Književne novine

BTO BE SRPSKA . POEZIJA POSLE PANDUROVICA TAKO I TOLIKO RAZVILA, BTO JE/ DANAS, VEĆ TAKO DALEKO OD NJEGA, — ZASLUGA JE NESUMNJIVO ıI PANDUROVIČEVA

Književna generacija Sime PanduTovića afirminmala se n literaturi u glavnom posle 1903. godine, to jest posle otklanjanja dvorske razvraćenosti i režimskog nasilja u Srbiji, u peniodu Srbijine političke slobode altyu ona dotle nije poznavala, u eri opšteg nacionalnog auspravljanja i poleba, u vremenu kad je u malom Beogradu izlazilo po dvadeset dnevnih listova i po petnaest . mesečnih, polumesečnih ili nedeljnih kmjiževnih časopisa. U tome razdoblju od desetak godina, do Prvog svetskog rata, kada u književnosti još fade, u jednom delu toga razdoblja, Zmaj, Milovan Glišić, Janko Weselinović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Laza Kostić, Milorad Miltnović; kad su u pumom clanu svoje stvaralačke akbivnosti: Petar Kočić, Radoje Domanović, Borisav Stanković, Bogdan Popowtć, Jovan Skerlić, Aleksa Šantić, Jovan Dwić, Milan Rakić , Sima Pandurović stiče ime »najboljeg srpskog moderniste«. Već kao mlad pesnik od tridesetak godina, sa dvojicom-trojicom pesnika svoje generacije, izmeču stotinu drugih, on dobija posebno mesto i u Skerlićevoj Istoriji srpske književnosti, i time najmerodavnije „priznanje koje se la-

da moglo dobiti za pešničke zasluge. Među «mmnogobnojnim | pcsnicima

svoga vremena, onima koji su pristizali odmah posle Dučića i Rakića, i nastavljali s njima išli za njima, Candurović je brzo i izrazito obeležio svoju pesničku ličnost: u velikom horu pesničkih glasova toga vremena izdvajao se i raspoznavao njegov tamni, turobni bariton, U .atmosleri

koja se širila od spoljašnjih, «porednih rekvizita tadašnje snpske poezije, nešto skorojevićki gospodstyenoj at“ mosferi Dučićevih hrizantema, kamina, parfema, mramormih teraca, svilenih cipelica, princeza, diskretnih reči, polureči, poluuzdaha, u njenoj napregnutoj, hotimično wtmenoj UZ“ držanosti i tišini, Pandurović je odjednom, iz svega glasa, nedelikatno zajaukao: »O, kuku, kuku«, i započeo tada, i tako, svoj do kraja života nepromenjeni pesnički parastos. To će ostati i kao osnovna, iako samo grubo uočena, karakteristika njegove poezije: njegovo ime poslaće sinonim mnajneutešnijeg, najcrnjeg pesimizma u našem pesništvu. Razume se, mesto koje je ubrzo stekao u književnosti nije se moglo iskukati pesimizmom, —— tada pogolovo; naproliv: on ga je stekao i pored svoga razglašenog pesimizma, uprkos njemu, svojom rmrafiniranom lirskom misaonošću, — i svojim pretežno individualnim umebhničkim izrazom, danas verovalmo teže uočljivim, koji je izvesnom oporošću, ležemošću, možda i ponekim nedostacima, usred artističke bezgrešnosti tadašnjih naših »simbolista« i njihovih prakilaca, delovao nesumnjivo sveže i umetnički odmorno.

