Književne novine

PITANJA

Nasbavak sa I strane

mogao da se setim i godinama ||

sam pisao samo tu pripovetku Pa ni nju nikad nisam isDaG · da, završim —/ SD

čanstvo siromaštva mnanja i imaginacije no vrlina. Trebalo je saznati celu njenu povest i

sudbinu, niz podataka i detaija ||

iz života njenog, njene porodice i palanke u kojoj je živela, (Mnogo gođina docnije video sam, je opet slučajno, već izbledelu i ispljuvanu muvama, u izlogu mesnog fotografa, u vžnčanici, tesno prislonjenu uz verenika; saznao sam da je izrodila, decu i mnogo udebljala radeći u gostionici svoga, muža, a pre izvesnog vremena „utvrdio sam da je i stara bosanska ku·ća srušena. Na njenom muesiku podignuta Je nova, viša, a u pri zemlju, u okviru prozora opet je sedela mlada devoj nepomično i izgubljeno gledajuci u pustu ulicu pod sobom i veče koje se spuštalo.) Trebaio je dakle uzeti je, tu temu, koristiti se njom i ostaviti je, pa u vrtlozima i bujicama života, potražiti bolje i čvršće oslonce, Ali, da bi se to moglo, da bi umelo da se bira, treba prethodno proći kroz dugu i tešku školu. koja nam jedina omogućava i pruža, veći: izbor, i pred nas, u poslu koji smo odđabrali, odmah zatim, tek, Što Smo se oslobodili prvog, već postavlja:

Drugo pitanje: kako pisaii?

Jedan veliki, divan pripove-

dač, tvrđio je da je svaka nje- - |||

gova pripovetka proizišla iz jedne jedine rečenice. Hteo je ustvari da kaže da je izvedona iz jedne ideje, nastala na osnovu jednog isečka iz Života, uočenog i zabeleženog na Osnovu posmatranja i iskustava Sstećenih u školi života. I zaista, gOtovo svaku pripovetku, razžilotrimo li je pažljivo, mogli bismo svesti na jednu jeđinu pro širenu rečenicu. Otac, koji je godinama, zanemarivao porodicu, prokockao svu imovinu, DpOsle jedne dramatične noći u kojoj je bio blizu samoubistvu, zahvaljujući ženinom držanju shvata da mu je porođica najveća, podrška i, preporođen, Dprvi put poziva sina na jutrenje. Jedan invalid vraća se iz rata i u času u kome se na njega još izliva prva zahvalnost rodđoljubivih građana, shvata da se već u tom trenutku pretvorio u prosjaka. Veliki vezir, pošto je gotovo izgubio život i položaj u jednoj od dvorskih intriga, shva, tivši prolaznost i kratkotrajnost ljudskih uspeha i zadovoljstava, odlučuje da izgrađi čvrst kameni most koji bi prkRosio vremenu, ali, znajući i za laž taštine, namerno ostavlja most bez svakog zapisa. Dve devojke, kćeri austriskog generala, putujući kroz bosanske pianine, nailaze na dečaka koga je ujela zmija, i, nemoćne da mu pomognu, shvataju odjednom svu ozbiljnost, tugu i beđu Života. i: |: Nije teško u ovim primerima poznati sadržaj četiri „anticlogiske pripovetke naše literatiure. Ovako ispričane one zaista izgledaju izveđene iz jedne idcje, Šivotne činjenice, ali je i čoveku vičnom pisanju teško shvatiti kako su iz tih nekoliko naoko sitnih događaja mnastale tako krupne pripovetke Laze LezaTevića i Ive Andrića. Pa AKO po kuša da ih podražava i zaželi da i sam uobliči u pripovetku nešto što je viđeo i doživeo, neće uspeti, makoliko isprićani događaj sam po sebi bio možda i zanimljiv. Jer, ako je prvi uslov svake literature poznavanje života, sledeći je znanje knji ževnog zanata, a nevolja je što se ta dva uslova stiču učeći jedan za drugim, a retko uporedo, jedan uz drugi. Pripovedač mora pre svega da zna Gaa JE jedno pripovedati, a drugo Dpripovetka. Prvo je glagol u infinitivu, radnja neodređeno, vremena i trajanja, bez početka i kraja, kojom se i nesvesno bavi

od te slike sim- |

čim. I dobro je što je bilo ta. | ko. Vernost eb. a dije ob | ceni u literaturi i pre je sveđo- |

” T one se drže za ruke

Popodne jednog

Kiša :,

Debisi je sakriven negde iza zida Jedva se čuje Kao da ga niko ne čuje Držimo se za ruke U imaginarnoj poslastičarnici margarinskog ništavila, 'U poslastičarnici sa, otorinolaringološkim pokislim ·.

