Književne novine

\

· MODERNA ŠVEDSKA.

, A

INOSTRANE TEME | Oaiae)

| LITERATURA

Sudeći po ni malo optimistički intoniranom članku esejiste Gintera Klingmana (Guenter Klinmann), obavljenom u nemačkom časopisu „Streit-Zeit-Schrift*' koji se ne mora shvatiti kao auten= tičan prikaz jedne duhovne klime, ali se može primiti kao nepotpuna informacija o malo poznatoj literaturi, „revolucionarne godine“ za švedsku književnost su prošle, nju ne obogaćuju, kao što je to bilo tridesetih godina, radnici ni sinovi analfabeta. Lite rarnma sredstva, nekad stvaralačka i »evolucionarna, 'postala su tradicionalni rekviziti. Posle svih socijalnih promena, posle jednog rata koji niko perom nije mogao da spreči, preostala je samo svesi, o besvesti i rđava savest. Vera u literaturu je temeljno uzdrma-– na. U očajanju povremeno izbijaju anarhistički plamenovi, primećuje se vatra koja sagoreva u ponekoj pesmi, ili puritanska neumoljivost ponekog pisca, a češće se javlja ironična hladnoća, strogost prema samom sebi.

simboličkih značenja, voli psihološka senčenja, a ugao pođ kojim posmatra ličnosti neprestano se menja. Njegova novija dela imaju jednostavniju strukturu: estetička igra zamenjuje se porukom. „Srećni Odisej“ (1946), „Snovi ruža i vatre“ (1949), „Grani sunce“ (1951) su romani kojima se bavi svetskim političkim zbivanjima od trojanskog rata do naših dana. y |

Hari Martinson, radnik i mor« nar, prvi samouk, član Švedske akademije, postigao je prvi uspeh romanom „Koprive cvetaju“ (1955), „delom „koliko autobiografskim toliko i parabolom koja pokazuje veličinu ponora između proleterskih pisaca i buržoaske sredine sa kojom dolaze u dodir postajući slavni. Martin= sonova dela „Putovanje bez cilja“ (1932), „Odlazak“ (1936) „Put za Klokrike“ (1948) čine se u prvi mah kao pikarski romani.

Martinson je najsubjektivniji od svih savremenih švedskih pisaca Iza njegovih junaka krije se

HARI MARTINSON

Spoj surovog realizma i eterične poezije, jednog od pionira proleterske književnosti, HedenvindREriksona, očarao je mladu generaciju proleterskih pisaca koja je počela”da. stvara oko 1980. Najpoznatiji. predstavnici ove grupe bili su Jan I'ridegor, je vind Jonson, „Hari Martinson, Vilhelm Moberg, Ivar Lo-Johanson i Moa Martinson. Njihov raž voj i njihove karijere toliko su slični da se uprkos izvesnih literarnih divergencija mogu prikazati kao jedna grupa. Svi su rođeni oko 1900, svi potiču iz siromašnih provincijskih porodica, a rana mladost bila: im je uzdr=mana svetskim ratom. Svi su počeli da pišu oko 1920. Jedan među njima bio je mornar (Hari Martinson), a drugi skitnice. Kra jem dvadesetih godina pojavili su se njihovi prvi romani, a oko 1935. svi su napisali svoja zrela dela. Otkrili su da u sebi nose retke motive, borbu za kulturu, bežanje iz sredine u kojoj su se njihovi stari generacijama borili protiv bede. Na taj način stvoren je veliki autobiografski roman, prožet socijalnom i kulturnom borbom. Njihovi romani slikaju prekid mladih buntovnika sa društvom, pokušaj da se iziđe iz izolovanosti, revolt protiv sveta kome ne mogu da se prilagode i želju da se taj svet reformiše. REjvind Jonson, za razliku od ostalih pisaca svoje generacije, već prvim romanom pojavio se kao formirah umetnik. „Osvetljeni grad“ (1928) govori.o novoj generaciji, „mudrijoj od svih ćyru gih i od Aristotela“. Tridesete godine i kod njega predstavljaju preokret. U „Romanu o Olafu“ (1934—1937) on autobiografski slika svcje detinjstvo. Učenik Prusta, Hesea, Žića i Hemingveja, on je rafiniran tehničar, slike su mu kondenzovane pune

pisac, vagabund koji nije pikoro iz stare književnosti, već pripadnik jednog novog društva. Pisci četrdesetih godina traže oblike izražavanja koji će biti najpogodniji za prikazivanje „tra=. gičnih događaja koji ih inspirišu-—Qdisharmoničnom sadržaju po trebno je dati odgovarajuću formu. Pesnik Gunar MEkelef imao je najviše upliva na mladu ge-