Pandurović se prvi put javio 1902 godine,| u svome vlastitom književnom listi Pokretu. Njegove prve originalne pesme" u tome listu, zatim prevodi u stihu sa {rancuškog i engleskog, i kritike — sve ono što će nastaviti da radi i ubuduće — pokazivali su već da je u srpsku knjiŽevnost, iako tada samo u mjenu periferiju, ušao pisac koji iz nje ne

| MEMORIAM sima P andur OvIĆ

misli izlaziti, Dve godine docnije, 1904, kao student treće godine filozofije, Pamdurović pokreće nov časopis KMnjiževnu nedelju. U redakciju lista ubrzo ulazi i Vladislav Petković-Dis. Dva srodna poetska talenta i temperamenta sretaju se na dstom poetsškom putu, »dekadentnom«, »modernističkkom«, i ostaju na njemu nerazdvojni. »Sa Disom se pobratio kaže njihov zajednički prijatelj Matoš — i svaki je od njih znao naizust sve pobratimove pjesme«... »Sin sitnog činovnika — Matoš objašnjava Pamndurovićev pesimizam — djecom oplerećenog, i sam vrlo mepraktičan za zaradu, prošao je vrlo ponosno kroz svu bijedu »siromašnog čoveka u bogatoj varoši«, ' naročito poslije očeve smrti, Odviše realist da se buni, odviše skeptik da idealizira i da se obmanjuje, on je već rano došao do pesimizma kojemu ne treba čak ni sistema, do očajanja kojemu dosađuje i vlastita inteligencija...«

Na svojoj Književnoj nedelji, usred probuđdenog opšteg nacionalnog optimizma u Srbiji posle 1903, Pandurović izdiže cmi steg, i pod tim znamenjem, u »dvopevu« sa Disom, počinje i zajedno s njim nastavlja u svima wstalim tadašnjim srpskim časopisima poeziju »ortodoksnog pesimizma«, „»omijentalske rezignacije«, poeziju čija je osnovna sadržina: besmislenost neizvesnosti i izvesnost besmislenosti svega u životu. Takva poezija bila je, razume se, »opasna« u periodu kada se nacija spremala da na Kumanovu osveti Kosovo. Stoga će glavni srpski književni kritičar u lo vreme, Jovan Skerlić, branilac budućnosti od prošlosti i živih ljudi

od awehi, ustati, kao što je poznato, najpre u vezi sa Pamdurovićem a zatim i mu vezi sa Disom, u odbranu poezije »normalnih ljudi« od poezije »dekadenina« i »newnopata«. Prva Pandurovićeva zbirka pesama Đosmrtme počast, koja se pojavila 1908 u izdanju Male biblioteke u Mostaru, naljutila je Skerlića; »Oosmrmne počasti ostavljaju na čitaoca bunovan utisak nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog, kao da je celu noć proveo kraj mrbivaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se počinje raspadati...U ovoj svojoj prvoj zbirci Đandurović je bio žrtva jedne književne zaraze, koja je na Zapadu prošla, ali koja tek sada dolazi “u Srbiju, Hrvatsku, Bugarsku i Rumuniju, a po svoj prilici wskoro u Jermemsku i Persiju«. Ali, u isto vreme, Skerlić 'je primao da Fandurović u svojim lucidnim časovima »uspeva da baci sondu u tragičnu dubinu ljudskog bola«, i da ima pesama koje idu »u najbolje proizvode naše najmlađe poezije«, Fandurovićev pesimizam nije ipak smetao Skerliću da u Panduroviću zapazi pesnika od vrednosti, — kao što mostalom ni Skerlićev aukoritativni optimizam nije smetao Panduroviću da i dalje nastavi sa poezijom »bezuslovnog pesimizma«.

Ali sadržina Pandurovićevih pesama, njegov »pesimižam«, nije ono što prvemstveno karakteriše njegovu lirsku individualnost, — iako se o tome wwek iprvemstveno' piše kad je reč o Panduroviću; a pogotovo nije to ono što je moglo dati (ili oduzeM) cenu njegovoj poeziji. Pesimizam sam oo sebi, razume še, nije nikakav ni kvalitet ni antikvalitet; tek u u»

