Književne novine

FILM — SKOLA INTELEKTUALNE LENJOSTI

Gij Dimir, savremeni francuski pozorišni kritičar, povremeno se osvrme i na aktuelne probleme iz oblasti filma. Zaposlen u uređivačkom odboru izdavačke kuće „Galimar“ on redovno piše pozorišnu hroniku u časopisu „Teatr popiler“ i povremeno sayrađuje u Nuvel revi francez. U jednom nedavnom napisu on raspravlja o odnosu između literature i filma, o prenošenju poznatih književnih dela na film-

sko platno. Donosimo najzanim-.

ljivije izvode iz njegovog članka. „Ništa nije u stanju više da me razbesni od adaptiranjia poznnanfih romana za film. Još bi i mosli da prođu „Prohujalo sa vihorom“, „Quo Vadis“, ili „Tri mu sketara“; u toj vrsti romana jezik je dovoljno uprošćen da bi se mogao transponovati u vizuelne slike. Čak sam spreman da priznam da su pojedini režiseri dokazali da poseduju dosta in=teligencije i osećajnosti pri pronalaženju filmske ujednačenosii mislenog govora koji je autor napisao... Ali tvrditi da je svaki roman mogućno adaptirati za film — i to bilo čiji roman pod izgovorom da sadrži neku „storiju“ koju bi bilo mogućno rezimirati, uvek mi se činilo kao nepodnošlijva uvreda. Romane MBalzaka, Stendala, Melvila, Dostojevskog, Toknera itd. nemogućno je svesti na anegdote, situacije pa čak i ličnosti koje oni sadrže. Jedna ličnost Balzaka ili Dostojevskog je ta ličnost plus Balzakov genije ili genije Dostojevskog. Svesti „Parmski kartuzijanski manastir“ ili „Crveno i cermo“ na njihov zaplet, značilo bi potpuno odbaciti osnovnu razliku koja postoji između Stendala i Aleksandra Dime ili Pžena Sia. Nijedan režiser, pa ma koliko neobrazovan on bio, ne bi smeo da ignoriše čijenicu do koje mere degra– dira delo koje je odabrao za ekranizaciju; u stvari, on špekuliše kulturnim sujeverjem koje vlada našom civilizacijom. Jer, lakše je — a film je škola inteJektualne lenjosti — videti „igranog“ Stendala nego ga čitati, i publika će biti vrlo lako ubeđena da je uhvatila ponešto od tog dela o kome je čula da se govori. Činjenica da se cifre tiraža čuvenih romana povećavaju posle njihove ekranizacije nije dovoljna alirmacija tih nekažnjivih krađa; plašim se da kod tih novih poklonika lektire -— zamenjujući samo lice jednog glumca onim potpuno imaginarnim likom te ličnosti — JTilmski pogled ne odnese zauvek specifičan stil jcdnog autora. Nepravda postaje još veća knda „adaptator“ dozvoli sebi da „transponuje“, sa izvesnom nemarnošću koja me uvek oduševljava, roman pisan pre sto ili dve sta godina u moderno doba. ta su u Vadimovim rukama postale „Opasne veze“? Jedna prazna i dosadna istorija malograđansko8 Don Žuana. Ne samo da su cinizam Lakloovih ličnosti i intelektualizam njihovih ljubavnih odluka, podvučeni još i stilom izlaganja, bili sasvim upropašceb!, nego nisu ni zadržali ništa od dubokih jstorijskih motiva koji uslovljavaju, kao i usvakom YOmanu koji je dostojan da pređe na potomstvo, psihologiju 1 TEagovanje ličnosti. U slučaju „Veza“ reč je bila o tome da se iskoristi jedan slavan naslov, a pte svega da se osloni na reputaciju slobodoumlja jedne epohe. | Ohrabren od strane Jože Vajana — koga bi trebalo smatrati skrupuloznijim, bar PO. pitanju slobodoumlja, Rože Vadim hoće još više da produbi nepravdu na koju bih ja ovde hteo da upožorim. Zar nije nedavno objavljenv da su „zatvoreni u jednom velikom hotelu na desnoj obali“ DO već posvećenoj formuli, pisac ı režiser radili na filmskoj adapt:= ciji „Žistine“ i „Žilijete“ od ma?kiza de Sada? Pošto nije dodano da će biti reči o jednom od onih

i :« wolicija zabranjuje filmova koje P OBEOROa

opravdano je verovati jan i Vadim hteli da nam se OtVO

ren podsmehnu, što bi i bilo je“

dino njihovo opravdanje. Ne mislim ni da branim M

napadam delo i reputaciju „DC“

žanstvenos markiza. Jedino ho> | _ j ,

cu da kažem da Je nemogućčno izvesti j~

apsolutno nemogućno, CO jednu scenu bilo koješ OL RIBE va dva romana, čije je SVa. o iz