7, staklima U poslastičarnici sa slomljenim jarbolom uguranim

u prljavi jevtini frižider

Da li baš sasvim sigurno znaš

Kaži da znaš

Kaži da pamtiš

Za visokim stočićem kraj vrata Prefekt i Pastor nad velikim žučkastim odvuglim krempitama

Seku nokte

seku nokte

I vrata kraj kojih sede umrtvila su se

MD niko ih ne otvara, '

I tri palme na otoku sreće nosi vetar u daleko Pristanište 3 Oblapornih

Tri sakalude roze palme pod crnim amrelima,

Nad živim peskom nad živim pepelom iščezlih i buđućih civilizacija

Kao ti i ja

Treba otvoriti vrata margarinskog ništavila,

Slatke imaginarne amrele

Slatke imaginarne suncobrane

Slatki imaginarni pezaboravak od voska o nokti nokti nokti

Treba

Držeći se za ruke

Reći zbogom velikim. žućkastim odvuglim krempitama

One gledaju iskos8

'Neka gledaju iskosa

Zbogom

Slomljeni jarbol u prijavom jevtinom frižideru se . rascvetao

Zbogom

Treba izaći na ulicu Na, pokisli trotoar U slatku roze neonsku svetklost, koja je već zatreperila, ' na kiši iako je još popodne Prosto proći pored tog visokog stočića iskosa, “ Zbogom TI otvoriti vrata Zbogom

"Treba se dohvatiti te enigmatične zarđale dlakave

: zbogom-kvake Te kvake sr vulgarmnim loknama, iz kojih svetluca : zvezđani prah nade T iščileti u roze neomskoj svetlosti I zaustaviti male totalne palme pod crnim amrelim& Da im lišće ne pocrni Da im lišće ne otpadne

Pomakli su još dalje Debisija

Ti nokti

Negde sa nekog sedmog zida,

Negde iza neke sedme dlakave kvake

I samo zdepasti crni vođoskok

Pršti

Nad našim onesveslim rukama

Na:i našim bledim usnama, ., Nad nabreklim rascvetanim jarbolom i jedrom koga nije Naivnim i ni bilo Detinjastim

'Jedrom

Odlaska

Crni vođoskok pršti sve jače

Debisi se više uopšte ne čuje

Crni vodoskok. raste sve više

Nad nama

Nad tvojim usnama

Nad tvojim laticama . . |

Nad prljavim jevtinim frižiderom imaginarne y ;

poslastičarnice

Nad beskrajno dalekom dlakavom kvakom u kojoj se zvezdani prah nade pretvorio u vreli pepeo

Peče

Usne

Ruke

Jarbol

šle su nam na nauku i sad, kad dalje

bolesnog fauna

Jedro

Usne kojih više nikada neće biti

Ruke kojih više nikađa, neće biti

Popodne koga više nikada, neće biti

Velike žućkaste odvugle krempite iščilele su. u vreloj pari

vođoskoka

Samo nokti nokti nokti

Kako da vratim krv u tvoje usne

Kako da vratim krv u meje usne

Kak» da vratim krv u naše ruke

Jedine ruke

Ruke ruže • Pa

Ruk» koje svu prkosno mahale zarđalim čekrcimakatancima mrtvih dizalica u Pristaništu Oblapornih

Oni su ipak došli za nama

Žuti nokti

Žute oči

Žute lobanje

O,

Mrtve daleke dizalice | ,

Iskežene lobanje u poglaćenom orgazmu na bpatetičnom lafetu istorije

Kaži da znaš

Kaži da pamtiš | \

6 jedn”~ popodn: koga u kalendaru nema

Čekrci-katanci Pristaništa Oblapornih

' Moje blistavo več. ipak dolazi

Naše blistavo veče ipak dolazi

Da se slomljeni jarbo! vine u čudđesno crveno monsunsko nebo

Sa nažvnim

Detinjastim

Jedrom odlaskes

Da, se sdđepasti

Crni

Božur tog vođoskoka

Sparuši

I nestane

Da, se Debisi vrati

> li je to uopšte bio Debisi

Naše veče \ Naši kišom poprskani trotoari Naši suncem obasiani drvoredi bez povratka Vrata su se otvorila Ko ih je otvorio Ko O, Turobni orgazmi idi mi dođi mi Na pozlaćenom Jafetu istorije usred poslastičarnice LO od margarinskog ništavila Nad živim peskom nad živim pepelom iščezlih i budućih civilizacija, Daleko daleko za nama Da li su uopšte postojala ta vrata, Ta poslastičarnica To popodne Ti nokti "Te roze palme Kkcje se drže za ruke nošene vetrom Jedna sakaludđa palma — ljubav Druga sakaluda palma — ljubav Treća sakaluda palma — ljubav Vraža, su se otvorila Ko ih je otvorio Ko Svejedno Prati smo kroz neon kroz žamor pokislih trotoara alje Dalje