BIBLIOGRAFSKI PODACI O SIMI PANDUROVIĆU

IT. — BIOGRAYIJA. Rođen u Beograđu 15 aprila 1803. Osnovnu školu, gimnaziju i univerzitet (čistu filozofiju kod profesora Branislava Petronijevića) završio 196 u „Beograđu. Kao student bavio se politikom i bio 1005 pretsednik Kluba Nacionalne omladine. Godine 1907 postavljen za suplenta u Valjevu a 1910 po prepo-

ruci dr. Jovana Skerlića premešten

u Beograd za nastavnika Četvrte muške gimnazije. 1912 sekretar Ministarsštva prosvete. Učestvuje u ratovima 1912 i 1914 kao dobrovoljac. Godine 1916 intemiran u Boldogasonju a zatim u Nežider u kome je ostao do Wraja rata 1018. Po povratku u otadžbinu postavljen za re{eventa umetničkog ođelnja a zatim za pomoćnika bibliotekara Narodne biblioteke u Beograđu. Sa tog DOložaja penzionisan po svojoj molbi 1925. Od 1929 šef otseka za kulturu u beogradskoj opštini i saurednik ·Beogradskih opštinskih novima na kome položaju ostao do 1941.

Književnošću se počeo baviti još kao đak čitajući Sremca, Matavulja, Domanovića, Ilića, Šantića, Dučića... i sarađujući' kao književnik i novinar člancima, „Kritikama, esejima, prikazima, pesmama, prepevima iz nemačke, francuske i engleske književnosti „(Šekspira u zajednici sa Zivojinom V. Simićem) po njiževnim časopisima i dnevnim listovi ma: Pokretu (prikaz komada »Olivera« Mite Dimitrijevića knj. I, 1902,

str, 33)), Književnoj nedelji, Bosanskoj vili, Zastavi, Zvezdi, Srpskom književnom glasniku „(Severna noč, pesma knj. VIII, 1903, str. 592), Nevemu, Demokratfiji, Pravđi, Wisli, Progresu, Politici, Reči, Letopisu Matice srpske, Vencu, Volji, Beogradskim opštinskim novinama, 'Životu i radu. Vremenu, XX. veku, Književnosti, Književnosti i jeziku... Povođom 25 godina Književnog rada štampana »Spomenića« u Beogradu 1928.

Uređivao sa jednom grupom velikoškolaca Milanom Dimovićem, „Mil. Vučkovićem, Milošem Ivkovićem, Nikolom Marjanovićem, Rašom Zdravkovićem, Svetislavom „Petrovićem i Svetislavom Pređićem književni list »Pokret« 1903; sa Vladislavom Petkovićem Dicom »Književnu neđelju«, 1904—1905; sa Dragišom Vasićem, Dušanom S. Nikolajevićem i Momirom Nikolićem »Progres«, politički list 1919—1920; sa Velimirom Živojinovićem »Misao«, Kkijiževno-politički časopis 1919—1922 i 1924—1928; »Reč«, glavni organ Samostalnih demokrata 1925—1927 i »Volju«, časopis za đruštvena pitanja. OQbjavio tri izdanja »Antologije najnevije lirike« (Beograđ 1921, 1924, 1926), Napisao pozorišni komad »Na zgarištu« sa Kostom Petrovićem koji je ~ an u BeOgrađu 1910.

Bio član Društva Nezavisnih knjiševnika do 1941 i član Udruženja prevodilaca i Udruženja književnika NE. Srbije. Umro u MBeograđu 27. avgusta 1960 gođine.

II. — BIBLIOGRAFIJA: Posmrtne počasti, pesme, Mostar 1908, aBtr. 106, — Dani i noći. Beograd 1912, str. "9. — Okovani slogovi, pesme. Zagreb 1918, str. 143. — Ogledi iz estetike I. Integralna poocrija. Beograđ 19020, str. 111. — Stihovi. Beograd 1921, izdanje S.,k.. zadruge, str. 1238. — Posmrtne počasti II izdanje. Sarajevo — Beograd, 199), str. 91. — Patološki slučaj dr. Svetislava Stefanovića i njegovi branioci. Beograđ 1925, str. 44. — Razgovori o književnosti I, Beograd 1927/ str, 16. — Bogdan Popović. Beograd 1931, str. 138. — Dela, knjiga prva. Beograd 1935, str. 294. — Dela, knjiga druga. Beograd 1935, str, 308. — Dela, knjiga. treća. Beograd 190935, str, 319. — Rađovan Košutić, Beograd 1036, str. 80, — Pohvala, doslednosti. Beograd 1936, str, 8. — Beograd, u saradnji Bor, N, Gavrilovića i Ratka Parežanina. Beograd 1940, str. 305. — Dvorana mla> dosti, Izbor i predgovor Đure Gavele. Subotica 1955, str. XXII + 128. —

