Književne novine
| NASMEJANI ASOVI
| Nastavak sa 1. sitne
kao pođatak, pa mu čak fiziono= mija jednog takvog zločinca biti po nečemu i simpatična. Ili se
čak, makar i prikriveno, divit: svemu što je jedna okrutna lič-
nost učinila, i između mmogih, đaleko vrednijih, ostala zabelečena u istoriji. Jer, često su veoma čudni i sasvim neobjašnjivi” povođi i razlozi koji nas navode . na to da se za jednu ličnost opredeljujemo u tom smislu da ona ne samo pobuđuje našu pažnju nego nas podstiče da je sma tramo izuzetnom. Uostalom, mi se krećemo ka društvu koje će nas potpuno osloboditi onoga animalnog što u većoj ili manjoj meri živi u nama, onog čega se danas samo pojedine ličnosti oslobađaju više nego druge, za» bvaljujući pre svega svom !ZUzetnom waporu u tom pogledu. I poređ svih pouka koje je čovečanstvo moglo da prihvati, i svih primera na kojima je moglo da de pozči, dogodilo se, u najskorijoj prošlosti, da su zločinci bili uspeli da zagospodare jednim delom sveta, i da onde, gde su mogli da uspostave svoju vlast izvrše najmasovnije poko» lje za koje se do danas zna. Naravno, mnogi od njih su za to kažnjeni, ali mnogi su uspeli da izbegnu kaznu, da se prikrivaju ili preruše. da nađu zažtite kod onih koji su im postali štićenici iz interesa ili što ni omJ ni njihovi najbliži nisu iskusili posleđice zločina. I pošto je od zavrčetka rata prošlo ipak malo
evra BP”
Mirko BANJEVIĆ
vremena. pošto se preko mnogo čega prelazi a često zaboravlja,
i ono što he bi trebalo u- 3
zaboravljeno, u nekim listovima. i revijama ponovo srećemo fotografije zločinaca. ·
Sigurno je da danas jedan odrastao. čovek, čovek koji je iskusio sve strahote rata, ima Sasvim drugi odnos prema fotogra= fiji Hitlera, Himlera, Gerina i Musolinija i toliko drugih, neso onaj koji o ratu prosuđuje samo na osnovu, onoga što mu se kaže i što može, da pročita. Čak i
kad taj mladić ima najbolju že- ·
lju da o tom ratu sazna ı viče nego što ga škola na to obavezuje. Naime, onaj ko je bio rat-” nik, ili ko je bilo na koji nečin unesrećen ratom, uvek če na fotografiji nekog od tih vojškovo= da, koji, ne zaboravimo to, nisu bili samo vojskovođe, #iideti svog neprijatelja, dok će mlađić viđeti jednu ličnost prema kojoj može i biti ravnodužan, I bo se da će mu neki od tih vojskor vođa, kako to često i pogrešno piše ispod takvih fotografija, biti po nečemu | simpatičan. Samo i jedino zato što o onome ko je na fotografiji ne zna koliko bi trebal đa zna i u svakom slučaju ono što treba da zna. pe: Ako se u novinčma ili ilustrovanim revijama danas može Videti Himlerova fotogra{ija, zapravo videti Himler, onakav kakvim su hteli đa ga pređstave cni koji su ga nekađa f{otogra> fisali iz sasvim određenih razloga: u šinjelu , sa lakovanim čizmama, 8a gajtanima na kapi i, a rukavima, zlatom na ramenima,
Rastojanja
Da iđemo ja i planina uporedo „kao rasje
da izrastamo i razrastamo
da šumimo smiješano ja, i lisje da strujimo i ja i smreka naporedo
Bio bih živ da zelenim o podnevlju
da se talasam ja i klasje
život je moj do pritaja. život je moj do nemijera, život je moj do siktaja život je moj do udara život je moj do trovnice život je moj do uzđara život je moj do spojnice život Je moj:do olova
pa opet đa klijam i zrijevam u zrnevljuživot Je moj do zijeva
da me kao vjetra
ko olujs visjem
bio'bih vječan
da me kao neba” Pri kao izvornik
kao istočnik
da sam tečan
O nastajanja
život je·moj do otkrova život Je moj do sijev8a
·'život je moj do raskida: . # život je moj”"do”izgori” ?” +
