Književne novine

sti,

ı narcisoidnost, prem

IGRAPRIVIDAI FORMALNE ~

PSIHOLOŠKE KREACIJE

(Tomas Man; „Ispovest varalice Feliksa Krula“, „Matica srpska“, 1960)

Čuđan je ovaj Manov varalica: njega uopšte ne interesuje dobit, materijalna 'strana, novćani efekat obmana, i prerušavanja u koje je zavio svoj Život, još od početka, iz najranijih dečjih dana kada je svojom naivnom uobraziljom „dočaravao privlačne situacije i nedostupne tuđe egzistencije. To i nije varalica u običnom „smislu reći, njemu neđostaje ono što je najvažnije za građansku definiciju hohštaplera, u osnovi njegovih postupaka, je dečja igra prerušavanja, dočaravanja neke druge, tuđe egzistencije. U epicentru njegove svesti je moć. uobra zilje, ili tačnije: nagonska, neobuzdanost mimikrije koja prinuđuje i drži ličnost u stanju neprekidnog strukturnog labiliteta. Ličnost i nije završena struktura, jer je stalno potajno nagriza osećanje egzistencijalne skučenosti, životne nedovoljnosti i nezadovoljstva jednom životnom formom. Sam Man je možda i nehotice, bez svesne namere za uopštavajućim efektom, u osnovi sveg tog Dsi-

hološkog: metamorfizma, stavio težnju za »proširivanje svoga, Ja, za bogatijim mogućnostima opštenja sa svetom«.

Ako je Man, kao što ie vo. imeto, postavio tako Ozbiljne podlogu za svoga junaka-varalicu, samo se po sebi nameće pitanje: zašto je imao potrebe ili sa kakvom ie namerom dao negativan oblik tom bbsihološkom nagonu? Zašto potreba, za, psihološkim proširivanjem jedne konkretne ličnosti, za dočaravanjem psihološkog i egzristencijalnog multipliciteta, mora uvek iznova da dobiie negativne oblike u svoJoj realizaciji? Kakvo se to fatalno prokletstvo neminovnopg izvitoperavanja ubliće u svaki Dokušai ličnosti da ummoži svoje Ja, da ustostruči svoj identitet, da „razbije i razveje Kkonvencionalne vrnje, Wustaljene rekvizite i simbole svog meIzmenljivog individđualiteta? Kao samo opštenje sa društvom, kao da sve zrelacije u koje jedna, ličnost stupa sahtevaju jednu statičnu aodređenost lika, jednu zajedničku prećutinu apriornu dogovorenost u pogledu njegovog izgleda, »Ssadržaja« i Ooonašanja sa kojom društvo želi i mora da računa kao sa neizmenljivom konstantom, i koju samovolino izneveTiti, negirati pretstavlja ogrešenje o društvene i moralne norme, kvalifikuie se kao varalaštvo, kao prestup?

Najpre treba istaći da se OVde ne radi ni o kakvom moralisanju u bilo kom smislu reči: Manu uopšte nije težnja da dubljim „psihološkim „funđiranjem »opravda« jednog varalicu, niti đa ga učini žrtvom društvenih okolnosti, od njega je pođjednako daleko i socijalna i naturalistička, teza. On jednostavno pUušta da se pređ nama razvije jedan autentičan psihološki lik čija je naivnost ravna amoralnosti. Osnovna psihološka dispozicija Krulova, sadrži se u neodoljivoj sklonosti da spoljnim sredstvima »kreirac razne modele egsistencije: to je kreacija modela

'Do formi, formom se hoće da,

imazove utisak suštine, forma se ustvari svesno »podmeće« za SUštimu, i u tom savršenom đočaravanju jedne putem druge, u toj

'majstoriji njihovog pođuđaranja

ogleda se svrha ili bar jedna, od svrha Krulovog obmanjivačkog aktiviteta.

