih honorara... A to znači da se samo na bazi daljeg: porasta „jukupnog stanđarđa može obezbeđivati i porast prihoda liknjičevnika... Ali isto tako, ni književnici nemaju prava da od društva iraže dđa svakom” pojedincu obezbeđuje sredstva za nesmetan i konforan spisateliski rad, bez

obzira šta on i koliko daje. Zna-

či, ponovo se srećemo sa pitanjem merila za utvrđivanje Vvisine naknade, merila koja štite interese književnika, ali i koja ne obezbeđuju doživotnu sinekuru svakome ko se jednom, makar koliko uspešno, pretistavio kao Kknjiževnik...q Interesantno je da Lj. V. nijednom rečju..ne pominje man, o kome Stamatović uglavnom i·govori. To nije slučajno, jer je upravo roman onaj Kknjiževni oblik oko koga se, i po našem mišljenju, nepravđe u plaćanju najoštrije ispoljavaju. Govoriti o romanu, a ne insisti rati i na vremenu, stvamo je neumesno, jer velikog romana ne može biti bez vremena, 1 najprostijeg razloga što je svaki roman sastavljen iz niza rečenica, ponekad beskrajnog niza reči, koje treba ispisivati, prepisivati, precrtavati, bacati i ponovo izmišljati. Taj posao se ne može obaviti za minut ili za čas, kao što ponekad „nastaje pesma (primeri Balzaka i Dostojevskog ne obaraju pravilo), i sasvim je normalno što i najbolji romansijeri pišu svoja dela i danima i gođinama, (slučaj Andrića, slučaj

rast naše

TO-.

nije normalno đa za takav DoB5ao prime manje od jednog sakupljača oglasa u novinama ili od jednog instalatera na građevinama. To može da izgleda normalno samo čoveku koji literamo stvaralaštvo izjednačava sa proizvodnjom kupusa.

A nevolja je baš u tome. Nevolia je u tome što mnogi ljudi gledaju na Knjigu isključivo kao na robu, umesto da je vide i kao kulturnu potrebu, za koju ne može da se žrtvuje „samo stvarale (u ovim „godinama uglavnom je on trpeo), za koju se moraju žrtvovati i drugi, rad ni kolektivi i celo durštvo. Jer ako domaću knjigu prepustimo samo zakonima tržišta, onda će se i ubuduće dešavati ono što i dosad: da kupac kupuje kupus, jer mora da živi, a da knjisu ne kupuje, jer može da živi i bez nje, mađa je ona ponekad i relativno jevtinija od mnoge robe o koju se kupci obimaju.

Nije dakle reč o tome da nekoga preplatimo, ili da zakinemo od najprodđuktivnijih ili da obezbedimo »doživotnu sinekuru svakome ko se jednom, makar Koliko uspešno, pretsta rio kao književnika. Reč je o tome da, za stvarne umetnike, u koje nikad nisu ubrajani »svi DĐOicCdincić, stvorimo približno jednake uslove za rađ i razvitak. Tu pre svega mislim na roniansijere. Činjenica je da čak ni oni, sem dvojice-trojice najpopularnijih, ne mogu đa:· žive od svoga romaznsijerskog “elovanja, već moraju da obavljaiu i najraznovrsnije druge Doslove, koji često nisu niukakvoj vezi sa njihovim umetničkimi pozivom. Bilo bi normalno da priznat stičkom društvu, može da Živi od honorara za svoje delo, da, ĐOŽOŽZBG—

27

šolohova), al

romansijer, u socijali-.

0022

RAT — KRITIKE | PU

od njega živi bar u vremenu dok stvara drugo delo, koje će mu omogućiti da posle nastavi stva ralaštvo. Uostalom, takve USl!Jve danas već imaju naši priznati filmski „glumci. pisci scenarija i režiseri, pa zašto ne bi mogli da ih ostvare i savremeni Pisci, pre svega romansijeri, koji potvrđuju da je i naša, književnost, baš procvatom romana, ušla u svoju veliku maturu, dakle u svoju . najpu· niju zrelost... NIZ Ali ako želimo da krenemo dalje i ođ te »velike mature«, moramo ponešto i da popravimo. Moramo, pre svega, da ispravimo nepravde u nagrađivanju. Kako ćemo to da ostvarimo, drugo je pitanje. Kagva ćemo merila da utvrđimo, hoćemo li da propisujemo visinu autorskih honorara ili ćemo da zadržimo samo početnu stopu, koliko ćemo da platimo za jedan autorski tabak i da li ćemo tabak uopšte da zadržavamo kao osnovu plaćanja ili ćemo pronaći nešto novo, šta ćemo reći o sistemu dosađašnjih knji Ževnih nagrađa i o apsolutnom neđostatku literarnih mecena u našem đruštvu — to je stvar diskusije. Ali da moramo diskutovati, u to nema sumnje. IT nema sumnje da imamo prava na diskusiju, mada bi nam to pravo Lj. V. hteo izgleda ne samo da okrnji, nego i da. uskrati. Jer ako je naša književnost, izborila pravo da ne prima tuđe i svačije savete i zahteve, Ona se nije odrekla prava da ponekađ i sama nešto zahteva: da zahteva onđa kad je to neophodno i kad je to korisno ne samo za pisce, već i za celo društvo, za našu socijalističku