NOVINE

KNJI?RERVNB

danje izazvalo „do sada su procese. Nije več o tome da ec korisno ili za osudu prikazati na filmu neke scene koje nam daje Sad. Dovoljno je utvrditi da je Sad nerazdvojno vezan za svoJe ekscese, preterivanja i svoje opsesije. Pa ipak, mi dobro znamo da ni Vajan ni Vadim — a doš manje njihov producent nikada neće reskirati da cenzura sasvim zabrani njihov film. Šta će ostati od ova dva Sadova romana fako bizarno spojena u jedan jedini.. Od Sada, mi to dobro znamo, ostaće samo ime, samo publicitet, polu-golicav, polu-zaplašen, koji će sebi dozvoliti naši veliki listovi, a u samome filmu samo nekoliko scema stereotipnog erotizma, koje u nama mogu da izazovu jeđino dosadu. A Vadim nije Bunjuel, pa čak ni Dali: došlo se do toga da se zažali (a ovo je pogodan trenutak da se to kaže) za „Zlatnim vekom“ ili „Andaluzijskim psom“.

. Ne, nije to nikakva smelost što je izabrano Sadovo ime, nego sa=> mo još jedno prosto lukavstvo. Ovaj put neće protestovati Udruženje književnika i čak je vrlo malo verovatno da će propasti u prodaji tiraž Sadovih knjiga: policija to neće dozvoliti. U ovu igru može da bude uvučena samo šira publika, ona ista koja nikad nije čitala Sada i koja ga nikad neće čitati. Baš zato što je ova igra unapređ nekažnjiva ona mo=že da izazove samo intelektualno nepoštenje i da, još jednom, odvrati od filma ljude od ukusa... | „Već sam rekao kakvo negodovanje osetim pri sećanju na filmove kao „Manastir“ ili „Crveno i crno“. Za Balzakovu „Voj votkinju od Lanžea“ bar je Žirodu pisao dijaloge. Ko će ih pisati

za „Devojku zlatnih očiju“ koju nam sada najavljuju?... „Prenošenje“ jednog takvog dela kao “Devojka zlatih očiju“ potpuno i jednostavno uništava samo to delo.

.„„.Rekao sam da izvesni filmski radnici špekulišu sa lažnom kulturom. Time kao da navode publiku da poveruje da su oni dovoljno jaki da poznaju (?) Sada, Stendala, Balzaka itd. i da ih nipodaštavaju, kao da je to pravilo dobrog „ponašanja ljudi čiji je duh napređan i koji pripadaju oficijelno onom novom falasu koji je zadužen da „počisti“ prošlost. Ali ja verujem, u stvari, da to slobodoumlje predstavlja rđavo

prikrivanje nedostatka mašte i stvaralačkog duha i da ove vedete San Tropeza pripadaju film skom svetu samo nekom greškom. Kad, na primer Alen itene misli da obradi nekog književnika za film , on uzima od Margarite Dira ili od Rob-Grijea ono što je najbolje. Zar Rože Vajan ne bi mogao da ne upliće svoje ime u tako glupave avanture?

Ako postoji problem odnosa liferature i filma bilo bi poželjno da on ne buđe baš uvek rešavan na štetu literature. Tim više. što je, konačno, baš film taj koji više gubi. Sad i Balzak, zaključuje Dimir, trajaće duže od Vadima i Albikokoa“.

LIRIKA U PREVODU

PESNIČKA AVANGARDA ITALIJE

EKLIO PALJARANI je rođen 1927. Završio je političke nauke u Padovi.

vio je dve zbirke pesama, Karaktetiše ga epsko-narativan ton, nereto-

Ređaktor je jednog dnevnika. Obja- cičan stil i smireni pesimizam.