neraciju. Vaspitan na poeziji fran, cuskog simbolizma stekao je popularnost zbirkom „Kasno na zemlji“, a njegove pesme, što je

postajao stariji, bivale su jedno

stavnije, poput šansona i poslovica. Erik Linđegren („Čovek bez puta“, „Svite“, „Zrtva zime“) posvećuje se simboličko-muzičkom izrazu, a Kal Venberg, formu~– liše svoj skepticizam hermetičkim pesmama, često alorističnim i predstavlja jednu analitičku ten denciju. Stig Dagerman pesnik i dramski pisac, na koga je uticao Kafka, negovao je u svome delu struju ekspresionističkog simbolizma. Šta su danas pisci ove generacije? Karl Venberg postao je jarosni redaktor feljtona. vladinog lista, Stig Dagerman, koji se trudio „bar pola istine da kaže u lice celoj laži sveta“ oduzeo je sebi život. Hari Martinson zamenio je poeziju egzotičnog stranstvovanja metafizičkim posmatra njem svemira i čovekove prolaznosti. Ejvind Jonson, postao Je seriozni građanski pisac koji dostojanstveno, tomasmanovski sto= ji iznad tradicije i budućnosti, Ivar Lo-Johanson piše svoje memoare, izraz trijumfa jedne generacije proleterskih pisaca koja je ostvarila svoje socijalne prohteve. U toploj ozarenoj svetlosti večernjeg sunca leži prošlost puna nade, u kojoj se bovilo i snevalo, a koja se sada samo bolno može opevati kao daleka ljubav.

Prethodnici najmlađe goneracije, Frans G. Bengston, Fritiof Nilson-Piraten i Sigfrid Lindstrem, predstavljaju erudiciju, duh i mudrost. Bengston je biograf, romansijer i esejist, majstor paradoksa; on meša objektivnost, hladni bumor i nepristojnu fantaziju. Nilson Piraten je humorist međunarodne klase, stilista po ugledu na pisce island skih saga, čija je najrafiniranija i najplemenitija forma prožeta najcrnjim humorom.

Gabrijel Jenson, Olaf Lager= kranc, Nils Ferlin (umro pre nekoliko dana) i Johanes Edfelt su nemirni, zabrinuti pesnici, snevači. Prvi je pesnik mora i malih ribarskih luka. Lagerkranc'

usto što je jedan od najboljih e-

sejista, pun je zebnje, misticizma i demonskih nagona u pesmama suzdržane melanholije i sramežljive sentimentalnosti, dok je

EJVIND JONSON

Nils Ferlin čija su cinična i satirička dela donela svom piscu naziv „Čarla Čaplina moderne švedske poezije“ je najmanje „literaran“ od savremenih švedskih pesnika. Edfelt sjedinjuje veoma sugestivan, slikovit jezik sa mračnim pesimizmom koji je odraz, koliko njegovih ličnih zebnji, toliko i svetske krize. Kod njega ipak ima traga optimističkod idealizma i vere u pobedu duha.

Nova generacija se ne angažuje. Ona nema nameru da priređuje revolucije, živi u saznanju da zub vremena nagriza svaki kolektivni „način „posmatranja. Mladi postaju romantični putnici koji u Guliverovom liku putuju kroz modernu Italiju i otkrivaju „Demoniju lepote“ (kao Bengt Jan son), slikari koji stilizovano prika zuju prirođu i provinciju (kao Jan Gelin) i pozadinski pripovedači fantastičnih priča iz neiscrpnog repertoara lokalne tradicije (kao Arne Sand). Liričari se drže prirode. Preostaju „unutrašnji“ doživljaji i pokušaj da se neoformijeno i amorfno ukalupi u forme. Ali potreba za jednim vremenom bez straha i sa čvršćim povezivanjem pokazuje se između redova. Kultura se oseća kao slobodan grad, kao izolovana ćelija jednog tehnokratskog društva, a njeni pripadnici „očvršćuju“ u borbi s tim društvom koje ih foleriše i zatvara u luksuzni

kayez slobode ludosti, „Kažite šta:

hoćete, slikajte šta hoćete, svirajte kako hoćete — patos siobode čini sve ravnodušnim“ uzvikuje Lars Forsel, jedan od predstavnika najmlađih. 4. PP.