zajednicu. .Mladen OLJAČA

A

ZAZARGALVUNO

ZA

KRITIKA

i literarni oblik |

Čitajući iževne kritike Do BONDA RA OpMimBy Često

zapažamo da se u njima govori

o svemu pre nego o kompoziciji dela, njegovim likovima, specifično organizovanoj radnji, stilu, da se povođom jedne zbir ke a, naprimer, piše najmanje o stilskoj tehnici kojomi je ona ostvarena. Upotrebljavaju se mutne i glomazne reči ko je mogu da znače sve i da ne kažu ništa, mnogobrojni filozofski pojmovi koji ne objašnjavaju suštinu stvari, već je, naprotiv, još više zamagljuju. Nižu se ili utisci, ili se prepričava vrlo uopšteno i neodređono sadržina, ili se roje asocijacije i pronalazi filozofska poruka, univerzalni smisao, humanistička dubina i značaj, itd. Kritičari time ukazuju na piščeve namere, shvatanja, ideje, tendenciju, ali ne poklanjaju dovoljno pažnje samoj formi koja je autorov osnovni doživljaj konkretizovala i oživela na poseban i neponovljiv način.

Postavlja se pitanje: kako je

'jedan pisac izrazio svoju kon-

cepciju Života? Ako je odabrao formu romana (zadržimo se na prozi), koju je njegovu vrstu iskoristio i zašto? Kako se njegovo intuitivno doživljavanje i osećanje sveta povezalo baš sa tim oblikom a ne drugim, i koja su to sredstva kazivanja Što su njegove namere najizrazitije prikazala? Izbegavati odgovor na ova i još čitav niz drugih pitanja može samo neko ko nema dovoljno tesnu i intimnu vezu sa književnošću. Tumačenje dela na osnovu nekoliko njegovih elemenata istrgnutih iz celine i smeštenih u okvire filozofije, psihologije, etike, lišenih njihovog životođavnog konteksta, isto je tako lov posao kao i onaj suprotni koji se sastoji u podrobnim f“ilološkim ispitivanjima stilskih de-

BLIKE

(Karikatura Aleksandra Klasa)

talja koji se uzimaju odvi

od njihove podloge i OB Bo ba ova postupka, jednostrana, preuveličana i precenjena, vode · krajnostima koje delo razara. ju: rafiniranom formalizmu ih grubom. sociologiziranju, nasik nom filozofiranju, izveštačenom psihologiziranju. OCelovitost zna čajnog dela, međutim, zahteva da se njemu kao takvom i pri stupi. Mi ne smemo uzimati po. jeđine njegove strane uopštava. jući ih na račun ostalih i pre. tvarajući ih u čisto ideološke doktrine, metafizičke traktate ili gradivo pogodno za izuča'vanje iz oblasti stilistike.

Uzmimo jedan primer: »Seobe« Miloša Crnjanskog. Roman velike vrednosti, neobičan pa strukturi,' originalne sintakse, dubok u osećanjima i misaomnm u iđejama koje iznosi. O toj knjizi mogla bi se napisati ve. lika, stuđija i na osnovu nja iraditi čitava estetika poetskog romana. Evo nekoliko pitanja samo uzgred postavljenih o kojima bi se moglo raspravljas ti vrlo opširno, sa puno nade da će se olkbkriti neki vidovi Crnjanskijeve umetnosti, dosađ ne dovoljno osvetljeni: istoriskmw fakta i njihova književna trans. pozicija; odnos dveju razlimk. tih epoha i prikaz njihove SU štinske istovetnosti kroz poek ske simbole; pesimističko i fa, talističko shvatanje života Kos je se izražava, pored ostalog,i u arhitektonici dela — nekolis ko istih karakterističnih rečenica i sličnih scena na početku i kraju; u vezi sa piščevom me» lanholijom kao glavnim „oseća“ njem koje roman prožima, ulo”~m, tmurnih i blatnjavih peizaža, njihove posebne boje, njihovo oživljavanje i uklapanje u.