· Dalje i

\

TI svega je odjednom nestalo I ostalo je samo naše „čuđesno monsunsko nebo I ostao je samo večni uspavljujući šum talasa T ostalo je samo naše veče i TI svetlucavi prah nade u beskrajnim visinama I šareni suncobrani Na peščanom žalu Indiskog okeana ma koga okeana mi “| Na tom toplom žalu U smiraju dana Umorni Sami Bez reči

Bez reči

zalazimo u godine, što

Četvrto pitanje: zašto i čemu?

lac sve shvati, a ipak ne breterivati sa objašnjenjima poput gnjavatora koji po tri puta bprićaju iste šale ili im naknad;io dodaju svoja objašnjenja i komentare. Treba tražiti, kako je to preporučivao i zahtevao Mo-

asan, »onu jeđinu reč koja čiSlehićatnn može da udahue život, onaj glagol koji jeđini iOže da ih oživi i onaj jedini btidev koji može da ih opiše. 'T'reba tražiti jednako, sve dok ne otkrijemo baš tu. reč, taj glagol i taj priđev, nikad se ne Zadovoljavajući polovičnim i ribližnim rešenjima i nikad ne FT1 begavajući podvalama, čak ni onim „najveštijim, kloneči se majmunisanja rečima težnji da se izbegnu teškoće. . Zadaci i teškoće zaista nizu mali i nije čudo što je Bora Stanković pisanje smatrao težim od kopanja, Flober goVOrio o torturi pisanja, a Anton Pavlovič Čehov u svom »Galebu« na usta pripovedača Triporina uzždahnuo: »Moje je PISO

i Č i + i nj kidno muceznjeć. svaki čovek govoreći u prozi nje bilo nepre poput zosbbdinž Žurdena, a pri A posle tog hoda po mukama,

povetka je imenica, da kažemo književno lice određenog ime: na i posebne fizionomije Kojoni se razlikuje od svih ostalih primeraka svoje vrste. Da li je pisati u prvom ili trećem licu, pri čajući ili slikajući, „objektivno, puštajući činjenice da gOVOTe, ili subjektivno, đajući im VO komentar, boju, temperaturu i tumačenje? Da li početi od početb ka, sledeći prirodni tok dopaćčiaja.kao što senekad činilo, ili b9četi od kraja, od smrti glavnOB junaka, pa terati uzvodno do njegovog rođenja, kao ŠLUO JE danas u mođi? Treba naučiti pravu meru do koje se smo ICI sa, tumačenjem onog što se ite lo da kaže; reći toliko da čita-

d najzad, prošavši kroz školu ŠRODtB _ književnog zanata, bpisac sakupi znanja i podataka O životu, snabdevši, se potrebnim brojem tema i sižea, kad nnuči da svakoj od njih pristupi iz pravog ugla, znajući šta od nje može da urađi i očekuje, tada,

Parnasa, našao se ustvari na Kalvtariji i baš tu, u zrelim, čČetrdesetim godinama, u vreme kad su umirali sve pravi i česliti srpski književnici, dOćezuje ga: ; "Treće pitanje: kada? i Kada napisati to što smo pribeležili i kada postići sv» ONO za šta smo se tako dugo pr premali? Najbolje godine pro-

KoRJIJip Or NM IO: INE

i kad misli da se ispeo na qrh ruke mogu da

su se pred nama otvorila Sezamova, vrata života, kad Smo na učili čarobnu reč koja ih pokreće, čini nam se odjednom da je sve kasno. I kao što se sve želje po pravilu ispunjavaju tek onda kad su se u dugom išćekivanju već izlizale i istrošile, tako nam se i sad čini da smo se pređ onim što nam je najzad palo u deo našli zbunjeni i smeteni. Obilno, neiscrpno vre lo tema otvorio je život pred nama i kao što je ljudima dugo trebalo da u običnom kamenu otkriju dragocene čestice urana, tako smo i mi, ranije nemoćni u svom siromaštvu toma i ideja, sad odjednom naučili da u svakom čoveku otkrivamo po jedan nenapisani roman koji traži i vapije za autorom i Obradom, đa u svakom ljudskom postupku nalazimo materijala, za pripovetku, u sukobima dram ske čvorove, a u raspoloženjima povođe za pesme. Kao dete koje sanja da se našio pred bogatom trpezom, ali bez kašike kojom će kusati, i 2, 17nenađeni, otkrivamo da su nam oči bile veće od stomaka, džepovi mali, a snaga nedovoljna da sve ponesemo, pa umesto da se zadovoljimo onim Što Se našlo neposredno pred nama ı na dohvat ruke, mi često POSIZemo za svime, više no Što nam obuhvate i ostajemo bez ičega. Pitan:o se u panici: kad ćemo i kako ćemo za tako kratko vreme koje nam „još preostaje uspeti da sve bogatstvo tog najneiscrpnijeg rudnika iskoristimo? Sećamo se jednog čudnog svojstva vremena za koje sad, kad smo saznali da vreme ni u kosmosu ne teče ravnomemo, verujemo da nije samo psihološko. Što