Sve je to dato, međutžim, bez

ikakve unutarnje moralne dile- j

me, bez ikakvog kolebanja savesve' se u tom postupku uzima kao prirodna stvar, Krul ni iu jednom trenutku ne može da oseti potrebu z8 moralnom kvalifikacijom svojih postupaka, jer je sav psihološki utonuo U igru privida i formalne kreacije, u igru formplnog. dočaravanja epzistencije. Ako je OVO psihološko objašnjenje, teoriski 0 fi losofski odgovor bio bi sasvim

dručkii: artizam, gesteticizam, OOU, ma Manovom

ŠOMO ž 185 shvatanju i tumačenju, eto pota

za, u rasvoju ličnosti koja Je pol puno lišena moralno-socijalnoE

jie upravo direktno aspekta. Ona je up to je sm-

suprotna moralnosti, Tio miopedjubjienošt koja uživa, u Čisto estetskom, spoli nj nom efektu samokreacije, ona ne može da sazna Za moralnu dilemu, jer je estetička S1TeEe ga egzistencije, igra DTIVI

me, po M edoj definiciji amoralna. KNJIŽEVNE NOVINE ~

nom, formal- p

Ipak, ovim nismo dobili odgOvOr na ranije pitanje: zašto je forma ispoljavanja ove »igreć negativna? Ako je ona amoralna”'i van svakog moralnog rezona u subjektivnom kontekstu njenog nosioca, upravo iz središta njegovog estetičkog mapona ona objektivno ne može a da se ne kvalifikuje negativno, zapravo sam pisac je izabrao negativan oblik (hohštapleraj) za njenu realizaciju. Kako je došlo do toga, AO odgovor uopšte može da se

Nesumnjivo je više elemenata sudelovalo u ovakvoj ” odluci. Man je još od ranije poznat DO svojoj »perverznoj« sklonosti da se igra sa demonskim, razornim, negativnim u ljudskoj brirodi, da u negativnom i naopakom pronalazi mogućnosti za jednu požitivnu kreaciju. Ako je ovo psihološka dimenzija, subjektivni epicentar, njegov objektivni protivpol krije se u samoj tematici, u njenjo objektivno-društvenoj „dimenziji, u strukturi građanskog drušiva i skučenosti građanske egzistencije okvirima samog društva. Ovde treba biti oprezan u preciziranju tog odnosa. Krul nikada otvoreno ne đolazi u sukob sa građanskim društvom da bi mogao da se smatra njegovom direktnom žrtvom, bar tematski takav odnos nije'u Manovoj koncepciji i realizaciji. Pred Krulom se čak otvara nesmetana karijera u hotelskoj službi, a sa svojom sposobnošću da se dopadne ljudima on je potpuno siguran u uspeh. On, prema tome, nije žrtva društva u smislu Osanovne biološke i društvene ugroženosti njegove egzistencije, jer on tako i nije ugrožen, on tako nije ni suočen sa društvom, on i nije u bezizlaznoj situaciji Kafkinog: junaka iz »Amerike«. Njegov »sukob« sa društvom ide sasvim drugom linijom, rekao bih skoro faustovskom: žudnja ga dočaravanjem tuđih egzistencija tako je jaka, mada psihološki uprošćena, da Krul mora neminovno da naiđe na, objektivne prepreke. Njegova težnja Uu osnovi je, u subjektivnom svom aspektu, metafizički obojena, on ustvari hoće nemoguće: višestruku egzistencijalnu simultanost, on svoju ličnost hoće da Dproširi do obuhvata niza raznorodnih ličnosti. Njegova lična metamorfoza, sračunata Je doduše samo na formalni habitus, na spoljno oponašanje jednog modela egzistencije, ali, 5 druge strane, on ga dočarava tako SQOlidno i sistematski da to pretpostavlja i istovremeno ostavlja za sobom kao posledicu jedan psihološki elasticitet izvanrednog raspona. Samo, on JE sav okrenut ka spoljnom. Oponašanje je ovđe formalno ne samo po efektu, njemu izvor nije u Dokušaju za psihološkim iđentifiko• vanjem, u naporu da se iz preihodno potpuno ostvarene Tsihološke identifikacije sa stranim modelom ili tipom jedne egzistencije dočara njegova pojavna forma. Postupak. je ovđe upravo obmut, ali s tim što sve Dpočinje sa imitiranJem spoljnog habitusa, sa onim što Je pojavna strana ličnosti, i Što se SVe time skoro bez ostatka, i zavrčava. Krul ne želi da POjavnom sličnošću otkrije i dočara imutarnju suštinu jedno. 1ika već samo da ostavi lažan utisak prisutne ZO ZNA