"samu radnju kao dinamične

snage i pokretača; uprošćenost sižea, priviđna sporost u razvi jianju scena koje se međusobnc poduđaraju „značenjem; raspit

· nutost karaktera, postupak stal

nog upoređivanja i suprotstavljania dve sižejne linije vezane za, braću Vuka i Aranđela, koje se zapliću u dramski Čvor kroz tragičnu sudbinu gospođe Dafine; njen lik, uostalom, nesamostalan, u besprekidnom preobražavanju, „koji stvarno egzistira samo u odnosu prems mužu i deveru; izgled prirode u zavisnosti od ugla oOosmatranja: problem unutrašnieg, ĐsSE hološkog trajania koje potčinja va kalenđarsku hronologiju; ra cionalno osvetljavanje oblasti nesvesnog i veze između auto· rovog osećanja neređa i zrke Žži• vota i njegove uznemirene, guste rečenice pune inverzija. Naravno, ovaj krug tema da se znatno proširiti , ukoliko »Beobe« MpOredimo, recimo, sa »Nečistom Ervi«ć, »Povratkom Pilipa Latino vica«, »Travničkom hronikom«a. · Uporedne analize pokazale bi različite stavove i doživljaje sveta, kao i izvesne sličnosti, a samim tim i tri osobena tehnike pisanja: senzualno-emG tivni doživljnj stvarnosti, gra Nastavak na 5 strami

Pavle ZORIG

29-VIIT-1960

Ođuvek je bilo ljuđi koji su groblje koristili kao pozornicu, a nečiji pogreb kao majpogodniji trenutak da skrenu pažnju na sebe, da iziđu iz anonimnosti razmećući se govorništvom, ili pak time što se upinju da dokažu i pokažu kako pokojnika žale više nego svi Ostali koji su' se tu zadesili, pa čak više nego i njegova najbliža rodbina. Tako se .skrnavi jedan u svakom slučaju ozbiljan čin, vulgarizuje OBeI svečani ton koji svaki pogreb sobom do· nosi. y

Oni koji na sahranama kukaju i nariču, padaju u nesvest. i izbezumljuju se, hoće po svaku cenu da siđu u raku i da buđu zatrpani sa pokojnikom, dok ih naravno neko u tome ne &preči, često ne čine to zbog velike žalosti za umrlim, nego zbog toga što se na taj način brane od strana od smrti. Njima je pre svega bDotrebna publika, jer kako bi se inače moglo objasniti da ti koji se tako ponašaju najčešće i nisu u bližem srodstvu sa pokojnikom i da im do njega, za njegovog života, nije bilo mnogo stalo. Nesumnjivo da preterano naglašavnje žalosti | i tuge, kao uostalom i radosti iljubaznosti, pri"| kriva neiskrenost i namere koje nisu čovečne, a nekada se takvim ponašanjem nastoji đa DOtisne u zaborav uvreda ili pak mepravda nposema pokojniku. -

No 'isto toliko koliko i pr:suštvo ovih, Da.

pogrebima neprijalno deluje i MSVVO Onih koji nepozvani i neočekivani dyžo coOvOTe, O praštaju se od umrlog, znajući da će ih u takvoj atmosferi kakva vlada na” groblju malo ko onemogućiti da do kraja kažu ono što žele

Ž

. Ćiji su članovi

i što su naumili. Njima je sahrana samo povod da istaknu neke svoje zasluge i neke svoje vred

nosti, i to što govore ne govore zbog pokojnika

nego zbog sebe. A najčešće im je svejedno ko je umro, kakav je čovek i koliko je zaslužan bio taj čijem kovčegu prilaze, nad čijim telom drže hartiju u rukama. Oni govore, deklamuju i uzbuđuju se, očekujući da se posle toga iskazuje divljenje njihovoj rečitosti i, genijalnošti. TI danas, na sahrani pesnika Sime Pandurovića, bilo je više tih neprijatnih trenutaka, jer je možda više nego na ma kom drugom Ppogrebu bilo onih samozvanih govornika, onih koji su se od pesnika opraštali pozivajući .se na nekadašnje prijateljstvo s njim i ističući svoje zasluge koje su naravno ostale nepriznate. Tako su oni pokušali da povrede i omalovaže sve ono što je u pesnikovoj ličnosti bilo vredno i dostojno poštovanja. .