DEVOJCI KARLI

Jedan moj prijatelj psihijatar pričao mi je

o nekoj mladoj

činovnici koja u tolikoj meri

nije“ mogla da se svikne na nedelje u gradu da je često subotom uzimala sredstvo za uspavljivanje kako bi mogla da spava sve do pone=

deljka, Ne bi li

upravo toj devojci trebalo po-

svetiti ovu pesmu.

S one strane železničkog mosta što prelazi preko uličice Ripamonti

nalazi se kuća Kale, mjeme

majke, Amđela i Nerine.

Most je čorst ispod, njega, prolaze vozovi kola kočničari i stoka za klanje a gore prolazi tramvaj trolejbus ljudi kamion, s voćem, iz Romanje.

Onom, ko se rodio pored ovog mosta

čak i mne pada ma Đamet

da je korisno biti rob mavike.

Čovek stiče navike zajedno

s kožom

zato ih imaju svi Koji imaju kožu.

TAli dođe trewutak. skretanja sa uhodame staze ko zna, šta izvrši pritisak ma električno kolo

ili uspostavi 9Pe2u, ili dime tongentu, tek magli vetar s periferije

zemljom, zaspe most i sve počisti a poneko padme ispod, mosta

film. koji Korla ne trpi

film, sa, Žamom Gabemom, može dakle da se obistinmi istinit je možda zvižđuk i magla i očajnička škripa gvožđa i tvoje sYce izmemađemo,

preplošemo

srce nepripremljemo, ma primer, za dve Yuke

koje masrću na medrYa

Nije samo od stida i od mučne kobi ruku

pobegla u šumu, od, cementa.

——

NANI BALESTRINI je rođen 19935.

»OPASNE VEZE — PRAZNA ISTORIJA. MALOGRAĐANSKOG: DON ŽUANA | u Milanu gde sada Živi. Objavio je

Ziva Helada

Nastavak sa 1, strane

duh gonio da napusti sve ono što mu nije pružalo snage i. uslova da se iskaže i delima potvrdi. Nije li, najzad, njegova zaštitnica boginja Atena, boginja svega mudrog i stvaralački moćnog? Slepi pesnik· je i ovog puta nadma-– šio svoje monogobrojne komentatore i sve one fariseje koji su isticali Odiseja kao idealnu ličnost njihovih zahteva za odmerenošću, za građanskom čestitošću i smernošću. Šta je ta čuvena helenska umerenost, kada ona očigledno nije građanski smisao za odmerenost, ta umerenost koja je Helene, po Kamiju, spasavala neumerenosti

i užasa od apsurđa? Da li se u tome nalazi savršenstvo helenske kulture, savršenstvo koje su osećali mnogi i davali mu mnoga objašnjenja? Ali, sve ono što su pisali oduševljeni Renanovi sledbenici, koji su naknadno oltkrili lepote stare Helade i poklonili im celo svoje srce ı SVOje zablude, proizilazi iz naslojanja da se helenska kultura ob-

im što nekome ili mno-

jasni Oonl ( 17 :e gima nedostaje u XIX ili XX

veku i da se neka helenska vrednota objasni tako da se njoj pripiše ono što su savremene vrednote izgubile ili svesno odbacile. "ro je, uprkos svemu, malodušan, nekritički, suviše inertan odnos prema svemu, a posebno prema tradiciji. Proglasiti naše doba za neumereno, da smo prezreli granicu, harmoniju, meru, a videti u Helenima ljude upravo suprotne nama, to je već postalo banalno, potpuno konzervativno posmatra– nje sveta i mišljenje koje Je preraslo u jednu od onih fama kojoj gotovo nema leka. Odbacimo, zato, tu famu ako želimo da doživimo helensku tradiciju kao živu i stva “alačku tradiciju. Odbacimo je tako što ćemo prikloniti naš o i naš duh onome što je šuštins! o za takvu veliku kulturu kao što je helensko-. Sva ta umerenost,

ili smirenost, ili mirnoća, ili Ti-

šina helenske umetnosti i filoso="

fije u stvari. je ili zabluda ili privid, spoljni vid, pokušaj i ambicija možda i starih autora, ali to nije suština. U velikom broju slučajeva to su objašnjenja onih koji su u Heladi videli obećanu zemlju koju je ljudski rod imao i izgubio, zlatno doba čovečanstva, jedinu domovinu ljud skog duha kada se on osećao u ljudskom društvu.