T upravo u tom postupku Je ı GEŠEW najdublji obmanjivački smisao i karakter njegove igre sa prividom i formom. U samim psihološkim pretpostavkama nje govog odnosa prema toj SVOjoj »igrić sadržan je negativan, u psihološkom smislu reči nega tivan karakter njegove igre OS rušavanja. Time opet cela E, :Ua a oi podlogu.

ič ustovs] \ mantično-fa površnu igru imFacije. Krul je ustvari, arika ra, fnustovskog HpROROiu e o

i nsko 7 sali žEeo Sa gta, poslednji karikirajući i nimalo slučajno nezavIblik faustovskogE PanONG izdanka bogate kulturne tra OL Zapada. U krajnoj liniji LOA ca Krul je rezultat Ono 5. : i sistema priviđa, onoOE sveta, a Ž luistina u kome je prinuđena ci živi svaka građanska egziS zb : ja, on upravo simboliše gra Pih sku egzistenciju u sintezi TOO rivida, Ppoluistina i OD DIBD: : Dok Gete primorava Fausta “a umnogostručuje SVOJ iđentite na taj način što ga dovodi smešta u razne psihološke i istO-

riske situacije kojima ga afici- p

ra, Tomas Man Se odnosi pre-

ma svom Krulu sa neverovatnom ležemošću: on je od njega upravo učinio »feljtonističku« karikaturu, Krul je postao »filmski« junak faustovske potrebe za sebe — umnogostručavanjem. I Krulov uspeh u društvu Dpočiva kao i Josifov u »Josilu i njegovoj braći« na čarobnoj moći reči, koja je đeo njegove lične neodoljivosti, mađa ima razlike u načinu njenog delovanja. Ovde su to reči koje tačno odgovaraju jednoj situaciji, jednoj okolnosti, jednom psihološkom trenutku. Tamo, 'u »Josifu i njegovoj braći«, to je retorski, pesnički ponesen bljesak reči, io su reči upućene jednom prefinjenom, artistički i dđekađentno nastrojenom sluhu, one su Dsihološki tačno odmerene ali iznad svega to su reči koje izazivaju uživanje u rečima i odazivaju se na to uživanje, to je igra duha, bratimljenje duha i duhovno „prevazilaženje · svih granica i ograđa, čarobno-utopisko prevazilaženje i brisanje svih dejstvujućih „Kkastinsko-društvenih, rasnih, kulturno-nacionalnih i religiozno-iđejnih ograđa i pregrada, to je Manova, utopiska poruka savremenom, u krv i nerazmrsive antagonizme ogrezlom čovečanstvu. U »Kruluc magija reči mnogo je realističkije ograničena samim tim što nije stavljena u službu jedne utopiske kulturno-istoriske vizije, već je funkcija „jedne hohštaplerske sposobnosti prilagođavanja, trenutku. Ipak, ona se oslanja mn8 apriornu neodoljivost i dopadljivost Krulove ličnosti, na njegov uspeh kod žena za koji sem reči »magnetizam«e ne postoji nikakvo racionalno objašnjenje. Čini se, međutim, da je taj pojam »magnetizmac Man Pprvenstveno seksualno obojio. Uopšte, ovde kao i u »Zamenjenim glavamac ili delima sa legenđarnom tematikom, potencirana je čulnost do slobodne, hesputane seksualne agresije. Ssasvim suprotno u »Josifu i njegovoj braći«, gđe je glavni junak čak i čedan do asketsko-mistične upornosti. Izgleđa da se iza Ovog naizgled proizvoljnog tretiranja ·'seksualne potencije~ krije jedna dublja filosofska i moralna koncepcija: gđegod je težište na artizmu i egoizmu, tu postoji mogućnost, za, čulnim sjedđinjavanjem. Gde se junak priprema za, socijalne dužnosti, gde se fOTmira u socijalnog junaka, on je, suprotno od Koldvelove konceDcije, skoro isposnik: socijalno i seksualno međusobno se isključuju u jednoj Manovoj VveT-

ziji. Zoran GLUŠČNVIĆ

STIHOVI ZA

Za ruke njine što iz rukava

Vladimir PITOVI

STARAMAJKE |

im vire —d

račiće izmilele na sunce božjeg dana tek dve-tri reči, na šeboj što još mire.