život Je moj do bezvida život je moj do izmori život je moj do beskraja život Je moj nestaja
imam
- Slovenski Orfej >
rfeju, 1 Probudi lišće, zaustavi vode, _ nek·hoda drveće slobodno od slobode, : pora: Orfeju, više ništa nemam. : ovo što će biti bol i nežnost: Itaku stvoriti! Jer nema mira dok se uspravliamo,
bi
: PEĐA SORETIĆ; POSLE ŽETVE to je u svakom slučaju lažna sli ·ka o tom zločincu. I to nije ono
što današnji ljudi o njemu treba da RAJU: Kao uostalom ni
to da je feldmaršal Rome]l dobio naziv „pustinjski vuk”, na osnovu toga što je bio vešt vojskovođa, veliki i neustrašivi vojnim. Jer taj isti Romel, prikazan na fotografiji u svem svom sjaju i veličini, naslikan kako stoji na afričkom. pesku i gleda kroz dogled, taj isti Romel se tukao ne samo u Africi nego i ovde kod nas i protiv naših najboljih ljudi, taj isti Romel je ubijao u Kragujevcu: i palio po Bosni Prema tome, to je jedina prava i istinita slika o tom nemačkom vojniku čije se fotografije, kada se piše o bitkama iz poslednjeg rata objavljuju po novinama i raznim ilustrovanim listovima bez dovoljno kriterija i bez o=baveza i odgovomosti prema mladim ljudima kojima treba reći istinu.
· zločinci ti koji nisu bili vojs&ovođe sa : epoletamae i odlikovanjima, ispe-
Ne znaju svi danas ko je bio Gering, ko je bio Himler ko je bio Romel, i ko su bih told
drugi. | Mladom čoveku danas kada vidi fotografiju Romela i pročita
o njemu da je bio proglašen za”
„pustinskog vuka” on može da imponuje, kao što mu ıimponuju
. junaci iz kaubojskih filmova ili
oni, koji su pokušali da zađu, tamo gde pre njih čovek nije stigao, Kađ vidi fotografiju nasmejanog asa nemačke avijacije koji je u toku rata oborio toliko aviona koliko ni jedan drugi pilot, a ne zna, ili ne pomišlja ko su bili 'judi u tim oborenim avionima, ıl čak ne oseća potrebu da se za tako što interesuje, tom mlađom čoveku taj „nasmejani
.as može samo da imponuje. Jel,
on na prvi pogled izgleda kao i svi drugi asovi, on Čak izgleda i privlačnije nego sportisti, On je ukrašen ordđenima i svim Onim što opsenjuje mladog čove-
_ wa, I ne treba se čuditi ako taj
mlađ čovek, držeći u ruci novine sa fotografijom jednog takOg asa, jednog trenutka i zaeli da se izjednači s njim, da postane ono što je bio i taj piot, koji, opet, ne zaboravimo, ije bio samo pilot. / Mi damas dobro znamo kako u izgledali i Kaligula i Neron mnogi posle njih. Ne bi zaista ila nikakva šteta po nas da to e znamo. Ali, kad već sami nii Što to znamo, onda možemo biti krivi što đečaci daas znaju kako su izgleđal; svi iz poslednjep rata, svi
lani umivemi i nasmejani, ne> go i organizatori Aušvica ı Jaseovca, oni koji su ubijali u Kra
Najviše što možemo da učini~
: mo i što smo obavezni da učinimo to je da doprinesemo da se
otografije zločinaca iz posled-
' Odahnuti, samo malo odahnuti, ·
raspinje nas ljudsko nemoguće, samo
mi nosimo svetiost što se jutrom svlači,
koristiće više onom ko je jači,
Pevaj, Orfeju, o čudu i zvuku, to imam u glasu, u divnom jauku.
Neće biti što ne može biti,
pevaj o obilju: nadu izmisliti. Moja je pesma moj poslednji spas, ovo putovanje, ovaj gordi glas.
U mom poreklu su sudbina i nađa,
ko sebe voli uvek prvi strada.
Iznova i uvek neko nedostaje
u srcu, na Usni, u stradanju.
O, to nas nema sa putovanja u beskraje, ima nas samo u zanosu, ima nas u pađanju.
| Pučani nemaju kad da ljube "ljubav je samo velmoški sjaj. · Slabe ličnosti ništa ne gube
u njihovom početku njihov je kraj.