Pesme. Sa predgovorom Božiđara Kovačevića, Beograđ — Novi Sad 1959, str. 208.

' Predgovori: V. Masuka: Veđre i tamne noći. Beograđ 1922. — Vojislav TUlć: Celokupna dela. Beograd 1923. — Jovan ·Rađulović; Za utehom, Beograd 1926. — Blagoje Zivković, Tragovi. Beograd 1930. — TRtađoslav Dragutinović, Lišće peva. Beograd 1931. — Slavko MKirjaković, Pesme, Beograd 1936. — Marko vidojković, Peyj sme. Beograd 1937. — Silvije st. KMranjčević, Pesme. Beograđ 1938. Đura Jakšić, Izabrane pesme. Beograđ 191.

Prevodi: Žan MRasin, Atalija. Beograđ 1913, — Edmom Rostan, Roman” tične duše, Beograd 192. — Viljem Šekspir, Hamlet. Beograđ 104. Dela, knjiga četvrta, prevođi u stihu IL. (Sofokle, Antigona; Šekspir, Hamlet, Rasin, Atalija), „Beograd 1035. — Dela, knjiga peta, prevodi u stihu IT. (Kornej, Cina; Igo, Kralj se zabavlja, Rioštan, Romantične duše), Beograd 1036. — Gerhart Haupćman, A Pipa igra!. Beograd 1043, Molijer, Izabrane komedije, knjiga I (Tartif). Beograd 1950. — Pjer de Marivo/ Igra ljubavi i slučaja, Beograd 1951. — Viljem Šekspir, Hamlet, u prevođu sa Živojinom V. simićem. Sarajevo 1951. ~+— Viljem Šekspir, Život i smrt kralja Džona

MI, u prevodu sa Živojinom V. si-

mićem. Beograd 193. — Viljem Šekspir, Kralj Henrik „Četvrti, u

prevodu sa Živojinom V. Simićem.

Beograd 192. — Viljem Šekspir, Kralj · Ričard Drugi, u prevodu sa Živojinom V. Simičem. Beograd 1953. — Hajnrih Klajst, Princ Fridrih od Homburga. Beograd 1953. — Viljem Šekspir, Hamlet, u prevodu sa Živojinom „V, Simičem. Cetinje 1955. — Viljem Šekspir, Kralj Lir i Magbet, u prevodu sa Živodinom V. Si-

mićem., Novi Sad 1955. — Andre Žid, .

Imoralist i Izabela. Beograd 1956. Žerval de Nerval, Odabrana dela.

·Beograd 1956. — Viljem Šekspir, Ce-

lokupna đela, knjiga I (Tit Andronik; Romeo i Julija; Julije Cezar; Hamlet; 'Troil i Kresiđa; Otelo; Kralj Lir; Magbet; Antonije i Kleopatra; Koriolan; Timon Atinjanin; Perikle Simbilin),, u prevodu sa Živojinom V. Simićem i sa bibliografskim podacima o Viljemu Šekspiru kod Srba od Živorada P. Jovanovića. Cetinje 1957. V. Šekspir, Hamlet, u prevođu sa Živojinom V. Simićem sa. bele> škom ođ Borivoje Međića, Beograd 1959,