Za pramen magle ostale u račvama grana —

kose im sede;

za dva uvela, dva smežurana lista —

usne im blede:

za suzu usahlL, što davno ne blista —

za oči njine:

tek dve-tri reči u pređahu -—

od tišine

Za šapat njihov zabrađen u

crne šamije, ·

za očenaše nečujine da ospice nemaju ožiljke, i grom da spali Koreje kao zmije,

za sva podušj , i sve bosiljke: stih jedan.

(Stih mal' k'o ptiče, što izviri iz meja gnezda na sunce topla dana,

da im radošću oko uokviri

i usne krene, dva lista, smežurana.)

Za svagdašnje im, stalne zaborave, za sve što na vrh jezika im beše,

.za snove njine, i za jave,

za nešto nn šta čudno se nasmeše;

za korak tihi do prozora i o

rmara, i

za priče kako nekad beše bolje,

za san, u podne, što cdmara, za Kkrstobolje...

SATIRIČNA PROZA

DERVIŠA SUSIĆA

(„Ja Danilo“, „Beletra“, Beograd 1960)

U svom literarnom „aspektu čista satira mogla bi se definisati kao izraz potsmeha ili protesta, potstaknutih smešnim ili nepriličnim oko nas, pod uslovom da je humor jasno uočljiv elemenat i da je izražavanje Odenuto u literarnu formu. Bez humora, satira je uvredljiva bez literarne forme ona je kiov novsko kreveljenje. Potpuno osnovana, negacija „isključive Uutilitarnosti umetnosti, u evoj ıiterarnoj formi, reklo bi se, ne nalazi svoje „potpuno opravdanje. Jer, više nego i jedan rod umetnosti, satira implicira DOkušaj da reformiše i popravi bez obzira koliko su satiričari od Aristofana do danas stvarno nešto popravili, — pokušaj Dpodređen, razume se, literarno-estetskim. kvalitetima, dela.

Podvrgnuta ovakvom kriterijumu, knjiga · Derviša. . Sušića, odmah treba da bude rečeno, u potpunosti zaslužuje pozitivnu ocenu. Uključujući sve kvalitete koje naša savremena humorističko - satirična proza poseduje, ona imponuje dubinom i smelošću zahvata. Svojim satiričnim monologom autor je pokušao da naslika jednO DnOVO

čje — raskrsnicu dveju epoha, ratne i poratne, vrems kada je od stratišta trebalo

stvoriti veliku radionicu. Mučno, a ipak stvaralačko vreme, bogato ličnom i opštom draraatikom. ; . Danilo Lisičić, potomak Davida Štrpca i jedna verzija Nikoletine Bursača u novim tusiovima, »građanin ove zemlje. i Ujedinjenih nacija i rukovodilac na raspolaganju, umoran od ratnih podviga našao se lu svom selu Labudovcu, s leve strane Drine, u vreme kada »mrtvo slovo treba pretvoriti u živi labudovački život«. Nošen svojom stihiskom prirođom i gotovo ljubavnom strašću prema ciljevima, zbog kojih je četiri godine ratovao, neraščišćenih pojmova, na svoj seljački, ponekad lukav, ponekad surov način, počinje da građi Novi život, fikciju koju je toliko godina nosio u svojoj dobroj tvrdoj bosanskoj glavi. Novi život, međutim, od bujice pretvara se ostepeno u reku utvrđenih Oala. Neograničena ljubav i gamozaboravljanje podređuju se sistematičnosti, stručnosti, disciplini. Danilo (koji nije Sizif i ne nosi u sebi obaveze mita i simbola) ostaje »sam, obnemogao, star i umoran, personalno razriješen, „materijalno — go« izgubivši sebe i veru u »SDpOsobnost da stimuliramo vrtiin!i,