Đilo je među tim samozvanim govornicima i takvih kojima je bilo mnogo važnije da Što više kažu o sebi nego o pesniku, koji su, istina, sa nekoliko otrcanih fraza pokušali da čaju sud o pesnikovom delu, ali koji su se u svakoj rečenici pozivali na neke svoje zasluge i svoj uđeo u ovoj kulturi i književnosti. I na kraju krajeva .nije ni to bilo toliko strašno i neUukusno koliko pozivanje na srpstvo i pravoslavlje, na svetosavlje i večite nepravđe koje prate pesnika, na neko udruženje nezavisnih pisaca, bili ti govornici, i koji su to naclašavali bezbroj buta. I očigledno da im je Ovaj pogreb dobro došao da to kažu pred jednim većim skupom, uvereni da će prisutni morati da saslušaju, i da u tom trenutku njihovu

POVREDA PESNIŠTVA

vrednost niko neće pokušati da ospori. A na kraju, kao nešto najneprijatnije što se tu moglo čuti, bilo je nešto kao pesma koju je jedan od prisutnih pročitao, naglašavajući da ju je posvetio umrlom pesniku, izgovarajući na Zzavršetku, teatralno i povišenim „glasom, svoje cenjeno ime i prezime. Bila je to uvređa, i za poeziju i za umrlog pesnika.

Tako su ti koji sebe smatraju nepriznatim veličinama, svojim posmrtnim govorima naneli nepravdu jednom uzvišenom pozivu kakav je pesnički, jednoj ličnosti koja se snagom duha

i talenta izdigla iznad prosečnosti i prolaznosti.

No ipak, oni nisu mogli ništa više od toga, jer je· pesnikovo delo ostalo netaknuto i neDpovređeno. i 30-VIXK

Jednodušno kao u malo kojoj prilici, beogradska publika je ismejala i izvižđala film yRat«, film koji je trebalo da iznad svega deluje ozbiljno i potresno, i da ne samo naše ijude upozori na opasnost koja danas preti čovečanstvu. A u isto vreme kađa u Beogradđu, taj film je, prema pisanju štampe, doživeo potpuni neuspeh i na jednom festivalu na koji je poslat da reprezentuje i nas i našu umetnost, ail nam je, naprotiv, učinio vrlo rđavu uslugu.

To što smo snimili jedan loš film, to nije”

ništa novo i ne pretstavlja nikakvo čudo, jer smo mi i do sada proizvodili loše filmove, čak izuzetno loše. Uostalom, u svakoj zemlji se proisvode i slabi filmovi i to može da bude i neka uteha, mada smo mi ovoga puta želeli da po«tipmemo nešto više nego da stvorimo dobar

film. Ali, da. je takav film mogao da'na našoj najvećoj smotri godišnje filmske produkcije, u Puli, dobije nekoliko nagrađa, i pre. svega na. gradu za režiju, to je ono što je u svakom slučaju nepojmljivo i što govori da mi ne samo što ne umemo da stvorimo umetničke filmove, nego čak ni da procenimo šta je dobro a šta nije, da umetnost odvojimo od šarlatanstva.

Ne može se tvrđiti da mi nemamo darovitih ljudi, ili da onima koji rade ma filmu nedostaje osnovno znanje koje je potrebno da se stvori pristojan film. Izgleda da je u pitanju nešto sasvim drugo. Naime, činjenica je đa su se ko was filma prihvatili mnogi koji prethodno nisu mogli da stvore išta vredno u bilo kojoj umetnosti, i da ti i takvi, da bi zaštitili svoje interese, sigurno onemogućavaju mnoge mlađe. darovite ljude, koji bi na filmu dali nešto više nego što smo do sada mogli da vidimo. Tako se jedna grupa nedarovitih iživliava na filmu živeći od onoga što u pravom smislu reči i nije film, pa je film postao oblast u kojoj za svakog ima mesta, filmska umetnost ona vrsta umetnosti kojom se može svako baviti, što nažalost nije teško dokazati. I izgleda da je dovoljno samo nositi tamne naočare i leptir kravatu, piti kapuciner, pričati o filmu sve i svašta, pa se smatrati filmskim umetnikom i čovekom 58 filma ili oko filma.

Kadđa se kod nas govori o filmu, češće ti koji su se na filmu snašli, da bi zadđivili prisutne još nedarovitiie od sebe, i šiparice željne slave, tvrđe da nam je dosta rata i dosta ozbiljnih stvari, da nam je potrebno nešto lako i nešto smešno. Evo, najzad smo dobili film koji nije ništa ozbiljno, koji je zajsta i nešto i to nešto smešno.

sta se čudimo!

onda naj-

Dragoslav GRBIĆ

, , HZ | _Han=aegrBeseirrar sina amsrerupe piti ue yass ru: aim run run pria Iir Ori rrrr rena armiran 1 uan a

; | _______ _"J ZZŠ {Ž"5" "––——––-_ m” s_—iliın“IJKIŠđđČŽ7#IJı n

KNJIŽEVNE NOVINB