IH. — VAŽNIJA LITERATURA: Adamović D.: Koju od svojih pesama najviše volite i zašto? Nin 23. III. 1953; Andrić Ivo: S. Pandurović, Okovani slogovi, Književni Jug II, 1919, 132; Atanasijević 'Ksenija: S. Panđurović, Razgovori o Kkjnjiževnosti. S. k. glasnik,XX, 1927, 632 i XX vek II, 1939, 370; Banjević M.: S. Pandurović, Dvorana mladosti. L. M. Srpske 377, 1956, 145; Bogdanović Milan: Posmrine počasti 8. Pandurovića. S. k. glasnik VI, 1922, 476, Umro Sima Panđurović. Politika 29. VIII. 1960; Venceliđes A.: S. Pandurović, Posmrine počasti. Savremenik IV, 1909, 294; Vinaver S.: S. Panđuyvović, Dela, knjiga prva i druga. Ideje br. 58, 1934; Gavela Đuro: Stihovi S. Pandurovića. Politika 13. I. 1935; Gavrilović Zoran: Sima Panđurović. IzZraz IV, 1958 203; Georgijević Krešimir: Spomenica S. Pandurovića. L. M. Srpske 318, 1928. Gligorić Velibor: Sima „Pandđurović. Raskrsnica TI, 1994, 42; Dimović Milan: Pandđurovićeve Pesme. Beogradske novine br. 212, 1908; Đorđević Zora: S. Pandurović, Radovan MKošutić. Život i rad OKITI, 19036, 236; Đuričić Mlađen: S. Panđurović u požarevačkom zatvoru, Braničevo IV, 19509, 33, Zapis jedan o pesniku i čoveku, Braničevo IV, 1959, 100; ZŽivojinović Velimir: Jedna knjiga o stetici. Misao TI,

1920, 1356, Razgovori O Književnosti. Književni Sever III, 1927, 264, Poe» zija S. BPanđurovića s obzirom na njegov pesimizam. Misao „XXVI, 1928, 199; Zogović R.: S. Pandurović i socijalna književnost. Naša stvarnost II, br. 7—8, 1937, 127; Zorić Pavle: Još jednom o pesimizmu S. Panđurovića. Vidici I. XII. 1955; Jovanović Vojislav M.: Antologija »Mislle, S. k. glasnik III, J0D21, 76; Jocić Ljubiša: S. Pandđurović. Književne novine 12. VIII, 1954; Korđić Siniša: S. Panđurović pesnik. Svetski pregled I, 1921, 7: Kulundžić Zvonimir: Nekoliko časaka sa S. Panđurovićem, Sađ i nekad II, br. 30, 1937, 10; Latković Vido: S. Pandđurović, Bogđan Popović. Zapisi IX, 1931, 316; Matoš A. G.: Lirika, Hrvatska smotra V, 1909, 300; Milićević Živko: S. Pandurović, Stihovi. Venac VI, 1920 479, Razgovori o književnosti. Politika br, 6810, 1927, Spomenica S. Panđurovića. Misao XXVII, 1928, 230; Milošević Momčilo: Sima „Pandurović, Dani inoći. Delo LXIII, 1912, Dvađeset petogođišnjica rađa S. Panđurovića. Volja I, 1928, 295; Marinković Pavle: Dani i noći, pesme S. Panđurovića. Zvezda I, 1912, 23275; Mitropan P.: Razgovori o Kknjiževnosti. Tužni pregled I, 1927, 97; Milutinović Kosta: Sima Panđurović i »Mlada Bosna«, Izraz VII, 1960, 494; Neđić Borivoje: Amtologija najnovi-

je lirike, treće izdanje. fužni pregled TI, 1927, 44; Nevistić I.: Razgovori o književnosti, Vijenac VII, 31027, 271; Novaković Boško: Razgovori o knjiŠševnosti. Venac XII, 1997, 71; PavJović Milorad: S. Pandđurović, Po-