što je humanije i rentabilnije od svirepe hajke na mane«. _ Kvaliteti Sušićeve knjige Dpočivaju na solidnoj narativnoj teh nici, izvanrednom · poznavanju našeg čoveka i vremena koje rekreira i smislu za komično u svim registrima: od lake igre rečima, preko variranja blago i jetkog humora, do grotesknosatirične kritike preživelih a ipak postojećih formi života. Njegova ironija nije destruktiv na, nije čista negacija, već smeh zaravog čoveka koji se svemu, a, najviše sebi smeje, jer je siguran u budućnost i ostvarenje sopstvene »T'elemske opatije«.

Satirična literatura vezana je obično za jednu epohu i time osuđena na efermernost, osim kada je reč o piscima snažne imaginacije i senzibiliteta DOput Rableovog, ServanteSOvoF, Sviftovog, koji· svojom ličnošću i delom obuhvataju jednu epohu i inspirišu potomke. U tint. razmerama o Dervišu Sušiću ne može biti govora. Nismo, štaviše, sigurni ni da bi on punom uverljivošću opravdao svoje pri sustvo među klasicima naše satirične proze, Sterijom, Domanovićem i Nušićem, ali zato pouzdano verujemo da u nizu savremenih satiričara pretstavlja izuzetnu pojavu i zauzima istaknuto mesto.

Bogdan A. POPOVIĆ

«Cu menaa KN MMI IR EI uu „LI AIJAAKGEO | Pisma sa granice života i smrti

(„Sudbonosna pisma“ |—II „Naprijed“. Zagreb, 1960)

Čudesne su ove dve knjige koje. imaju tako jednostavam naslov: »BSudbonosna „pisma. Čudđesne su, lepe i opore jasne i potresne reči koje one sadrže; spletovi životnih putanja, prolomi ljudskih Želja i smireni, često depersonalizovani izrazi ljudskih, htenja. Ukupno — jedno ogromno ljudsko more misli i strasti, grčeva i strepnji i opet, uvek obnavljajućih nađa i osećanja, da se mimoišao onaj večno apstraktno uzeti »pravi pute izbora između življenja i smrti.

Pisma — ne samo ispovesti i ne samo grcaji; pisma kao bele ptice vedrine zrače ljudskim kiiktanjima i tugama, otvaraju u nama beskrajna područja su-

i mnji i opravdanih i neopravda.

nih pretpostavki. Pisma, to su i hladni podaci o ljudskim otporima, i sumnje izražene Pprilagodijivom konvencionalnošću i onom vrštom ljubaznosti koja, sama po sebi, niti govori ne što više o ljudskim realizacijama, niti kazuje treptanje ljudskih htenja i uvek obnavljajućih stremljenja. Pisma su ı stravični i, često, prelerano ra: sumni glasnici Ismrti onin Što ih pišu, i izrazi poniženja i svih malih svakodnevnih, fragmen= tamnih smrtii koje označavaju naš put i naša trajanja do jednog neopozivog odlaska. I reči pisama protresu nas užasima i

i blagostima, od kojih postajemo

bezbolniji i turobniji ili radosti uni, posednici iluzije O USpehu, postojanju neke naše Želje.

„kako nisu zbirke

ne i tim više imaginarne ljubavi; reči pisama, pothranjuju sop stvene utvare, kada ih pišemo ili čitamo, kada, ih šsa nevericom, pročitana, ponovo zagledamo... Zato, naći, sakupiti i na jednom mestu objaviti pisma najljudskija od najljudskijih, najčemernija od najčemernijih, ona, što rađost od konvencionalno shvaćene radosti veću afirmišu, učiniti to da prisno doživimo Ppisma ljudska onih koji su na život umeli da senzibilno Teaguju i da se u ime njega bez laŽžne patetike (svaki patos nije uvek lažan!) angažuju do samouništenja u ime afirmacije Ssvetla i stalno novih perspektiva koje se kao zora otvaraju, kao uvod u dan, učiniti veliki pesnički i šaroliki kolaž onih Dpisanih fragmenata što nisu samo izmeđ jave i izmeđ sumnji i verovanja — to znači ne samo shvatati mnogo pismo kao izraz ljudske sudbine i ljudske nađe, već i kao poetične reči opominjuće, humanistički protest protiv viđova dehumanizacije u vre menu. 0