STIG DAGERMAN

kapetam koji je mekad živio na mostu Što mekad bješe most

ŽIVOT JE ISUVIŠE KRATAK

Život je isuviše kratak

jer da bi se pričalo s prijateljem jedan Ga

moramo se učiti šutnji tisuću, godina,

Život je isuviše mizak. jer da bismo se maučili šutnji

moramo doživjeti visoku starost kao majviši

koji je zaboravio da je bio vulkan

Život je iswviše mečist

jer đa se uzmogne zžaviiti jedan trem u oči

moramo DMO biti čisti kao snijeg koji mije pao

Život je isuviše škYt

jer da je izdašam dao bi wam more

koje bi mas očistilo kao majispraniji kamen

Život je isuviše dug

jer da bi se pričalo s prijateljem jedan dam

trebalo bi da živimo samo toga

kad, bi maš jedini merođeni bYijatelj živio

U OVOJ. L U 1

U ovoj luci

stvari imaju bradu od dvije medjelje

a iznad svega ostalog boje se brodovi bode

pojas za spasavanje tome kao kamen

nisko mad pristaništem, kruže gluhonijemi galebovi a iznad, svega ostalog boji se voda čamaca

milimetar dmebmnmo

puzi crvemi ljuskar rđa teško preko ograde vise mrtvi morma?Yi

a iznad svega ostalog boji se tišima koraka

hoće da »bDomi

a iznad svega

za polazak ali ruka je čorsto slijepljena tz

200nOo ostalog

boji se tišma prekida

umoram poput besposlenog Kkrama sjedi kostur palubskog vutnika

: s izblijedjelom, brijeg

kartom, w YUuCi

brodski dimnjak prisluškuje | a iznad, svega ostalog

boji se smrt svoje istine

prijatelja magareće uši i

nebo ima sijede kose

prljave Yubove

oblacima dadoše listajući prsti uvijek gori svijeća u mapuštenom, svjetioniku,

a iznad, svega ostalog

boji še Kkukavstvo tmine voda tone na dno dno se diže ma bobršiu,

dana,

oo000%

sluz vjeruje da Živi zelena okolo vijaka i užadi a iznad, svega ostalog

boji se žYcalo lica,

ta luka bez magli

lađa što se plaši vode

vrijeme bez tmima i svijetla damjeg pustolovina što gnjije

ogromna pljuvačnica bogu

iznad, sveg ostalog

boje se putnici

putovamja,

iznad, sveg ostalog

boji se poljubac usama iznad, seg ostalog

boji se voda valoba

iznad, svega ostalog

boji se oblak vjetra

ismad, sveg ostalog

boji se smrt pokreta

o ogromna pljuvačnica bogu

(Preveo sa švedskog Tomislav LADAN)

all š čgČČ-.... aaa wiwWuRIRAIWWTŠWRRRRIRINKH RIR n e ————-

ALEKSANDAR ŠIVER"T: PIRENCA

PREVEDENI

ANTONIA PORTA

POB/IJA I POETIKA

Onaj ko je u poslednje dve-tri godine, koje nam se čine presudne, pokušao da piše stihove, tražeći da postigne nešto neuobičajeno, suočio se sa izvesnim problemima različite prirode. Ti problemi su: praznina koja je nastala kad se u grupu pesnika utopila četvria generacija, naslednica jednog rđavo protumačenog, Montalea, generacija čiji je pogled bio prikovan isključivo za površinu „društvenih“ događaja i nije se usuđivao da se spusti do stvarnosti, nedostatak jednog prodornog jezika u pustinji amorfnih oblika, konstatacija da je došlo do opšte pometenosti usled zaprepaštenja pred velikim brojem novrh činjenica i impulsa koji su pothra= njivali klice budućeg razvoja. Među ovim problemima možda je ipak najvažnije saznanje da je nužno uzeti učešća u društvenim pokretima i mprevratima (videćemo docnije kako, al. u svakom slučaju treba pozdraviti suprotstavljanje razmetanju sa sopstvenim ja, koje se jednako podgreva i servira kao delikatesa, dok ga se čovek instinktivno gnuša), kao i opšte nepoverenje u književnost, usamljenu, čiji glas niko ne sluša, nepoverenje u ciljeve 'rrsca što je prirodna posledica negativnog bilansa koga je ostvaro neorealizam. Upravo o ovim ciljevima trebalo bi jednako razmišljati .da bismo uvideli, mipzno posmatrajući neposredne rezultate, koliko su oni složer#, koliko ih je teško ispuniti i koliko su strani političkoj praksi i njenom sklopu.

Osnov rešljivrh problema, delimično iracionalnih, jeste netrpeljivost prema poetama koji ističu svoje ja, prema 'poetama koji nam pričaju samo o sebi. Za takve pesnike, ono što se njima događa, upravo samo HO, izuzetno je “važno, zanimljivo, puno značenja. Orr. pripadaju onom mnoštvu neokrepuskolara koji su se slikali tako da im se profil ocrtavao prema pozadini na kojoj su protjicale simbolične reke.