smrtne počasti, Bosanska vila XXIV, ·

1909, 28% PPetrovič Veljko: Lirika. Savremenik IV, 1900, 394, Pešić M. M.: Razgovori o razgovorima. Volja II, 1927, 400; Popović Jovan: Sumrak lirike. Naša stvamost II, br. 13—14, 1938, 139; Popović Pavle: Na zgarištu od Koste Petrovića i S. Panđurovića. S. kk. glasnik XXIV, 1910, 460; Prođanović Jaša: Integralna poezija. Misao VIII, 1922, 50; Protić Miodrag: S. Pandurović kao Kwitičar moderne poezije Delo II, 1955, 52, Jedam pesnik i njegovo razdoblje. Književnost XXIV, 1957, 236; Rešetar Milan: K tumačenju »Gorskog vijenca«, Prilozi za Književnost, jezik, istoriju i folklor I, 1921, 135; Seku1ić Isidora: Amalitički momenti. S. kk. glasnik LX, 1940, 355; Skerlić J.: Jedna Književna zaraza. S. k. glasnik XII, 1909, 589, Dani i noći, S. k. glasnik XOVIII, 1912, 466; Šijaković M.: Sumorna lirika S. Pandurovića. Zivot X, 1957, 28; Šmaus A.: Razgo~

vori, o književnosti, Misao XŽII, _

1927, 352, · Živorad P. JOVANOVIĆ

143, |

mebničkoj „transformaciji on stiče wrednost, ali tada on više nije ono što je bio. Istina, tako dosledno pesničko raspoloženje kao što je u Pandurovićevoj poeziji, od prvih do poslednjih njegovih stihova, u razmaku od pola veka, retko je kod per snika: zato ga i ono samo odvaja već u izvesnoj meri od ostalih. Ali kvalitet toga raspoloženja dobio je svoju cenu u Pandurovićevom pesnićkom izrazu, koji je u prvoj deceniji ovoga veka bio često samo njegov izraz, nov, smeo, ponekad bizaran, izvan osećanjima koja eu ustajalost i čamu teško podmosila ne samo U životu nego i u poeziji. . Današnja generacija verovatno Vijše ne raspoznaje u Pamdurovićevoj poeziji, ono što je u njoj pre pedeset godina bilo smelo i »modemo«. Ali, kao Dučića, Rakića, Disa, Veljka Petrovića, — i Pandurovića treba sagledati pre svega iz poslednje decenije prošloga veka: iz one nizine frivolnog žubora plitkih lirskih potočića; iz sredine onih bezizraznih porodičnih versifikatora, koji su svi pisali jedni kao drugi, u istim kalupima i istom dikcijom, »uticali« jedni na druge i uzajmljivali od onih koji su i sami uzajmili; ili iz redova onih odocnclih stihotvoraca koji su sa svojim wbogim linskim prtljagom prešli iz devetnaestoga i u dvadeseti vek, i koji su bili uvereni da se poezija ustvari pravi od proze — pomoću rime. Nije teško zamisliti kako su morali izgledati stihovi Sime Pandurovića u sirotinjskim pesničkim „prilikama u kojima je, naprimer, ista OQdavić pevao: »Dodnevno sunce žeže i. pali, — Nigde vetnića. da jaru gali«, i takvim stihovima odmah neodoljivo uticao na Sokoljanina, koji je za Odavićem popevao: »Podnevno swnce prižiže i pali, — Ni vetrdća nema da žegu razgali«. A Famdurović je tada pi

SIMA PANDUROVIĆ

sao: »Sišli smo s uma u sjajan dan,.« i doista, i novim sadržajem

i novim ritmom, krenuo odmah novim, »modernim« | poetskim · putcvima. S pojavom pesničke generacije Si. me Pandurovića, srpska lirika se naglo, iz prizemlja u kome je vegetirala, podigla u artističke visine do kojih ranije nije dospevsla, Razredena lirska sadržina | kondenzovala se, a olabavljeni srpski stih stegao se u čvrst, pregnantan aleksandrinac; * spoljašnji motiv zamenjen jc unulrašnjim, psihološkim, lični doživljaj njegovom analizom, filozo[ijom o njemu; osećanje se intelektualizovalo; izbačena ja »{abula« u ranijem smislu, i napušten mehanički ritam stare stro[e; u okviru dvanaesterca i jedanaesterca izvršeno je slobodnije ritmičko sečenje sa čitavim nizom·nowih tonskih vredmosti; pesma se ne završava više poslednjim stihom, poslednjom reči, nego rezonira preko te granice. Oslobođem je pesnički jejik: u novom, smelom dodiru, reči su obogaćene novim sadržajima, novim senzibilitekom, — i prvi put tada srpska linika približila se evropskom rangu.

