Književne novine

Godina XII, nova serija, br: I55

OKRENEMO LI SE, ILI KAD POGLEDAMO OKO SEBE, NIČE

ıva Helada

Da li bismo mogli da kažemo, kao Kami, da je Helada simbol granice, umerenosti, a da je naša HEvropa oličenje neumerenosti? Ili, da smo okrenuli leđa prirodi ilepoti, „a naše bedne tragedije odišu vonjom kancelarije, a krv „kojom su oblivene boje je masnog mastila“? MRezignirani Kami se vratio svetloj Heladi i pokušao je da nam evocira svoje osećanje stare Helade zaronivši u .mediteransko podneblje daleke prošlosti i u ono more koje je to= . liko puta izbacilo na obalu mu-– Mdrog Odiseja, jednostavnog u svojoj veličini, velikog u jednostavnom osećanju ljudskih granica, u priznavanju ljubavi, u saznava= nju zabluda, u odbacivanju fanatizma. Odiseja je volela boginja Atena i to je veoma karakte= ristično: možda niko bolje no upravo Odisej simbolizuje jonsko osećanje mere, svetlosti, toleran= - cije i racionalizma. I da nije spo= minjao Odiseja, mi bismo znali da ga je Kami imao na umu čak i kada je kazao: „Grčka misao se uvek zaklanjala iza poima granice. Ona ništa nije isterivala do Kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je svemu dala svoj deo, uravnotežujući svetlost senkom“. Jer je ta helenska misao, kao Kkvintesencija helenskog duha, težila granici, toleranciji, savršenom odmeravanju razloga i iznošenju zaključaka, ali ako je tome težila ipak nije u fome samo bila. I da ostanemo na poređenju: ako je težio da postane i ostane razuman, ipak je Odisej često bio nerazuman, ili, da budemo precizni, nemoćan svojim razumom. U svojim najboljim časovima on je bio uman, mudar da svemu bolnom i užasnom pa i suviše dobrom suprotstavi celo svoje biće, celo svoje postojanje. i

Već je Homerova Odiseja pokazala: da je Odiseju njegov razum dobar vodič samo kada se udruži s njegovom velikom nostalgijom prema Itaci i s oseća-

njima i „sećanjima prošlosti. Sam Kami je primetio „da je Odisej pre izabrao lju-

· bav prema domovini i zatočeništvo, nego besmrtnost, kada mu je Kalipsa odredila da bira iz-

· među to dvoje. To nije bilo nimalo razumno. On se tada opredelio i za potpunu senku, tamu, koju je, kao smrinik, imao toliko

U OVOM BROJU:

IGOR STRAVINSRI O SVOJOJ UMET'NOSTI

GIJ ĐDIMIR, PILM — ŠKOLA INTELEK-

TUALNE LENJOSTI PRSNIČKA AVANGARDA ITALIJE a

VLADIMIJU STAMBNKO JONESMKOV NEUSPEH ILI POZORIŠTE BEZ POKZIJE PONOVO OPTUŽENI JEV"T'UŠENKO MIŠEL BITOMR ROMAN KRAO ISTRAŽIVA-

NJE

KALMAN MESARIĆ BEČKA POZORIŠTA U

SRPTEMBRU

Slavko LEOVAC

puta prilike đa vidi u boju. Ipak u jedno ne možemo da sumnja-– mo: u Odisejevu istrajnost, u onu istrajnost da živi i stvara, da živi da bi stvarao

kod Homera, ne samo simbol snage i mudđrosti, nego i čežnje da tim

skladom uživa u stvaranju koje.

vredi više nego uspomene. Slepi

pesnik, taj veliki anomimni pesnik.

Odiseje, osetio je to bolje od mno gih kasnijih komentatora i erudita, jer, iznenada po sve njegove slušaoce, Odisej priča svoje doživljaje duboko uzbuđen Demodokovim pevanjem, onim pevanjem za koje je sam kazao da je poteklo ili od Muza ili od Apolona. Svoje uzbuđenje je Odisej umetnički prenosio na druge, na sve one koji su ga s ushićenjem slušali na Alkinojevom dvoru. Odisej je, doduše, kao i ostali Heleni, video tu svoju umetnost samo kao deo života i izraz iskustva, ali je ona to doista bila u Homerovom delu. U tom lancu

“stvaralačkih dela koja, za nas, za-

počinje Homer, nastavlja rapsod Demodok, zatim Odisej i drugi, sve scena u sceni, sve pesma u pesmi, u tom stvaranju koje ipak sintetizuje i vodi anonimni, slepi autor, saznajemo i do čuda osećamo šta znači mladost u umetnosti i trajna mladost umetno= sti. To je saznanje da su žrtve i plodovi koje mladost donosi ne zato da bi dostigla neki cilj, savršenstvo, blaženi mir, nego da bi udovoljila svojoj prirodi, njenoj ambicioznosti, borbenosti, težnji za istinoljubivošću i stvara njem.