Međutim, smatramo sasvim prirodnim ovu netrpeljivost prema ocevima, a ljubav prema dedovima: pa čak i dedovi nam ne moraju biti s.mpatični, možda tek veoma daleki preci. Pod iracionalnim prividom, naziremo odgovarajući razlog, nužni uzrok: shvatili smo da pišući poeziju treba poćr sa novih pozicija, tražiti druge suštine. (Ne poričemo važnost subjektivnih podsticaja koji su presudni u trenutku kad počnemo da pišemo i pomoću kojih se opredeljujemo za jedan pravac, a ne za drugi). Prema tome, primećeno je koliko je važan spoljni događaji koji se tiče zajednice, a ne samo ličnost usamljenog pesrr'ka, primećeno je koliko je važan događaj u kome se ogledamo mi svi kao ljudi. Potrebno je dočaralr slike čoveka, ali i ljudi, stvari i činjenica koje dejstvuju kako "zvan, tako i unutar ljudskog življenja.

U tom smislu treba protumačiti poetiku predmeta, poeziju „in re“, a ne „ante rem“. Predmeti i događaji otkriveni i usklađeni u jedan ritmički „uncum“, jedini mogu da nas spuste do stvarnosti.

Razume se pri tom se nikad ne polazi, oslanjajuci se na „poeziju“. „Poeziju“ pronalazimo docnije, u stihovima koji imaju snagu i gustinu, autenfiičnu silinu, u stihovima koji su protkani čežnjom, neraspoloženjem prema sivairm&.

Direktno na problem poetike predmeta nadovezuje sc problem istinitog i istine. To je razumljivo kad se zna da nam je cilj da nešto iznađemo. Stvari koje pokrećemo i koje nas pokreću, činjence koje određujemo i koje nas određuju, sigurno su u vezi sa istinom. Upravo zato da bismo se toj istini približili, služimo se istinitim, loveći ga u predmetima i događajima. Samo ovim putem možemo. razgraničil. fiaše slike stvarnosti i naslutiti istinu. Da bi sezpravilnpo. služil}i'istinitim, treba doći do. mnogih otkrića, a zato moramo proširiti istraživanja u svim mogućim pravcima, izvršiti posmatranja sa svih stanovišta, odbaciti jednoglasnost neoklasičnog pesnika. e

Događaji, predmeti, s.mboli istinitog, spadaju u materiju koju treba obrađivati na gotovo zanatski način. Kažem, gotovo zanatski, jer kad direkitno ulazimo u probleme izraza, kad se upuštamo u istraživanja jezika, želimo podvući činjenicu da, primajući bez rezerve akcentuiranu metriku. time ne rašavamo samo problem reda i mere jedne pesme. Akcentuirana metrika je pre svega metod prodiranja u istinu. Variranje broja akcenata jeste variranje gustine i dubine rađa svrdla kojim dubimo do stine. variranje ritma jeste variranje dužine talasa koji treba da tu istinu zapljusne. Zato je, dakle, izabrana akcentuirana metrika. Ona nam u ostalom omogućuje izvesnu, sada potrebnu, slobođu i funkcion'še kao instrument izraza, pokretan i prodoran, instrument koji izbegava fonične približnosti, svojevoljnost, rasplinjavanja. Kad za jednu pesmu izaberemo tri, četiri ili pet akcenata, mogu se upotrebi". različita ritmička sredstva, koja funkcionišu na različitim naslagama iskopanim iz stvarnosti, naslagama koje otkrivaju savremeni svet.

'U potvrdu ovog pravca istraživanja treba podvući Dpoirebu za objektivnim poetom bilo u eliotovskom smislu, bilo u smislu da takav stvaralac oseća stalnu obavezu prema drugima. Tada bi se stvorila ličnost protagoniste koja bi se lako kretala među rečima, kao što se mi krećemo u sferi realnosti, kao što vidimo da se drugi u njoj kreću, pa bi toga svesni ili ne. Da li će ove ličnosti biti složene ili protivrečne, mnogoznačne, zavr.si od njihovog načina bitisanja, ali one bi trebalo da nam dočaraju vernu sliku savremene situacije. Njihov jezik, naročito sintaksa, složeni su, jer su nalik na mrežu u koju treba uloviti istinu, definršući je. Pri tome ne treba skočiti u more objektivnosti, već postepeno doći do razgovetnog saznanja o našoj sadašnjosti.

Sa izložbe Oktobarski SsaloD

KNJIŽEVNE NOVINE