Što se srpska poezija posle Pandurovića tako i toliko razvila, što je danas već tako daleko od njsaga, zasluga je nesumnjivo i Pandumovi-

ćeva. e Đuro GAVELA:

Velimir LUKIĆ l Tri pesme

SAN LETNJE NOĆI

Dok prolazila je potonja noć avgusta I bez heksametra i rims opraštalo se Jeto Noseći fragmente o ruži zaustavio se meko, adi

Putujući nacrtaš.„ pejzaž, nedaleko od Oriona.

Ti ljubavniče svoju polsvest porekni

(3ola, vođa jezera, nepresušna tajna tvari Pominjući stihove luciđne neke pesme Okretala se mrtva devojka blizu napitog lista.

QOvetovi uzbuđen: melodijama raspevanih samoubica. Kao dn glasno prikloniše se senkama. Ko bi mogao da

prepozna sebe?

Još pedalj i on će nadrasti leto Nošen svojom lukavom samoćom: napisaće traktat

TORZO ZA EURIDIKU

Sve što se mori. okrenulo

o nesanici.,

Nepostojanoj zemlji vatre poljupci gde traju Blizu oblaka i nečuvena dedebab: trulo i MIRE Razliva se po listovima. Ta svetlosti, sjaju... )

Ali sve to, sve to toliko opijeno l Mnogo zamoreno i daleko od obličja LO

Ravno materiji što nestaje lenjo TI čvorovima plamena i vrbinom stablu, Ničja

Tako će se opredeliti i ptica

Nespretna i gorda iščileće u drugi svet

Tačno iznad nebn a ispod korenja”

Ponoviće svoju pesmu u utvarnim građovima. Cvet U neprećutnim zavesama, kad mistični buketi Otvaraju svojim tragom spokoj čudesni

Čim mesečina iraje najsličnija Leti

Tu obazrivosf, prestaje, a put nebesni \

Iščenava između planeta,

Glasan i blizak hor odjekuje:

Presvetli glasovi davljenika, promuklo oko cveta

Iza koga postoji svirač kroz šumu što ovu snuje, „ Što traži nekakvu ženu. On će je odvesti

On će je odvesti. Neobazrivo dete sudbine

Pustošno. čudo ljubavi. Dok u svesti

Postoji ljubavnika formila mudre gorčine.

O disanju što u led se pretvara,

Nošeno majušnom lastom iz kutka svireposti,

Za, samoću pitaše svirač. Eno je gde ledaka.

Gde pršti okrenuta vidokrugu, pripala buđućoj milosti. Sve što prethođi tom silasku i najavljuje

Početak p

la, lako je cpisati: zanemi i drugi pejzaž budi

Pustivši lišću na volju, dok stablo miruje Da uspomenom podražava nekakvu igru ljudi.

SLIČNO BALADI Sudbonosna materijo nastala od vatre

Biografije pesnik:.,

obličene od ljubavi

Dovoljna je jedna zima i još jedno leto Kao smisao da se obistini život.

Veliki pehari gđe trajaše vino

To je zlatna epopeja onih što nisu dis. · To je balada nastal: iz pene talasa E Precenjujući srce večernjih školjki.

A kako je sudbin tom miru slična Metafizika je i sam list i dlan ljubljent

Banjajući botajno uravnoteženu jesen.

Čim se otvore vrata počinje istorija

Tu se zaboravi miris i erotika peluda

Polako, neko ruši „Zureći u čuđesne

onog ptičjeg sklada

Nekako da se izvučemc iz tog lavirinta Gpke na kojima počiva dah.'

KNJIŽEVNE NOVINE