Za sve one koji doživljuju stvari mnogostrano i savremeno helenski duh je jeretičan duh. ĐBuntovan, ambiciozan i mudar u onom najboljem smislu: ne opredeljuje se za prividnost stvari ili zadovoljstva. U dalekoj, mitskoj prošlosti taj je duh pronašao svog i ne samo svog preteču patničkog, istrajnog stvaraoca Prome= teja, tog „najdivnijeg sveca i mu čenika u filosofskom kalendaru“

(Marks). Ali, ovaj nije usamljen u.

helenskoj tradiciji; posle njega, svi veliki heroji i demoni Helade streme „njegovim stazama i Herakle, i Persej, i Odisej i mnogi drugi, a od istorijskih ličnosti: Heraklit, Eshil, Sokrat, Perikle,

Platon, Sofokle itd. Njihov strah”

od bogova, od božje odmazde i snage, njihovo pozivanje na granice ljudske moći nije ih sprečilo da se odreknu prometejske gla-

di za saznanjima i za stvaralač-'

im delima. Da li bi mogao da ostoji mudri Odisej da se sakrio od Posejdona i skrasio u pečini koju je ukrasila i za uživanja Opremila opasna, bogata i lepa

i da stvara da bi. „živeo, jer je on, i.

BEOGRAD, 6: OKTOBAR 196I.

SVITANJE NA AKROPOLI

mitska dama Kalipsa? Ali on je prezreo čak njenu ponudu da će, ako ostane doveka kod nje, po=

stati besmrtan i to, kako mi čitamo Odiseju, ne samo zato što je

želeo đa đospe do svog kraljevstva Itake i do svoje žene: Pene=: lope, nego mnogo više zato što ga je njegov u osnovi

Nastavak na 5. strani |

Milan DAMNJANOVIĆ

Publikacija Jugoslovenskog udruženja za filozofiju „Neki problemi teorije odraza“, koja sadrži referate i reči diskutanata sa Bledskog sastanka održanog krajem prošle godine, ne samo da prikazuje stanje jedog problema, već i „odražava“ našu filozofsku situaciju na prilično tačan način, tako da pruža priliku da se govori kako o teorijskom problemu odraza, tako i o „odrazu“ nas samih kroz prizmu ovog sastanka.

Ako bih započeo sa konstatacijom đa u nas ima dovoljno profesionalnih filozofa, ali malo pravih mislilaca, onda to ne bi smelo da znači kako je, po mom sudu, stanje u našoj filozofiji nezadovoljavajuće i da bi trebalo preduzeti bilo šta da bi se to stanje možđa izmenilo, poboljšalo, unapredilo. U stvarima koje se mogu menjati i popravljati naša situacija je očigledno dosta povoljna, pa se lako može uočiti i tendencija daljeg stalnog napredovanja. Ali, kao što se u razvoju umetnosti mora računati i sa unutrašnjom dinamikom koja ne zavisi od organizacionih okvira i

stvaralački

BILJEŠKA O SITUACIJI

Literatura kao .glas humanosti, istine i našeg sma i kao izraz sinteze postojećih Yazbijemosti, postojećih slutnji i postojećih cjelina odnosno fragmemata filovofskih, etičkih, društucmih i oestetskih zasada — to je maš teren, ma koji neprestano, suvremenim, birokratskim, rječmikom rečemo, izlazimo ili odlazimo, terem, kojim, se, u stvari, meprestamo krećemo. Jer literatura je, sa svim svojim, bogatstvima, tradicijama i perspektipama, naš unutrašnji i vanjski prostor života.