I neka se kao iskrena hvala Ervinu Šinku, sastavljaću ovih dveju knjiga, shvate sve reči koje dokazuju da ove knjigc mi »subjektivnih ljudskih dokumenata«. Jer pun, jedar objektivni značaj ovih sub jektivnih ljudskih dokumenata — ostaje, iznad svega, i Dpotvrda suptilnosti kriterijuma onoga koji je vršio ovaj izbor i potvrđa, istine da samo najdublje i proživljene subjektivnosti, date

pod imperativom najintimnijih diktata svesti i volje — postaju subjektivni izrazi jednog višeg i generalizovanog i veoma objektivnog, životnog „konkretnog značenja. Ta upravo žŽivotnokonkretna značenja, zar ona nisu izraz čudesnog i slrasnog spleta senzibiliteta, strasti, je„dne više razumnosti koja. najljudskija u svojim „emanacijama, od tzv. izuzetne jeđinke. či ni osobu kojoj se štedro pružaju otpori sitnokonkretizovane građanske vrline? Zar životnokonkretna „humanizirana svest nije u svojim modulacijama iz raz duboke snage onoga subjekta koji svoje JA u svojim najvišim Rkonsekvencama izjeđnačava sa svojim NE — “A? Zar upravo taj Životno konkretizovani sadržaj ne izbija tako štedro iz Mocartove vizije smrti, vizije neposredno pred njegovu smrt, tako užasavajuće i konkretne, ipak: »... Uskoro ću umrijeti. Prestajem se radovati svome umijeću. Kako je život bio lijep! Moja je karijara započela s najsjajnijim izgledima. Ali nitko ne može izmiijeniti ono, što mu je pisano u zvijezdama. Nitko nije gospodar samoga sebe. Vedra srca treba da budemo ono, što je Proviđenje izvoljevalo odrediti da budemo. Zato ja Sada završavam svoju pogrebnu pjesmu. Ne smijem je ostaviti nedovršen.

Zar ta mocartovska „pomwirenost sa smrću nije, ujedno, i najglasniji otpor smrti aka i Vancetija; suočenih sa egzekucijom; Ničea već u njegovom.

poznom periodu, »talijanskom«, kada je egzaltacija njegove mi• sli postala glasni uvod u pomra čenost uma; Remboa, pesnika — tajne čiji se intenzivni živob osipao u rasponima od avankura sa Verbenom i tragaiaćkih putovanja do Hopital Goneeption, mesta ambputacije...? Ta je, zaista, isko ono glasno Ava Vita „predsmrinog „pozdrava: »Šalom! Pozdrav od drugova iz Hehaluca, koji iđu u smrt. O. stali smo do smrti vjerni SVO" „me idealu. Osveta! Osvetite na šu prolivenu kiv«. I to je ona strasno Ave Vita komuniste, Zoltana Mađara, i Rade Konča ra koji više govori o slučaju sa patnika nego o sebi, to je Ava Vita našeg komuniste Mihajla Klajna koji jednostavnim reči ma piše: »Svi koji me poznaju, znaju da sam pošteno živio i ra« dio... Nas je danas osuđeno 7 na strijeljanje i presuda će biti skoro izvršena. Nitko se ne bo ji i mnogi čak pjevaju«.

Ako bismo mogli nešto Ervinu Sinku da primetimo, u Dbrvom ređu ta primedba bi se odmosila na to da u ovim knjigama ne srećemo pisma Marksa, Le« njina, Plehanova, Lafarga, Sve tozara Markovića i naših revo· lucionara između dva raia (n8 primer, Pricina, Adžijina, Ken Šovanijeva pisma u ovim Knjiš gama ne bi bila suvišna). Pa ipak ova primedba je od segun· darnog značaja po ocenu »Sud bonosnih pisama«, 'tog pbrevija: ra humanosti i ljudske toplote

kojom zrači. Branko PKIĆG