Oni što imaju mnogo nisu navikli da gube, zato što imaju sebe, što sebe ljubomorno ljube. Nikađ nisam priznao nešto da izgubim,
to nije u mom imenu, u drugom sebe ljubim. Ovu svetlost, bola, ove zvezde muka,
' nosini u sebi, u imenu, u biću,
bledi'o na licu, na vidiku ogromna ruka, sve će biti čisto u mome otkriću.
Ozaren stupam ove noći, na proroka ličim dok se gore em, tražim svoju dušu, hoće li mi doći
odlutala 5 detinjstvom, sa čudnim plamenjem? To nasilje usred noći, kad mu vreme nije,
to traganje: što se Srbin s bogovima bije! Boga nema a ima anđela, koji vodi,
kao slutnja, kao sumnja, u snu i slobođi.
Ko slobodan njje slobođom se krije,
u slobođi sumnja napred vodi.
Bitku bije, avaj, ko je voli,
a dobije onaj što se krije. f
U sebi je srećan ovaj dok se bije
pred drugima onaj ko dobije.
— — — —~
Svi bi hteli da love a boje se lova,
to je tajna, Orleju, novih vitezova.
Ali ko je bog sebi sigurno u raj ide,
oni što veruju u drugog i svoja lica ne vide. Zato kad leđa okreneš, svi mogu đa te ubiju, to su ideali: cesta ravno vođi u Srbiju. Sloven kađ umire rastura se žestoko, raskida, on ne umire kao kad padne noć, nečujno,
u đuhu još dišu svetovi, još čuđa vida,
đok ništavilo vlađa u krvi još rujnoj.
Svi umiru onđa kad izgube svoga anđela,
pevaj, Orfeju, kad anđela nema, zapevaj pre opela,
Stići će me sve ovo što slutim kađ se smrti oholo uputim, Pašću s treskom, silnax ruševina,
'visok vrisak, duša sfinga fina,
kob i udes slovenske svetlosti,
bol rađanja, nebo, tajne kosti.
O, nikad, Orfeju, ponos ne gubi,
kad se više ne može, bolje sebe ubij.
Ko rano ljubi taj užasno pati uzalud zove detinjstvo da vrati. Detinjstvo radost, taj jedini raj, neće. u naš zagrljaj.
pustite me, telo teško i lepote muti. Ne tuguj tugu ovu, što savija,
ne tuguj, Orfeju, zato što smo sami, mi pevamo, hesreća nas mami,
mi smo svako sunce što večito sija. Pevaj veličinu strašne ljudske tuge
o nestajanja!
Život je moj do ponora život. j moj do bezđana život je moj do pomora
život je moj do nedđan8a život je moj do jezera
ANDRIJA FIJAN U BEOGRADU
Ko mi utvrđi bar začas nade da je moj život dok ne padnem ko mi ga đadđe bar za dan
da je život moj i pouzđan
da neće biti kroz jedan tren samo ne moj no mrtva sjen!
AA ZZOIJOJZB
Uz jubilej Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu
i istoriji jugoslovenskog pozorišta ima dosta primera koji uvedljivo govore o međusobnoj saradnji i gostovanjima naših najvećih i najstarijih ansambla i njihovih protagonista, O intenzivnosti te saradnje i o njenoj izrazitoj permanentnosti i, što je od ne male važnosti, o širini te saradnje koja se nije nikako. svela na veze između dva najstarija pozorišta jubilarca, nego i na ostala pozorišta iz svih naših. kulturnih centara. Do ,sada je izneseno prilično podataka o vezama između novosadskog Srpskog narodnog pozorišta i beogradskog Narodnog pozorišta, koje su neprestano bile živa, sadržajna spona ova dva ansambla. Nije tu samo činjenica da. je gostovanje novosadskog pozorišta u Beogradu 1868. godđino pružilo povod da se i u srpskoj prestonici osnuje stalno pozorište, nego je tu u pitanju bio Čitav ansambl: novosadski glumci, bili su ti koji su sačinjavali osnovu prvog beogradskog profesionalnog pozorišta. Međutim, u prvom beogradskom ansamblu bilo je i zagrebačkih glumaca — setimo se samo Adama Mandrovića — i ta će se tradicija godinama odđržavati. Ako se, makar i letimično, pogleda popis gostiju beogradske pozorišne kuće, vid se da su najčešći gosti — novosadski i zagrebački glumci, i to još od 1869. godine, kada je Narodno pozorište počelo redovni rad u svojoj zgradi na Trgu Republike. , ·