Ako često govorimo (jezikom indirektnim, ili direktnim) o mašim vlastitim, nedostacima i medostajanjiuma — i o medostajanjima u svijetu uobpće, u, svijetu koji nam, je zajednička domovina, — onda to mije samo zato što je to naša osobna, dužnost, maš unutarnji imperatip, mego i zato jer znamo kuda idemo i šta želimo postići. i

Vjerujem, u tim, mastojanjima ne treba da budemo vođemi, ograničavami, jedmostramim, bilo matevijalno-ekonomskim, bilo ekskluziDno-esftetskim, mjorilima i polazištima, ne treba dale da budemo pragmatičari i puki praktičari, iako mas, ovi ili oni privremeni wbjeti, nerijetko ma fo upućuju.

Principi koji mas vode, to nam, uostalom, i me sugercraju. Pozvao bih zato da poštujemo «te principe, to jest, one plemenite morme, woijek okrenute prema naprijed, što smo ih, deklaratiomo, ali i intimno prihvatili. .

A zatim, uskladiti, što bolje i što prije, zasade i svakodnevmost, praksu, oduvijek. je bilo omo prema čemu su težili i teže Yrepolucionnri i nonkonjormisti. A istinska je literatura, znamo, rTezolucionavna i monkonformistička. Takvi, čimi mi se, treba da su, u majvećoj mogućoj mje?i, ž ljudi koji je stvaraju, a time i prilike u kojima određena literatura mastaje.

HEHtape ma putu brema ovom cilju, koji mam, vjerujem, svima lebdi pred očima, mogu biti očigledno je — i tegobne. Ali to samo znači: valja pripaziti da etape me utonu, u pijesak više ili mamje ·—- ustajalih shvaćanja. Bez obzivra odakle ta uwstajalost, nova ili stara ustajalost,

_ dolazila.

Čini mi se da je ovo jedna od najljepših, misli koju možemo podvući danas, vw jubilavnoj godini našeg istinskog polaska, me samo na drušimeno-političkom polju, nego i na mnogim, dr gim poljima; i u ovim prelaznim, Yazdobljima, u oDo%. svijetu pumom, proviramja, kad se klatimo, pomclo memoćni, između movih, građevina i mo-

| ob, ahŠeonmn 0 IT _enm Coiie sedmine moslije Konferencije budućnosti, koja je održama u Beoofadu:"2" pab .

Kao što je nedjeljiob mir, medđjeljivi su, uvjeren, sam, i principi kojima se u mašoj svakodnevnici služimo, odnosno rukovodimo (ili bi to tako tre-

balo da bude), i koje, s najvišim, pravom, zovenio principima progresa. Mislim, da ma to — a možda se i varam? — kadšto zabora»vljamo, naime: ma to se kadšto zaboravlja. Na kulturnom volju, kao i u privredi, školstou i drugdje.

Je li, napokon, potrebno, da i mi, kao vbisci, još jednom maglasimo svoju odamost miru i tim i takvim principima? Ne, mije, iako je korismo.

No nesumnijjbo je — poslije svega — da i ovaj put, kad po deseti puta govorimo o mekim pitanjima za koja smo mnajneposredmnije zainteresirani, još jednom, i još jednom, treba da se založimo za bun i stvaram Yast, za odgovarajući nivo našeg književnog i našeg kulturnog života, a samim, tim i za dalji rast maše literature. VjerTujući, da će. još jednom, daljnje osnovne teškoće i prepreke — vprikladnim i iskrenim, naporima — biti savladane. Ne zaboravimo mi tremutak da živimo i radimo u jedmom, od, centara izranjenog i vamjavog suvrememog svijeta.

Razumije se, sbe ovo, može biti, stoji u sjeni velikih, općih, mesumnjivih wspjeha, odmosno rezultata koji su postignuti. Pred, mama se, ma prim;er, čitao jedan narod na ovaj ili onaj mačin upozmaje s nečim, novim: s kulturom i civilizacijom. Ali, zato, i ovdje dodirnuti problemi, ni u kom slučaju me smiju da buđu sporedni; jer, radi se o jedmoj od baza čitave zgrade. O jednoj od baza, i, ujedno, o jednom od pregnuća koje je neophođan, važan dio cilja.

Rekao sam, svijet je maš izranjem i Yamja», Suviše onih starih osebina, koje idu, vod Kkrilaticu, „ljudi smo“, živi damas ma ovoj planeti, koja, međutim, dobiva movi krvotok i od naših dama, nadajmo se, pripada sutrašnjim, svjetovima. Sudđdari i apsurdi su se dakle nagomilali; bualmo svjesni da su tu, i u čemu su, i buđimo uporni. Pa ipak, meki će mas od njih, bojim, se, preživjeti.