Toj prividnoj umerenosti, koju neki, verovatno, vide kao sklad svetlosti i senke, suproistavljamo i suštinu i celinu helenskih dela. Suštinu je već odavno naslutio Heraklit kađa je goVOoOreći upravo O skladu, o harmoniji, ukazao na njemu dinamičnost, a ne na njen mir i statičnost, vazlikujući nevidljivu od vidljive harmonije, pripisavši prvoj stalnu borbu protivnosti i nanovo težnju ka protivnosti: „Oni ne razumeju, kako se ono, što je u sebi suprotno, samo sa sobom slaže i to je harmonija, koja k proiivnosti teži, kao kod luka i lire“ (prevod N. Majnarića). Niko nije bolje izrazio bit helenskog osećanja harmonije, a preko toga i suštinu helenskog stvaralaštva nego Hariklit, taj, zacelo, prvi Promotej među {ilosofima. Heraklit je oikrio da je samo ta nevidljiva harmonija odlučujuća i moćna, ali da ona stalno postaje, stalno nastaje, nikađa nije dokrajčila sve i sebe samu. A koliko je važno pored suštine osećati i znati celinu nekog dela i stvaralaštva pokazuje najbolje Platon, taj korifej helenske metafizičke misli. Jer, kada bismo se zaustavili samo na onoj njegovoj ambiciji da, na prime?. vrlinu vidi kao harmoniju, a harmoniju kao simetriju, onda ne bismo mogli da shvatimo autarkiju vrline u Gorgiji ili njeno dostizanje pomoću znanja koje daje anamnesa o svetu preegzistencije u Menonu i Fedru itd. Najzad, velike protivnosti njegovog dela govore VeOma mnogo: niko više nego Platon nije osuđivao umetnost, naročito u spisu Država, sve one umetnike koji su imitirali ono što je i samo slaba imitacija suštine kosmosa — Ideja. A u istom spisu Platon je tražio potpuno dirigovanje celokupnim duhovnim životom ljudi u toj sVOjoj idealnoj državi i jasno stavio do znanja da pravim umetnicima nema mesta u takvoj državi A da protivnost bude potpune ·sam Platon je vanredđan umetnik, naročito u svojim dijalozima. Nje-

govi spisi Gorgija i Gozba, Feđar i Fedon su najveće intelektualne drame u književnosti, ali i drame samog stvaraoca Platona. Kod Platona ne otkrivamo, zato, toliko velikog napadača poezije u ime filozofije koliko unutarnju dramu filosofa i umetnika koja je retko dovela do one spoljašnje harmonije, Unutrašnja harmonija, nevidljiva i duboka harmonija je bila upravo u toj protivno-

sti i u njenom razvijanju u svim |

glavnim Platonovim deiima.

I čuveni Partenon, taj primer nekog izmišljenog: kanona helen= ske lepote, koji je oduševljavao mnoge umeinike, nije savršenstvo do te mere da je postao prirodna činjenica kao što su mo re i-bregovi (Korbizije), nego Je to, kako je sjajno primetio Pikaso, jedna farma na koju je stavljen krov, a zatim su umetnici dodali kolonade i skulpture da bi se tek time izrazili. Ono što nam daju zabati na Partenonu ili me= tope ili frizovi, to je tek pravi nemir umetnika, to je suština umetničkog koje ukazuju i na Partenon kao izraz jednog velikog perioda razvoja, nadrastanja i negiranja unutar helenske umetnosti od onih vremena kada su lavlja vrata u Mikeni obeležila ulazak Helena u umetnost. Jer, Partenon je veličanstven tek onda kada se sagleda ceo, kao delo,

kao izraz svega što jeste, i onda |

na nas utiče kao svojevrsna drama, unutrašnja harmonija koja upravo dobija u svojoj skrivenoj snazi u toj potpunosti.