Među prvim gostima iz Zagreba bili su, pored Adama Mandrovića, Marija „Jelenska, Marija Perisova, Julka Latinčićeva, Toša Jova nović (koji je duže vremena bio član zagrebačkog kazališta), Ivana Sajević, Đorđina Sobjeska, Marija Ružička-Stroci, Dragutin FrojdenTajh, Pavlina Grbićeva i dr. Daleko bi nas odvelo nabrajanje gostiju iz Zagreba sve do 1888. godine, kada je, marta meseca, Andrija Pijan, prilikom. svog orvog gostovania, ođuševio beogradsku publiku i kritiku. Tada je on,
2. \ i MJS
. umetnikom. I nije čudno
između ostalog, igrao Kina, Lorisa u »Fedori«, Romea i naslovnu ulogu u komadu Miloša Cvetića — »Nemanja«. Već to prvo gostovanje učinilo je da Pijan bude i dalji' željeni gost
· beogradske scene. Evo kako je anonimni kKri-
tičar »Srpske nezavisnosti« propratio prvi Fijanov nastup u Beogradu — u ulozi Kina: »Ma da i ne stoji svagda što no nemačka poslovica veli” Der erste Eeindruck ist der Meinbenđe« to je u ovom slučaju lepa i eleganina pojava g. Pijana ipak mnogo doprinela što su ga
· gledaoci onako živim izrazima simpatije i dO- ·
padanja sve do kraja pratili. Nu i igra mu je bila zaista bez mahne. Škola i dar spojeni šu u lepoj harmoniji u našem gostu; u svakom ćinu, u svakoj sceni mogosmo se uveriti da
' je. svoju ulogu dobro shvatio i da je zaista
umetnik. Tehnika igre bila je bez prekora«. Tako je povolini prijem prilikom prvog gostovanja u Beogradu stvorio perspektive za dalju saradnju beograMBKOG pozorišta sa ovim to' su, sleđećih go-
dina, Fijanova gostovanja u Beogradu bila češća: tako on, 1891. gođine, igra u Beogradu,
's. ogromnim uspehom Hamleta i Otela, a 1894.
ponovo Hamleta i, pored ostalog, Ipanova u »Fedorić Viktorijana Sardđua. Kao logični rezultat svih ovih gostovanja, kao odraz Dr rodne želje i uprave i publike beogradskog Narodnog pozorišta da u ansamblu budđu okupljene najbolie glumačke snage, usledio je angažman Andrije Fijana u Beogradu, u sezoni 189495. ;_ ay s Andrija Fijan je za vreme koje je proveo u Beograđu, kao stalni član i prvi reditelj Narodnog pozorišta, mnogo doprineo da se podigne kvalitete predstave, naročito onih iz
'tzv »klasičnog repertoara«, koje je režirao i
na kojima je i sam nastupao u plavnim ulogama. Prva režija i uloga Andriie Piiana, kao člana Narodnog pozorišta u Beograđu, bila je
su zapravo bili i ubice.
jeg rata ne objavljuju u našim ovinama, Da se ne stvara mit nekakvim vojskovođama koji
Dragoslav GRBIĆ
— Koriolan. Poređ režije, Fijan se pojavio u naslovnoj ulozi (9. avgusta 1894.) i doživeo veliki uspeh kod publike i laskava priznanja kritike. O Pijanovoj interpretaciji uloge Koriolana i o njegovoj režiji pisao je pozorišni kritičar »Delać, M. K. Dragutinović: stavljanje 'Koriolana išlo je u našem pozorištu ne možđ bolje biti. G, Pijan stupio je tada na našu pozomicu kao član naše pozorišne dru: žine. On je u igranju Koriolana pokazao temeljnu studiju, umetnički ističući dve glavne osobine Koriolanove — junaštvo i oholost... — Toga večera g. Fijan pokazao se kao od. ličan reditelj. Ova velika i teška tragedija išla je vrlo ravnomerno u svim prizorima, te je cela predstava bila svečana. A tako i treba da bude kad predstavom upravlja glavni re-
ditelj«.