Ali mi smo ih vidjeli sasvim, jasno i ustali smo protiv mjih, koliko je bilo u mašoj moći. I to je, možda, ono bitno. .

Miiioj SLAVIČEK

VINJETE U OVOME BROJU IZRADIO JOZO JANDA

Cena 30 din:

ODRAZ,

ı slvaralaštvo

Povodom zbornika »Neki problemi teorije odraza«e

svesnog regulisanja, tako i filozofski razvoj ima izvesnu unutraišnju logiku i samosvojni tok. To uostalom važi za svaku vrstu ljudske aktivnosti koja ima neki svoj, poseban princip, svoj razlog „postojanja u duhovnom ili praktičnom životu. Zato malobrojnost pravih mislilaca nije razlog za brižna rezonovanja i traženja nekih novih puteva i metoda da se „uzdignu“ novi „pra vi mislioci“, kao što nikakve teh ničke mere ne mogu probuditi interesovanje za umetnost ili podstaći pojavu umetničkih talenata tamo gde se oni već ne nalaze, Mali broj mislilaca može biti dovoljan i zadovoljavajući, kao što veliki broj profesionalnih filozofa, filozofskih publikacija i ustanova možda još ne zadovolja= va sve pedagoške i stručne potrebe u ovoj oblasti rada u nas.

Sastanak na Bledu je u jednom određenom i bitnom smislu predstavljao ne toliko kongres koliko disgres, ne toli”o pravi filozofski simposion, mislilački dijalog ili kritičku diskusiju, koliko razila= ženje i međusobno nerazumevanje, s jedne strane, onih koji nemaju filozofskog sluha, koji ne žive sa problemima, pa govore iako nemaju šta da kažu; koji ne misle na savremen način i uopšte ne misle već „odražavaju“ i to tačno u onom smislu u kome „oni definišu proces mišljenja i saznavanja, i, sa druge strane, onih koji ulažu neki napor i strast da razjasne probleme, da dođu do sopstvenog stava i pogleda, te koji, po mogućnosti, slede svoju nit u mišljenju, ali svakako poštuju i zahtevaju stvaralačko mišljenje, koje u filozifiji ne može biti od manjeg značaja nego u oblasti posebnih nauka ili neke druge praktične i tehničke aktivnosti.

Prema tome, na ovom sastanku su se mogla čuti mišljenja koja filozofski uopšte nisu relevantna, jer nisu dostizala nivo filozofske misli, pa ih ne možemo ni uzefi ni tretirati kao neka gledišta, ali je zato bilo vrednih samostalnih mislilačkih poduhvata, pa i pojedinačnih misli koje po svojoj sistematskoj vrednosti pre vazilaze mnoge referate. U kritič kom razmatranju bledskih razgovora mora se najpre odvojiti ono što se uopšte može kritički razmatrati, što predstavlja neki prilog u rešavanju određene problematike, od svega onog što predstavlja samo dorematičko i nepromišljeno ponavljanje nekih, bona fide ili ne, preuzetih udžbeničkih formulacija, popularnih teo-

· rija ili tradicionalnih vrednosti.

Prvi doživljaj, prisno poznat svakom ko se ozbiljno zaintere.suje za filozofiju, da je, naime, filozofija i sama sebi problem, potpuno je stran onim rđavomislećim ili nemislećim ljudima koji mogu verovati i to da teorija odraza ne podleže kritičkom proveravanju, da predstavlja neko neproblematično dobro koje možemo još samo prenositi s generacije na generaciju kao dva i dva su četiri. Oni koji nisu uvideli da se najveće opasnosti kriju iza posebirazumljivih istina i da se sav napredak filozofije i sastojao u oslobađanju od takvih istina, nisu ništa razumeli u filozofi ji . Dogmatski skočanjena misao ne može uopšte važiti kao filozofi ja, jer filozofiju ne čini svaki govor o filozofskim. stvarima, već samo govor koji proističe iz jednog određenog stava koji pre svega karakteriše „napor pojma” i sposobnost da se uzđigne iznađ linearnog, neproblematičnog, posebirazumljivog načina mišljenja. Odsustvo takvog napora i fakve sposobnosti u mišljenju je siguran

'Naslavak na 2, strani ,

NV an MR __

0 ai

a a aj

| —.