nam manje godina ostaje, Vreme sve brže prolazi. Časovi i dani nemaju uvek istu vremensku vrednost, u mladosti minogo su duži no u poznijim godinama, pa kadđ ćemo dakle i možemo li uopšte stići da napišemo i mali deo zamišljenih ili' već i skiciranih drama, pesama, romana, pripovedaka i eseja, kad jedva uspevamo da napišemo jednu knjigu u dve ili tri godine. Dešava se sad da nam skrenu pažnju na neku vest ili članak u novinama, neko poželi da nam ispriča svoj Živob od koga bi se mogao Ssačiniti roman, a mi zahvaljuj“"mo, umorno, ne posežući više, za beležnicom, jer imamo već na pretek tema ali maio vremena da i ono što smo sarmi zapazili i saznali koristimo i napišemo. Koja je književna te ma do kraja iscrpena i čije je književno delo do kraja napisano? Balzakova serija romana iz

»Ljudske komedije, i pored pedesetak knjiga koje sadrži,

ostala je nedovršena; ni Zolini »Rugon-Makarovi« nisu do iraja napisani, Stendalov »Lisijon Leven« ostao je dobrim delom u nacrtu, Floberovi »Buvar i Pekiše« takođe, da pomena: samo neke istaknutije pisce KOji su duboko zagrizli u svoje delo. Naš Branko ostavio je svoje pesme u traljama, niz dru gih naših pisaca samo u skicama, a nije uvek tome bila uzrok prerana smrt. Nesreća nikad ne dolazi sama. Ona se uvek javlja u društvu, odevena u Crno ruho prokletih pitanja. Jer, tek što smo se upitali: kađa?, a u nama, ovaj put, možda već mesec, dva docnije, počinje da se javlja i svrdla poslednje, pre sudno i prokleto: - :

Ne zbog čega, ni čega radi, već zašto i čemu? Nema pisaca koji u svakom trenutku svoje spisateljske karijere nisu sobi postavljali prva dva pitanja. Mudri Montenj je verovao da piše da bi bolje upoznao sebe; da, bi se svetu svideo, tvrdio je pozorišni pisac i glumac Molijer; đa bi ljude dirmuo, dodavao je moralista Rasin, a ostali, kako koji: iz potrebe, umiet. nosti rađi, da bi dali sliku SsVO· ga doba, za sebe, iz slabosti, i stotinu drugih razloga kojima su, pređ sobom ili pred drugima, pravdali svoju delatnost. U našem četvrtom, završnom bitanju, ima međutim više gorčine i sumnje no čuđenja i nedoumi ce i ono je ustvari više odgovor i presuda no istinsko pitanje. „Nije reč sađ o cilju i svrsi pisanja već o njegovoj vrednosti i smislu i nije više u pitanju izbor puta i pravca kojim smo krenuli, već vrednost i smisao puta koji smo prešli. Svi toliko diskutovani razlozi i ciljevi književnog „stvaralaštva, od larpurlartističkih do utilitarističkih, sva povremena kolebanja, sumnje, procene kojima, proveravamo i ispitujemo sopstveni rad i delo u toku radnog procesa, ustupaju sad pred DpoSlednjim, krajnjim pitanjem i sudbom o vrednosti i sudbini celokupnog dela. Svaki “ad i svako stvaralaštvo jeđan su od načina da se otmemo besmislu prolaznosti i nije mimalo čudno što se i poslednje presudno pitanje javlja baš u vezi sa pitanjem „značaja i tvajnosti dela. »Mnogobrojni razlozi gone me da pišem, zabeležio jc Andre Žid u svome dnevniku, a, najvažniji su oni koji su, čini mi se, tajni. A možda je baš

Kritika i lilerarni / oblik

Nastavak sa 2 strame đenje snažnih scena sa akosm» tom ma fizičkim i fiziološkim, vulkanima ljudske strasti, tra" dicionalna „kompozicija „psihoJoško-socijalnog romana kod Bore Stankovića; strasna i borbena angažovanost Miroslava Krleže, barokni intelektua-

lizam „njegovog pisanja, eseji-

stička struktura romansijer skog teksta čiji je siže obogaćen i proširen dimenzijom se

· ćanja i diskusijama o umetno-

sti, i na kraju, racionalna, rečenica Andrićeva koja krije ispod površine naizgled mirne i Objektivne forme hronike ogromno bogatstvo psiholoških i filozofskih opservacija.