Mislimo da je velika, gotovo nenadmašna zasluga Helena što su svojim darom uočili i izrazili tu unutrašnju, nevidljivu harmoniju koja stalno teži protivnosti: u njihovim najboljim delima ceJina, kompozicija je samo prividno. stezala i ograničavala, dosliojanstveno smirivala i delovala i upravo tim prividom otkrila onaj neposredni, intuitivni i moćni uticaj unutrašnje harmonije. A tek u ovoj dolazilo je do punog izraza prometejstvo Helade, ono neprekidno 'prisuino nezadovoljstvo, koje se ne izražava buktećim plamenom koji sve odmah spali i sebe dovrši, nego onim plamenom koji dugotrajno egzistira, postoji zato da bi na njemu ljudi vatru uzimali i prenosili u sve samotne i hladne izbe.

Ako možemo da govorimo o nama kao „nespokojnoj deci Dva desetog veka“, koja se pobunila protiv „tog konačnog sklađa“ (M. Tistić), onda bismo to mogli u

jednu zbirku pesama. Poznat je kao prevodilac savremenih nemačkih pe-

shika, Pesme mu We sastoje od odlomaka svakodnevnog razgovora. Zanimljiv je njegov pokušaj da piše poeziju bez jedne jedine lične reči ili metafore.

B4.

Njenc lice izyažava duboku patnju,

jeđam za dyugim, iskradaju se

biološki je to takc

žure napolje;

| (omamljemost rYedela, seta zdamja)

| gledište . nek misle šta hoće. U tragu tradicije comedie qa tiroiy sve je drukčije:

neprestano upinjamje,

_—--===sqf Zla ——

EDOARDO SANGVINETI je rođen 1930. u Đenovi. Živi u Torinu. Obja» |vio je nekoliko poema i zapaženu | monografiju o Alberm Moraviji. Od-

likuje ga* intelektualizam, geometjjska forma slična maniyu Kanđinskog 1 racionalno prilaženje jeziku evropske avangarde.

EROTSKE SLIKE

u tebi spava kao učmalo vlakno kao mršava trakavica, kao san;

čas tuca šljunak, čas otresa

svoju semku; čas vrišti,

guta, mokri, poprimivši zauvek ukus kamilice, mlakost zečice, probojnost grada,

oblik krova, toplotu slame:

vreme se bespovratno okrenulo svojum, danima: zemlja nam mwudi merazgovetne slike;

ymeš li da prenoznaš kožu,

seljaka, top?

me samo ove makaze, ne ovu krušku što treperi u tom ftvom džaku od meprovidnih membyama?

ALFREDO ĐULIJANI je rođen u | Pezaru 1924. gođine, Živi u Rimu.

| Završio je filozofski fakultet. Obja-

vilo je jednu zbirku pesama, 6 Uspehom je prevođio engleske pesnike.

OPORAVLJANJE POSLE KIŠE

Zbi se to za vreme smirenja posle kiše u asfaltu su se ogledale sve maše mrlje jedno beskYajno zbogom vpoletelo je kao aktobat

sa trga ma vrhimce

palili su se fenjeri i stasala

premda smo Ywekušni vekovi mas ne Yastaču,

s vremena ma voveme tromutak. se gubio

mračna kula

(Prevela s italijanskog Jugama STOJANOVIĆ)

tom smislu da smo zanemarili da se radujemo i stvaralačkom aktu i plodovima stvaralaštva, onako kako su to činili Heleni, S mnogo više iskustva i znanja, mnogo više opterećeni istorijom i tradicijom, mi smo u situaciji da se sve više osećamo kao oni koji su relativno svesniji postupaka i koji žale za onom nesvesnošću kada se izgubilo prisustvo stvaraoca. I kada posežemo za onim tamnim, htonskim, preistorijskim predstavama i mitovima mi to činimo s puno pompe i s fantazi-

jom ljudi koji se inspirišu, u prvom ređu, životom oko sebe i znas njem koje je ogromno i rasuto po mnogim i znanim i manje znanim mestima našeg sveta. Mi možemo samo jedno da učinimo i da postignemo ono što su uspevali da postignu Heleni: da ostva rimo delo dostojno čovečanstva i njegove tradicije. Tek tada otkrićemo onu mladost koja je gotovo vešito ista, večito iznenađujuća i čudna; muladost, doduše, različita od one nekadašnje, ali ništa manje gorda, jeretična, ambiciozna i snažna; ništa manje uznemirujuća, puna protivnosti i haromnija i protivnosti koje neki privid čini uravnoteženim i možđa mirnim, ali, u osnovi, uzbudljivim, heraklitovski dijalektičnim. Slavko LEOVAC