Isti kritičar je konstatovao da je Fijanovoi
igri odgovarala »igra gđe Grgurove, koja je svu svoju veliku snagu unela u krasnu ulogu Koriolanove majke Volumnije. G. Ilija Stanojević glumio je Menenija Agripu onako pri rodno i razborito kako on uvek igra sve svoje veće i manje uloge. — Izvođenje spirova »Koriolanać s Andrijom PFijanom Kao rediteljem i interpretatorom naslovne uloge, bilo je prvo obnovljanje ove predstave, jer je premijera ovog dela održana u Beograđu još 1882. ođine. U tom smislu zanimljiva je jedna beeška u »Videlu« (7. VIII. 1894.): »Pođela uloga u »Koriolanu« sa svim je nova. Osim toga, g. Andrija Fijan, glavni reditelj, inscenisao je ovaj komad i udesio za našu pozornicu onako kako so predstavlja u bečkom dvorskom Dpovorištu. Tako je sađašnja predstava »Koriolan« na našoj pozomici sa svim nova kako za glumce tako i za našu publikua. Kada se jednom buđu temeljito proučavali strani pozorišni uticaji obnova »Koriolana« iz 1894. godine treba da bude predmet posebne pažnje.
Pijan je za vreme svog jednogodišnjeg angažmana u beogradskom Narodnom pozorištu ostvario nekoliko izvanrednih glumačkih kreacija i više uspelih režija» Od uloga navešćemo ovde, pored Koriolana, Hamleta i Otela, Don Manuela (u Ečegarovoj drami »Galeoto«), Ingomara (Fridrih Halm: »Sin divljine«), NnbOleon TI (u populamoj.Barduovoj komeđiji »Madam San-Žen&a), Konstantina (u Kopveovoj drami »Za krunu«, čija je premijera izveđena u
»Pred-
što je himna u nama, u ove noći duge.
Pevaj, Orfeju, OVO ŠTO ĆMH BITI
dan i nežnost: sebe ostvariti. (Odlomak)
Radoslav VOJVODIĆ
beogradskom Narodnom pozorištu nepuna dva meseca posle pariske) i dr,
Naravno, bilo je i nerazumevanja, pojeđini glumci su se, posle angažmana Andrije ana u Beogradu, osetili ugroženim u PO SVOga položaja i popularnosti kod publike, pa je došlo i do izvesnih sukoba koji su prodrli i u javnost. To se vrlo negativno odrazilo na umetnički rad i PFijanov i čitavog ansambla, tako da je, meseca maja 1895, godine. ugovor između Uprave Narodnog Dpozorišta i Andrije Pijana, bio praktično već raskinut, i pored toga što je bilo predviđeno da angažman traje tri sezone, Međutim, svi ti nesporazum; koji su, dobrim delom, i izazvali Fijanov nagli odlazak iz Beograda, nisu u stanju đa umanie veličinu i značaj onoga što je ovai veliki umetnik ostvario pred beogradskom publikom Šteta je samo što'je svaka dalia saradnja Pjians i beogradskog pozorišta bila. tim odlaskom, prekinuta. Ali, to ne znnmči da su bile preki nute i sve ostale veze sa zaprebačkim DOZOrištem: na različitim pođručima ponekad i vrlo intenzivne, te veme godinama su simbolisale kulturno jedinstvo naših narođa Pišući povodom nesporazuma sa PFiimnom. kritičar »Dela«, M. K. Dragutinović. istakao je dn »cilj kome valja svojski težiti, bio bi đa se utvrđe odnosi između dva ogorišta tako mnrišateliski, tako prožeti osećajem uzainmnosti da bojedini ndlični članovi va i obe družine dolaze naizmence jedna druceoi u pohome: dna se zatim utvrđi jedan Droeram po koiemu bi naibolie snage sa beogradske i zagrebačke pomornice iednovremeno, u rnrmenu., postovnle jedne kođ drugih. Na taj nečin upornavalma bi se srpska publika sa hrvatskim i hrvatska sm srpskim umetnicima. U pozorišni život i u Beogrnđu i u Zagrebu unelo bi se više Yarmovrsnosti i više interesa. A, što le još vhžniie. to bi bila jedna manifestaciia, đa smo mi ?bilia braća i to još braća. koja umeju zajednički rađiti na ostvareniu jednoga istoga cillae — Ovi re dovi najbolie pokazuju koliko je bila plodotvoma misija Andrije Fijana u Beogradu. jer je ona ukazala na smisao i veliki značaj među sobne saradnje zagrebačkog i beogradskog DOzorišta. iako, možda, u praksi, ta misija nije ostvarila sve što se u ono doba od nje oče-
NRG Raško JOVANOVIĆ KNJIZEVNE NOVINE