Pri ovakvim i sličnim interpretacijama važno je održati potpuni sklađ između

se obično naziva, sadržajem: i što je realnosti najbliže, i forme kao sistema „kompozicije, jezika, likova, itd. Čuveni ritičar Viktor Šklovski, osnivač xi ske formalne škole dvadesetih godina, koji je u daljem svom razvitku „napustio ekstremne pozicije, dao je u nizu eseja O ruskim. klasicima briljantne 8• nalize njihovih sižea. Iako Dponegde suviše geometriski UDpro-. šćeno, on je proučavao odnos romansijera prema stvarnosti i, u vezi s tim, specifičnu Književnu formu kojom su se Služili. Prevazilazeći shvatanje da, se evolucija književnosti #irši po zakonima, nezavisnim od dru štvenog razvoja, Šklovski ipak književno delo nije lišio njegove autonomnosti. Tako je on u svojim studijama očuvao ravnO» težu i izbegao opasnosti i imanentizma i sociološke vulgaris zacije. Bilo bi beskorisno poi državati metod Viktora ŠKIlOvskog, pošto on, i pored sveg mnoštva, prefinjenih i često dubokih opaski, nije sasvim OSlO• bođen izvesne shemahtičnosti u izvlačenju osnovnih sižejnih linija i njihovog uzajananog preplitanja. Ovaj postupak je vir“ tuozan i potseća na izvođenje visokih matematičkih „operacija, ali emocionalno bogatstvo dela se zapostavlja i prigušuje prilikom svih tih rafiniranih ap straktnih „raščlanjivanja. Ipak on može da posluži, uz sve TOvzerve prema njegovim nedđostacima, razume se, kao. jedan od primera, kritike koja književnosti pristupa kao organskom jedinstvu čiji su delovi čvrsto me đusobno povezani i uslovljeni. Da se literarno stvaralaštvo mo ra posmatrati u širokim okvirima socijalnih zbivanja, to je jasno. Ali isto tako je samo e sebi razumljivo i tačno da se ono ne svodi na društvene odmose, ono svojim bitnim obeležjima formira svet sa novim, originalnim zakonima.

Pavle ZORIG

najvažnije nastojanje da nešta sačuvam od smrti.ć

Pred ovim „pitanjem, koje pred sud, vremena iznosi ne Sa" mo piščevo delo već i sav smisao njegovog rađa i Života, ravličito se drže pisci. Malo ih je koji su sigurni u Ono ŠNO BU "uradili i stvorili, ali ih ima koji su svesni da su dobro rađili i sve učinili što su im dozvoljavali vreme i njihove spOsobnosti. Takvi su mirni i, ne blašeći se, nastavljaju da rade. Drugi, osećajući se pobeđeni, mirno, pognute glave, napuštaju borilište. Treći i pre stvarnoga poraza, onda kađ bi možda još mogli mnogo, pa možda i majbolje da rade, načeti sumnmjama napuštaju borbu pre Vvremaena, čineći nepravo i sebi i ljteraturi. Najgori su oni koji Osećaju da su borbu izgubili, a neće da to priznaju. I umosto da hitno menjaju nešto u svom metodu i radu, ako je to još mogućn6o, njima se čini da je lakše menjati svoje sudije i varati čitaoce. Sumnje koje, razdirući ih, urlaju u njima samima, oni teže da nadjačaju jerihonskim trubama poručenih i nameštenih pohvala i r.eprijas telji su svome talentu i delu, a otrovom svoje zavisti celoj na šoj Književnosti.

»Odgovorio sam na iri pita nja i to je dovoljno« kaze jedno lice u Luis Karolovoj »Ali« sic. Ovđe su postavljena četiri pitanja. Četiri (Hajneova) prokleta pitanja koja traže direktne odgovore. »Ali odgovora, iu ne biq, veli nam drugo Karolo• vo lice. »Pa ipak tu ne beše cu•

da tma, jer pojeđena behu sva.cć Erih. ROŠ

5

radnje,

ideje, misli i svega onoga šta

/

.